Transsibirska i nazad

 Datum: 18. 07. - 20. 09. 2003.

Kad sam još bio mali, strasno sam voleo mape. Satima bih gledao u kartu Južne Amerike ili Australije, i zanosio se sanjajući o slavnim istraživanjima. U to vreme na zemlji je bilo mnogo neispitanih oblasti, i kad bih ja ugledao neku takvu oblast koja je na mapi izgledala naročito privlačna (ali sve one tako izgledaju) stavio bih tu prst i rekao: "Kad porastem, otići ću tamo." (Džozef Konrad, Srce Tame)

Ovo nije putopis u pravom smislu reči, pošto je samo putovanje bilo leta Gospodnjeg 2003, a iz gomile švrakopisnih beležaka i žvrljotina teško da bi se sada, posle gotovo tri godine, mogla sklopiti neka suvisla priča. Čak i kada me ne bi mrzelo da prelistavam te bezbrojne stranice (pisane tokom nedelje dana provedene u vozu od Vladivostoka do Moskve, dok su se ostali putnici šećkali po vagonu sa svojim šoljama čaja i svaki čas zapitkivali šta ja to pišem i kakva je to debela sveska) ne bih iz toga mogao da sklopim priču ni izdaleka onakvu kakva je ona, dok se događala i odvijala, bila. Zato ću probati da prizovem po koji trenutak, pomenem neke zanimljive ljude i događaje, dam par informacija koje bi nekom budućem putniku u te krajeve mogle biti korisne, a sve začinjeno ponekom sličicom...

U neskladu sa pravilima dobrog pripovedanja, odmah ću kratko ispričati celu pripovest, od početka do kraja... dakle, ovako je (nekako) to bilo. Dogovorili smo se, Nenad i ja, da odemo malo do Rusije, imamo tamo dve dobre drugarice, pa eto, to je bio, recimo, konkretan povod da se krene baš tamo. Posle skitnje po Kijevu, Petrogradu i Moskvi, on je na Šeremetjevu uhvatio avion za Beograd, a ja sam u Moskvi seo na voz za Irkutsk, imajući neku bledu predstavu da bi mi se, ako sve bude išlo dobro, mogao ispuniti tada aktuelan san i opsesija - da kopnom stignem do Kine.

Kada sam se, u Moskvi, ukrcavao u voz, sećam se da mi je Darja dala litru nekog ruskog vina, a Asja mi je tutnula u ruku nekakve figurice, za sreću. Toliko sam razmišljao o tom putu, a već kada sam zakoračio u vagon, osetio sam se kao da nigde na svetu više nikoga, poznatog, nemam. Osećaj, valjda, dobro poznat svima koji su nekada sami putovali, i koji se, s vremena na vreme, javi sa nekom unutrašnjom silinom koja se teško savladava. Neka žena me je cimnula za rukav i rekla "vas zovut" i pokazala na jedan od prozora, kroz koji je Darja proturila glavu i vikala "Ostrovski" što je, čini mi se, bio završetak nekakve polemike koju smo, na putu za stanicu, vodili.

Četiri dana u "plackartniju", vagonu III klase u kome su zajedno smeštene 54 postelje i kojim putuje, po pravilu, ruska radnička klasa, činila su mi se kao nešto beskrajno. Ne razmišljajući, uzeo sam "verhni" (gornji) krevet, i ubrzo shvatio da je to fatalna greška. Sem toga, tada sam još vrlo slabo znao ruski, i prva dva dana gotovo ni sa kim nisam reč progovorio, valjda me je bilo sramota da pričam. No već trećeg dana sam počeo da uspostavljam odnose sa stanovništvom voza, a četvrtog dana, kada sam se iskrcao u Irkutsku, već sam bio dosta sigurniji u sebe i svoj ruski, koji je, u narednim nedeljama i mesecima, prilično uznapredovao i došao do nekog pristojnog tarzan-nivoa komunikacije :)

No, kao što rekoh, prvo radnja fabule :) Posle Irkutska i Bajkalskog jezera, pomislio sam kako ne bi bilo loše svratiti do Mongolije. Tamo sam se totalno zaprepastio i oduševio, proveo par dana sa stepskim nomadima, zatim malo skitao pustinjom i posle nekih desetak dana, sa kineskom vizom dobijenom u Ulan-Batoru, kombinacijom lokalnih vozova, autobusa, auto-stopa itd nekako prešao pustinju Gobi i doklackao se do Pekinga. Posle Severne Prestonice sam obišao taj, okolni, deo Kine - pokajine Hebei, Liaoning, Jilin i Heilongjiang, ako to ikome išta znači. Ako Kina, kao što kažu, ima oblik petla, recimo da sam se ja motao po vratu, glavi i kljunu ;)

Nakon napuštanja Kine, dospeo sam ponovo u Rusiju, tj u Vladivostok, gde sam imao prilike da se čudim toj gomili plavokosog, plavookog sveta koji se pojavljuje čim se pređe granica koja je, u svakom smislu, etnička. Od Vladivostoka do Moskve putovanje vozom je trajalo 7 dana, a od Moskve do Novog Sada još dva dana. I tako sam se, posle 2 meseca puta, obreo upravo tamo odakle sam i krenuo - na železničkoj stanici Novi Sad.

Evo i malo brojki: vozna karta Novi Sad - Kijev u jednom pravcu kosta 80 evra, a Moskva - Novi Sad je 100 evra. Karta (trećom klasom) Moskva - Irkutsk je 50 evra, a Vladivostok - Moskva (nešto manje od 10.000 kilometara) 60 evra, doduše to je već bilo van sezone, u septembru mesecu, inače je 70. Od Irkutska do Ulan-Batora karta košta 60 evra, i to samo zato što sam bio mlad i neiskusan. U Batoru sam sreo prekaljene putnike koji su mi objasnili kako se putuje, pa sam odatle do Pekinga stigao za svega 30 evra. U Kijevu je najjeftiniji smeštaj bio 10 evra noc (strašno!), u Petrogradu oko 15 evra (jezivo!), u Moskvi ne znam pošto nisam plaćao. U Irkutsku je bilo nešto jeftino, max. 5 evra, u Ulan-Batoru 5 evra, u Pekingu 5 dolara, a u ostalim mestima tipa Suzdalj, Khužir, Šanhaiguan, Ćinhangdao, Sainšand, itd, bilo je jeftinije od 5 dolara. Od Pekinga se do Vladivostoka može stići za 30 evra. Eto, pa vi sad računajte. Hrana je svuda bila vrlo jeftina, vozovi po Kini i Mongoliji su džab-džabe... a sem toga, pre ili kasnije naiđete na nekog ko vas pozove u goste, pa spavate i jedete besplatno :) Zapravo je najveća kost u grlu upravo karta do Moskve i nazad, gde vam ode glavni deo budžeta. Sa tih 200 evra biste u Pekingu mirne duše mogli provesti mesec dana, pod uslovom da se hranite u malim radničkim restoranima gde je ručak 1 juan ili - 10 centi.

Kada bih sada ponovo išao na taj put, promenio bih par stvari. Kao prvo, voz NS - Moskva je skup zato što postoje samo spavaća kola, a nemoguće je dobiti sedenje. Trik je da se uzimaju lokalni vozovi do državnih granica, zatim stopira preko granice i onda uhvati sledeći lokalni voz, naravno druga klasa, sedenje. Tako se cena karte drastično smanjuje jer se ne plaćaju spavaća kola, a ne plaća se ni međunarodna tarifa za karte. Tako sam išao od UB do Pekinga, i kasnije od Harbina do Vladivostoka, i višestruko se isplatilo.

Sem toga, tada nisam znao ni za hospitality club ni za couch surfing, pa sam plaćao paprenu cenu Petrogradskog hostela. Danas bih radije spavao u parku Zimskog dvorca il na nekom sličnom zgodnom mestu, nego se odvojio od tolikih para tako, ni za šta.

Zlatne kupole jednoj od crkava svete carske lavre u Kijevu... ako se zadesite tamo, ne treba propustiti podzemni lavirint hodnika sa nišama u kojima počivaju mumificirani sveštenici, koji deluju sićušno, kao kakva mrtva deca... da se poslužim rečima Kanađanina Charles-a - "It was so scary I had to hold my own hand" :)

Elem, evo par reči o transsibirskim vozovima. Zapravo postoje četiri linije: Transsibirska, Transmongolska, Transmandžurska, i Bajkal - Amur. Prva je najduža, cca devet hiljada devetsto osamdeset i nešto kilometara (da sam je ja pravio, navukao bih nekako još tih par kilometara, da bude lepa okrugla cifra koja se lakše pamti) i ta karta košta oko 60-70 evra za treću klasu. Druga i prva su dosta skuplje, ali koga to uopšte zanima? Zatvorenost u kupeu sa još tri osobe, tokom nedelju dana, sigurno dovodi do ludila. Rešenje je plackartni.

Plackartni, čuvena sovjetska treća klasa vozova. 54 spratne postelje raspoređene unutar ogromnog vagona bez unutrašnjih pregrada, tako da su svi zajedno. Već posle par dana se svi upoznaju, a posle nedelju dana izlazite iz voza kao dugogodišnji prijatelji. Nikada nije dosadno, jer je svima dosadno i svi po ceo dan pričaju sa svakim, tako da na kraju svako čuje svačiju priču i nikome ne bude dosadno, a vi se pitate gde prođe nedelju dana i zašto niste stigli ni do pola knjige.

O čistoći i disciplini svakog vagona brine se "provodnica", žena u elegantnoj uniformi koja ide okolo i pazi da se ljudi, u svojoj težnji da se osećaju kao kod kuće, ne zaborave previše. Naravno, vodka se pije od početne stanice, jer ko može trezan nedelju dana gledati tajgu i breze, i ostati čitav... no ne sećam se da se iko napio. Pije se taman toliko da se dođe u stanje konstantne brbljivosti dok se sa suznim očima posmatra tajga i povremeno promrmlja "boljšaja rasija... boljšaja no bedna, bedna..."

Svaki vagon ima samovar, ogroman, ugrađen u zid, ispod koga provodnica održava vatru ubacujući ugalj i cepanice, tako da je vrela voda uvek dostupna, naravno za čaj ili "cup noodles". U wc-u ima samo ledene vode, za pranje i kupanje. O tušu nema ni govora. Voz par puta dnevno staje u gradićima kraj pruge, gde babuške i deduške iz okolnih sela donose raznorazne đakonije na prodaju - pečene piliće, piroške, kartoške, barene krompire i jaja, kisele krastavčiće, borovnice, divlje jagode, itd. Jeftino, da kupiš i kad nisi gladan.

Krevet sa desne strane prozora, iznad koga visi peškir, je moj, tu sam živeo nedelju dana. Na stočiću možete videti šolju mog komšije, zatim tefter u koji sam pokušavao da zapišem svoje trivijalne misli, kao i mali crveni rečnik ruskog jezika iz šezdesetih, koji sadrži mnoštvo korisnih fraza tipa "Iz koje zemlje je vaša delegacija?" ili "Hteli bismo da porazgovaramo sa direktorom fabrike" ili "hteo bih da znam gde li se zaturio kuhinjski ubrus". Žuta mrlja što vreba s one strane stakla je tajga u septembru, a bele zavesice je neko, pred kraj puta, ukrao, zbog čega je provodnica posle malo vikala na mene, što nisam pazio na javno dobro.

No, da se vratimo Kijevu. Svega tamo ima - na primer, sveta Sofija kijevska, koja je, prema Grobnici za Borisa Davidoviča, za vreme CCCP-a bila pretvorena u pivaru "Spartak", zbog čega je A. Lj. Čeljustnikov večito strepeo da će "dobiti premeštaj u Ulan-Bator, da se druži sa orlušinama".

Kao i za svako mesto zemaljskog šara, i za Kijev je vezano milion priča, od kojih su mnoge verovatno neistinite, a koje yours truly verno pamti, jer, na kraju krajeva, malo je stvari na ovome svetu koje prijaju tako kao dobar, sočan, ukusan, beskrajan i ničim izazvan - razgovor. Dakle, ogromna aluminijumska žena sa mačem, koju je komunističko rukovodstvo podiglo odmah pored carskog manastirskog kompleksa, uz nos sveštenstvu i vernicima, dovodila je pomenute do ludila, te su u više navrata kukali drugu Staljinu da nije u redu da "Majka Ukrajina" u ruci drži mač koji nadvisuje toranj najviše crkve. Legenda dalje kaže da je Džugašvili, ne mogavši više da sluša njihovo kenjkanje, naredio da se gordijevski mač preseče na pola, i - takav je i danas. Šamar svima koji su ikada pomislili da između malog brkatog Staljina i plavušana Aleksandra Makedonskog nema baš nikakve sličnosti.

Petrograd - grad u kome sam toliko puta bio mnogo pre nego što sam se u njemu, i fizički, obreo. Nikolajevski most, Tučkov most, Aničkov most... Vasiljevski ostrov, golišave mermerne žene i večito opalo lišće u parku Zimskog dvorca, Petropavlovski sabor, Crkva Prolivene Krvi - doduše misli se na krv Aleksandra II, koji je krajem 19. veka oslobodio seljake - a ne na Aljonu Ivanovnu, koju je Raskoljnikov svojevremeno vrlo uspešno opaučio sekirom po glavi i čija se kuća takođe nalazi u blizini. Od svih Ermitaža, Carskih sela, Petrodvoreca i ostalih turističkih zanimacija, nikako se ne sme zaobići muzej Dostojevskog. Zašto? Eh sad, to su već lične stvari :)

To je bio kraj belih noći, u 11 uveče su sunčevi zraci padali sasvim horizontalno, pa su na zidovima bile senke prolaznika u prirodnoj veličini, kao još jedan grad koji se migolji i šunja tu, iza naših leđa. Oko ponoći je padao mrak, a već u 4 ujutru je počinjalo da se razdanjuje.

U određeni noćni sat, mostići na većim petrogradskim kanalima i rečicama se podižu, i ako si ovde, više nema tamo, i obrnuto, sve do ujutru. Hostel je bio na "Krestovskom ostrovu", odmah do velike crkve pretvorene u zatvorski kompleks. Priča je neobična, pozivam upomoć svoje beleške.

Krestovski zatvor, na istoimenom ostrvu, kompleks je visokih, masivnih crvenkastih zidova, nad kojima dominira kupola crkve. Preko puta zatvora, na samoj obali reke, sakupljaju se, noću, grupice ljudi - uglavnom devojke i majke zatvorenika, ali i prijatelji, braća, očevi... Preko ulice proleću strelice napravljene od papira uvijenog u uzak, špicasti fišek, čiji je vrh otežan sažvakanim hlebom. Zatvorenici ovako šalju poruke svojima - to jest, oni koji imaju nekoga tamo, na obali. Ali ne pišu samo oni poruke - zapravo se svako nada da će neko od prolaznika pokupiti papirnu strelicu, uzeti poruku i isporučiti je na priloženu adresu.

Najočajnije deluju devojke. Jedna se, baš kada sam, pored nje, prolazio, popela na zidić keja i počela, neopisivim glasom, kao da se nešto unutra kida, da urla "Serjoža" koliko je grlo nosilo. Iz zatvora povremeno dopiru svetlosni signali poslati, verovatno, uz pomoć malih ogledala. Kasnije mi je objašnjeno da je ovo posebno strog zatvor i da nikakvog kontakta, između zatvorenika i spoljašnjeg sveta, nema.

Ne može čovek da se ne seti "Zapisa iz mrtvog Doma" i izjave velikog pisca da "naši najjači, psihički i fizički najsnažniji i najizdržljiviji ljudi žive po zatvorima" - Dostojevski je ovo, naravno, i sam pisao u zatvoru, i to na marginama biblije koja je bila jedina dozvoljena knjiga i papir koji je zatvorenik mogao imati.