Vrelo une. fotografija: Marko Đedović
Selo Lički Tiškovac nalazi se na istoku Zadarske županije, tik uz granicu sa Bosnom i Hercegovinom. Smešteno je na unskoj pruzi, jednoj od najlepših u Hrvatskoj i BiH, koja pruža najkraću železničku vezu Zagreba i Splita. Na pruzi koja je nažalost danas devastirana i izvan upotrebe. Kažu zato što seče državnu granicu 7 puta. Hr-BiH-Hr-BiH-Hr-BiH-Hr... skakuce tako pruga iz jedne države u drugu kao kakvo nestašno dete. Ili kao kakav pijanac. Oni koji su je gradili kao da su ušivali tadašnju unutardržavnu granicu iglom. Da se ne raspadne, a ipak se raspala. A tu prugu, kao svoju vernu drugu, prati fantomski Savkin autoput, nazvan po Savki Dabčević Kučar. Taj je autoput trebalo da pruži najkraću, praktično pravolinijsku vezu Zagreba i Splita, preko Bišća i Knina. Gradnja je počela krajem 70ih, da bi ubrzo bila obustavljena. Urađeno je tek desetak kilometara pripremnih radova i to baš kod Ličkog Tiškovca. Da je završen, i Savkin autoput bi zasigurno "ušivao" granicu. Ali nije završen. A ovaj današnji autoput, daleko je od pravolinijskog...
Kod Ličkog Tiškovca sreću se dve države, tri regije i gomila županija i kantona. Selo je na samoj granici Zadarske i Šibensko-kninske županije (koja je ujedno i granica Like i Dalmacije na tom potezu). A ni Ličko-senjska županija nije daleko. Sa druge strane rečice Butižnice, smestilo se bosansko selo Gornji Tiškovac koje pripada Unsko-sanskom kantonu. Nekoliko kilometara južnije, nalazi se Donji Tiškovac koji pripada Kantonu br. 10. Neobično ime za kanton? To je zato što je Vrhovni sud BiH, u odluci u kojoj je politike bilo barem koliko i prava, naziv Hercegbosanski kanton proglasio neustavnim, pa se u nedostatku drugog "ustavnog" imena koristi Kanton br. 10. Tu i tamo može se čuti i naziv Livanjski kanton, jer mu je sedište u Livnu, ali to nije službeni naziv.
I kao da Ličkom Tiškovcu nije bilo dosta ovih čovekovih igara, i priroda se poigrala s njim. Kiša koja pada u Ličkom Tiškovcu otiče u Jadransko more, dok kiša koja pada u Ličkoj Kaldrmi nekoliko kilometara severnije otiče u Crno more, iako je Jadransko 15 puta bliže. I tu, na toj razvodnici slivova, država, regija, županija i kantona, izmedju napuštene pruge i nikad završenog autoputa, podno planina Poštak i Ilica (koju lokalno stanovništvo zove Ujilica), na istorijskoj tromeđi Austrougarskog carstva, Turskog carstva i Mletačke republike, smestilo se to slikovito i zabačeno mestašce. Bez TV i mobilnog signala, ali sa jednim retkim prirodnim fenomenom. Radi se o ledničkom jezeru, Babića jezeru.
Babića jezero. Fotografija: Marko Đedović
Ovakvih bisera prirode, poznatih i pod imenom gorske oči, ima još i na Durmitoru, Prokletijama i Šar-planini. Udaljeno svega 300m od sela, okruženo bukovim šumarcima i strmim padinama Poštaka, smestilo se to oko planine, modrozeleno, bistro i prilično duboko za svoju veličinu. Kad su obilne kiše i kad se snegovi tope, njegova se voda preliva kroz porozne krečnjacke stene i u vidu potoka hrli u Butižnicu, koja je dalje nosi prema Kninu i Krki, a ova dalje prema Šibeniku i Jadranskom moru. Leti nivo jezera nešto opadne i voda se ugreje na temperaturu prijatnu za kupanje.
Nažalost, samo za ono malo ljudi koji žive u okolnim pograničnim selima.
Zato što se u Lički Tiškovac ne moze doći. Jedini put vodi iz Gornjeg Tiškovca koji je u Bosni. A u Gornji Tiškovac dolazi se iz Ličke Kaldrme koja je u Hrvatskoj. I sve to po uzanom planinskom putu, prepunom odrona, sa čije leve strane je strma litica, a sa desne duboka provalija.
– Neće te pustiti tamo – kaže mi Zora iz sela Kestenovac na Uni, koju sam upoznao dok sam obilazio drugi skriveni lički biser – impozantni vodopad Štrbački Buk.
– Ko me neće pustiti? – pitam je ja.
– Hrvatska granična policija.
– Zar je ima tamo? – u čudjenju pitam.
– Ima, imaju svoj punkt u Ličkoj Kaldrmi. A malo dalje je punkt bosanske granične policije. Jedina šansa ti je da ja idem s tobom. Radila sam pred penziju u Crvenom krstu i svakodnevno sam bila na terenu, pa me poznaju. Možda nas puste.
– Hajdemo onda, da nas ne hvata mrak – kažem joj ja.
Uputili smo se prema Srbu, usput obišavši i treći lički biser, vrelo Une, koji se nalazi izmedju sela Suvaja i Neteka, 10ak minuta hoda od glavnog puta. Veliko vrelo duboko preko 200m kod sela zvanih Suvaja i Neteka, kakve li igre reči! Pred ulazom u Srb skrećemo levo na široki asfaltni put.
– Kako širok i dobar put, a ne vodi nikuda? – čudim se ja.
– To je trebalo da bude priključak na Savkin autoput. Ali nikad nije završen – odgovara mi Zora.
Pred Ličkom Kaldrmom, široki put postaje puno uži, ali i dalje asfalt. Sa leve strane napušteno skladište goriva bivše JNA, tačno na granici. Najveće u bivšoj Jugoslaviji. Sa desne strane, unska pruga. Napred policijski punkt. Zora priča priču o tome kako hoću da posetim prijatelja kojeg sam upoznao u njegovom izbeglištvu. Policajac nas pušta.
– Vratite se isto ovuda. Nemojte ići u Strmicu. Tamo je policijski punkt druge županije. Napravićete sebi problem. Posebno ti, zato što nisi lokalac – kaže to gledajući u mene.
Zahvaljujemo mu se i produžujemo napred. Na punktu bosanske policije Zora ponavlja istu priču. Prolazimo dalje. Asfaltni puteljak postaje makadam. Litice, odroni i provalija.
– Vozi sporije, ova deonica je opasna – kaže mi Zora.
Iza okuke, Gornji Tiškovac. Parkiramo se tu i dalje nastavljamo pešice.
Babića jezero. Fotografija: Marko Đedović
Prelazimo rečicu Butižnicu. Na mostiću znak državne granice. Dalje prolazimo kroz nekakav tunel. Mora biti da prolazimo ispod unske pruge, mislim ja u sebi. Zatim kuće, u kojima živi petnaestak starijih ljudi, povratnika.
– Blizu je jezero, ne možete promašiti. Prodjite kroz tunel ispod pruge pa pravo. Samo se čuvajte onog pevca, hoce da napadne. Svratite u povratku na kafu – kaže nam meštanin Stevo.
– Tunel ispod pruge? A kakav je ono tunel iza nas? – čudim se ja.
– To ste prošli ispod Savkinog autoputa. Nikad nije završen – odgovara mi.
Prolazimo ispod pruge, i idući uzbrdo, pratimo žubor potoka kroz bukovu šumu. Ubrzo izbijamo na proplanak na kojem se nalaze dva stara fudbalska gola. Bez mreže, i sva rđava, zaostala iz vremena kad su unskom prugom prolazile desetine prepunih vozova dnevno, i kad u Tiškovcu nisu živeli samo penzioneri. Iz vremena kad se u Tiškovac moglo doći. Iza okuke, Babića jezero nazire se kroz drveće. To prelepo modrozeleno oko šume i planine, koje je sticajem okolnosti ostalo nedostupno očima ljudi. Zamisljam kako je nekad bilo lepo kupati se u njemu, a u pauzama igrati fudbal na onom šumskom proplanku, za đake one napuštene i ruinirane škole pored koje smo upravo prošli. Razmišljanje mi prekida pastrmka koja se baca iznad vode. Zora, strastveni ribolovac i osnivač ribolovačkog društva "Lipen" Donji Lapac, žali što nije ponela pecaljku. Ja žalim što nisam poneo kupaći. Nije baš toplo, ali ne bi mi bilo prvi put.
babića jezero, viđeno objektivom ASTER DORIČIĆ
U povratku svraćamo na kafu kod ljubaznog meštanina Steve. Sa setom u očima priča o tome kako je nekad bilo u Tiškovcu, a kako je sad. Poziva nas da dođemo opet.
– Rado ću doći opet, ali ne znam hoće li me pustiti granična policija? – odgovaram mu.
– Hoće, sigurno ćete pustiti ako se uredno najaviš. Tolerantni su oni, puštaju ljude da dođu. Nedavno su bili dva Kineza iz Knina – optimistično veli Stevo.
– I ja se nadam da hoće – odgovaram mu.
A ako me ne puste, onda mi jedino preostaje 3 sata pešačiti preko gudura i vrleti Poštaka, po zaraslim i neobeleženim planinskim stazama, razmišljao sam u sebi.
Ohrabren Stevinim optimističnim pozivom, za nekoliko meseci naumio sam da se vratim u Lički Tiškovac. Na policijskom punktu, stoji neki drugi policajac.
– Ne možete vi ovuda, ovo je malogranični prelaz, samo za ljude koji žive ovde – kaže mi.
– A jel' mogu preko Strmice? – pitam ja.
– Ne možete ni tuda.
– A kako mogu?
– Ne možete vi nikako u Lički Tiškovac – odgovara mi policajac.
To je bio odgovor koji mi se nije dopao.
– Okrenite se ovde autom, ali pazite da ne zgazite ono mače. Ja ga hranim i žao mi ga je.
Okrenuo sam se i uputio u policijsku stanicu u Srbu, u nameri da pitam načelnika da li mogu posetiti Lički Tiškovac.
– Načelnik je na terenu, vratiće se za par sati. Ali ne verujem da će vas pustiti. Ne puštamo turističke posete u Lički Tiškovac. Da vam je neko umro i da idete na sahranu, onda bismo vas pustili. Ali obilazak jezera ne može – kaže mi dežurni policajac u stanici.
Zaputio sam se prema Kninu, da potrošim vreme dok se načelnik ne vrati. Usput sam video putokaz za vrelo Zrmanje i skrenuo da ga posetim. Tad mi se dogodila nezgoda, auto mi je upao u reku Zrmanju. Na sreću nije bila duboka, oko jedan metar. Pomoć su mi pružili dobri ljudi Dragan i Mara koji žive u blizini. I ja im se ovom prilikom duboko zahvaljujem. A poseta policijskom načelniku u Srbu ostala je za dogodine.
