Jovanka

Pošto osoba koja je platila sebi avion+voz+hostel iz Niša do Milana, pa vozom do Rima, neće moći na put sledeće nedelje, hoće da pokloni taj svoj aranžman u sopstvenoj režiji, bez nadoknade. To sve zajedno vredi oko 200 eur. Ruta je Niš-Milano avionom 2. jula, Milano-Rim vozom 3. jula , pa nazad. Povratnu voznu dobijete, datumi su 3. jul i 10. jul obratno. Smeštaj u Rimu je sa doručkom u hostelu Termini Colosseum, na vaše ime ako odlučite da idete (preko Bookinga se to lako promeni). Fee za promenu imena na avio-karti u Ryanair-u je 115eur. Ne znam da li se ikome to isplati, mada s obzirom na ove ostale stvari koje dobijete za dž, možda je i okej. Ako ćete avionom, leti se 2. jula iz Niša, 10. jula iz Milana. Italija je blizu, kapiram da možete iz stopom onde, ako vam se ne cima do Niša i ne plaća tih 115 eur za promenu imena na karti. ako se nekome ide, javite nama bi bilo mnogo drago da neko ode <3

Recimo. Mislim, morala bih da istražim ko je šta podigao, te koje nije država postavila, nego ih je samo dopustila/nije dopustila, ali nije ni uklonila, bi došle u obzir. easy rider, teoretski, ako bih ja htela da se sretnem s nekim kog je Beli odškolovao ili mu pomogao, je l' imaš ideju s kim bi me povezao? Duya, mnogo ti hvala, i za istraživanje i za slikanje. <3

Da

Sjajno! A je l' ima šanse, da uslikate sve to? Duya, možeš li molim te da mi napišeš kako se zvao vođa navijača, da ga provučem kroz google? Krimosi, pretpostavljam da se to može objasniti time, da njima nije etički dizati spomenike, a ljudi imaju potrebu da obeleže. Možda ima nešto interesantno oko Padinske skele npr, sad si mi dao ideju da proverim tu. Imaju spomenike i deca - ima pločica jednom romskom dečaku koji je pretučen u Beogradskoj i posle toga je umro. Ima na stepenicama na Zelenom vencu pločica Merlinki, koji/a je pretučen na tom mestu. E, sad - malopre sam pronašla da je Merlinka ubijen u Krnjači, tako da mi sad ustvari nije jasno zašto na Zelenjaku stoji ta pločica. :/ Ko bi još mogao da zasluži obeležje? Vođe verskih zajednica, sekti? Na sekte, na primer, nikako da naletim, srela sam se s tim samo jednom i odavno, nema tu mnogo nekih obeležja u prostoru, a bilo bi zanimljivo i tako nešto sakupiti.

Pokušavam da pronađem primere spomenika, koji su podignuti iz nečije potrebe da se seća nečega, što država nije našla za shodno da obeleži 'pravim' spomenikom. Ako znate primere iz naših krajeva, spomenika koji postoje (ili su postojali pa su uništeni) molim podelite. Evo nekoliko primera iz Beograda: Na Voždovcu, na ogradi ispred koje je devedesetih ubijen krimos koji je imao nadimak Beli, stoji ploča s njegovim imenom i opisom kako je poginuo. Na Savskom keju je pre par godina postojao bizarni mali oltar posvećen drugu Titu, sa sve klasom kukuruza, brojanicom i svetom Petkom. Na spomenik francuskim borcima na Kalemegdanu nakalemljen je mali spomenik žrtvama '99. Uglavnom - krimosi, ratovi i drug Tito kao mogući smer

Ćaos, Je l' ima neko trenutno u Abu Dabiju (ili u Emiratima uopšte)? Trebala bi mi manja usluga, tj. da okrene nekoliko brojeva telefona koje je meni s Balkana skupo da okrenem. Hvala lipa

Ima li neko iskustva sa žalbama na odluke? Ja se prijavila za tranzitnu, odbili me za visitor, shvatila sam to nekoliko meseci kasnije, kad sam slučajno našla odbijenicu. :/

Dragi svi, Ima li među vama nekog iz Velike Moštanice, ko bi bio voljan da pomogne da nađemo jednu gospođu, sa interesantnom životnom pričom, koju bi trebalo prirediti za novine? Ako ima neko voljan da pomogne da se dođe do više informacija o njoj, molim da se javi u sanduče.

A kako, čime i što baš tamo bi ti išao?

Apdejt: Za sad nas je dvoje, ali nećemo kupovati karte pre kraja meseca, jer nismo iskristalisali sve svoje obaveze u decembru. Polazak iz Budimpešte 10. decembar, povratak 14. Što se tiče Izraela, išli bi do Jerusalima busom, skoknuli do Mrtvog mora i nazad u Eilat. I kući.

Ryanair leti iz Budimpešte za Eilat u decembru za 40ak eur povratno: https://www.ryanair.com/gb/en/cheap-flights/budapest-to-eilat-ovda?out-from-date=2016-10-01&out-to-date=2017-03-25&budget=6199 Pošto je Petra na svega 136km od Eilata, ja sam mislila još i na izlet u Jordan, sve ukupno ne duže od nedelju dana. Ima neko zainteresovan?

I Posle dve kratke stoperske deonice u društvu mirnog rokera i nežnog automehaničara, zaglavim na petnaestak minuta kod skretanja za Žukovski. Iznenada, iza mojih leđa zaustavlja se omanji kamion i iz kabine sa suvozačke strane ukazuje se silueta s kačketom. Maše rukom da priđem. Pritrčavam – u kabini su dva Tadžikistanca, ne pokazuju takoreći nikakve emocije, ćutke čekaju, dok ja sedam unutra i zatvaram vrata; okrznemo se. Tadžici na mene skoro uopšte ne obraćaju pažnju, razgovaraju o svojim temama na svom jeziku, a meni postaje pomalo neugodno. Skrećemo ka pumpi – tamo sve do jednog rade sunarodnici mojih saputnika iz Dušanbea, svi se pozdravljaju, zagledaju, šale se. Ne slutim opasnost, ali neugodnost raste. Punimo rezervoar, vozač i suvozač menjaju mesta, idemo dalje. Ipak nekako zapodevamo razgovor, posle drugog pitanja postaje jasno odakle sam ja rodom, i posledično, zaključujemo da nismo samo braća, nego baš braća-braća (da sam u detinjstvu na pecanju povredio nogu, on bi mene posle toga 10... Pročitajte CNN-8

A Brazil te ne interesuje?

E, ćao! Ja imam neku kartu za taj kontitent za 31. avgust i ništa živo nisam isplanirala, osim da švrljam tuda septembra Kad si ti mislio?

[46°06'07.7", 19°39'40.6"] Govori: Tibor Sekelj Tibor Sekelj bio je mnogo toga, po nekima previše, a po njemu premalo za jedan ljudski vek. Život je okončao u Subotici, kao direktor Gradskog muzeja. Na grobu mu piše: Svetski putnik. Ali ma gde bio, i ma šta radio, kroz sve se to provlačila jedna crvena nit. Sledi odlomak iz jednog intervjua koji je Sekelj dao u dubokoj starosti: Novinar: Druže Sekelj, da li je dovoljan ljudski vek da se sve to vidi i obiđe? Sekelj: Nije dovoljan jedan ljudski vek, niti je dovoljan jedan ljudski vek da se ispriča sve to što se videlo i doživelo. Ustvari, bio sam privilegovan u ovom životu, da sam živeo ne za trojicu, nego ko zna za koliko ljudi sam živeo i žao mi je što ne mogu sve to, onako, lepo da ispričam. Napisao sam dvadesetak knjiga, ali u tim knjigama sam bio sam, uviđam da sam bio suviše površan i suviše brzoplet i hteo sam na brzinu da ispričam događaje i zbivanja, da bar to ostane, ali... Ali nisam stigao da ispričam šta sam u sebi doživeo.... Pročitajte Tibor Sekelj: Razlike su samo površinske

1. Afrika ti se dešava dok stojiš na autobuskoj stanici  i čekaš četrdeseticu.  Afrika ti se dešava dok plaćaš poreze. Afrika ti se dešava dok ustaješ pre budilnika,  ne znajući zašto si se probudio. 2. Afrika postoji u tebi,  čak i dok zuriš u monitor svog kompjutera.  Afrika postoji u tebi, dok prebiraš redom  po ostacima svojih žutih i sivih dana. Afrika postoji u tebi,  i ti razmišljaš o njenoj nedostižnosti. 3. U Afriku se ne može telom.  Ne može se emocijama, čak ni mislima.  Ne može se rečima i osetima. 4. Mogu te najuriti s posla  samo li spomeneš Afriku.  Mogu te isključiti iz crkve za samo jednu prozborenu reč o Africi.  Dugo će te tući čovek u crvenom  samo li pisneš o Africi.  Ćuti o Africi. 5. Voleće te svi ljudi na svetu za tvoje crteže Afrike.  Učiniće te carem nad carevima za tvoju Afriku. 

Sto se tice elektronskog izdavanja viza, evo informacije od danas: Procedura aplikacije preko interneta traje nekoliko nedelja i više košta, jer su u nju uračunate bankarske provizije vezane za deviznu uplatu. Konzulat Republike Jermenije u Beogradu nema ovlašćenja da izdaje vize, pa su građani Republike Srbije upućeni da se obrate Ambasadi u Atini, što pravi nove troškove. U ovom trenutku nije moguće dobiti vizu apliciranjem preko interneta. Na granicnom prelazu, naravno, moze i funkcionise kao i do sad.

Lepo sam ti govorio: batali Filološki, idemo na Aljasku. Čuvaćemo u brvnari dvanaest pasa i uprezaćemo ih u sanke. Čekaćemo ledene zore jedući konzerve iz Kanade, Ušuškani u ovčije kožuhe proučavaćemo tragove vučjih šapa. Kakva teorija proze, šta je s tobom? Tamo su okean i planine. Tamo se vetar izmešao s maštom i vodom, I velika medvedica lovi masne, zvezdaste ribe. Tamo put iz „negde“ vodi u „nigde“, odmah iza one vukojebine. Lepo ti kažem: batali. Zar ne vidiš? Već je leto! A ti se spremaš nešto da pišeš, učiš mesto da kupuješ karte, Svoje vreme traćiš na ogledala, kafu i krznenu loptu od mačke. Samo jedna karta treba da se ode. Tamo će poput vodopada od cveća da ožive i Ahmatova i Blok u rumena jutra. Vikendima tamo šeta Bog. Volećemo se, do nekog sutra. Tamo sve, o čemu ti ne možeš ni da pročitaš, rukama može da se pipne. Ali ne, ti navijaš alarm u šest i pravdaš se – imam ispit, bitno je. A ja ti ponovo kažem: hajde sa... Pročitajte Aljaska

Helou, ekipo iz voza Beograd-Valjevo

Meni je bilo neverovatno što sam morala da objašnjavam da su ovde ljudi koji su se školovali na račun državnog budžeta, posle svršteka studija 'slobodni', a vala im je i vremena trebalo dok su mi poverovali. Kod njih postoji sistem koji se zove 'otrabotka' - ako si bio dobar na prijemnom i tokom studija, pa ti je država platila školovanje, ti svejedno moraš te pare nekako da vratiš i obavezi si da, posle diplomiranja, radiš otprilike polovinu školovanja (uglavnom dve godine, medicinari tri godine, itd). Pritom, može se desiti da završiš u nekoj zabiti u Belorusiji, gde god je u tom trenutku potreban taj kadar. Iz naše perspektive, ima to i dobre strane - posle faksa dobijaš posao (koji je plaćen, mada manje nego plata posle 'otrabotke') i mogućnost da na tom radnom mestu ostaneš; ali s obzirom na inflaciju i opšte stanje u zemlji gomila njih želi da što pre pobegne odatle; i bukvalno su neslobodni da to učine. Uopšteno, primetila da sam da nam se pojmovi o slobodi dosta razlikuju - neke stvari uopšte ne postoje u njihovoj percepciji, iako su i oni Evropljani, Sloveni, država relativno liči na Srbiji; kao što u tekstu piše - ima tu dosta i sovjetske zaostavštine, ali dobar deo je i posledica ekosistema koji je izgradio njihov predsednik, koji je na toj poziciji već 20 godina. Mnogo mi je simpatična ova ilustracija iz dela jedne ruske spisateljice, Viktorije Tokareve. U ovom odlomku su opisane osamdesete u Rusiji, ali za Belorusiju mi se na mahove činilo da se to kod njih uopšte nije promenilo: - Ti kao da uopšte ne shvataš gde živiš? - sa zanimanjem reče Raskoljnjikov. Romanova zbunjeno prećuta. Pa šta da radi ako živi dobro? Radila je kako je htela. Nije izvršavala ničije socijalne naloge. Dečaci, devojčice, mačke i psi jedanko izgledaju u svakom sistemu. Ona ih je crtala. Za to su joj plaćali. To je bilom dovoljno za hranu. Pa čak i za suknju kod švercera. Volela je svoju kćer. I život. A to je večno, i od sistema ne zavisi. Ni na pamet joj nije padalo da postoji i drugačiji život, da suknja može da se kupi ne kod švercerke, kakvu ti poture, već u radnji, kakvu sama odabereš. Da može da se živi ne u opštinskoj višespratnici, u kakvima na zapadu živi arapska sirotinja, već u sopstvenoj kući. I čak u dve. I da je tvoj talenat tvoja intelektualna svojina koju štiti zakon kao i svaku drugu svojinu. A nismo ni mi vamo mnogo napredni po tim pitanjima; dosta smo i mi nesvesni, mada smo, čini mi se, otvoreniji i, ako ništa drugo, barem smo 'drskiji' da se usudimo na bunt po nekim pitanjima.

Januar. Ženja, moja drugarica sa fakulteta, vratila se, posle dugog odsustva, iz Varšave u Minsk. Stojimo na terasi, pušimo. Ženja na nov način gleda na postsovjetski prostor – u našim prodavnicama prodavci ne pozdravljaju mušterije, a komunikacija sa bilo kojim službenikom u administraciji obojena je mogućnošću lakog izbijanja konflikta; i još mnogo toga. Poenta je da je ovde gotovo nemoguće osećati se prijatno. Mart. Minsk uveče. Kiril, Julija, Vlad i ja šetamo ka Trgu Nezavisnosti. Kiril je iz ranca izvadio knjigu, čita naglas poeziju (ne sećam se čiju tačno pesmu – ali dobru). Krajičkom oka registrujem poglede prolaznika, pune čuđenja (uznemirenosti?), čiji je duševni mir narušen našim nesvakidašnjim ponašanjem. April. Češka, grad Plzenj, osamnaest stepeni Celzijusa. Grupa mladih Čeha jurca po trgu na sankama, glasno se klizajući niz kaldrmu. Zabavno im je, to je – fun. Prolaznici odaju utisak da se i oni zabavljaju. Samo nemojte da pomislite da će tekst otići u smeru veličanja Zapada, gde je sve... Pročitajte U potrazi za slobodom

Za sve koji su ikada u gužvi suptilno virili preko ramena ljudima sa pasošima u rukama i pitali se 'koja li zemlja izdaje onaj zeleni sa srebrnim ornamentima i vredi li taj pasoš da se zbog njega emigrira', tu je Passport Index – baza fotografija i osnovnih informacija o 199 pasoša međunarodno priznatih država i teritorija. Pasoši su rangirani na osnovu broja zemalja u koje je moguće putovati bez vize ili u kojima se viza može dobiti na graničnom prelazu, a sortirani su po abecednom redu, boji i rangu. Za kompletan vizuelni doživljaj, predlažemo da pogledate ovu interaktivnu kartu sveta. Pročitajte Svi pasoši sveta na jednom mestu

Ne vidim ni ja, moj srednjoškolski odlazak u inostranstvo, koji je jedini ličio na putovanje, je bio proizvod dogovora entuzijastične profesorke jezika i direktorke škole u Rusiji; ali nema puno takvih primera ni takvih škola, a i kad se dešava, idu male grupe đaka. Ono što je pojam ekskurzije danas ne bih ja u putovanje ni svrstala. Kad je u pitanjui zbližavanje škola i stvaranje direktnih kontakata po celoj Evropi (a i na drugim kontinentima) Britanski savet je 2011-2013 organizovao ceo jedan projekat na tu temu http://www.britishcouncil.org.ng/programmes/education/schools-projects/connecting-classrooms Nijedna jedina škola iz Srbije koja je u to bila uključena, a bilo ih je 15, nije realizovala posetu drugoj školi, iako je postojala aktivna komunikacija među profesorima (očito ne dovoljno aktivna), slanja Culture box-ova (džidžabidže karakteristične za zemlju i kulturu), dopisivanja, skajpovanja, male novinarske redakcije koje su sarađivale sa BBC-jem, napravljena je društvena mreža za učenike na kojoj su maloletni srednjoškolci bili zaštićeni kao mali beli medvedi (BC kao ozbiljan igrač, zaštita dece na Internetu, blabla). Škole su birane po nekakvom elitističkom kriterijumu i uz sve te uslove i iskusne budže koje su nadzirale celu stvar, ništa se konkretnije od komunikacije preko interneta i poštanski, nije desilo. Ja lično sam prilično razočarana što se to tako završilo. Očigledno da taj, nazovimo ga za ove potrebe 'elitizam', ne valja i ne funkcioniše, ni kad su škole, ni kad su đaci u pitanju. Razmena (dogovor dva direktora škola npr) i odvođenje malog broja đaka negde jeste korak, ali nije baš neki pomak, a naročito što se svi trude da vode 'dobru, uzornu decu', a oni kojima bi ovakve razmene/posete/ekskurzije najviše značile za lični razvoj ostanu van priče. I za ovo što ja imam u vidu bi nam trebala masovnost kakvu podrazumevaju ekskurzije; a program da ima karakter kakav ima razmena (sa dovoljno slobodnog vremena za kulturna zbližavanja na nivou jurcanje-za-nečijim-lepim-očima/nogama, jer je to prostor za stvaranje najjačih veza (kulturnih i drugih), sjajan izvor motivacije za nekoga ko ima 15-18 godina i divljaju mu hormoni). A da se razbije taj krug 'škoskih razmena u elitističkom krugu' potrebne su dodatne finansije; a i da bi mogla većina, a naročito ona često uskraćena većina, mogla da putuje. Hvala za SAVU.

Za većinu školaraca sa Balkana koji imaju dovoljno sreće i para da putuju, prva putovanja bez roditeljskog nadzora su ekskurzije. Način na koji se ekskurzije organizuju i sprovode često podiže prašinu, a one umeju da budu i prilično skupe za naše standarde, a destinacije su uglavnom jug i zapad Evrope. Naš region, burence baruta kakvo jeste, ima dosta akumulirane mržnje, iako trenutne generacije srednjoškolaca ne pamte ratove, a neki se tada nisu bili ni rodili. Najefikasniji način da se razbiju predrasude je da odeš i da vidiš šta je to nepoznato. Šta kad bi se srednjoškolske ekskurzije sprovodile po regionu? (koliko sam upućena, osnovce, bar u Srbiji, nije legalno voditi na ekskurziju u inostranstvo). Gomila đaka i dalje ne ide na ekskurzije jer su preskupe za većinu, a ta skupoća nije uslovljena samo destinacijama, ali po regionu bi, koliki god da su 'profesorski i agencijski troškovi' svakako bile jeftinije, a i smislenije, jer bismo mogli da kroz to radimo na povezivanju Balkana, stvaranje prijatnije klime, učenje te famozne istorije o koju se svi ovde saplićemo postalo bi objektivnije, za one visprenije čak i kritičko, vremenom bi se smanjio i broj incidenata koji se dešavaju na nacionalnoj osnovi među raznim društvenim grupama i kružocima (navijačima, npr. ako neko ima ortaka sa ekskurzije iz druge balkanske zemlje i obojica vole fudbal, teško da će se na stadionu potući, jer su se već upoznali u nekim dugačijim okolnostima). I stvarno bi gradili kulturu putovanja, jer bi ekskurzije postale nešto više šopinga i alkoholisanja (toga će uvek da bude, i možda i treba da bude - svakom svoj ventil). Da li mislite da bi srednjoškolske ekskurzije jednog dana mogle ovako da izgledaju? Znate li neki sličan primer (profesor koji je organizovao neku posetu, razmenu, ili slično)? Da li mislite da bi regionalna Ministarstva prosvete bila zainteresovana da ovako nešto preporuče školama? Je l' ima neko ideju kako da se ovo organizuje da bude održivo, pa da se troškovi za srednjoškolska putovanja dodatno smanje i ko bi to mogao da finansira? (neki strani fond koji inače finansira projekte 'pomirenja' na našim prostorima, neko ministrastvo, nečija bogata tetka iz Nemačke koja bi za ovo donirala pare; nazivi, imena, mejlovi, kontakti) Pišite!