Kornelije

U dolini Kalaša, pogotovo u selu Rumbur, žive samo na starinski način kao pre 100 godina gde žene peru sve u lokalnoj reci ručno ali ne pokrivaju lice, pošto i nisu muslimanke, kao recimo u konzervativnim provincijama poput Hajber-Pahtunve, te se bez problema može pričati sa Kalašankama i mogu se fotografisati što je nezamislivo za ove konzervativnije provincije. U drugom selu Bumburet već ima i muslimanki te su one pokrivene naravno. I ovde je funkcija žene usko vezana za kućne poslove. U dolini Hunza ima isto dosta Pakistanaca koji su svetlije puti te sebe smatraju potomcima vojske Aleksandra Makedonskog isto kao i Kalaši, te nisu toliko konzervativni. Tu žene nisu bile sve pokrivene, te mi je u jednom hotelu bez problema žena od vlasnika hotela lično pripremala i servirala obroke što mislim da mi se u drugim provincijama ne bi desilo. S druge strane u Gilgitu u lokalnim restoranima sam viđao gotovo samo muškarce, ako se pojavila žena ona je bila uvek u pratnji muža, te su ih odveli u deo koji se pokrije zavesom da bi ona mogla da otkrije svoje lice kada jede. Svakako su najliberalniji u velikim gradovima što se najviše primeti u Islamabadu.

Kako sam se nedavno vratio iz Pakistana gde sam proveo šest nedelja putujući kroz ovu zemlju preneću ovde neke od svojih utisaka. Kao prvo mogu da kažem da gradovi sigurno nisu mesta u Pakistanu gde treba da provodite puno vremena kao turista. Jednostavno su previše zagađeni, saobraćaj je katastrofalan, te su jednostavno prenaseljeni. Pakistan je zemlja sa prvenstveno prirodnim atrakcijama i na to se i treba fokusirati ako odlučite da obilazite ovu zemlju turistički. Tako me nisu oduševili ni Karači, ni Hajderabad, ni Sukur pa čak ni Lahore, iako je vredilo posetiti ceremoniju na granici sa Indijom uprkos tome što sa indijske strane baš i nije bilo posetilaca zbog kovid mera. Islamabad koji predstavljaju kao ne baš previše interesantan grad, je ipak na kraju bio pravo osveženje. Tu saobraćaj nije toliko zagušen, te bi mnogi birali upravo ovaj grad za život kada bi morali živeti u Pakistanu. U ovom gradu ima puno bogatih ljudi i sam grad ne nalikuje na druge gradove u zemlji. Pošto je projektovan posebno da bude glavni grad, ovde se baš ne može pešačiti te se morate koristiti motor taksijem ili običnim taksijem pošto je sve daleko bilo gde da se uputite. Aplikacije poput Ubera i Karima su pravi spas od taksista koji vole da naplate više turistima ali one funkcionišu samo u velikim gradovima. Naravno za alpiniste predstavlja ova zemlja poseban izazov ali i pored toga ima šta da se vidi. Što se Pešavara tiče tačno je sve što se priča za gostoljubivost ljudi. Ovde ćete sresti neke od najgostoljubivijih ljudi ikada. To ćete primetiti pošto na mnogim mestima neće hteti da uzmu novac od vas te će vas sigurno na više mesta častiti pošto ste kao stranac gost u njihovoj zemlji i to im je posebna čast. Pešavar je bio i prvi grad u Pakistanu gde sam uspeo da pešačim kroz neke delove grada što je inače veliki problem u Pakistanu pošto u mnogim mestima uopšte nema trotoara pa morate da (pokušate da) idete putem. Dolina Svat gde Pakistanci dolaze na skijanje zimi kao i da se osveže leti deifinitivno ima svoje lepote. Tu ćete primeti mnogo više zelenila negoli u nekim drugim delovima zemlje. Tu sam posetio dva mesta Mingoru i Kalam. Od ova dva mesta mi se Kalam mnogo više dopao. Kako sam putovanje nastavio dalje za Čitral i dolinu Kalaša, otkrio sam nova interesantna mesta u zemlji. Čitral se pokazao kao simpatičan gradić sa lepim bazarima a u dolini Kalaša možete posmatrati kako žive Kalašani koji imaju svoj jezik, svoju religiju i žive u nekom starijem vremenu. Ovde takođe konačno možete konzumirati alkohol koji oni sami proizvode. Inače je alkohol u Pakistanu dostupan samo za nemuslimane u licenciranim radnjama koje su često prikrivene u blizini poznatih hotela. Putovanje sam nastavio do Gilgita dalje ka severu zemlje. Gilgit za koji isto ne preporučuju neko duže zadržavanje mi je ostao u prijatnom sećanju. I ovde se sve vrti oko bazara te je saobraćaj dosta zagušen. Grad mnogima koristi kao polazna tačka za dalje putovanje kroz dolinu Hunza koja predstavlja jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija zemlje. Ovde imate puno prirodnih atrakcija. Prvo sam se popeo do Rakapoši base camp-a a posle sam nastavio putovanje preko Karimabada, Pasua do krajnjeg severa zemlje, najvišeg graničnog prelaza na svetu na visini od 4733m nadmorske visine, prelaza Kundžerab. Vožnja autom putem Karakoram mi je bila prelepo iskustvo. Sam granični prelaz je trenutno zatvoren te je interesantno da je turistička atrakcija ali samo sa pakistanske strane. Prilaz do same kapije nije moguć, te vas pakistanska vojska zaustavlja nekoliko metara ranije pošto se Kinezi boje da im korona ne pređe u zemlju. Inače Kinezi baš i ne dolaze da se slikaju ovde. Razlog tome je i taj da baš i nema puno obližnjih mesta u blizini sa kineske strane. Ovde će sigurno mnogi Pakistanci tražiti da se slikaju sa vama kao i u mnogim drugim delovima zemlje. To je jedna stvar koja će vam sigurno dosaditi u Pakistanu, slikanje sa lokalcima. Razlog za to je taj da mnogi Pakistanci u životu nisu videli stranca te su onda odjednom opsednuti strancem. Dešava se da pretrče ulicu da bi tražili da se slikaju te tu ide posle i često obavezno traženje Whatsapp ili FB naloga te vas stalno zovu na čaj. Moj je savet da im ne dajete ove podatke jer ća vas u mnogim slučajevima smarati. Situacija je još gora ako ste osoba ženskog pola koja sama putuje. Realno dovoljno im je dati samo pakistanski broj koji ćete svakako morati nabaviti zbog korištenja aplikacija poput Ubera ili Karima. Pakistanska hrana je odlična, tu možete slobodno isprobati većinu specijaliteta. Iako svi kažu kako je hrana ljuta, ja sam očekivao još ljuću hranu pa sam se iznenadio da nije bila toliko ekstremno ljuta. Jede se prstima i na to se treba naviknuti. Cene hrane u lokalnim restoranima su stvarno jako jeftine. Ono što se još može uočiti je da stepen konzervativnosti u značajnoj meri zavisi od provincije u kojoj se nalazite. Tako se u nekim delovima zemlje žene mogu videti samo prekrivene glave uz pratnju muževa, te ih inače baš i nećete nigde susretati, dok su u velikim gradovima mnogo liberalniji te se može videti da recimo žena sama vozi auto, što je drugim delovima zemlje nezamislivo. Isto tako u mnogim delovima zemlje u lokalnim restoranima možete videti samo muškarce, dok to u velikim gradovima nije slučaj. Sama zemlja je veoma sigurna za putovanje, nemojte čitati lažna upozorenja vezana za sigurnost u Pakistanu, te je stvarno lako putovati po Pakistanu. Ovo je zemlja gostoljubivih ljudi koji će vam uvek pomoći, tu nećete imati problema. Iako znam da je u pitanju muslimanska zemlja, ipak mi je nedostajao noćni život, te se naravno sva komunikacija sa lokalcima svodi praktično samo na muškarce. Inače spremite se da dok putujete Pakistanom imate jako puno kontrolnih punktova gde će vas legitimisati te će vas negde duže, a negde kraće zadržavati pošto ste stranac. Zato treba imati kod sebe više fotokopija pasoša i vize a u provinciji Sind će vam u nekim gradovima dodeliti čak i oružanu policijsku pratnju zbog sigurnosti iako je sama provincija veoma sigurna. Tu se radi samo u tome da nisu naviknuti na turiste u ovom delu zemlje.

UPDATE: Danas sam dobio pakistansku vizu pa ću napisati svoje iskustvo samog pribavljanja vize. Od početka ove godine se sam zahtev za vizu popunjava isključivo online te se može dogoditi da vas dotična ambasada koju navedete u samom zahtevu pozove na intervju. Upravo to mi se i dogodilo te su me iz pakistanske ambasade u Beogradu nazvali posle 9 dana od predaje zahteva. Sam intervju je bio nakon dve nedelje od predaje zahteva, te sam posle samog intervjua čekao još 9 dana, tako da sam sveukupno čekao 24 dana dok mi je sama viza odobrena. Bitno je znati da ukoliko ne aplicirate iz domicilne države onda morate dokazati boravišni status u dotičnoj državi. Inače standardno odobravaju boravak od 30 dana ali ja sam tražio 50 dana i odobrili su mi. Na samom formularu za vizu imate baš dosta pitanja, te morati još uploadovati i dodatnu dokumentaciju (pozivno pismo, potvrda o zaposlenju, odobrenje o godišnjem odmoru, izvod iz banke, rezervacija hotela i sl.) u JPEG formatu tako da vam stvarno treba jedan dan za popunjavanje samog zahteva. Cena same vize je 35$ što nije mnogo ali se nagomilaju dodatni troškovi pošto se i samo pozivno pismo plaća pakistanskoj turističkoj agenciji, te sam morao ići i do BG-a na intervju tako da sam došao na iznos od 150$ sa svim troškovima. Samo osoblje ambasade je izuzetno ljubazno, te su me stvarno veoma lepo prihvatili. Čak su me i pozvali da za Dan državnosti Pakistana budem gost u njihovoj ambasadi te da im ispričam utiske sa putovanja. Sada mi samo još preostaje da se nadam da će se sama poseta ovoj zemlji za mesec dana stvarno moći realizovati.

https://www.embassyofbolivia.nl/en/covid-19-2/ Pogledaj i druge sajtove. Treba PCR test ne stariji od 72 sata i karantin trenutno traje 10 dana. Jedini problem je da su letovi iz Evrope trenutno suspendovani do 31.-og maja. Što se vize tiče ona je potrebna, međutim može se dobiti na aerodromu. Više ljudi je na stranim forumima posvedočilo da su se mogli ukrcati na avion bez prethodno pribavljene vize. Prilikom ulaska dobijaš 30 dana boravka, produžavanje je moguće za još mesec dana. Kada sam ja produžavao svoj boravak u Boliviji, u Samta Cruzu sam čekao četiri sata da bi došao na red u avgustu 2019. Tada sam proveo više od mesec dana u Boliviji te sam video dosta od ove zemlje. Sam Santa Cruz ti baš i nije neki interesantan grad te ga većina turista zaobilazi..Tu imaš najviše belaca u čitavoj Boliviji kao i puno Menonita koji žive u nekom prošlom vremenu u enklavama pored Santa Cruza, te dolaze tamo da trguju. Definitivno poseti Samaipatu ako budeš išao za Santa Cruz. Predivno malo mesto koje služi kao vikend izletište za stanovnike Santa Cruza. Ni Cochabamba nije po meni vredna nekog dužeg zadržavanja. U divnom sećanju mi je ostao Rurrenabaque i vožnja autobusom po neasfaltiranom putu u trajanju od više od 24 sata, a interesantni su i Potosi, Sucre, Tupiza, Copacabana. Ne treba zaobići ni La Paz a glavna atrakcija je svakako Salar de Uyuni.

Tajland je pre koji dan skratio karantin na sedam dana za vakcinisane putnike. Inače im je ministar turizma najavio otvaranje granica od jula za vakcinisane putnike. U Rumuniju i Island se može ući bez karantina ako je prošlo najmanje deset dana od prijema druge doze vakcine. Grčka je najavila otvaranje granica od sredine maja isto za vakcinisane putnike, u suprotnom moraju imati antigenski ili PCR test. U Estoniju mogu da idu putnici koji su preležali Kovid u poslednjih šest meseci ili vakcinisani putnici. Poljska kao i Sejšeli su isto najavili ukidanje karantina za vakcinisane putnike. Portugal otvara granice za vakcinisane Britance od sredine maja dok Kipar čeka na vakcinisane Izraelce. I druge zemlje poput Singapora su najavile olakšice za vakcinisane putnike. Kako stvari stoje sve je još u nekoj početnoj fazi, ali izgleda da će se sve više zemalja otvoriti za vakcinisane putnike pogotovo kada se svi uvere u efikasnost tih vakcina. Izgleda da za sada nije problem imati vakcinu ovog ili onog proizvođača ali je pitanje da li će to tako i ostati ili će neke zemlje ipak favorizovati neke vakcine?

Da li je neko vadio turističku vizu za Pakistan u skorije vreme? Kakva su vam iskustva? Koliko znam, otkada su uveli mogućnost online apliciranja za vizu, procedura bi trebala biti nešto jednostavnija iako sam zahtev za vizu još uvek obrađuje dotična ambasada koju navedete u samom online zahtevu, gde morate otići da podignete vizu, ukoliko vam je odobre.

Test važi od datuma izdavanja a ne od datuma uzimanja uzorka.

Da li neko zna koje centre za testiranje na Covid-19 kod nas priznaje Qatar airways? Zbunjuje informacija da je negativan test obavezan na svim njihovim letovima, za neke zemlje tačno stoje napisani centri za testiranje koje priznaju, koji direktno njima prosleđuju rezultate testa, dok za evropske zemlje ne stoji ništa. Da li to znači da priznaju bilo koji centar za testiranje ili?

Sada već mogu da potvrdim da open ticket kod Qatar airwaysa nije nikakva dobra opcija. Upravo to sam uradio sa svojom kartom za Filipine. Morao sam naravno zvati call centar u inostranstvu, pošto su zatvorili kancelariju u Beogradu. Nakon više meseci konačno sam odlučio da iskoristim tu otvorenu kartu za novu rezervaciju uz promenu destinacije i eventualnu doplatu. Nakon više poziva i čekanja kod raznih call centara konačno sam uspeo da ih dobijem u Berlinu. Tamo sam promenio krajnje odredište umesto Filipina za Pakistan i sada dolazi najbolje: kako sam gledao online, razlika u ceni prve plaćene karte i ove bi iznosila 54 evra. Oni su u međutim tražili doplatu od 203 evra po čemu me karta za Pakistan baš skupo izašla, a open ticket inače svakako moram da iskoristim do septembra za rezervaciju. Ovako kartu plaćam 860 evra a može se dobiti već i za 480 evra sa drugim kompanijama za isti datum. Da sam birao opciju vaučera nisam siguran da bi puno bolje prošao a open ticket sam jednom imao i nikad više. Refundacija je jedina prava opcija, ako uspete da je dobijete.

Mene bi zanimalo kakva je procedura kad idete u Albaniju sa srpskim pasošem preko Kosova? Navodno se na Kosovo ne može ući sa pasošem, da li se onda može proći u tranzitu samo sa ličnom kartom, a da se pasoš pokaže tek na albanskoj granici?

Može se otići na 24 sata bez karantina u okviru od 30 kilometara od granice što je dovoljno da se u Segedinu obavi testiranje. Bitno je da se koristi isključivo srpski pasoš pošto ostalim državljanima sleduje karantin.

Što se testiranja tiče, mnogi kojima je potreban test, u nemogućnosti da dođu do termina kod nas, idu u susednu Mađarsku do Segedina, gde ja znatno lakše obaviti test u privatnim laboratorijama a cena je veća negoli kod nas u zavisnosti koji od toga kakav test je potreban. PCR test bi trebao da bude oko 110€. Preporučljivo je zakazati termin. Rezultati se dobijaju u roku od 24-48 sata. https://hairdoctor.hu/sars-cov-2-teszt https://www.dermamedical.hu/koronavirus-gyorsteszt/koronavirus-pcr-teszt-maganszemelyek-reszere

Da li ima neko od vas skorije iskustvo sa povratom novca kod Qatar Airwaysa usled trenutne pandemije? Imam (non-refundable) kartu sa njima krajem juna za Manilu. Kako vidim letove iz Beograda planiraju da uspostave tek od 01.07. Kod statusa moje rezervacije piše delimično potvrđena upravo zbog leta BEG-DOH kojeg najverovatnije neće ni biti. Qatar Airways mi do sada još nije otkazao rezervaciju. Čuo sam da nekim putnicima na drugim letovima isto nisu otkazali rezervaciju tako da nisam siguran da li će to učiniti, odnosno kada će to učiniti? Pošto sam gotovo siguran da neću moći putovati kako zbog otvaranja granica tako i pandemije, a oni mi još nisu otkazali let, koja opcija bi bila najbolja? Ako ja otkažem let onda pare sigurno neću dobiti nazad. Čujem inače da su kod povrata novca dosta nezgodni, kod non-refundable karti valjda odbijaju da vrate pun iznos čak i ako oni otkažu let, ako uopšte vrate nešto, a vaučer gde daju dodatnih 10% je sa druge strane navodno navlakuša pošto se može upotrebiti samo preko call centra gde su znatno više cene karata. Zasada mi se čini da je pomeranje datuma leta uz eventualnu doplatu razlike u ceni jedina dobra opcija.

Nije ovo samo trenutni problem. Činjenica je da ćemo svakako svi mi morati naučiti da živimo sa ovim virusom barem dok se ne pronađe vakcina. I kad prođe prvi talas sigurno će biti i drugog i trećeg talasa a ljudi će ipak krenuti da putuju isto kao što će i avio kompanije krenuti da lete. S obzirom da se trajni imunitet još dugo neće steći, isti ovaj problem će znači biti aktuelan na jesen kao i sledeće godine. Predviđanja ipak kažu da će biti veoma velika zainteresovanost za jesenje i zimske aranžmane upravo zbog propale letnje sezone iako će virus zato još itekako biti prisutan. I tu se postavlja sledeće pitanje: koje osiguravajuće kuće će pokrivati eventualne troškove lečenja od korone u inostranstvu? Po sadašnjem scenariju nijedna pošto je proglašena pandemija a to znači da ste svesno otputovali u područje visokog rizika pa tu nema pokrića, a verujem da niko neće hteti da sam snosi eventualne troškove jednomesečnog boravka u bolnici.

Bila bi dobra vest ako bi stvarno tako bilo. Čak i da letovi budu realizovani negde od juna sigurno će mnoge zemlje za ulazak zahtevati COVID-19 test kao alternativno rešenje umesto karantina, pa će brzo testiranje pred sam let koje je prvi uveo Emirates verovatno ubuduće morati uvesti i druge vodeće avio kompanije. https://www.emirates.com/media-centre/emirates-becomes-first-airline-to-conduct-on-site-rapid-covid-19-tests-for-passengers/

Nije svejedno da li plaćaš debitnom, kreditnom karticom, bankovnim transferom, Pay Palom ili kešom preko agencija. Čak i kod kreditnih kartica ima više opcija i neke nude veće privilegije. Kod nas najverovatnije većina ljudi plaća sa običnom debitnom karticom. Tu uslovi povrata novca variraju od banke do banke. Najsigurnija opcija je svakako kreditna kartica.

Kada je mađarski Malev bankrotirao imao sam sa njima dve kupljene karte. Kako sam saznao, dobio sam nazad potpuni iznos za avio karte zahvaljujući tome što sam platio kreditnom karticom. Rekli su mi da inače ne bih video pare ponovo.

Zanimljiva problematika koju mnogi ne spominju oko dva pasoša može međutim nastati ako vam se ime piše na drugačiji način u dva pasoša. Onda vam mogu napraviti problem ako vam karta glasi na jedno ime a putujete zbog beviznog režima sa drugim pasošem, čak i odbiti ukrcavanje na avion, da imate drugačije ime sa manje ili više slova u oba pasoša. Mađari na primer daju tu opciju prilikom uzimanja državljanstva da pomađarite ime na njihov pravopis. To na primer može da ispadne da se u jednom pasošu zovete Đerđ a u drugom György. Isto tako Srbija za mnoge zemlje traži dokaz o daljem putovanju što znači da ne možete imati kartu u jednom pravcu. Ako odete na primer na Tajland sa nekim drugim pasošem i uzmete povratnu kartu, prilikom povratka u Srbiju možete očekivati da vam na aerodromu u Bangkoku traže dokaz o izlaznom letu iz Srbije čime dokazujete da napuštate državu. E sad tu može nastati poprilično banalna situacija. NIjedan Mađar ni Hrvat neće imati takvu kartu jer niko nije lud da baca ogromne pare za neki let sa presedanjem u slučaju Mađarske preko neke treće zemlje da bi stigao do Budimpešte ili za nekoga iz Vinkovaca da leti još do Zagreba, već će svi uzeti kartu samo do Beograda. Zato treba uvek imati oba pasoša kod sebe. Svakako je kartu najbolje uzeti sa pasošem u koji ne treba viza te je najbolje i isti koristiti za putovanje.

Samo produžavanje vize ne bi trebao da bude problem, jedino se plaća taksa za mesec dana dodatnog boravka od 4400 PHP (78€) a za dodatna dva meseca 5700 PHP (102€) tako da je svakako povoljnije tražiti odmah vizu koja dozvoljava boravak do 59 dana ako se ostaje duže od mesec dana.

Pored toga što građani nekih država koje uključuju i Crnu Goru mogu direktno aplicirati za evizu koja košta 124$, olakšicu prilikom ulaska u Saudijsku Arabiju, od januara 2020., imaju i građani sa važećim UK, EU, USA multi vizama koji su te vize koristili barem jednom za ulazak u određene zemlje. Oni takođe mogu da apliciraju za evizu a tu sigurno ima dosta naših državljana.

Evo i ja ću se malo priključiti u ovu diskusiju iako nisam išao na Ciudad Perdida trek pošto stvarno nisam neki veliki ljubitelj dužih trekkinga a video sam i ljude koji su bili na ovom treku kako su izgledali posle sa nekoliko stotina uboda komaraca.? Složio bih se sa bam-bamom po pitanju plaža i sirotinje. Kolumbija ima zapravo iznenađujuće solidan standard što se može videti i po automobilima kakve voze. Ima tu sasvim dovoljno srednjeg staleža. U poređenju s tim mislim da sam u Boliviji video daleko više sirotinje, lošija vozila a i nedostatak infrastrukture. Prava sirotinja se na severu Kolumbije može videti na poluostrvu Gvahira koja spada u najsiromašnije ali i najimpresivnije delove zemlje gde u pustinji žive Vaju Indijanci pod neverovatnim životnim uslovima. Ti ljudi nemaju bukvalno ništa, Deca prave blokade puteva u pustinji moleći za koji slatkiš ili pezos kada prolazite džipom kroz pustinju. Hrane se uglavnom ribom, jedva čekaju da ih ponudite vodom a niko nema da vam vrati kusur tako da postaje nemoguće razmeniti veće novčanice. Upravo je obilazak ovog regiona gde sam obišao mesta Kabo de la Vela i Punta Galjinas za mene predstavljao jedan od vrhunaca obilaska Kolumbije uopšte. Slažem se da u nekim delovima Santa Marte, Kartahene ima siromašnijih delova ali svi oni ne žive ni približno pod toliko teškim uslovima kao Vaju Indijanci. Mene Taganga isto nije impresionirala, ali to mogu da kažem i za Minku i Palomino. A sama Kartahena važi svakako za najlepše, i naravno najviše izvikano mesto u Kolumbiji što se vidi i po cenama koje su prilagođene gostima koji stižu sa kruzerima u velikom broju. Uprkos svemu definitivno bi bio propust preskočiti obilazak Kartahene zbog ovoga. Što se buke tiče, mogu da kažem da nisam primetio nikakvu ekstremnu buku u odnosu na druge delove zemlje. A što se plaža tiče najverovatnije su plaže na ostrvu San Andres koje je bliže Nikaragvi dosta bolje.

Da li je maksimalni dozvoljeni boravak uz turističku vizu stvarno 30 dana? Na nekim sajtovima piše da turistička viza važi za boravak do 59 dana pa zato pitam. Da li je potrebno lično predati dokumentaciju u beogradskom konzulatu?

Zanimalo bi me da li su za posetu Peruu neophodne odnosno preporučljive planinarske cipele i štapovi za planinarenje ukoliko planiram posetiti Maču Piču i Kolka kanjon ili se može bez problema ići samo u patikama? Do Maču Pičua planiram ići minibusom do Hidroelektrike pa dalje peške uz prugu do Aguas Kalijentesa. Od Aguas Kalijentesa bih se peške popeo do Maču Pičua. Što se Kolka kanjona tiče tu planiram rezervisati klasičnu turu sa jednim noćenjem.

Pozdrav svima! Tražim saputnika/e avanturističkog duha za putovanje u Peru i Boliviju koji su voljni istražiti ovaj deo sveta. Samo putovanje bi trajalo dva meseca te bi bilo u sopstvenoj režiji. Već imam kupljenu avio kartu za period od kraja juna do kraja avgusta (Budimpešta-Istanbul-Panama-Lima), te zasad putujem sam. Iskusan sam putnik. Noćenja bi bila uglavnom po hostelima ili skromnijim hotelima, a akcenat bi bio na upoznavanju kulture Inka kao i na obilasku prirodnih atrakcija koje ove zemlje nude. Putovanje planiram započeti u Peruu gde bih proveo prvo dve nedelje, pa bih zatim otišao na mesec dana u Boliviju, te bih se na kraju vratio na još dve nedelje u Peru. Po nekom okvirnom planu puta u obe zemlje planiram obići mnoga mesta koja se nalaze na klasičnoj ruti turista (Lima, Paracas, Ica, Nazca, Arequipa, Colca kanjon, Cusco, Machu Picchu, Ollantaytambo, jezero Titicaca - Ostrva Uros, Copacabana, Ostrvo Sunca, La Paz, Slana pustinja, Tupiza, Potosi, Sucre, Cochabamba, Toro Toro Nacionalni park, Samaipata, Santa Cruz de la Sierra, Rurrenabaque, Chachapoyas i Mancora). Ukoliko ima zainteresovanih slobodno se javite:-)