Branimir

Лазаре, у потпуном си криву! Чему вам служи Форум ако не да свако искаже своје слагање или неслагање. Једино си у једном у праву: свако пише због себе, а не да би га неки жири оцењивао (парафразирам твоје речи). Ја пишем да бих био читан. Све што пишем, пишем да се објави (и објави се). Па и ово што сам на овом Форуму написао, написао сам да бих га једном у облику есеја или нечег ширег штампао. Онолико је осећаја да вам нешто прија, колико и људи, и то си добро приметио. Али мојој критици поводом оба рада који сте наградили првом и другом наградом није мета био књижевна оцена награђеног рада, чак сам и нагласио да је првонаграђени рад изванредна проза (што је далеко од њега другонаграђени - е, ту већ нисам могао да оћутим), чак нисте у толикој мери мета ни ви, жири, који је имао потпуно право како си рекао да "у складу са сопственим назорима" оцењује (јер ко зна шта бих ја одабрао да сам био на месту неког од вас), већ је мета моје критике целокупно устројство конкурса којим се мења дефиниција путописа и сагласно томе оцењује нешто што путопис није. Прочитај мој коментар на трећенаграђени рад. И на крају, зар ниси овим својим одговором заправо показао суревњивост и бранио своју бусију, а то да ли ти начин на који си је бранио служи на част, ти најбоље знаш (додуше, и на такву одбрану си имао право). Писмен јеси, то морам да признам.

Bravo za Leu! Žiri, ovo je jedino putopis od sva prva tri rada koje ste nagradili. Lei je trebalo da dodelite prvu nagradu! Izvanredno napisano, od motiva do književnog izražaja. Bravo, devojko! ??

Е, сад сам двоструки телевизор ако је ово што је другонаграђено не само путопис него и књижевност! Почињем да верујем да је жири и ове и прошле године (не знам како је било ранијих година; нисам читао раније награђиване радове) заиста састављан од оних којима је све тесно, експериментатора, понетих таласом бесмисла који нас све више запљускује и урушава нам обалу на којој стојимо и иштемо спас ко Шантићеви „костури сури пред ликом бога свог“. Да се разумемо, нисам против експеримената у књижевности. Далеко од тога. Авангардна књижевност је изнедрила много тога доброг. Експерименти оваквог типа како је писан овај „путопис“, својствен је одвајкада писцима, углавном онима у средњошколском и студентском узрасту. Правио сам и сам такве па и луђе експерименте, и био поносан на њих и себе (на неке сам и данас). Експериментисали смо са формама и рушили наводне књижевне табуе, а его нам био велики, велики; надували смо се испуњени сами собом а нигде није било огледала да се огледнемо! Не, заиста немам ништа против експеримената у књижевности, посебно ако су продуховљени, умни, ако имају дубину, циљ, сврху преко којих писац жели да изненади, обезоружа или наведе свог читаоца на мисао. Експерименти су током свеукупне светске књижевности рађали нове правце, нови подухвати су уздизали књижевну мисао, нова књижевна крв обогаћивала дух; авангардна књижевност је оно што је инспирисало генерације писаца... Али никада ни један такав експеримент који се оплодио и постао признати правац није ишао против језика, без обзира што се „бунио“ против правописа којим се пише „лепа књижевност“ (белетристика). Било је нобеловаца који нису поштовали интерпункцију, било је великих књижевних дела која су сва писана малим словом, али ово, да задржиш интерпункцију, а да немаш велика слова! – без обзира што је писац хтео да му правопис личи на арамејски, којим је исписиван Христов пут, у коме су сва слова била исте величине – то већ толико омета данашњег читаоца да је свако коме сам дао да прочита, ово одбацио најдаље после другог пасуса, без обзира на урођену знатижељу у човеку. Завршићу цитирањем Богдана Поповића, који је пре сто година о оваквим експериментима писао (да и тада је било експериментатора; свако време их има), по цену да тиме негирам и свој младалачки дух и сопствену склоност ка експерименту и откривању новог: „да­на­шњи на­ра­штај пр­ви ко­ји је на­шао да се тре­ба ско­тр­ља­ти низ це­лу па­ди­ну бре­га, до дна – да тре­ба по­че­ти не не­ко­ли­ко ступ­ње­ва ду­бље, но са­свим до­ле (...) с му­ца­њем, с вра­ћа­њем је­зи­ка на при­ми­тив­ну прак­су, с уки­да­њем ин­тер­пунк­ци­је, с уки­да­њем гра­ма­ти­ке; реч­ју с уки­да­њем све­га оно­га што је ци­ви­ли­за­ци­ја с му­ком ство­ри­ла, – с вра­ћа­њем у вар­вар­ство“. Путопис је овај другонаграђени рад таман толико колико је то питка књижевност.

Ја нисам рекао да је Маријанина прича изванредан путопис, него да је изванредно прозно дело! Сам наслов Конкурса, "Спасимо путопис" вас у потпуности негира и потпуној је супротности са оним што сте написали у пропозицијама. Како да спасимо путопис кад све и свашта убрајате у путопис, па и ову заиста изванредну Маријанину прозу која путопис у сваком случају није ни по једној јединој књижевној дефиницији путописа! Или сте решили да прекројите књижевност? Осврнимо се само на ваш прошлогодишњи конкурс, односно на прошлогодишње "путописе" које сте наградили и похвалили: богу је плакати каквим се критеријума водио ваш жири. За разлику од награђених радова из прошле године (срећом не свих), ова Маријанина прича је бар писмена, читка, питка и право прозно дело са књижевним атрибутима којима се ни једном нема шта замерити (сем то што није путопис). Да бисте изашли из клопке коју сте сами направили (што ви никако нећете признати, па је ово моје писање, свестан сам, пуцање у празно), промените назив Конкурса и не стављајте у наслов појам "путопис", већ га назовите конкурсом за причу (приповетку, шта год) и онда ће ваш Конкурс бити сасвим у реду и у сагласју са избором жирија.

„Ako je ovo putopis ja sam televizor!“, tako smo izražavali, zgranutost, čuđenje, neslaganje kad smo bili školarci. Nemam ništa protiv Marijane niti protiv ovoga što je napisala i za to dobila prvu nagradu, jer to što je napisala zaista je izvanredno. Ali ovo nije putopis! Ili, drugačije: ako je ovo putopis, onda su svaka proza, priča, pripovetka, novela, roman putopis, jer u svakom takvom delu se na ovaj ili onaj način putuje! Dakle, moje neslaganje je upućeno žiriju, a ne Marijani, Marijani svaka čast!