Bogdaanaa

I mi smo tako u Afro američkom, koliko hoćeš, ali ovaj Prirodnjački u NYC jedini ima cenovnik.

Zaključak: Na ovakvo putovanje se ide na jesen ili proleće, kada je u ovom delu Amerike lepše vreme, te ima manje turista... U NYC se ide na duže naravno, ovako smo ga pretrčali... Ukoliko vas interesuju muzeji, većinom su besplatni osim Prirodnjačkog gde smo mi platili koliko se sećam za 4 oko 120$. Ukoliko ste duže u NYC, slobodno rezervišite hotel van Menhetna, i to bar 4 meseca unapred. Hrana je u marketima povoljna i ima svega, ali restorani su nenormalno skupi za pojam jednog prosečnog Srbina. Sledeći put kad bih išla, to bi verovatno bila jedna opuštenija varijanta, npr u oktobru ili aprilu, ovako je bilo pomalo naporno, pa mi sad treba odmor od odmora Edit: sad videh, greškom duplirala slike, ali na formu nema editovanja u nedogled, samo poslednji post...

Reston, Virginia, i svi ti gradići unaokolo su ušuškani u prirodi, savršeni za porodični život i čini mi se jako bezbedni, npr., svaki taj set kućica ima u sredini i po parkić, pa deca kad se igraju i npr, slučajno šutnu loptu nema šanse da završi na prometnoj ulici, jako zgodno...evo par slićica Šteta samo što u tolikoj prirodi Ameri uživaju u većini iz auta, jedan dan smo se prošetali do obližnjeg bazena (gde svi žitelji kao i kod nas u BG imaju free ulaz, ja sam se provukla sa snajkinom karticom, ostali platili sitno, pa dobili potvrdu na papiru da možemo taj dan free na bilo koji drugi bazen u okolini), i bili smo jedini pešaci, usput slikali jelene Poslednji dan smo bili čašćeni jako lepom večerom, pored jezera, vratismo se kući pa spakovali... Grešku sam napravila što povratnu kartu nismo rezervisali sa obližnjeg aerodroma, već sutradan ujutro morali nazad za NYC, dakle, autobus ide 4 sata do tamo, krenuli u 7 ujutro, pa do glavne železničke. Odatle nazad do aerodroma, pa čekanje aviona...U totalu 24 sata putovanja nazad, što je jako naporno... I da, popunila sam žalbu za izgubljeni prtljag, po povratku kući nakon 2 nedelje, dobih odgovor da mi se računi ne vide lepo, uslikah ih ponovo iii...taman kad se pojadah svima na peh gde su me neki uverili da se čeka i po godinu dana na povrat novca, za divno čudo, nakon 3 nedelje, pare su uredno legle na moj račun, i to za svaku stavku!

@ThirstyTraveler drago mi je da se čita?, plan je i bio da koristi nekom, a mogu i pitanja da se pitaju, ako ne znam odgovor, možda znam nekog ko zna... Elem, za Washington smo krenuli ujutro autom do metro stanice Wiehle, tu smo parkirali auto u tržnom pa na metro,karte kupili na licu mesta na automatu, metro je delom nadzemni da može da se razgleda, delom nije, ima oko 40 min vožnje do Bele kuće i oko 13 stanica. Čim smo izašli (zaboravih da napomenem da sam instalirala herewego offline mape), negde levo, vrlo brzo nam se ukazala Bela kuća, nismo ni pokušali da saznamo kako se ulazi i da li može jer za jedan dan imamo mnogo da obiđemo... Levo od nje, ulica vodi ka obelisku, ali mi odlučismo da predahnemo od sparine na obližnjoj klupi, pojedemo na brzaka nešto na trafikama pa u muzeje, tu su jedan za drugim...mi smo odabrali National Museum of African American History and Culture, jako zanimljiv, proveli smo 3 sata unutra, besplatan je uz registraciju na internetu, tu ispred ulaza, imaju dobar wifi, na žalost, stigli smo samo 3 gornja sprata da obiđemo, donje nivoe ne, moramo da nasatavimo dalje. Došli do obeliska, sva sreća pa klupica ima na svakom koraku, a i mnogi uzimaju elektro trotinete, i nastavljamo ka Linkolnovom memorijalu, obilazimo i memorijalni centar 2. Sv. ratu, vraćamo se pešaka, uz pauzice na klupicama, i razgledamo jezerce i ulice, oko 5 popodne, nazad kući, istim putem, po povratku na metro stanicu pre preuzimanja auta, kratki šoping... Glavni grad nam je lepše legao no NYC, možda zato što više podseća na Evropu? Sledeći dan u planu je obilazak Restona, i popunjavanje žalbe za povratak novca zbog izgubljenog prtljaga, javljam kako sam prošla?

U povratku ka Restonu, dobijam poruke, jedna torba stigla, sledeći dan druga, a treću pokupismo na aerodromu. Stanje na aerodromu takvo da mi je trebalo dobrih 20min da nađem torbu međ 5000000 izgubljenih, bi mi lakše, ima još baksuza na ovom svetu? Kako sam ih otvorila, tako zatvorila, sve ispeglano vraćeno kući jer smo ionako pre par dana kupili novo. Preko puta veliki ''Maxi'', mislim Safeway, i to nismo stigli da obiđemo sve koliki je, mnogo volim da kuvam i isprobavam povrće i kad videh šta sve imaju i nemaju poželeh tako nešto kod nas. Obišli smo i okolne gradiće Restona, Vijena, Tajsons...svi jako lepo uređeni i naraFno u prirodi, jedino što smo jednom bili u sred radna dana, uzeli banana kejk i kaficu u nekoj italijanskoj pekari, a na ulicama, jedva dva čoveka, rade ljudi, ne kao kod nas pa u podne svi kafići puni. Sedosmo da se odmorimo u nekom parkiću i naravno odmah neko prilazi, jedan afroamerikanac, čisto da se pozdravi, pita odakle smo, Srbija brother- on stavlja ruku na srce i reče - I am so sorry for your country i ode?, sa kim nas je pobrkao, pojma nemam, možda je čuo Sirija? Sledeći dan Six flags vratolomije, 25$ ulaz po osbi, sve vožnje ulaze u to, što bi rekli džaba, ali parking nemilih 40! Krenuli smo sa dečijim vožnjma i pomisli ovo je kul, moji porilično neustrašivi, sve bi da probaju. Ondak ja i muž odlučismo da uđemo u jedan sami, mnogo strašno izgleda za decu, vožnju sam provela zatvorenih očiju, pa ne mogu štošta da kažem, sem da su mi rekli da sam visila naopačke, htela sam da vrištim, ali glas od straha nije mogao da izađe... Sledeća vožnja, isto tako strašna, ubeđujem decu da idu sa nama i pristaju. Kreće, krc, krc i zuuum, tolikom brzinom, da sam se stisla i pomislila odoh dragom bogu...izlazim, pipam uši, minđuša nema, ćera mi sve po spisku da joj to više ne radim, a moj vrat se nagnuo na jednu stranu i tu ostaje (narednih 7 dana trpim teške bolove, probam nekoliko tableta i ništa ne pomaže), a gde sam pohađala fizikalnu po povratku u domovinu pišem kasnije. Muž je probao sve vožnje x 2 i to mu ne bi dosta, ovo je za njega bio provod godine? Rakija je mala maca za ljuljanje, narednih dana centar za gravitaciju mi je bio ozbiljno poremećen, i tako pijana sledeći dan odlučismo da obiđemo Washington, kucam sutra....

Povratak na ranije odredište, u planu nam je Washington, i Six flags vratolomije, pišem narednih dana kad deca dozvole, torbe još uvek u tranzitu, ko ih šiša...

I stižemo na odredište, check-in tek u 15 h, a mi stigli ranije pa odmah na plažu, jonske tirkizne boje nema, ali ima mirisa soli koji omamljuje, moji trče peščanim putem nema brige, ima za mog brata i snaju jer im klinci sitni, više brige, sa setom se prisećam tih vremena kako je to bilo nekad?, a sad sloboda, trčite ptice moje, ja sam ponela knjigu da čitam... Plaža duga peščana, svi pradajz turisti, pardon, Ameri nose svi svoju skalameriju, niko ne iznajmljuje, pa tako i mi, talasi ogromni, ma sve kako moji klinci obožavaju i kreće uživancija... A apartman? Sve na šifru, jedna od xxx cifara za ulaz, druga za privatan bazen, treća za privatnu plažu, cena; cca 1200$ za nas 8, 3 noćenja, 3 spavaće sobe i isto toliko kupatila, direktan pogled na okean, kuhinja veća od mog BG stana opremljena ko da ćemo u svemir...i ofkors posebna soba sa veš mašinom sušilicom, potrebštinama i letećim ćilimom, ovaj nekim stvarima koje u životu ne videh... dečija soba, krevet na 3 sprata i igračke unutra... Ocean City pod konac, nema grčke zarasle suve trave, sve sređeno, lep dok za šetnju, slike kačim kasnije, restorana šta 'oćeš, mi izabrali Bad Monkey, takosi, vele na ulazu nema mesta čekajte 1 sat, taman smoreni da odemo, viče neko na srpskom, odakle ste? Hostesa Milica, iz R, Srpske studirala u NS, ljubim je ja, nađe nam mesto, eto Srbenda svugde preko veze...hrana ukusna... Sledeće jutro doručak klasičan američki u Dinner, dogovaramo se na ulazu koja jajaj ćemo, konobar na 2 metra dalje viče na srpskom, izvinte crnogorskom - jel na oko? Momak iz Nikšića, i opet ponos što smo Jugosloveni? Prvi dan na plaži, mi odrasli smo skupljali hrabrost za ulazak u vodu, ledena, da ledenija ne mož' biti, gora od Vlasinskog jezera, drugi dan uz urlanje uđosmo, treći dan već ko domaći... u jednom momentu tetkina duša od 4 god skide gaće, ali teta spasilac odmah upozorava - no, no, gaće nazad, btw, moji su u Grčkoj golišavi trčali do pete godine pa se malo naljutih, al, avaj... I kud god da kreneš, ljubazni Ameri bi da čavrljaju... ja donekle introvert izlazim u susret, pa koliko izdržim. U liftu čika - hello, ja reko, helllo, al ne bi to njemu dosta, reče kako već 20 godina tu letuje i sve je više gužva, ja mu rekoh pa dobro, eto, za 8 manje od sutra mi odlazimo, u nadi da je tu tačka na priču...ne ne ne, sledi; Are you from Russia? You have Russian accent!!!! Joj crna moja razredna, posramih te za ceo život, toliko si nade ulagala u moj engleski i eto... I opet nazad u Virginiju, ne ide nam se nazada, al ajd...

Put predivan, na sve strane farme, i tezge domaćih proizvoda, pa nek mi onda neko veli kako se Ameri loše hrane... Iznajmili smo Nissan, malo se privikava muž na automatik, ali tera....

@Shumey drago mi je I eto, dođe jutro da se krene put okeana... Dve porodice sa 2 dece po mapi ne stižu za 3 sata već malo duže zbog pauza za ručak, u našem slučaju Royal Farms - klasična benzinska pumpa sa pohovanom piletinom i krompira nalik na naš pekarski, ali mnoooogo ukusan, kafu sipate sami, birate koje mleko ištete, od ''magarećeg to mišjeg'', šalim se malo ali izbora milion, a na nesreću vegetarijanske populacije biram prosto kravlje, plaća se na kasi, a kad popijete, za dž dolivate koliko hoćete...

Slike gore su NYC, ovde su Virginia

Nastavak.... put nas narednih 4 sata vodi kroz New Jersey, Delawere, i Maryland, iako autoput, zelenilo i reke praznik za oči...4 sata očas posla prođoše sa bratom kog nisam videla dugo, neispričanih priča milion, a deca spavaju na zadnjem sedištu, dakle idealno... Usput smo svratili na EWR aerodrom da se ispričamo sa dragim SASovcima, ali od torba ništa....zbog toga stižemo u Reston kasnije od planiranig, usput snajka poručuje hranu, pita šta nam se jede, pa nešto tursko ili arapsko velim, duga je to priča zašto tu hranu preferiram, i prolazimo pored Washingtona (u planu nam je obilazak kasnije), ulazimo u Reston, ah, šta reći....zamislite beogradske Šumice ali 20 puta veće, sa 5 puta širim ulicama, cvećem, uređenim kućicama kao iz serije "Očajne domaćice", jeleni, veverice i lisice mašu, ništa čudno, viču dobro nam došli.... Ulazimo u tipično američku kuću, mog brata, snaje i njihovih klinaca...Stariji 4 godine skače u zagrljaj, jupiiii došla tetka, mlađi skoro 2 god. me čudno gleda, lep ko lutka, al jbg ne smem da mu priđem, ne zna baš ko sam...snajka ljubi i pruža čašu belog vina, ljubi je zaova, ko poručeno, da se oporavim od svih nadražaja, u tom momentu postaje mi najomiljeniji član porodice? Izađemo napolje na cigaru.... sparina ubi bože, komarci domaće životinje, ne prskaju ih, rashladni uređaj (umesto klime) na terasi drnda ko kombajn, vratim se unutra, ledeno ko u Sibiru, nisma navikla...a u dnevnom boravku svi tu, mojoj sreći nema kraja, ne znam šta bih pre, da li da ih ljubim, smaram neispričanim pričama, trčim u komšiluk da se divim prirodi ili na telefon da proverim da li su mi torbe poletele... Narednih 3 dana smo tu, pre polaska na okean, brat slavi rođendan, upoznajemo rodbinu, i komšiluk...bili smo na nekoliko jezera, ne zna se koje je lepše, ali samo za gledanje, kupanja nema, voda nije sigurna...obišli dva bazena, jedan onako običan, drugi akvapark sa više spasilaca nego posetilaca, zvižde na svakih sat da izađemo ' pauze od po 15 min, valjda da se voda čisti ili smena spasilaca, nemam pojma, u šoku sam, pravila, pravila, balkancu nepoznata... A hranaaaa, joj što volim kad razbijem sopstevene predrasude, za tih 14 dana tamo ako sam videla tipične debele Amerikance mogu na prste jedne ruke da ih izbrojim...ili žive samo u serijama? Roštilj odličan, cheese cake ne zna se koji bolji, peciva mmmmm, čoveče, nabaciću 100 kila kad se vratim, sve mi je ukusno...A na ulicama, svi il trče ili se bave nekim sportom, i svi izgledaju fit... Usput mi se javlja teta iz pansiona iz Srbije koja nam čuva Žuću-našeg psa da je pobegao!!!! Našla ga, ali mora na povodac, preskače i 2 metra, zamišljam da sam i njega povela pa da su i njega izgubili sa prtljagom? I naravno, torbe ne stižu, pravac Marshalls, snajka vozi, ima da pokupujemo od kupaćih do peškira i haljina, više bih volela da sam na jezeru ili nekom muzeju, ali gaća više nemamo...Uf, sniženjeeee.... hej, ko malo dete u radnji sa igračkama, kupih sve neophodno, ali uz poštovanje upozorenja teta iz SAS-a, ništa ekskluzivno, dolazimo na kasu, 400+ nešto $, gutam knedle, kuku, ako mi ne refundiraju...inače, planirala sam nov i phone jer je jeftiniji nego u Srbistanu....no sa ovim troškovima plan pada u vodu... pružam keš, slatki kasir kad infarkt ne dobi, nije toliko matematke pohađao u školi, ne vide za života toliko keša...smeška se i konstatuje kako sam lepo pazarila...broji ko u 1.osnovne, o mila majko...ovo će potrajati... Razlog što smo nosili keš a sakrili kartice je da se obuzdamo od suludih troškova, rezultat: spržili i kartice i keš? Dakle zaključak, ako bih živela u USA, onda bi to bila Virginia... Pakujemo se za Ocean City....jupiii, samo da nema ajkula i sve će biti ok! Nastavak sledi, okean vs. Jonsko more naše lepo!

Pozdrav svima, Planirajući porodično putovanje po prvi put preko okeana dosta sam pretraživala po netu da se što bolje pripremim, ali nisam našla baš sve što me je interesovalo tako da odlučih da podelim svoje iskustvo, možda nekom bude od koristi, pa evo idemo redom: SAD mi nikad nisu bile prioritet, ali jesu negde u planu dobrih 10 godina jer mi se brat tamo odselio. Prvo smo čekali da se on sredi tamo, pa da sredi papire, pa se oženio i ubrzo dobio decu, pa se čekalo da deca ne budu bebe baš, u međuvremenu su moji porasli te rešismo da više ne odlažemo. Teška srca smo se odlučili da si ovo leto uskratimo uživanje na moru i sve zamenimo jurnjavom i razgledanjem po najvećoj vrućini. Na žalost, muž i ja smo godišnji mogli dobiti samo u julu. Vize: konkurisali u januaru, intervju muža prošao glatko (ja mu pripremila 589 dokumenata zlu ne trebalo - niša nisu tražili), ja popunila ESTU jer imam EU papire, deca uz vize. Taman pomisliš, eto rešili smo najvažnije, januar je, polako sa kartama, al muž me ubedi da već u martu kupimo za drugu polovinu jula. I bi tako, nakon nekoliko dana petraživanja neta i kalkulisanja, odlučismo da uštedimo oko 1200EUR i presedamo umesto da idemo direkt AirSrbijom. Dakle karte kupljene na sajtu SAS-a neverovatno jeftinije, ukupno 2020EUR za nas 4, presedanje Stockholm, oko 2 sata samo layover. (tad smo mislili da smo prepametni, ali videćete u nastavku da smo ispali tupavi ) Hotel u NYC bukiran preko Bookinga, 3 dana, pa brat dolazi po nas i vozi nas kod sebe u blizini Wash., tu ostajemo opet 3 dana, pa je on preko Vacasa bukirao apartman u Ocean City-u isto 3 dana, pa nazad, u razgledanje glavnog grada. Klasično paranoična da će nešto da krene po zlu (jbg, žena ''kontrolfrik''), imali smo sreće da putujemo baš onaj dan posle globalnog pada sistema na aerodromima, 19.07. Svi avioni kasne ili otkazani, al gle čuda, naš avion iz Beograda 20.07. u 6:30 kreće na vreme i tu nam izdaju obe bording karte. Dolazimo na Arlandu na vreme, rekoh ima vremena i za kafu, ali ne možemo da nađemo gejt - strelica kaže levo, mi levo, dođemo na taj izlaz, opet levo, pa levo i tako u krug kao u šumi stalno se vraćamo na isto mesto. Zaustavimo tu zaposlene na aerodromu i svi viču pa levo, dok na kraju 4. po redu nam ne pokaza interfon kod našeg gejta (sa spuštenom metalnom rampom kao u zatvoru) i pozove kolege. Nakon pola sata dolaze zaposleni aerodroma, otvaraju metalna vrata i kreće pretres. Ja već u panici, gotovo, kasnimo na sledeći let. Pozvaše oni tako druge kolege i rekoše nam sad će neko kombijem da nas odbaci do pravog gejta. Kombi vozi dobrih 2 min i izlazimo na neki ulaz. Unutra 0 žive duše, prazni hodnici i lagumi i kreće trčanje. Kad jedva nađosmo neku malu prostorijicu sa dva zaposlena, reče oni - da ovde za USA. Uzimaju bording karte iz BG-a i klik, karte ne prolaze, kažu nisu validne. Onda krećem da čeprkam po mejlovima, tražim dokaze, oni zovu druge kolege i nakon 15 min natezanja puste nas, ali, opet pretres? Rekoh im pa malopre smo to odradili, ali...i pokažu nam gde je sad pravi gejt, mi tamo, na ulazu gospodin zaposleni službenik kaže ne može morate na šalter da vam potvrde. Trčimo na šalter, odgovaramo na 136 pitanja i vraćamo se na gejt, i kreće opet pretres, mi poslednji, avion treba da poleti za 20 min. Teta radnik pita nešto mog muža, ja mu prevodim jer on ne priča engleski a ona meni - no no no, nema prevođenja, ako će u Ameriku mora sam da odgovara. Nas pusti a njega u posebnu prostoriju na detaljan pregled, dakle, 3.pretres. Ulećemo u avion poslednji, duša nam u nosu, al neka, avion odličan, sve po želji, poleće na vreme, jupiiiii, Njujorku eto nas!!!!! Slećemo čili, vesli uzbuđeni, stajemo u kolonu za pasošku, spremni da odgovaramo čikama policajcima da li je Business ili Pleasure, kud i šta, al on nam uze samo otiske prsta i hvala doviđenja? I tako propustih priliku da se pokažem koliko super odgovaram na pitanja, ostadoh zbunjena, trk po torbeeeee. Traka se vrti, vrti, i vrti, putnika sve manje, ostadosmo mi i stjuardese te zaključismo, naše torbe nisu stigle, hahahha - jedan sa poklonima za familiju jeste, ostale 3 sa odećom i ostalo nisu...krenusmo pokisli ka hotelu. Muž hoće taksijem do Menhetna (sleteli smo na EWR, ne NewYork), ja hoću voz, ionako nemamo torbe, neće biti teško...prvo na Airtrain, pa vozom do Penn St., vrlo lako, brzo zaboravismo torbe, pogled kroz prozor oduzima dah, izlazimo iz podzemne...blagi šok za naša balkanska čula, smrad urina, afroamerikanac odmah uvaljuje nešto, sparina nesnosna, osećaj ko u filmu kad iz 13. veka vremenskom mašinom stigneš u 21., ček, mi smo sad u 33. ulici? Ok, pa ajmo peške do 45. gde je hotel, šta nam teško? Ne, muž hoće taxi, ja bih radije peške, adrenalin skočio, odjednom nema umora, poletela bih... Svađamo se, hoću taxi, neću taxi, klasika, a ja komandir jer jelte jedina parlam engleski (plus još 3 jezika totalno nevažna za naše putovanje), pa ko hoće nek me prati... Brzo nađosmo hotel, uz njega vijori se srpska zastava, šta je ovo sunca mu? Aha, naš konzulat, pa zanimljivo....U hotelu nismo imali šta da se raspremimo, torbe nemamo, pa sam pohitala da proverim da li sam dobro popunila prijavu izgubljenog prljaga - trajalo je to meni ćoravoj sa ukrštenim minusom i plusom dioptrije na telefonu dobrih dva sata. Joj sunca mu, stigli u Njujork u 3 popodne po njihovom, idealno za šetnju, a ja popunjavam prijavu, i popijem pride 2 extra big kafe, deca samo što ne iskoče kroz prozor od dosade (11 i 8 godina), ruke se tresu, ajmo svi napoljeeeee. Šetnja hroz Times Square, igla nema gde da padne, ajmo pravac Top of the rock, snalaženje u ovom gradu je fantastično super lako, šije nam se uvijaju od gledanja na gore, wooooow! Stižemo, pružamo keš taman pripremljen koliko piše na sajtu, ali teta na šalteru objasni sad je skuplje, od reči skuplje dalje nisam slušala zašto, daj karte pa da se penjemo ženo! Pogled predivan, pokušavam da uživam i pored onog - mama piški mi se, gladan sam, dosadno mi je i što smo uopšte došli ovde, grrrrr, silazimo i krećemo u potragu za hranom, blam me da kažem gde smo jeli, deca birala....pogađajte... Vraćamo se u hotel, budni celih 24 sata, od jet laga ni naznake! Oči neće da se sklope, njihovih ponoć, a juče smo ustali po našem u 3 ujutro, brojim ovce ništa...buđenje u 6, pravac po kafu i sa cigaretama u obližnji parkić, ja i muž dok deca spavaju, duša mi mira ište...krijemo one cigarete ko blesavi (ja u stvari vejp, muž cigarete), joj platićemo kaznu još, a ispod nas čikova kolko hoćeš....ne nismo naše zgazili, uredno pokvasili, pa u čašu, pa u smeće. Istuširasmo se, navukli opet istu garderobu i zvali aerodrom u nadi da su našli kofere - šipak... Pravac Central park uz brzinski hot dog (tolike veličine da bih ih pojela 10), uživanje, šetnjica pa Museum of Natural history; 4 sata smo bili unutra i opet nismo stigli sve da vidimo, preporučujem i sobu sa leptirima, noge otpadaju, zvoni mi tel, brat stigao po nas! Ah te sreće kad ga ugledasmo, sreća, sreća radost! Idemo na pizzu - Made in New York, odlična, bolju nisam probala...Vraćamo se u hotel da pozovemo aerodrom, teta iz SAS-a kaže torbe su tu, jupi, eto nas autom na aerodrom, krećemo da ne čekamo torbe, za 10 min teta kaže izvinite greška ipak nisu tu, ali zovite Air Serbia, jer je njihov bio prvi let...Gle čuda, AS odgovara na mail neverovatnih pola sata kasnije - torbe i dalje u Beogradu, nisu bile ni utovarene, duše moje... Nek ide život, brat ode na neku žurku, rado bih i ja, ali kad već nisam duvala 43 godine što da rizikujm da mi uvale sad? Usput on na žurku nas ostavi na Brooklyn mostu, tu je pala šetnjica, pa na trajekt oko THE statue, divota, pogled predivan, škljocanje, kipa slobode iz 500 uglova. Javlja brat da odatle imamo 13 stanica metroom do hotela 45.ulice, on nas čeka tamo. Ulazimo u metro i brojimo, 1,2,3...13 izlazimo, au pa miša mu, nije 45ta, izašli u 73. Šta mislite šta sledi, opet prepirke ko je pametniji i bolji vođa... Opet, jet-laga ni u najavi, šetamo, uzimamo usput neke burgere i ulazimo u hotel, gledam u telefon - danas ste prešli 36 000 koraka!!! Muž najavljuje da sutra kupujemo štake za njega, ne može više da hoda. Novo jutro, opet zvanje aerodroma, kofera ni u najavi, smrdimo na tvorove, e pa sad je dosta, ulazimo u prvi gift shop i pazarimo 4 New York lovers majice, čarape gaće...obilazimo 5. aveniju, čuvenu crkvu tamo i krećem putem Washingtona, tj. gradića u predgrađu, Restona, u objašnjenju dalje... Rest-on mu ime baš stoji, jer nakon Velike jabuke, zelenilo Virdžinije je odmor za oči....nastavak sledi

Da, kupili smo povezanu kartu na SAS sajtu. Čekirali se u Beogradu, dobili obe bording karte, Sleteli u Stokholm za presedanje i nisu nas pustili na avion za NY, dok nisam objasnila pokazala potvrdu rezwrvacije, sistem im nije hteo da očita bording kartu iz Begrada. A pretresali su nas na 3 punkta. U World traceru mi pišu podaci nove adrese, ne dostavljaju do kuće, moram nazad za Washington aerodrom po njih, sve 3 torbe su poslate različitim avionima, jednu sam uzela, čekam da jave za ostale 2.

Malo sam na brzinu pisala, travel osiguranje imamo, ali pokriva izgubljeno, nama su deo našli. Avio kompanija će pokriti kašnjenje, nije to problem, već što sam imala plan puta koji nije uključivao šoping garderobe, jer to ne volim...biranje pidzama, i ostalih gluposti za decu... A nisam besna na SAS zbog toga, već sto su prodali povezanu kartu a kad smo stigli na aerodrom rekli nam da nam bording karta izdata u Beogradu ne vazi i da mi u stvari nemamo kartu, pa mučenje i objašnjavanje, pa prebacivanje sa šaltera na šalter...aerodrom katastrofa od organizacije... Prtljag je deo stigao u NYC, ali mi smo već u Ocean Citiju gde smo imali uplaćen hotel odavno...podnela sam zahtev za odštetu SAS se ne odaziva na tel, pa sam jurila na aerodrom, umesto da šetam gradom...

Kupili karte za Ny preko Stockholma za manje od 500eura, SAS kompanija i nikad više, sav prtljag nam je izgubljen, bolje direkt AirSerbija. Ovo je toliki stres, isplanirali smo razne gradove, NY, Wash, Ocean City, al baš je mučno bez stvari, ni peškira ni osnovne kozmetike, 5 dana u istoj garderobi...

400 evra povratna NewJork? Ja sam našla za 2040 evra, 4 karte za nas, SAS prevoznik, odnosno njihov sajt, presedanje u Stokholmu, najjeftinija varijanta, odlazak kraj jula, povratak za 14 dana.

Pozdrav, Da li neko koristi booking.com za kupovinu karata? Tražim po prvi put prekookeansku kartu, i ovaj sajt mi je najviše user-friendly. Iščitala sam dosta stranica u nazad i nisam sigurna da razumem šta znači povezana karta? Da li je povezana ako kupim preko nekog od pomenutih sajtova a uključuje dve različite kompanije? Naime, gledam za USA, jul, do New Yorka a povratak iz Washingtona, i baš su cene visoke ako idem na tamo AirSrbijom a povratak presedanje. I da li je možda ipak najskuplja varijanta najsigurnija - do New Yorka povratna, jer idemo sa decom, pa se brinem šta ako npr avion AirSrbije iz BG-a do Osla ili Franfurta zakasni, pa zakasnimo na avion odande do USA? Da li ima smisla da sad uzimama za jul, ili bi karte i u maju bile istog nivoa? Ili prosto pratim ove sajtove, pa kad ubodem nešto za oko 650 evra uzmem? Baš sam postavila puno pitanja, ali imala sam par presedanja ranije i kašnjenja, spavanja na aerodromu, i nije me brinulo, al sad kad vučem decu, nisam sigurna. Hvala unapred na savetima

Da se zahvalim na savetima ovde, bez veze sam paničila, dobili smo vize?

Hvala puno na detaljnom objašnjenju?

Pozdrav svima, Da li je možda neko konkurisao porodično za vizu sa različitim papirima, tj, ja bih preko ESTE, a muž ima termin za njega i decu preko DS160? Išli bi kod mog brata koji je tamo oženjen i ima državljanstvo. Naime, ja sam popunjavala formular za muža i napravila par grešaka, prvo upisala B1/B2 umesto samo B2, deci napisala da putuju sa mamom, a kod njega zaboravila sebe da pomenem. Pitala sam ih na onaj mejl da li bih i ja mogla da dođem na razgovor, naravno ne znaju. Ili samo mužu da dam svoj HR pasoš i venčani na engleskom, i da kaže žena popunjavala i napravila par grešaka? A još i on ima hiljadu pečata u pasošu +2 poslovne Iračke vize i ne govori engleski. Da li može i pratnja da uđe, tj ja? Hvala