Snezana011

Sve sam unela, probala i sa laptopa i sa njihove app, a na njoj mi prijavljuje your travel document is not valid, iako ima automatsko skeniranje pasoša i čipa. Jeste dostupno i na granici, ali su infoi oprečni. Na jednom mestu na sajtu kažu da se preporučuje putnicima koji dolaze kopnenim putem da apliciraju onlajn, zbog gužvi, a onda na drugom kaže da samo oni koji dolaze morski ili vazdušnim putem mogu da ispune obrazac na graničnom prelazu. No javila mi se devojka koja je dugo radila u konzulatu u BGD i objasnila mi da nikad niko nije imao problem zbog tog formulara, da ču 99% moći tamo da ga popunim a samo ću možda malo duže čekati. Pisala sam i na zvanični mejl konzularnog u BGD, a ujutru ću ih i zvati, čisto da budem sigurna. Totalno mi je besmisleno da njima ne radi ta forma a probala sam čak i sa VPN-a da se logujem, kao, možda ljudima koji dolaze iz Meksika algoritam nešto brlja, no isti je rezultat.

Potrebna mi je pomoć ako neko zna o čemu se radi. U USA ulazim 27. marta kopnenim putem iz MEksika. Iz kojeg od jutros 20 x pokušavam da popunim I94, međutim svaki put dobijam isto obaveštenje (u prilogu). Svi podaci su apsolutno tačni, probala sam i da unesem drugačijim redosledom ime i prezime, da ih upišem velikim slovima, da pišem 01 i samo 1 - ali stalno dobijam isto obaveštenje. Jedino što ja vidim kao mogući problem je što na mojoj vizi piše skraćenica zemlje SBA dok je u onlajn formi naravno SRB. Ili možda ima veze sa tim što sma vizu dobila 2016, na 10 godina? Tad još nije psotojao I94, ili možda jeste? Molim za pomoć ako neko ima iskustva.

Teško mi je da diskutujem sa osobom kojoj ne samo da nije bitno šta sam ja mislio (te se moja mišljenja mogu slobodno izvrtati, i tako izvrnuta koristiti kao "predlošci"), nego je i sasvim sigurna šta ja mislim, čak i pre nego što sam to rekao. Ni glave, ni repa. Ne znam kakav si pisac, ali nadam se da ti pisanje ide bolje od logike. Čini mi se da sam za ovo već napisala da ti je primedba na mestu i da sigurno ne mogu znati šta misliš, te sam pokušala da objasnim zašto sam to napisala. Evo i drugi put: sasvim se slažem da taj način nije primeren u bilo kojoj ozbiljnijoj raspravi. Može li sad da ide ad acta? Mislim da sam napisala da nemam vremena da ulazim u priču o tome šta u književnosti razdvaja dobre pisce od loših pisaca, a razlog, koji nisam navela, jeste taj što je to preopšrina tema, a ja sam statična još samo par dana, a već se i ovo odužilo i oduzima mi previše vremena (jer je moja namera bila da samo doprinesem temi dopunjujući ono što sam procenila kao nepotpuno, a sa čime se inače slažem). Sve bi to bilo tačno, pod pretpostavkom da svi čitamo na isti način. Ali ne čitamo. Ono što si ti napisao nisam pročitala tako kako si kasnije pojasnio. A ni tada kada si pojasnio, ne vidim problem u tome što sam se nadovezla, jer moje tumačenje napisanog je bilo sledeće: Lazar (parafraza): ljudi smatraju da je na putovanju sve zanimljivo kao tema za priču. Ja: Slažem se sa tom konstatacijom, ali dodajem da je ipak veći problem taj što ne umeju da dobro pišu i o naizgled nebitnim stvarima, jer da umeju, ne bi smetalo ni da o njima pišu na putovanju. Za mene, postoji taj prazan prostor u tvom komentaru između 'pišu o svemu' i onog drugog ispod njega u kome kažeš da 'pišu prebrzo, bez prilike da se slegnu utisci'. U taj prazan prostor, ja sam smestila svojevrsnu dopunu za koju mislim da nedostaje, samo iz druge perspektive, a koja znači sledeće: tačno je da ljudi smatraju to što je L. primetio i tačno je da bi bolje pisali kad bi to malo odstojalo, ALI - sve to ne bi bio problem kada bi umeli da dobro pišu. I navela sam priču bez priče, dobrog putopisca i pisca, koja je nastala bukvalno za 10 minuta nakon doživljenog. Zbog svega toga sam ti na primedbu da izazivam diskusiju gde je nema, otpisala da sam tvoj citat iskoristila kao predložak. Jer jesam. Bez potajnih nepoštenih namera. No ako ih ti vidiš i dalje, nemam šta tu da kažem. Ne znam šta reći na ovakav komentar osim da bih očekivala da se priča ne prebacuje na lični plan. Moje pisanje nigde nije bilo tema, te ne vidim nijedan jedini razlog zašto bi se ubacilo u ovu priču. Možeš li da mi objasniš? Ovo sad nije ništa manje od onog mog 'sigurna sam da to misliš', jer tvrdiš da su mi namere bile nepoštene, ne prihvatajući moje objašnjenje toga. Ja te ne mogu uveriti u iskrenost mojih namera, ali ako ih ne prihvatiš, evo ni u drugom pokušaju, onda je meni malo besmisleno da pričamo. Velika je razlika između ne shvatiti nečiji komentar (dopuštam da ga ja nisam shvatila, iako me nisi uverio u to), vs. imati nepoštene namere u odnosu na nečiji komentar. Kao i uvlačiti lični aspekt u priču. Tako da, ovde ću se ponovo složiti sa tobom - bolje da ne vodimo diskusiju. I odjaviću se sa teme

Hvala!

Da, najzad da se složimo. Za ovo prvo, to je okej primedba, svakako ne znam šta misliš, ali bilo je u stilu: Lazare, ajde mi ne imputiraj značenja koja nisam imala u kontekstu, tako što izdvajaš pojedine rečenice. Dala sam tezu, na koju se nijednom nisi osvrnuo: da ko ume da napiše dobru priču, napisaće i dobar putopis. Ali sve ostalo, osim te teze, tebi je bilo zanimljivo za navođenje, u pokušaju da se napravi debata gde je nema. Taj način pak meni nije interesantan, nego zamoran.

Među prvim mudrostima koje sam usvojila na putovanju je ona o raznolikosti Božje bašte, odnosno sveta. Već na manje od hiljadu-dve kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen. Taj malograđanski čovečuljak ili čovečuljica (a svi smo mi pomalo oni) uplašen je da će promena u modelu sveta i ponašanja koje je on usvojio razbiti taj njegov svet i da on neće umeti da se snađe u haosu koji će nastati nakon toga. Svi naši strahovi proističu iz suočavanja sa nepoznatim, kada smo izbačeni iz zone komfora na novi, skliski teren, kojim moramo da se krećemo, dok imamo samo dva izbora: ili da prihvatimo taj drugačiji svet u kom smo se obreli, koliko god on bio različit, ili da pretrpimo često ozbiljne posledice zbog neprilagođenosti novonastaloj situaciji. Prvi korak ka toj promeni je u želji da učimo i saznajemo. U otvorenosti prema novom i drugačijem. On se ispoljava u onim odlučnim, iako i dalje suzdržanim rečenicama: „Idem da vidim.“ „Baš me zanima.“ „Hoću tamo.“ Dakle, nisam zatvorena. Ne žmurim i neću da gledam svet kroz ružučaste naočari, ili, pravolinijski, između amova. Interesuje me da zagrebem ispod površine. Da zavirim iza kulisa. Sledeći korak je kad se već nađemo oči u oči sa tim nepoznatim. Najpre, da ne ustuknemo u strahu, jer neki od tih običaja više su nego potresni. Uznemirujući su, nekada i nehumani sa našeg stanovišta. Naredni i ujedno najbitniji korak je da ne sudimo iz pozicije zapadnjaka koji ništa ne zna, ili zna tek nekoliko šturih činjenica, o tome čemu prisustvuje. Čak i pod pretpostavkom da zna mnogo više, znanje uglavnom ne znači razumevanje. Koliko mogu da nam pomognu, podaci i odmažu jer nas navode u zabludu o 'poznatom', dok ono zapravo ostaje nepoznato sve dok se ne prožmemo sa njim. A za takvo prožimanje trebalo bi da dugo živimo u određenoj sredini, dok ne usvojimo njen način razmišljanja, vrednovanja i verovanja, zaboravljajući na svoj. Jer sve dok u sebi, makar i tragovima, noisimo način sveta iz kojeg dolazimo, naš sud prema nekim drugim svetovima biće nužno kritičan, dakle, poredbeni. A poređenje nikad nije dobro, posebno kad je reč o različitim kulturama, jer pravi lažnu distinkciju između viših i nižih, boljih i gorih, naprednijih i nazadnijih. Iskreno, ne znam da li je uopšte moguće stići do tog stepena prožimanja sa nekom kulturom i drugim narodom, da mu više ne sudimo, makar samo nehotice ili nesvesno. Ovo je priča o tri najneobičnije ceremonije kojima sam prisustvovala – pri čemu već i sam epitet 'najneobičniji' sadrži kritički sud, jer poredi, sugeriše, insinuira da u tom običaju nešto nije prihvatljivo u odnosu na naše poimanje sveta i 'običnosti', što samo dokazuje koliko nam i sam naš jezik podmeće zamki u pokušajima da razmišljamo o drugačijem, a posebno kad to iskustvo želimo da prenesemo drugima. Te tri epizode odigrale su se u različitim vremenskim periodima (2013, 2015. i 2018), i trebalo bi da sam u međuvremenu prevazišla mnogo toga i počela da lakše prihvatam egzotične (opet poredbeni epitet!) različitosti. Pomagalo mi je kad bih zamislila da sam mogla biti rođena tih nekoliko hiljada kilometara dalje, upravo u zajednici čijim bih se običajima čudila. Ipak, nisam uopšte sigurna u to koliko sam uspela u tim naporima. 1. Godina je 2013. i već sam dovoljno dugo na Istoku da sam se navikla na razne, za nas strane i neshvatljice običaje i načine ponašanja: javne toalete u kojima nema pregrada već svi kolektivno obavljaju nuždu, život bez ikakve privatnosti, uvek pred očima drugih, pljuvanje, puštanje gasova, podrigivanje i bučno iskašljavanje šlajma na svim javnim mestima, uključujući i fensi restorane… pa ne verujem da će mi ronjenje za vrednim ostacima spaljenih leševa, razasutim u prah, podići želudac. Osim što je nehigijenski, ali prljavština i đubre su ionako sastavni deo svakodnevnog života u Aziji. Tako, kada krenem u posetu Pašupatiju, mestu u Katmanduu na kome se ritualno spaljuju mrtvi, sasvim sam mirna. Osećam samo beskrajnu radoznalost, no uprkos njoj, nevoljno plaćam čak deset dolara za ulazak u prostor hrama. – Zašto je toliko skupo? – pitam čoveka u biletarnici. – Možete da gledate kremaciju na otvorenom i da vidite još dosta toga u hramu. Spaljivanje – svi samo o tome pričaju kao da je to nešto toliko posebno. Sećam se da sam u nekom filmu gledala kako to izgleda, samo što su telo spaljivali na izdignutom postolju pa se nie mnogo toga videlo, a sigurna sam i da sam o tome čitala u nekoj knjizi. Upamtila sam opis kako se telo na trenutak izdiglo iz vatre i kako je ‘pobegla’ noga mrtvaca, pa su oni što su ga spaljivali morali da je guraju nekim štapom nazad u plamen. Zato sada prilično samouvereno krećem da ‘vidim-i-to-svojim-očima’. U susret mi nailazi neka spodoba, sva išarana bojama, u jarkoj odeći i sa vencima oko vrata i glave. Nije sadhi, sveti čovek, već prosjak. Njih ovde, pored reke Bagmati, gde je ulaz u sveti kompleks, ima u tolikom broju kao da im je ovo zborno mesto. Vidim neke niše u zgradama i hramovima i ljude koji spavaju na iscepanim, vašljivim madracima. Još je veoma rano, pa se nisu svi probudili i krenuli na posao – u prosjačenje. Krenem prema mostu ali nakon nekoliko koraka stanem. S moje desne strane vidim… …Uh, moram da dubokom udahnem. Ali umesto vazduha, gutam pepeo i toliko se zacenim od kašlja da u momentu pomsilim kako ću se ugušiti. Cinik u meni odmah to dočeka autoironičnim komentarom: „Taman na pravom mestu – samo da me proslede dole na neku lomaču“. Jer dole, s moje desne strane, gori nekoliko lomača. Obala reke je popločana i do vode se silazi stepenicama. Iznad reke, na udaljenosti od približno deset metara izgrađena su pravougaona proširenja – mesta za spaljivanje. Sve izgleda tako prljavo, jadno, ogoljeno, da mi se želudac u sekundi popne do grla. Ipak, ne mogu da odvojim pogled od tog prizora. Kao hipnotisana, prelazim preko mosta na suprotnu obalu, gde se nalaze slična proširenja, ali kružnog oblika. Na njima sede ljudi dok im sveštenici čitaju molitve. Rasprostrli su svoje prostirke i ponjave, poređavši po njima hranu i darove za sveštenike. Nisam platila vodiča, ali moja cimerka u hostelu, Ana-Marija, koja je juče posetila ovo mesto, saznala je da je mahom reč o rođacima pokojnika koji su tu spaljeni ranijih godina. Sinoć mi je pričala kako je hinudistički običaj da svake godine na dan kremacije dolaze na to mesto i mole se za njih. Sedam na stepenik i gledam. Ovi se mole i pri tom svaki čas nešto prezalogaje. Preko puta, muški srodnici novopreminulog posluju oko lomača. Dugim bambusovim štapovima razgorevaju vatru i staraju se da negde ne proviri neko stopalo ili šaka. Potpuno je neprimereno, ali neodoljivo mi se nameće poređenje sa roštiljanjem u nekoj bašti. Jer sve podseća na to. Nedostaje samo pivo i smeh ili muzika u pozadini. Rođaci preminulog stoje, osim onih koji se ritualno briju do glave, ostavljajući na sredini lobanje tanki čuperak kose. Oni sede ili kleče dok ih sveštenik brije. Potom silaze do reke, peru glavu i umivaju se. Mislim na Ana-Marijinu zgroženost zbog dečaka koji skaču u vodu. Nisam joj verovala da je utisak toliko jak. Još nisam stigla do tog dela u ritualu, a već sam potresena ovim što vidim. Ne znam šta me više uznemiruje. Ogoljenost svega? Sama smrt? Izostanak svakog dostojanstva? Pokušavam da analiziram svoja osećanja. Sa smrću sam se već srela mnogo neposrednije i šokantnije, kada su mi roditelji umirali. Ne verujem da me susret sa njom toliko pogađa. Čini mi se da je ono što me doslovno ostavlja bez reči, zbog čega mi je ozbiljno muka ali sam istovremeno i kao hipnotisana, to što je sve tako ogoljeno. U hrišćanstvu, smrt je uzdigunuta na pijedestal. Život se odvija u iščekivanju smrti i sopstvenog sudnjeg dana kada će se odlučiti o tome kako ćemo provesti večnost – krčkajući se u paklu ili uživajući u raju. Hrišćani se boje smrti, u najboljem slučaju osećaju neizvesnost u odnosu na ono što ih čeka nakon nje. Da bi se nečega plašili i od nečega se pribojavali, to mora zadržati dostojanstvenost i veo tajanstvenosti. Smrt je u hrišanstvu obavijena neznanjem. U hinduizmu pak, smrt je samo deo beskrajnog procesa ponovnih rađanja i umiranja. Nema ničeg velikog ni dostojanstvenog u njoj, a nema ni zagrobnog života. Pojednostavljeno, duša će se ponovo roditi, a jedino je važno njeno karmičko zaduženje iz prethodnog života. Ako smo činili dobro, naša sledeća reinkarnacija izdićiće nas na viši karmički nivo, sve dok se potpuno ne oslobodimo mržnje, pohlepe i neznanja. Tako se najgrešniji rađaju ponovo kao životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla, oni koji su živeli dobrim životom vratiće se na zemlju kao muškarci i žene, dok će izuzetno čestiti ljudi biti ponovo rođeni kao bogovi. U hinudizmu, a preko njega i u budizmu, vernici se ne boje smrti – jer ona nije završetak, več deo procesa. Smrt je samo smrt – govore one lomače. To što se meni, Ana-Mariji, zapadnjacima i hrišćanima ritual spaljivanja na otvorenom čini nedostojanstvenim i što na nas deluje toliko potresno, stvar je razlika između drugačijih kultura i religija. Mogu da pretpostavim da bi mnogim hinudsima naše pokopavanje pokojnika, sa svim onim pratećim ceremonijama, delovalo neobično, možda čak i smešno, a najverovatnije kao bespotrebni teatar. O svemu tome razmišljam dok sedim skoro pola sata i posmatram tri lomače preko puta reke. Ne znam koliko telu treba da sasvim dogori, ali procenjujem da će prva, koja gori najbliže mostu i koja je očito najranije jutros zapaljena, za otprilike sat vremena da se ugasi. A i ne mogu više da trpim smrad tela koja gore. Tako da ustajem i krećem uzbrdo stepenicama, da obiđem ostale delove u sklopu ovog hrama. No ništa što vidim – a vidim desetine sadija ispred hrama u kome se nalazi zlatni bik, jedna od pojavnosti Šive, no turistima je zabranjeno da tamo uđu; vidim ritualne vatre koje vernici pale ispred hrama; ljude koji se mole gde se zateknu; čopore majmuna koji jure za onima koji ih hrane; dve porodice koje održavaju ličnu higijenu i peru stvari nešto uzvodnije na Bagmatiju; … – ništa od toga ne ostavlja ni približno jak utisak na mene kao ono dole. Skoro da jedva dočekam da se ponovo vratim, zauzmem mesto s druge strane mosta i ispratim pripremu novog tela za kremiranje. Srećom, u torbi imam kinesku mast, pa je otvaram posudicu i prinosim je nosu. Ovako će biti mnogo podnošljivije izdržati smrad kao iz krematorijuma. Od Ana-Marije sam saznala da se tela spaljuju istog dana kada se upokoje. Jedino ukoliko je reč o roditeljima dece koja su trenutno izvan zemlje ili o nekoj veoma važnoj ličnosti pa treba vremena da svi zainteresovani dođu na kremaciju, ova se odlaže za dan-dva. Pokojnika donose na nosilima i polažu na kosinu uz samu reku. Već je odeveno u belo i prekriveno narandžastim pokrivačem. Sada ga rođaci umotavaju u još nekoliko takvih čaršava, vezujući ih kod stopala u čvor. Pre nego što isti takav čvor naprave i iznad glave pokojnika, pospu je laticama i nekim uljima. Pripremljeno telo ponovo se stavlja na nosila i odnosi do nove lomače. Ona je napravljena od drvenih oblica koje su poređane u obliku pravougaonika, a okolo je nabacana trava. U međuvremenu, ona prva lomača je dogorela. Prelazim ponovo na tu stranu mosta jer me zanima šta će uraditi sa pepelom. Očekujem da ga sakupe u neku posudu i onda sve zajedno bace u reku ili pak prospu. Umesto toga, rođaci uzimaju bambusove motke koje na vrhu imaju prikovanu letvicu u obliku velikog slova T i njome guraju one nedogorele cepanice sa sve pepelom počivšeg u reku. Pljušti i cvrči kada padne u vodu. Momci to rade temeljno, pedalj po pedalj čisteći plato. Na kraju zahvataju vodu u kofu i u nekoliko navrata isperu ceo plato. Sada je spreman za novu lomaču i spaljivanje. Još kad krenu da guraju ostatke u vodu, dečaci a i mnogi odrasli pohrle u reku. Rone ili pretražuju mulj, ne bi li našli neku dragocenost. Ana-Marija je u jednom imala pravo — jeste šokantno, jer je vrhunac celog rituala. Nakon svega, želim samo da drmnem neku rakiju ili bilo šta žestoko, iako takva pića nikad nisam pila. 2. Godine 2015, u Singapuru, prisustvovala sam hinduističkom festivalu Thaipusam. Priliku da to vidim dugujem mojoj domaćici Marici, odnosno, njenoj argentinskoj gošći Tatjani, koja je pravila televizijske šou programe za latinoameričko tržište. Pošto je ostala bez svog kamermana, nas dve smo joj pomagale. O festivalu smo znale toliko da se održava svake godine, tokom perioda punog meseca u 10. mesecu Tamil, koji se naziva Thai. Slavi ga cela Tamil zajednica (Hindusi koji govore tamil) a posvećen je bogu Muruganu, Šivinom sinu i Gamešinom bratu, koji predstavlja vrlinu, mladost i snagu koji uništavaju zlo. Njemu se prinose darovi i upućuju molitve a on daje svoj blagoslov svim učesnicima ceremonije. U tri i trideset ujutru, ulazimo u hinduistički hram, koji je već prepun. Indusi obučeni u tradicionalne boje – žutu i narandžastu, najpre prinose žrtve vidu hrane i simboličnih novčanih priloga bogu Muruganu. Porodice odaberu mesto na tlu hrama, postave novine i potom poređaju darove, molitvene sveće i čančiće od razbijenih kososovih oraha, u koje sipaju mleko. Poneko postavi figuru boga Murugana, njegovog oca Gameše ili drugih hinduističkih bogova. Klanjajući se sa priljubljenim dlanovima, izgovaraju molitve, a kada se svi prisutni pomole, krenu da zauzmu mesto u povorci ili da pomognu u nečijoj pripremi za nošenje maske. Probijamo se prema ‘našem’ momku, dvadesetpetogodišnjaku urbanog izgleda, sa modernom frizurom i umetničkom bradicom. Možda noću svira u nekom džez klubu ili se bavi grafičkim dizajnom u stanu koji deli sa nekoliko cimera – što je uobičajena praksa u Singapuru. A sasvim sigurno uredno vežba, sudeći po njegovom bilderski izvajanom telu. Sa njim su njegovi prijatelji i – majka. Takav ponos na njenom licu i u njenom stavu i rečima, a zbog sopstvenog deteta, viđala sam samo na svečanostima povodom nečijeg doktoriranja. Pošto je mladić, koji se zove Ašni, zauzet početnim pripremama a i razgovara sa Tatjanom, ja pričam sa majkom. Od nje saznajem da je odluka da se za Thaipasan nosi maska velika stvar. Muškarci koji to reše, moraju da se zakunu bogovima da će to raditi do kraja života, svake godine za praznik. Potom, treba da osmisle izgled maske. Sve na njoj mora da nosi simboliku, da priča priču koja će svakom Hinudsu biti jasna. „A zašto pirsinzi i probadanje tela iglama?“, pitam jer sam već videla neke nosioce maske koji su isprednjačili sa pripremama. Po prsima i leđima imali su stotine kukica ili zabodenih iglica. Neki su na njih vešali voće, pa im je telo ličilo na pokretnu tezgu. Drugi su radije kačili razna zvonca i male svete posudice, zbog čega mi je izgledalo kao da nose neke čudne oklope. Videla sam i jednog kome su na leđima, iz stotina sitnih kukica pirsinzima prikačenim za telo, bili privezani kanapi; jedan čovek ih je sve prikupio i držao u rukama kao uzde. Dok se onaj sa pirsinzima upinjao da krene, ovaj ga je povlačio unatrag, pa se koža na čeđima upregnutog rastegla što je delovalo veoma bolno. „Zar ih to ne boli?“, dodajem pitanje. Žena mi objašnjava da su to površinski ubodi koji čak i ne krvare. Uz to, prethodno se sva mesta gde će biti pirsinzi ili probodi doro natapkaju belim puderom koji ima jako anestetičko svojstvo. Tako koža na tim mestima potpuno utrne. „A zašto to rade? Šta znači to probadanje?“, pitam je. „Žrtva koju podnose u Božiju čast“, odgovori mi kratko, s ponosom u pogledu prikovanom za svog sina. Dok drugari pripremaju našeg momka, razgledam šta se dešava na drugim mestima. Čini se da je Ašni izabrao prilično nežnu varijantu jer njegove kukice na prsima više deluju kao ukras, u poređenju sa igletinama kojima se neki muškarci probadaju. Šta god Ašnijeva majka pričala, jasno je da trpe bol. Dok stoje raširenih nogu i ruku radi održavanja ravnoteže, okruženi prijateljima koji na njihova tela i glave montiraju čudovišne maske, mnogi žvaću nešto što im neko od drugara stavi u usta. Primećujem da vrlo brzo počinju da kolutaju očima i da nogama daju ritam kao da se spremaju za ritualni ples. I zaista, već se sa raznih strana čuju pesme i muzika koju izvode grupe Hindusa. Narod okupljen oko ljudi sa maskama, tapše dlanovima i peva, a nosioci maski, već se vrte počinjući da plešu. Sa napravama teškim četrdeset kilograma, na čijem vrhu su paunova pera i figure bogova, probodeni desetinama oštrih igala ili kukica, kolutaju očima i vrte se sve brže u transu. Narod im pravi mesta, a tu je uvek nekoliko muškaraca koji brinu da igle ne ispadnu i da se niko ne povredi slučajno se ubovši na njih, te ih brzo izvalče iz konstrukcije čim primete da se neka olabavila. Pogledom tražim Maricu i Tatijanu i vidim da su i one privremeno napustile Ašnija i da snimaju ljude koji plešu. Prilazim im i pitam ih za utiske. „Neverovatno!“, kažu mi obe. Po njihovim licima vidim da delimo isto osećanje uzbuđenja što smo tu i prisustvujemo ovom ritualu, ali i da su pomalo u šoku kao i ja. On dostiže vrhunac kada vidimo kako se izvodi završni pirsing na licima nosilaca maske – probadanje obraza i jezika dugačkim iglama nalik na strele. Jedna se provuče kroz obraze i usnu duplju, a onda se drugom odozgo probije isplaženi jezik, tako da ne može da se uvuče nazad. „Kako li sve ovo izgleda u Indiji!“, upitam se više za sebe, dok sve tri pogledom – a Marica i kamerom – pratimo kako drugari jednog nosioca maske prave mesto za njegov siguran prolaz. „Sigurno ima povređenih a možda i mrtvih“, odgovara Tatijana. Koliko je u pravu, odnosno koliko je u Singapuru ceo festival dobro organizovan, uveravam se kad najzad dođe vreme da povorka krene ulicama. Put kojim će prolaziti odvojen je od saobraćaja imrpovizovanim metalnim rešetkama. Policija koje ima na svakom koraku reguliše kretanje kolone. Kada neko učini bilo kakav pogrešan korak – krene u suprotnom pravcu ili pokuša da izađe iz ograđenog dela gde nije predviđen izlaz, uniformisani organi reda odmah reaguju. Ljubazno zamole tu osobu da se drži pravila, obajsnivši joj gde će moći da izađe ili je isprativši do tog mesta. Na pešačkim prelazima usklađuju naizmeničan prolazak vozila i učesnika povorke. Često se dešava da se kolona prekine jer je nosilac maske zastao i podstaknut nečijom pesmom ili muzikom počeo da pleše. Policija tada strpljivo čeka da ljudi ponovo krenu. Koloni je trebalo nekoliko sati da stigne do drugog hrama koji je udaljen svega pet kilometara. Tome je doprinelo i to što se u međuvremenu višestruko povećala, jer su novi ljudi dolazili pridružujući se. Zbog velike gužve u hramu, biram da ipak ne uđem. Umesto toga, dok čekam Tatjanu i Maricu, obilazim mesto gde se Hindusi ritualno briju. Mahom su muškarci ali ima dosta i dece – i dečaka i devojčica koje su doveli roditelji. Neka su toliko nesrećna što će ih ošišati na nulu, da plaču i vrište na sav glas. No, nema im spasa. Mašinica u veštoj ruci frizera opisuje nekoliko polukrugova oko njihove male glave, i za par minuta, uplakana ćelava lopta ustupa svoje mesto nekom drugom. Na izlazu iz ovog imrpovizovanog berbersko-frizerskog salona, mladići se ogledaju u ogledalu. Smeju se jedni drugima i sami sebi zbog novog izgleda. Mnogi na obrijane glave stavljaju žuti prah, što znači da su spremni da prime blagoslov od boga Murugana. Ja pak ostajem na trvanjaku, uz improvizovanu tezgu gde se deli besplatna voda i kafa. Umorna sam od nošenja stativa za kameru, od ranog buđenja pre pet-šest sati, od stajanja i hodanja, a najviše od snažnih utisaka. Zato jedva dočekam kada mi se pridruže Tatjana i Marica, saopštavajući mi da su završile sa snimanjem. Krećemo prema stanici metroa i kući, zaustavivši se prethodno da doručkujemo tradicionalnu indijsku hranu koja se takođe besplatno deli sa druge tezge. Dok mi jedemo sedeći na travi sa desetinom drugih učesnika, kolona ispred nas i dalje se lagano kreće. Čini se da sve više ljudi dolazi i priključuje se. „Da, potrajaće ceo dan, do ponoći“, objašnjava mi Tatijana, koja je to saznala od Ašnija. Pomislim kako bi trebalo biti tamo i prepustiti se toj masi, ali to mi se čini prevelikim zahtevom prema sebi samoj, ovako umornoj i sa već previše utisaka koje treba nekako obraditi i posložiti. 3. U septembru 2018, pedalala sam južnokorejskom rutom od Busana do Seula. U nekom mestu, koje je udaljeno dva-tri dana biciklom od prestonice, kampovala sam u parku. Ujutru su me probudili šamanistički bubnjevi. Na dvesta metara od mog kampa postavljena je bina, stolice, nadstrešnice. Žene kuvaju, muškarci petljaju oko tehnike i organizacije događaja koji upravo počinje. Okolo budisti i budistkinje. Nekoliko njih na bini, leđima okrenuti malobrojnoj publici. Ispred njih tone voća koje očito blagoslove, jer nešto čantraju. I tek onda ugledam podno bine desetak ogromnih preklanih svinja, poslaganih kao sardine. Neki lik im stavlja šarene mašnice oko glava. Oni gore pevaju. Jedan budista udara u ogromni timpan. Omanja hladnjača stiže u rikverc. Isti onaj lik od maločas (nazvaću ga Mesar) gura masivni sto prekriven belom mušemom sa točkićima na nogarima, prema vratima hladnjače. Iznutra vire kopita odranih nogu, kravljih kako mi se čini. Sto se izmiče, pa Mesar zove u pomoć druge likove, koji ga sad pridržavaju. Istovare truplo na što. Odrano, krvavo, sa povezom preko glave. Mesar kreće da doteruje telesinu. Okreće je tako da deluje kao da je prilegla. Ispod trupla stavlja tone leda, mada ne pomaže mnogo, jer bazdi na suncu koje je upeklo. Navlači mašnu i na kravlju glavu, s koje je prethodno skinuo povez. Ona jedina nije odrana, kao i rep. Onda prebacuje celu odranu kožu preko tela. Pa ovo ukrašava raznobojnim trakama. Za to vreme, na bini se izvode ritualni plesovi. Jedna šamanka pleše u transu, ili nadrogirana. Hor u hladovini izvan bine peva neku melidičnu pesmu. Visoki budistički zvaničnici pristižu i svi im odaju priznanje. Nešto dalje, na tezgama se nude novi modeli budističke super udobne obuće. Počinje najmučniji deo, u kome vešaju svinje na tučani trozubac. Na svaki zubac treba nabosti po jednu krmaču. Ove teške po sto i više kilograma, a trozubac na malom postolju, koje iz nekog razloga ne sme da se priveže. Cilj je napraviti balans sa tri trupla. Šaljem slike prijateljici Iloni u Seul, da pita muža kakva je ovo manifestacija. Najviše me zbunjuje to što znam da budisti ne jedu meso. Uzimam jedan prospekt na korejskom i šaljem foto da mi rastumače šta piše. I odgovor ubrzo stiže: Lantern festival, šamaništičko-budistički. Sveštenici blagosiljaju hranu stočara iz okolnih sela. Ceremonija će potrajati ceo dan, sa pauzom za ručak. U međuvremenu, dok šetkam okolo, dobijam mali buket cveća ručno izrađen, sa natpisom 'flow, hand made'. Žena iz organizacije poklanja mi amajliju hrama, kome pripadaju ovi sveštenici i sveštenice. Na bini počinje ritualni ples. Muzika iz moćnih zvučnika. Sve deluje zastrašujuće, ali je utisak jak. Sve je toliko autentično. Nikada ništa lično nisam doživela. Ne mogu da otrgnem pogled ni da se odvojim od te bine. Čekam šta će se dalje dogoditi. A to na pozornici sve više liči na krvavi pir. Sati prolaze, i već sam umorna i gladna. Nisam ni doručkovala. A na improvizovanim pultovima dele besplatni vegeterijanski (!) obrok. Sve to oko mene ne čini mi se više toliko strašnim, ali ne znam da li je to zbog prevelike gladi, ili zbog veštine koju sam razvila živeći godinama na drumu, da se prilagođavam svetu oko sebe. Kako god, uzimam svoj bento i sedam na jednu od praznih stolica u zadnjem redu, čekajući nastavak 'predstave'. Nakon onog prvog šoka, kao da sam brzo oguglala. I ne znam da li je to dobro ili loše, osim što je vrlo praktično na ovom mestu na kome sam se zatekla.

Čini mi se da ne pričamo o istom, a i ne razumem baš otkud to mimoilaženje, ali dobro. Nebitno je ko šta misli o sebi, postoje dobri pisci i oni koji to nisu. Pravi ili nepravi nije uopšte relevantno, osim u nekom opisu, kao u primeru koji sam gore negde pomenula, a ti ga se sad uporno držiš iz nekog razloga. A sasvim sam sigurna da i sam misliš da postoje dobri pisci, dobri režiseri, dobri učitelji... i oni koji to nisu, šta god oni o sebi mislili. No, ne moraš to (meni) reći

(Odlomak:) Autobusko stajalište između dva sela bilo bi prava baraka kada bi imalo i čeoni zid. Ovako, samo sa stražnjim i dva bočna, liči na kulisu za neku pozorišnu predstavu. Scenografija uključuje fotelju od veštačke kože sa visokim naslonom i dodatkom za glavu. Fotelja je osetljive krem boje, ali bez vidljivih fleka ili oštećenja, po čemu je jasno da ljudi koji koriste to stajalište vode računa o njoj i redovno je čiste. Stoji nasred polu-barake i nije vezana, pa je jasno i to da niko ne pomišlja da je odnese, prisvajajući je za sebe. Iza fotelje, celom dužinom stanične kućice, pruža se drvena klupa. Na njoj nema nikakih rezbarija ili žvrljotina. Nema ni prašine, čak ni po ćoškovima. Metlica i đubrovnik oslonjeni su u uglu, a tu se nalazi i mala kanta za smeće, kako bi svako mogao da počisti za sobom. Na desnom zidu, gledano iz stajališta, ugrađen je dvokrilni prozor, pošto sa te strane nailaze autobusi. Tako, tokom kišnih ili snežnih dana, putnici ne moraju da izlaze ispod nadstrešnice kako bi proverili da li im stiže prevoz. Prozori su, naravno, uredno oprani. Na stražnjem zidu, u staklenom okviru visi red vožnje. Prema satnici na njemu, ova pozornica bi uskoro trebalo da oživi.

Nemam ni ja ništa protiv hiperprodukcije po sebi, napisah gore, za svakog će biti publike. Akcenat je bio na tome da u vreme demokratizacije pisanja, kad svako ko ume da kucka poruke može da kucka i objavi putopise, ili šta god, treba da prođe vreme da bi se izrodio i kvalitet. Sa ovim Crnjanskijevim citatom (pa još ovako izvađenim iz konteksta, tako da je teško proceniti zbog čega je to izjavio) uzimam slobodu da se ne složim, jer nije svaka koju velikani izgovore uklesana u kamenu, to je ipak samo njegovo viđenje. Stojim iza trvdnje da će dobar pisac priča umeti da napiše dobar putopis kao što ume da napiše i dobru priču (dok za neke druge forme, poput drame ili romana, ipak mora da ima i zanatsku veštinu). Premda, naravno, kategorija 'dobrog' vs. 'lošeg' pisca izmiče strogom definisanju i sasvim je druga tema, za koju u ovom slučaju ne bih imala vremena.

Nisam baš ni mislila da pobijam neku tezu (no svakako hvala na linku iz Vikija), nego sam taj citat više iskoristila kao predložak na kome iznosim svoje mišljenje. Tačno je da se nisam najpažljivije udubila u to šta je ko tačno tvrdio od učesnika u diskusiji, mada jesam sve pročitala kad sam se već našla ovde, pa sam primetila da niko nije pomenuo (ili nije to dovoljno jasno istakao) umeće pisanja, kao ni šta sve ono podrazumeva. A podrazumeva da ne možeš dobro pisati ako: ne čitaš, ako ne pišeš ustrajno, ako nemaš dara da uočiš detalje i da iz običnih situacija izvučeš ono što ih čini posebnima i 'vrednima' obrade... da ne ponavljam. Moja teza je da dobri pisci pišu i dobre putopise. Oni koji misle da mogu da pišu putopise a ne umeju da napišu priču (bez priče), oni neće pisati ni dobre putopise makar otputovali i na Mars. Mislim da nije sam žanr po sebi ugrožen, nego je problem u hiperprodukciji, u tome što su svi počeli da pišu jer je svakome postalo dostupno objavljivanje, makar na društvenim mrežama. A treba vremena da iz te poplave (puto)pisaca, fotografa, vlogera, multimedijalnih umetnika isplivaju oni koji to zaista i jesu. Ali će uvek ostati prostora i za ove ostale i biće vidljivi u manjoj ili većoj meri, jer za sve postoji publika.

Pogrešna je jedino postavka u tome šta je vredno književne obrade a šta nije, odnosno, ko to vrednuje. Ako je reč o piscu, o kreativcu, dakle, o specifičnom senzibilitetu, on će iz svega što vidi, opazi, oseti, zaključi, sazna... napraviti priču. Ili, kao što je Čehov davno rekao: priča se može napisati i o ekseru u zidu (parafraziram). Poenta je umeti napisati i priču bez priče, čemu nas je još Andrić učio. Evo primera da komšija Đoka nije problem sam po sebi, već je problem ko prenosi priču o njemu, na koji način, sa kojim osećanjima, sa kojim background-om, kojim senzibilitetom, sa koliko pročitanih knjiga iza sebe i svim ostalim što formira nekog pisca: Dejan Tiago Stanković, 21. avgust 2020: Dragi dnevniče, Jutros sam se, igrom slučaja, probudio u sedam i sačekao svitanje budan. Suvo je i svetlo, a nebo blistavo sivo, kao kad je sneg. Tako je u osam ujutru, možda i otopli, ne znam kako je u zoru na ulici, u to doba sam retko budan, jer sviće kasno, na takvoj smo položaju u vremenskoj zoni, kasno se leže i kasno ustaje, Sišao sam do ćoška da doručkujem, nadam se naići će neko da mi napravi društvo, da ne jedem sam. Ali prerano je. Za susednim stolom njih dve, majka i ćerka. Majka je jako stara, pomisli bi čovek da joj je baka dok ne čuje kako je oslovjava sa mama. Starica se udesila lepo, kolmovana, ima duboke bore oko usana, kao nabori zavese. Pored stola je njen ram za hodanje. Ćerka je obučena ko iz starih modnih žurnala, verovatno je državna službenica pa je uzela slobodan dan da odvede majku kod lekara, Dom zdravlja je prekoputa, pa čekaju. Baba, deluje bistra, učestvuje u razgovoru. kad obratim pažnju, razumem šta govori: Nije lepo što on nju bije, zaista je za svaku osudu, ali i on je sad bolestan, neće ni on još dugo, izdržaće ona, nadživeće ga, pa će lepo moži da kaže: Muž mi je bio advokat, a niko se više neće sećati da je tukao. A onaj tvoj? Šta ćeš ti da kažeš kad ostaneš udovica? Ćerka odgovara sasvim mirnim tonom, kao da vaspitava dete: Onaj moj je takav kakav je, mama. Pusti ti nas. Makar se ne tučemo. Daj da ti obrišem usta, umazala si se. Mama je namestila usta, a ćerka joj obrisala penu od kapućina sa usana. rekla joj je, kao informaciju, ne kao prekor:: Pojela si sav karmin, mama. Nervozna si zbog rezultata. Nisam nervozna. Šta me briga. Ne mari, sad ću da popravim, rekla je baba. I polagano je krenula da trkeljiše po tašnici, pa dok je našla karmin, pa dok je našla ogledalo, pa dok ga je otvorila, pa dok se pred njim napućila i namazala sebi usne, to je baš potrajalo. Za to vreme, ćerka je strpljivo sedela, pila kafu i gledala mamu, kao da gleda devojčicu koja se zaigrala šminkom. ------------------------------------------- Dakle, da, pisaćemo o komšiji Đoki ako smo pisci i ako umemo da otrkijemo onaj specifični vajb koji jednu 'običnu' sudbinu odvaja od pukog prepričavanja događaja. Bez obzira na to da li je komšija Đoka iz Srbije ili iz Patagonije ili je Marsovac. Hoću da kažem, nije parametar u tome šta se doživi, nego u tome ko to doživi i kako to ume da prenese.

(odlomak iz nove knjige:) Volonter se zove Masaaki Murakami i nije vodič, barem ne licencirani. Dobrovoljno je ovde već više od dve godine. Zahvaljujući svakodnevnom kontaktu sa stranim turistima, engleski govori dosta dobro. Iako ga ništa ne pitam, počinje da mi priča: "Ovde gde stojimo nalazio se centar grada, a bomba je eksplodirala iznad tadašnjeg groblja. Amerikanci su gađali most i promašili su svega trista metara, što je fascinantno s obzirom na tadašnju navigaciju. Jedan čovek preživeo je u podrumu zgrade koja je odavde udaljena samo dvesta metara. Betonski zid zaštitio ga je od visoke temperature, ali je potom, kada je izašao, bio ozračen. Oboleo je od raka, ali ipak je poživeo još trideset sedam godina." Pokazuje mi na drugog preživelog, starca koji hrani vrapce. Njega svi znaju po nadimku 'hranitelj vrabaca'. Kada je A-bomba pala, bio je dečak od deset godina. Srećom, nije se nalazio u samom gradu, već malo dalje u brdima. Ali njegova sestra je tada poginula. Bile su joj dvadeset četiri godine. Priča mi kako se u to vreme nije znalo mnogo o radijaciji, pa su ljudi, tražeći svoje bližnje koji su postradali, dolazili direktno na mesto eksplozije i tu su bili ozračeni. Umirali su dugo, u mukama. ... Prilazi nam hranitelj vrabaca. Dvojici mladića daje flašice soka. „To radi svaki dan“, kaže Masaaki, sa simpatijama. I nudi mi svoj sok. Odbijam, ali sva trojica navaljuju da prihvatim. Masaaki drugu flašicu daje svom drugu. I on je cikloputnik kao i ja. Putuje već godinu dana po Japanu. Povremeno stane negde i igra bejzbol, da bi zaradio za nastavak putovanja. Krećemo prema zidiću iznad reke, da tamo sednemo. Massaki me usput pita odakle sam. „Iz Srbije?“, uzvikne iznenađeno. I počinje da traži nešto po svesci ispred panela sa fotografijama. Kad pronađe, pokazuje mi listu na kojoj je unet broj posetilaca iz svake zemlje sa kojima je onaj preživeli razgovarao. Iz Srbije ih je bilo 28 do sada. ... Sedimo na betonskoj ogradi iznad Motojasu reke. „Odakle ima najviše turista?“, pitam Masaakija. „Iz Australije, zatim iz Amerike“, odgovori. „Šta kažu Amerikanci kad im sve ovo ispričaš?“ „Svi se izvinjavaju, žao im je.“ „Misliš da su iskreni?“ „Jesu, ovi koji ovde dođu jesu. Inače ne bi ni došli.“ „U pravu si.“ Malo poćutimo, pa ga onda upitam kako objašnjava toliku popularnost svega američkog u Japanu. Svi igraju bejzbol, jedu džank-fud, slušaju američku muziku, čak su i oznake putnih ruta kopija američkih. „To je uticaj naše vlade. U medijima se uvek tvrdi kako su Amerikanci dobri, kako je to dobra zemlja, i da su nam oni prijatelji, a i mi njima.“ „A šta ti misliš o tome?“ Smeje se. „Dok sam studirao, dok nisam počeo da volontriam ovde, i ja sam mislio kao i svi. Onda sam počeo da srećem turiste iz raznih zemalja i da slušam različite priče. Tako sam, recimo, saznao i da je Srbija bila bombardovana. I počeo sam da pravim razliku između vlada i naroda. Ja imam odlične prijatelje Amerikance, iako je njihova vlada zločinačka. Ali naša vlada nam servira preko medija priču da su nam Amerikanci prijatelji, i mi njima, da smo mi partneri, a to nije istina. Japan je mnogo manji od Amerike i ne možemo da budemo prijatelji nakon svega što su nam uradili. To je budalaština.“ Masaaki priča pomalo nepovezano, čini mi se da je čak i planuo, koliko to jedan dobro vaspitani Japanac može sebi da dopusti u javnosti, pred strancima. Pitam ga kako se o tom događaju uči u školama, budući da je Japan bio na strani nacista u Velikom ratu i da je njihova vojska počinila mnoga zla i pobila stotine hiljada ljudi. Mladić se namršti. „Samo površno se uči, jedva se i pominje taj period“, kaže. ... Čovek koji je sve vreme sedeo ispred ograde Kupole atomske bombe i podučavao strance kako se pravi origami, prilazi našoj grupi. Tek sad, vidim da ima biciklističke helanke, dres i kačket. „Hej, pa i vi ste biciklista!“, uzviknem. I on oko vrata nosi oznaku da je volonter. Na ovom mestu, to znači i da govori engleski. Čovek zagleda moj bicikl, proučava svaki detalj i usput me zapitkuje o težini, opremi, ruti. Potom odlazi po svoj brzinac. Primetim da na volanu ima zvončiće, što sam videla vše puta kod japanskih biciklista. „Da, to je ovde uobičajeno. Japanci smatraju da je nepristojno trubiti nekom iz kola ili zvoniti prodorno sa bicikla, pa zato mi, bajkeri, nosimo zvončiće.“ Eto objašnjenja zašto niko u ovoj zemlji ne koristi sirenu u saobraćaju. Hvalim taj njihov običaj, a oni se smeju, polaskani. Utom, čovek skida dva zvončića. „Za vas, poklon“, kaže. „Na njima piše da donose sreću.“ „Ah! Vi Japanci ste neverovatni!“ Poklonio bi mi i dodatak sa svojih menjača koji svetluca, te ujedno služi i kao svetlo. Ali ne znamo kako bi se to moglo montirati na moje menjače. Na kraju ga ipak odgovaram od te ideje. ... Masaaki mi se hvali intervjuom koji je dao za Nacionalnu geografiju. „Intervju je objavio unuk Pola Tibetsa. Znate ko je on?“, upita me. „Čovek koji je bacio A-bombu na Hirošimu?!“, odgovorim u neverici. „Da, on. Njegov unuk živeo je dugo u Japanu, a nedavno se vratio u Ameriku. Eto, mi smo dobri prijatelji, ja njega ne mrzim, iako sam rođen ovde i neki moji rodjaci su poginuli od bombe.“ Naježim se i zagrebe me u grlu. „Dođite da vam nešto pokažem“, pozove me mladić. Krećem za njim kroz park, pa preko ulice, prema zgradi na mestu iznad kojeg je bomba eksplodirala. Pokazuje mi groblje, koje se i tada tu nalazilo, i kamenu statuu, koja je ostala neoštećena nakon pada bombe, iako je od visoke temperature delimično pocrnela. Zastajemo kod jedne table na kojoj je odšampana priča o izvesnom Šeišimaru. U njoj se pripoveda kako je taj mladić 1111. godine negovao svog oca na samrti. Ovaj je umirao od rana zadobijenih u boju, ali je podučavao svog sina da se ne sveti njegovim neprijateljima i da ih ne mrzi. I mladić je radio kao ga je otac podučio. Mnogo godina kasnije, postao je osnivač čuvenog budističkog reda Jodo, a njegovo ime je Honen Šonin. „To je priča o japanskom oproštaju. S tim što bi njen naslov – Oproštaj i zaborav – trebalo da glasi samo Oproštaj. Mislim da ne treba zaboraviti, ništa ne treba zaboraviti, ali moramo praštati.“ U povratku u park, priznaje mi da se boji dana kada će sve žrtve i preživeli umreti. „Ko će moći da nam potvrdi da se sve to zaista i dogodilo?“ Stresem se na tu pomisao. Na falsifikovanje istorije. I negiranje. Koliko ovaj mladić zaista ima godina kad tako razmišlja? --------------------------------------------------------------------------------- Završila sam rukopis knjige Planeta Japan(aca), pročitao ga je urednik Dragan Milenković, naš poznati japanolog i nekadašnji direktor I.P. Prosveta, koji knjigu opisuje kao "drugačiju i pravo osveženje na našoj putopisnoj sceni". Rukopis se trenutno nalazi na lekturi, a ilustrator radi na mapi koja će omogućiti čitaocima da i vizuelno prate moje kretanje po Japanu. Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva… I mogu da kažem da je, od svih zemalja koje sam posetila tokom svog skoro deceniju dugog bicikliranja oko sveta, Japan zaista zasebna planeta. Članovi bloga (kojima je aktivan nalog), knjigu mogu naručiti po povlašćenoj ceni od 1000 rsd ili 8.5 eur. Za ostale čitaoce cena iznosi 1200 rsd ili 10 eur. Knjigu možete naručiti prijavom na mejl [email protected]. Pretplata traje do kraja oktobra, kada je planirano da knjiga izađe iz štampe. EDIT: ove fenomenalne korice, kao i mapu, radila je @marica ?

Hvala, @pedjalon Turica je završena, fotke postavljam u svoju Google Galeriju, pa koga zanima, može ih tamo pregledati. A narednih dana postaviću i video snimke o svakom danu ture na svoj YT kanal. Ko pak voli da ima sve lepo upakovano, tekst, slike i video na jednom mestu, u blogu, adresa je ova. Hvala na čitanju i pozdrav!

Hvala!

(Odlomak) Pitam je za ime. „Happy Charlie“, odgovori, a ja je pogledam u neverici. „Stvarno se tako zovem. Moji roditelji hteli su da imam sreće u životu i da naučim engleski, pa su mi dali to ime“, objasni devojka. Studira engleski u Medanu, ali pošto je siromašna, mora i da radi. U indonežanskom školskom sistemu student ima pravo na odmor nakon svakog položenog ispita. Srećna Čarli tada nastoji da zaradi neki rupi. Retko ima priliku da vežba jezik, žali mi se. A morala bi jer želi da dobro nauči engleski. I želi da ode u Ameriku. I u Južnu Koreju. O, kako silno želi da poseti Koreju, sve bi dala da tamo ode. I želi da putuje. I da sazna mnogo toga. I da pobegne iz kulture koja je sputava i ograničava samo zato što je žensko. I da se uda za stranca. „Imam hiljadu snova!“, kaže ushićeno, trčakarajući da ugosti kupce i vraćajući se da nastavi razgovor sa mnom. „Ali kako da ih sve ostvarim?“ Nema novca za knjige, nego ih pozajmljuje iz univerzitetske biblioteke. A kada bi imala svoj udžbenik, ponela bi ga ovde i čitala ga svaki put kad ugrabi malo vremena. „Da sam znala... sinoć sam poklonila indonežansko-engleski putnički priručnik“, kažem sa žaljenjem. „Aaaaaa!“, zavapi Srećna Čarli. „Da li imate još neku knjigu na engleskom, molim vas?!“ Stojim i gledam je nemoćno. Razmišljam kako bih suvim zlatom platila udžbenik engleskog, samo da sada mogu da ga poklonim ovoj devojci sa hiljadu snova. Ali gde da nađem tako nešto u ovoj zabiti usred Sumatre. A onda, kao istiniti dokaz verovanja u svrhovitost svega što nam se dešava, setim se da u nekoj od bisaga imam džepni „Oksfordski priručnik jezičkih nedoumica u engleskom“. Nosim ga godinama, od početka mog puta, a da ga nijednom nisam otvorila. Potpuno sam zaboravila na njega. Ili će pre biti da je ta knjiga čekala svog pravog čitaoca, onog kome će predstavljati ceo svet. I uzmem da kopam po bisagama, izručujući sve stvari na put. „Izvoli Čarli”, kažem, pružajući joj knjigu koju sam najzad našla. „Neka ti pomogne da zaista budeš Srećna.“ „O, hvala vam. Hvala vam do neba!“ I poče da skače okolo, držeći onu knjižicu obema rukama, na srcu. O ČEMU JE KNJIGA "Svedočenja o Zemljanima" je zbirka priča o neobičnim, dirljivim, zabavnim, dobrim i retko kad neprijatnim susretima sa ljudima tokom mog sedmogodišnjeg bicikliranja kroz Evropu i Aziju. Zbog tih ljudi, zbog zgoda i ređe nezgoda sa njima, osećala sam se kao da sam pala sa druge planete, jer nikada, ni uz svu maštu, ne bih mogla da zamislim da će uraditi ono što su uradili ili da ću se ja naći u svim tim situacijama. Ali kad izađete izvan zone komfora, tada sva čuda postaju moguća. Ova knjiga je najbolje svedočanstvo o njima, koje ispisujem pod pseudonimom Aliena van Comfort (Putnica van Komfora) – kako bi zapravo trebalo da glasi moje ime i prezime na Putu KAD IZLAZI KNJIGA Pretplata traje dva meseca, do sredine novembra, kada knjiga izlazi iz štampe. POTPISIVANJE Svi primerci naručeni u pretplati biće potpisani, a prvih 500 biće numerisani kao bibliofilski primerci - što će kad umrem i postanem slavna imati posebnu vrednost. PRETPLATA Pošaljite svoje podatke (adresu i telefon) na [email protected] i dobićete sva uputstva. Cena je 999 rsd, sa uračunatom poštarinom za Srbiju. Iznos za inostranstvo je 8 € + poštarina. Dizajn korica @marica . .