Haralampije

Konkurs "Spasimo putopis 2025" sedmi je po redu regionalni nagradni konkurs u organizaciji Kluba putnika. Kao i prethodnih godina, veoma smo zadovoljni odzivom i kvalitetom pristiglih priča. Ako ste propustili, bacite pogled na najbolje priče iz 2019, 2020, 2021, 2022, 2023. i 2024. U nastavku je spisak nagrađenih priča za 2025. godinu, kao i onih koje su dobile pohvale žirija te tako ušle u užu ili širu selekciju. Nagrađeni radovi za 2025: 1. Petsto kilometara jugozapadno, Luka Vlaho 2. Magoksa, Tino Deželić 3. Jastuk između leda i džungle, Roman Balvanović Uža selekcija: Fridrihshafen, Alen Hadžović  Šivin ples u Montagnoli, Saša Ilić Bog, puške, Tramp, Milena Zajović  Tragom jedne Ilustrovane politike, Danijel Apro  Problemi bogatih ljudi, Armin Duraković  Kina, Vedran Buble  Ego, Natalija Kantar  Skromne crtice iz Italije, Lea Čorak  Slike proljeća u... Pročitajte Rezultati konkursa 2025.

Imao sam tu čast i privilegiju da se pridružim studentima na njihovoj misiji ka Nišu. Da ih na poslednjoj deonici ovog marša pratim i zabeležim što više foto-aparatom. Marš je bio iscrpljujući a materijala je mnogo, tako da tek sada objedinjujem sve ovo što sam objavljivao na društvenim mrežama u toku i posle marša. Posebno bih se zahvalio studentima koji su bili zaduženi za mene i postarali se da budem dobro zbrinut, kao i ekipi studenata redara iz Novog Sada, koji su me najsrdačnije primili u svoje društvo. Studente sam pratio samo poslednji dan, od Svrljiga do Niša. Ovo je bio najlakši dan, zbog laganijeg terena i kraće razdaljine. Svi su tu ipak već bili iscrpljeni, jer su samo prethodni dan pešačili više od četrdeset kilometara. Svrljig Kad sam stigao u osnovnu školu u Svrljigu, gde me je potpuno besplatno dovezao jedan momak iz Niša, zatekao sam atmosferu kao iz ratnih filmova: studenti premoreni sede na podu i jedu topli obrok koji su im spremili meštani, oko njih redari u prslucima zuje, nose... Pročitajte Studentski marš za Niš

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. —  Rodno mesto Adolfa Hitlera nije ni u kom smislu daleko od Salzburga. Za direktan put vozom od Salzburga do Braunaua na Inu je potrebno svega jedan čas, i oko 15 evra. Ali pravo pitanje je: zbog čega bi iko obišao grad u kome je rođen najozloglašeniji lider XX veka? Posebno ako se u obzir uzme činjenica da je u njemu Hitler proveo prve 3 godine života? Braunau na Inu me stoga nije interesovao kao mesto na kom se Hitler rodio, već kao politička koordinata iz koje čak i danas eruptiraju incidenti njegovih pristaša. Novine su u 2023.g. izveštavale o muškarcu koji se iscrtao simbolima nacizma, o kupačima koji na lokalnom kupalištu ponosno prikazuju istetovirane naci simbole, o dvojici neonacista koji za Hitlerov rođendan pale sveće u njegovoj rodnoj kući... Braunau je ishodište radikalnih neofašističkih i neonacističkih grupa. Ni više od 130 godina nakon Hitlerovog rođenja, ovaj gradić ne prestaje da budi zanimanje svih koji se o njegov... Pročitajte Divovi u senci patuljaka

Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. —  Bio jednom kralj od Norina, toliko ružan da nije htio da ga itko vidi. Jednom tjedno, dolazio mu je brijač, kojeg bi nakon obavljenog posla kralj dao pogubiti. Uvjeren je bio da se tako neće širiti priča o njegovom izgledu. U kraljevstvu je bilo sve manje brijača. Ubrzo su mu počeli dolaziti i obični mladići, koji se nakon odlaska više nisu vraćali svojim domovima. Jednog dana došao je na red i mladić koji je bio jedinac u svoje majke. Očajna, pripremila mu je kolač napravljen od njenog mlijeka te ga je savjetovala da ga pojede prije pogubljivanja. Poslušao je njene riječi i tako i učinio. Promatrajući mladića kako slasno jede kolač, znatiželjni kralj je također morao kušati. Saznavši da je jedan od sastojaka kolača upravo mlijeko mladićeve majke, kralj ga nije mogao pogubiti, jer su postali braća po mlijeku. Mladić, pušten na slobodu, nije smio nikome reći kako izgleda kralj. No, to je postajalo sve teže pa je na mjestu udaljenom od kuća... Pročitajte Krvavac

Sedmu godinu zaredom, Klub putnika raspisuje regionalni nagradni konkurs/natječaj „Spasimo putopis“. Kao i prethodnih godina, tražimo originalne, inovativne i iskrene priče koje nisu klasične reportaže sa putovanja. Nemojte opisivati znamenitosti; pišite o sebi i drugima, o susretima i kontaktima, o vašim i tuđim svetovima, o razgovorima i dodirima među ljudima. Za inspiraciju, možete pročitati najbolje priče iz 2024, 2023, 2022, 2021, 2020. i 2019. Pre slanja, molimo da pažljivo pročitate propozicije konkursa. TEHNIKALIJE 1) Svaki autor ima pravo da pošalje jednu priču. Maksimalna dužina je 5.000 reči (ne karaktera, ne slovnih mesta, nego baš reči). Putopisi moraju biti na nekoj varijanti sr-hr-bh-cg jezika. 2) Molimo vas da naznačite da li je putopis ranije objavljivan, i gde. 3) Nemojte slati fotografije. 4) Putopis mora biti pisan u prvom licu. 5) Priče šaljite na adresu [email protected], u poruci naslovljenoj Konkurs 2025. Molimo da se potrudite da naslov... Pročitajte Regionalni nagradni konkurs: Spasimo putopis 2025.

Zamolili smo chatGPT da pročita Bantustan i sa nama podeli svoje utiske. Odgovore veštačke inteligencije prenosimo u celosti, bez izmena. Klub putnika: Kako bi definisao ideološku poziciju autora knjige "Bantustan"? ChatGPT: Ideološka pozicija autora knjige "Bantustan" može se odrediti kroz nekoliko ključnih tema i stavova koje oni izražavaju tokom svog putovanja. Iako svaki autor ima jedinstven glas i perspektivu, postoje zajednički ideološki okviri koji prožimaju knjigu: 1. Postkolonijalna svest Autori se bave nasleđem kolonijalizma, kako na Balkanu tako i u Africi. Kritikuju eksploataciju resursa i ljudi od strane globalnih sila, povlačeći paralele između afričkog i balkanskog iskustva marginalizacije i zavisnosti. Postoje jasno izraženi stavovi protiv ekonomske i političke dominacije Zapada nad manje razvijenim regijama.      ● Primer: Rudarenje minerala u Kongu se razmatra kao simbol neokolonijalne eksploatacije, dok se pažnja usmerava i na ljudsku cenu takvih... Pročitajte Naš neljudski čitalac: šta chatGPT misli o Bantustanu?

Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. —  - Ovde će ti većina saobraćaja ići prema Zagrebu, znači ne možeš da pogrešiš. - rekao mi je Jovan ulazeći na benzinsku postaju. Na derutnoj sam fasadi spazio veliki metalni natpis: - Zmaj? - Tako je, bravo, koliko beše da imaš godina? - Dvadeset, zašto? - Druga iz Zagreba doveo ovde, i čovek me mrtvo-hladno pogleda i pita “šta se dogodilo na 3. maj?”. - Nasmijao sam se, beogradski naglasak mi je svaku rečenicu činio sočnijom. - Ja ga pitam, “pa kakav 3. maj, tebra, jesi ti normalan?” Odrastao čovek. A ti tu mulac s 20 znaš ćirilicu, svaka čast. Ušli smo na bengu:  - Jovane… brate, nemrem opisat riječima kol’ko sam zahvalan. Stvarno nisam mogao zamislit da ću kraj putovanja provest s nekim poput tebe.  - Ma šta tripuješ Jan, drago mi je da smo se upoznali. Ako navratiš u Beograd obavezno pošalji poruku. Uzeo sam svoju plavo-žutu torbu iz zadnjeg sica i izašao van. - Također, kad si u Zagrebu... Pročitajte Ništa ti ne brini

Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Nakon što je (pre nekoliko meseci) kalendar otkucao dan koji na mojoj vozačkoj dozvoli za kamion označava expiration date, svoju profesiju vozača kamiona sam zamenio uzbudljivom karijerom Uber vozača u Čikagu. I od tog dana, svako (radno) jutro počinje istom rutinom ali sve nakon te rutine je uvek i iznova različito. Alarm na telefonu zvoni svaki dan u isto vreme, 5am. U mraku se šunjam po stanu da je ne probudim, ona radi od 9, nekada i od 10. Zatvaram vrata od spavaće sobe, uključujem bokal da zagrejem vodu, palim ringlu. Dok se sve to ugreje, perem zube, umivam se i oblačim već pripremljenu garderobu. Kada voda provri na ringli, sipam dve prepune kašikice Frankove kafe u džezvu, vraćam džezvu na ringlu i dok se kafa polako podiže pod uticajem temperature, ja perem kašiku a onda u poslednjoj sekundi skidam džezvu sa ringle i sipam vrelu (sada već Darkovu) kafu u moj (Darkov) termos. Na termosu je ugravirano ”Dobro jutro, neko te voli”. To sam... Pročitajte Vodič u tuđem gradu

Čokto (Choctaw), pleme američkih Indijanaca, prikupilo je novac za pomoć narodu Irske tokom Velike krompirove gladi, koja je trajala od 1845. do 1849. godine. U svojoj poseti Njujorku 1989, Don Malen (Don Mullan), tadašnji direktor udruženja Akcija iz Irske (AFrI), organizacije boraca za ljudska prava sa sedištem u Dablinu, obratio se članovima Udruženja za političko obrazovanje Amerikanaca irskog porekla, predstavivši im projekat pod nazivom “Velika glad”. Projekat je započeo 1988. godine, kada je rukovodstvo AFrI-ja odlučilo da se posveti problemu istorijskog zanemarivanja Velike gladi u Irskoj, kada je više od milion ljudi završilo u neobeleženim masovnim grobnicama. Projekat je zamišljen kako bi se odala počast sećanju na ove zaboravljene žrtve, kroz povezivanje njihove priče sa pričama o siromaštvu širom sveta. AFrI je predložio uvođenje godišnje šetnje od deset milja pod nazivom Šetnja Velike gladi, od Doolougha do Louisburgha, u znak sećanja na šest stotina Iraca -  muškaraca, žena i dece -... Pročitajte Pleme Čokto i Velika irska glad

Dvadeset četvrtog maja 2020. godine, u regiji Pilibara, jednoj od postojbina Aboridžina u Australiji, detonirana je ogromna količina eksploziva. Pilibara je poznata po svojim drevnim stenovitim pejzažima crvene boje. Ta boja potiče od oksidisanih čestica gvožđa, rude kojom je ova regija izuzetno bogata. U toj velikoj eksploziji razorena je čitava klisura Jukan, a zajedno sa njom i brojne pećine koje su se u njoj nalazile. To nisu bile bilo kakve pećine. Pomenuta klisura i pećine bile su stanište aboridžinskih naroda, tačnije  naroda Puutu kunti kurrama i Pinkura. Kao i u slučaju mnoštva ostalog aboridžnskog nasleđa, ljudska istorija ovih pećina seže čak 47.000 godina u prošlost. Jedna od pećina u klisuri Jukan, pre i posle eksplozije. Bio je to jedan od retkih poznatih lokaliteta u svetu za koje se pouzdano znalo da su bili nastanjeni 47 milenijuma u kontinuitetu, i jedini lokalitet u Australiji koji je bez prekida bio nastanjen i za vreme ledenog doba. Lokalni aboridžinski narodi smatrali... Pročitajte Rio Tinto protiv Aboridžina

Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Sjedili smo u bifeu na jednom od najegzotičnijih mjesta na planeti. Dolina Danum je zaštićeno područje u istočnoj Maleziji, republika Sabah na otoku Borneo. Prašuma koja nije nikada vidjela motornu pilu a kamoli teške građevinske mašine. Ljudski utjecaj na okoliš je minimalan i vlada se u suradnji s fondacijama trudi to očuvati maksimalno a ipak zaraditi od ludih, uglavnom kineskih i bijelih turista, koji žele vidjeti i iskusiti svijet divljine. Došli smo za vrijeme kišne sezone, tako da nas nije bilo puno u restoranu na izvrsnoj večeri u Borneo Rainforest Lodge. Alison mi je uputila pogled iz kojeg se dalo pročitati, dobro, napokon si rekao nešto što ne razumijem potpuno ali sada ćemo da se zakopamo još dublje. “Kako to misliš?” Nije ovo bio ni prvi ni posljednji put da razgovaramo o dubokim, egzistencijalnim pitanjima na onome što bi trebao biti odmor od teške svakodnevnice. Četiri mjeseca ranije smo se vjenčali u Sarajevu nakon četiri... Pročitajte Ponašao sam se kao razmaženo derle

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Tanker „Iž“ bija je moj prvi brod na koji san se ukrca ki asistent stroja (21.387 t nosivosti, u sastavu flote „Jugotanker“ - JTP Zadar od 1960. do 1982. godine). Svaku sekundu provedenu na brodu „Iž“ pamtim. On mi je bija ki član obitelji. Kada je odvezen u rezalište, činilo mi se da mi je niko umra. Je li zato, što mi je to bija prvi brod ili što san na njemu proveja dugo vrimena. Ukrca san se na njega u Francuskoj, u luci Le Havre. Odma po dolasku mora san sa starijim asistentom ući u još vrući resiver; lipile su mi se cipele za pod, a kosa bi mi kvrcnula ako bi dirnija svod; teško se disalo. U tom smo uskom prostoru morali  čučnuti i u takvu položaju obaviti demontažu laminasti ispušni ventila u Fijatovom motoru. Bili su teški oko petnaestak kilograma, izvlačili smo i‘ van i čistili. Bili smo podređeni prvom časniku izvan smine, radija je prije ki profesor na kopnu. Zateka je ženu s nikim studentom, razveja se, ukrca se na... Pročitajte Šta je pusta Bourbon Street kontra Kalelarge

Bjung-Čul Han profesor je filozofije i kulturnih studija na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Ovo je odlomak iz njegove knjige Šanzaj: dekonstrukcija na kineskom iz 2017. godine.  – Godine 1956, u muzeju azijske umetnosti Cernuschi u Parizu, održana je izložba kineskih umetničkih slika. Ubrzo se ispostavilo da su te slike bile falsifikati. Situaciju dodatno komplikuje to što falsifikator nije bio niko drugi do najpoznatiji kineski umetnik 20. veka, Čang Daj-Šen, čija su dela istovremeno bila izložena i u Muzeju moderne umetnosti. Često je nazivan kineskim pikasom. Njegov susret sa Pikasom, koji se odigrao iste godine, opisivan je kao susret velikih majstora zapadnjačke i istočnjačke umetnosti. Kada se ispostavilo da su stare slike njegovi falsifikati, zapadni svet doživeo ga je kao prevaranta. Međutim, za samog Čanga, nipošto se nije radilo o falsifikatima. Većina ovih starih slika nisu bile puke kopije, nego replike izgubljenih umetničkih slika poznatih samo iz pisanih izvora.  U Kini,... Pročitajte Kopija kao original

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Čist jutarnji zrak i povjetarac s East Rivera. Odbljesci oktobarskog sunca igraju po prozorima stambenih kolosa koji neprestano bruje. Klima-uređaji se nikad ne gase, samo slabije rade kad su stanari na poslu. Dan bi mogao biti lijep. U tom kraju niču nove građevine na sve strane. Dizalice zuje, kamioni za miješanje betona brekću. Bauštelci, muškarci i žene, iz Južne Amerike veru se po skelama i galame. Jedan gromoglasno kihne, a stara gospođa, krepkog koraka, sa stilom odjevena, s kojom se mimoilazim, podigne pogled prema njima. “Bless you”, dobaci tiho uz diskretan smiješak. Prolazim pored katoličke crkve od crvene cigle u Vernon Boulevardu. Silazak u podzemnu željeznicu je uvijek posebna stvar. Iz njenih hodnika kulja tegobna toplina. Donosi miris izraubovane transportne infrastrukture i masa koje uvijek negdje žure. Aparati za prodaju karata, prljavi, izgrebani, musavih ekrana, često ne primaju gotovinu, ali ovaj mi se smilovao. Biće... Pročitajte Sedmicom do Flushinga

Augusta 1911, jedan čovjek pojavio se iz divljine sjeverne Kalifornije. Imao je pedeset godina, bio obučen u odjeću koju je sam napravio, i nije govorio nijedan poznati jezik. Ne znajući što da učine, ljudi na ranču pozvali su šerifa, koji je došao i stavio mu lisice. Nepoznati je to prihvatio bez opiranja.  Iši je rođen oko 1861, u vremenu kada su Yahi bili pod stalnim napadom doseljenika koji su nastojali zauzeti njihovu zemlju tokom zlatne groznice u Kaliforniji. Yahi, nekada snažna i mnogobrojna zajednica, sistematski su istrebljeni kroz masakre, bolesti i prisilna raseljavanja, kroz ono što je danas poznato kao kalifornijski genocid. Kako se njihova populacija smanjivala, mala grupa preživjelih povukla se u udaljenu i surovu divljinu podnožja Sijera Nevade, gdje je desetljećima živjela odsečena od ostatka sveta. Grupa je postepeno podlegla surovim uslovima života u divljini i izolaciji. Kada je ostao sam, kao posljednji pripadnik svog naroda, Iši je odlučio da se spusti među... Pročitajte Čovjek bez imena

Ples duhova bio je duhovni pokret među starosedeocima severnoameričkog kontinenta. Započeo je u narodu Pajute, oko 1869. godine, nakon što je jedan član veća staraca, Vodzivob, doživeo niz vizija. U njima je video obnovu sveta, i pretke koji se vraćaju da pomognu Pajutama. Vodzivob je video dolazak velike kataklizme koja uništava Evropljane ali pošteđuje Indijance, ili smrt svih ljudskih bića na planeti, posle čega bi usledio čudesni povratak onih koji se nisu odrekli vere predaka, i koji su praktikovali jednu vrstu plesa inspirisanog ovim vizijama. Vodzivob je umro 1872. Prvog januara 1889, još jedan Indijanac iz naroda Pajute, po imenu Vovoka (poznat i kao Džek Vilson), doživeo je viziju. Njegovo proročanstvo bilo je slično Vodzivobovom, ali je imalo mnogo više odjeka. Video je evropske doseljenike kako odlaze ili nestaju, bizone kako se vraćaju, i zemlju koja ponovo pripada starosedeocima. U toj viziji, preci su oživeli i ceo svet živi u miru. Vovoka je deo života proveo u porodici evropskog Amerikanca... Pročitajte Belci su samo ružan san

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Sejšeli Sleteli su u raj! Je li moguće da je plaćaju za ovaj posao?! Dođe joj da se prodere: „Ljudi! Ja bih i za džabe delila tacne! Samo da putujem!“ Obično se zadržavaju samo 24 sata, te sumanuto jure kroz gradove, ali sada će uživati četiri dana!!!   Iznajmljuju kola i urlaju uglas sa pevačem Coldplay-a: „Para-para-paradise, para-para-paradise, para-para-paradise!...“ Plan je da tokom prvog dana obiđu ostrvo, sutradan je snorkeling, a za kraj: relaksacija na hotelskoj plaži. Upozorili su ih da mutno nebo ne sme da ih zavara, te da se obavezno namažu zaštitnim faktorom. Nailaze na plažu za koju su pročitali da je najlepša. Ona ostaje da se sunča, dok ostatak grupe uleće u more, razbacujući hotelske peškire po obali. Stomak joj tone u paperjasti pesak. Da li je slobodan, pita se. Primetila ga je još u sobi za brifing. Davno joj se neko nije toliko dopao. Okreće se i ugleda mu siluetu naspram sunca. Sede jedno pokraj drugog u... Pročitajte Levitiranje

Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Mart 2018. Autobuska stanica je mirisala na neokupane ljude. Bila je skoro ponoć kada sam izašao iz autobusa na stanici Viktorija, i u čekaonici su me dočekale velike šarene hrpe na podu. Kada su hrpe počele da se pomeraju i tiho razgovaraju, shvatio sam da su to ljudska bića, u prljavim vrećama za spavanje, ušuškani među kesama i sa štrikanim kapama na glavama. Kod staklenih vrata čekaonice čekala me je A. „Dobro došao u London,“ nasmešila se i poljubila me. „Ovo mi ne deluje kao bezbedno mesto da me sama dočekuješ.“ Ona odmahne rukom. „Ne bojim se ja.“ Noćno osvetljenje reflektovalo se u stakleno-betonskim fasadama. Čekali smo gradski autobus, dok se A. nije dosetila da taj autobus noću ne vozi. Zaustavila je dvoje koji su delovali da se vraćaju iz klupskog provoda. Oni su nam dali zakučasto objašnjenje kojim noćnim prevozom da stignemo do odredišta. Polupraznim crvenim autobusom odvezli smo se do većnice u Vondsvortu, a tamo... Pročitajte London u osam mirisa

Putujući novinari imaju običaj da jedni drugima kažu: „Ostaneš li u nekoj zemlji šest nedelja, laka ćeš duha o njoj napisati knjigu. Ostaneš li šest meseci, s teškom ćeš mukom završiti par članaka. Ostaneš li šest godina, zaćutaćeš...“ Ali ako to pravilo i važi, neizbežni su izuzeci, i tako sam ja, kada sam prvi put, sa severa, dolazeći iz užarene turkmenistanske ravnice, stigla na Hindukuš i prešla njegove istorijske i grandiozne prevoje, bila u iskušenju da napišem himnu i ništa drugo. Himnu njegovom imenu, jer imena su više od geografskih naziva, imena su zvuk i boja, san i sećanje, imena su tajna, magija – i nije otrežnjujući, već čudesan događaj kada ih jednog dana ponovo pronađeš, otežale od sjaja i senke, vatre i hladnog pepela stvarnosti. Pamir, Hindukuš, Karakorum – osećala sam se kao ranije, u školskoj klupi, kada sam svojeglavo odbijala da poverujem da imena koja sam učila i čitala na karti mogu dobiti oblik pre nego što ih vidim svojim očima, okrznem svojim dahom, dodirnem ih, takoreći, rukom.... Pročitajte Tri puta Hindukuš

Negde početkom 1803, nepoznati brod pojavio se kod obale Japana. Ribari su mislili da je to jedan od njihovih, pa su odveslali do predmeta koji je plutao na talasima, kako bi ga dovukli do obale. Ali nije bio njihov. Plovilo je izgledalo kao kazan, kotao za pirinač, ili mahuna: dno mu je bilo od nekog teškog metala, a gornji deo od nečega nalik na ružino drvo, lakirano, sa inkrustacijama od komadića stakla. Na plaži, meštani su se divili naprednoj izradi, i virili kroz mutne prozorčiće. Primetili su da se unutra nešto meškolji. Iznenada, jedna ploča na objektu se otvorila, i iz njega je izašlo stvorenje koje je izgledalo gotovo ljudski… Ili nam, barem, tako kažu različiti izvori, često manje ili više kontradiktorni. Ilustracija iz priče “Neobični čamac nasukan na obalu na posedu grofa Ogasaware”, iz dela Hyoryu Kishu (Arhiva nasukanih), nastalom oko 1868. ili ranije. Ovaj utsuro-bune (šupalj ili prazan čamac) pojavljuje se u najmanje dvanaest književnih izvora iz poznog Edo perioda. Najpoznatiji je... Pročitajte Utsuro-bune, neidentifikovani ploveći objekat

Posle upoznavanja velikih problema kineske današnjice, na pozadini gromadne jučerašnjice, pod osvetljenjem složene sutrašnjice – putnik spontano poželi, i neophodno mu je, da zaroni u svakodnevicu ove zemlje. Kako u jednom, sasvim običnom danu, živi jedna obična kineska porodica? U ogromnom Šangaju, na severnoj periferiji, nalazi se „radničko selo“ od 50.000 žitelja. U „radničkom selu“ stoji sasvim jednostavna, siva, dvospratna, ne baš nova kuća – na mestu gde su pre oslobođenja bili japanski bunkeri i retke kolibe. U toj kući žive Ku Hen Cai i Vu Čing Ti. Njih dvoje, između 10 miliona Šangajaca, i 800 miliona Kineza. Ono što su mi pripovedali o svojoj svakidašnjici, zapisao sam tačno onako kako su govorili, jednostavno i činjenično, bez ikakvih ukrasa i dodataka, nešto kao pokušaj fotografskog snimka „kineskog načina života“. Ku Hen Cai je omalen, krupnih, pomalo nasmešenih, pomalo začuđenih očiju, 45 godina, u plavoj bluzi, visoko podignutih obrva, živahan, durašan. Krojač je, radi u trgovinskom... Pročitajte Jedan dan života

Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Bilo je jutro, rano i zagasito, oteklo od vlage koju je magla nosila kao kakvu prozirnu košulju, daleko bistrini koju obično donese ljetno jutro, jedno od onih kad omaglica ne dopušta ni sjećanje na to što je fatamorgana. Stajale smo u tišini tog mjesta jedna do druge, nateklih obraza i jalovih misli, prije nego ću sjesti na travu i otamo podignuti palac pa ga odmah sklopiti u šaku, na seoskom putu na izlazu iz sela San Marcos Sierras gdje je sve osim tišine bila rijetkost. Dva su puta koja vode do tog mjesta, jedan je cesta 38, drugi su seoski putevi na kojima je lakše zateći pse lutalice nego čovjeka. Mjesto je to na kojem su živjeli Indijanci Comechingones, danas tu žive oni koji znaju pokazati put do mjesta što se zove Oči ka Nebu, mortova u kamenju koje su starosjedioci koristili za mljevenje kukuruza i žita, da bi ih kasnije punili žbukom i kroz odraz promatrali kretanje planeta i tako stvorili svoj kalendar. Naš je kalendar tog jutra... Pročitajte Otvorene ceste Latinske Amerike

U ovoj epizodi podkasta Bantustan, odlazimo na tajlandsko ostrvo Ko Mak, da bismo saznali kako se lokalno stanovništvo bori protiv ogromnih količina plutajućeg otpada koji dospeva okeanom i taloži se na obalama.  Autor epizode: Lazar Pašćanović Redakcija: Lazar Pašćanović, Milica Jovanović, Lela Vujanić Produkcija: Klub putnika Ako vam se dopada ovo što pravimo, možete nas podržati redovnom donacijom na sajtu Patreon – ma koliko sitna, vaša donacija pomoći će da ova priča opstane. Prijatno slušanje! Pročitajte Podkast Bantustan #12: Ko Mak, smeće u raju

Silazeći u Kotor sa njegovih sjevernih strana, sa njegovih nebeskih visina, čovjek može da ima samo takav osjećaj. Prilazi mu kao knjizi i kao starini. Spušta se dolje kao u nekakav začaran, a dubok kraj, u kojem ga čekaju čuda. Ali Kotor sa ove sjeverne strane ne dâ da mu čovjek priđe brzo i lako. Kotoru se sa ove strane mora prilaziti dugo i polako – kako bi se čovjek, dolje pod sobom, već dovoljno nagledao grada prije nego što u njega uđe. Stoga ravno 32 okuke, na inače strmu putu, treba saviti pod svoje noge i još uz to podosta ići prije nego što se udahne miris ovog grada i njegovog mora. A to putovanje ka Kotoru dođe čovjeku nekako tako kao da je pred pozornicom s koje jedva čeka da se digne zavjesa. Grad dolje pod okom učini mu se kao knjiga koju dotiče svojim prstima, a koju još nije otvorio. To su oni radoznali trenuci kad brzo brojite 32 okuke i jedva čekate onu posljednju. Vrata na koja se s te strane ulazi u Kotor stara su. Ko sve u vremenu nije kroz njih ušao – od dragih gostiju, i strašnih... Pročitajte Na Kotoru troja vrata

Prva nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2024. — Kao da je sitna prašina, zbog koje se grad nalazio u stanju neprestane izmaglice, sastavni dio suhog zraka, koji je tih dana stiskao Adis Abebu. Široka se ulica, poput rijeke, spuštala od aerodroma do Bolea, noseći sa sobom ljude šarenih ogrtača i miris pržene kave, koji se gdjekad stapao s mirisom kozjeg izmeta. Kroz sve to provlačio se miris izgorenog benzina iz automobila azijske proizvodnje. Jutro je započelo, ako ne jednako, onda vrlo slično kao i svakog prethodnog listopadskog dana. Možda u raju i nije sve uvijek spokojno i zeleno, pomislio je Tomek vukući svoje tijelo koje se gotovo savilo pod težinom ruksaka na leđima. Još će izdržati dvadesetak minuta jer točno mu toliko treba da stigne do Mad Verveta, jedinog hostela u gradu. U ruksaku je imao dvije košarkaške lopte, veliki crni zvučnik, tri para tenisica i nešto odjeće. U razini njegovih očiju promicali su prolaznici i on ih je vidio jasno, nije morao podizati pogled kao u rodnom... Pročitajte Super Tomek