lancia88

Pozdrav, hvala puno, pokusacu da se nekako ipak ulopim u ovu blatnjavost i sat vremena hoda, samo moram onda da vucem neko drustvo sa sobom

Pozdrav, fino, hajde onda daj malo blize koordinate, kuda, kakav je put i slicno...sa dobrim navodjenjem i solidnim putem do tamo, ja bih mogao vec sutra na Frusku goru, danas mi je malo kasno

Pozdrav, nedavno sam se susreo sa pitanjima gde povesti goste kada dodju u Beograd, pa sam odslusao silne predloge vezane za kafane i splavove, mol centre i slicno, i tek u nekim fragmentima su se pojavljivala i mesta za koja bih ja glasao. Primera radi Ada Ciganlija je danas jedan od najbolje sredjenih prirodnih ambijenata u Srbiji, pa iako se preplice stalno urbani i prirodni izgled, deluje da za sada imamo jos uvek solidno izbalansiranu granicu izmedju ta dva, iako smo permanentno u opasnosti da urbanom pricom eliminisemo prirodni ambijent na toj lokaciji. Ipak, sjajna je za preporuku kada neko zeli da obidje nesto lepo u Beogradu. Sa druge strane, primera radi, Avala je tek sa obnovljenim tornjem i dobila ono zrno sadrzaja koji bi, osim samih prirodnih resursa, eventualno primamio posetioca da dodje jer je sve ostalo vec vise puta vidjeno, a da bi vredelo voznje kroz Jajince ili Beli Potok sto sve cesce ljude odbija od ove destinacije obzirom na tamosnje uslove saobracaja. E negde izmedju njih, u mozda i trenutno najboljoj ravnotezi izmedju urbanog i prirode, nalazi se kalemegdanski prostor koji ja licno, kada ga posecujem, volim da vidim kao tri celine - Kalemegdan, Zooloski vrt i Donji grad. Sam Kalemegdan je predivna prica, ali vec za podeblju dlaku iskomercijalizovana i to me ponekad odbija od odlaska tamo. Zooloski vrt je jos jedan sjajan nacin da se utrosi nekoliko sati slobodnog vremena ali je kod njega konformizam uzeo najvisu cenu. Pored dosadasnjeg menjanja izgleda, trenutno su u toku radovi na modernizaciji nekoliko smestaja za zivotinje, pa je u trendu i postavljanje velikih zastakljenih "kaveza" koji bi ambijentalno pre pripadali Delta City-ju negoli dosadasnjoj koncepciji Zoo vrta. Sve to ima itekako svojih prednosti, ali po meni, jedina celina u kojoj jos urbani stav nije preuzeo apsolutnu dominaciju jeste Donji grad, bez Nebojsa kule i Amfiteatra. U Donji grad je danas, posle nekoliko uspesnih pokusaja snazne komecijalizacije, ostao jedna oaza prirodnog i istorijskog, odlican primer da se jedan prostor moze otvoriti za javnost u svakom svom delicu, a da pritom ostane sacuvan njegov istorijski i prirodni resurs. Danas se u Donjem gradu moze naci stosta interesantnog a da to ne izazove utisak agresivne urbanizacije i komercijalizacije. Iako ulazak od strane zgrade Beka i tramvajske okretnice, sa sve Parking servisovim placem za odnesena vozila zaista nije neka dobrodoslica, vec po prolasku kroz prvu kapiju Donji grad pocinje da sija svojim punim sjajem. Stalna postavka srednjevekovnih opsadnih sprava rasporedjenih diskretno po prostranim zelenim povrsinama nudi odlican sadrzaj koji tiho popunjava vreme provedeno u setnji sirokim betonskim stazama koje vode pored Vojnicke kuhinje ili Kapije Karla VI. Ko god je vec bio u Donjem gradu, najverovatnije kao asocijaciju na ovaj prostor cuva u glavi tursko kupatilo i crkvu Svete Petke. To zapravo i jesu zastitni znaci, pored kule Nebojse, ovog parkovskog prostora, ali je ziva steta sto turski Hamam nije otvoren za javnost, ili bar okrecen i zasticen video nadzorom od novog nasrtaja vandala sa kolornim sprejevima. Ipak, iznad samog Kupatila, danas je moguce videti i ostatke Mitropolitskog dvora, te je to jos jedan dodatni sadrzaj koji se moze videti tek neko krace vreme unazad. Ovi temelji deluju inspirativno u smislu razmisljanja o tome sta je sve ovaj prostor ugoscavao vekovima iza nas. Konacno, sada vec tradicionalno, na ovim zelenim povrsinama se trenira i igra i Ragbi, kod nas vrlo redak sport, vezan uglavnom za Adu Ciganliju i Donji grad, pa se i ovi momci sudareni oko jajaste lopte, mogu smatrati delom Donjogradskog folklora, odnosno njegovim integralnim sadrzajem. Zanimljiv je i pristup resavanju nekadasnje problematike parkiranja po obodima ovog prostora. To je reseno malim drvenim stubicima koji se savrseno uklapaju u prirodan ambijent, ali i pristup motociklima je ogranicen drenaznim sancem koji vodi izmedju saobracajnice i parka citavom duzinom o moguce ga je preci samo na prelaznom mosticu. Sve u svemu, Donji grad je interesantan predlog za provesti deo dana, posebno u jesen kada su dani kratki, a lepo vreme ume da iznenadi i zahteva improvizaciju te treba brzo pohoditi neku prirodu nadohvat ruke. Sa druge strane, iako ne tako atraktivno kao druge turisticke destinacije dvomilionskog grada, ovo mesto je zasigurno jedno od onih koji bi turisti trebali obici, a njihovi domacini ih povesti tamo na nekoliko casova bezbrizne setnje, razgovora i nesto diskretnih ali ne manje atraktivnih sadrzaja.

Pozdrav, hvala Relja, to je prica koja mi bas sada lezi. U narednih dve-tri nedelje verovatno cu do tamo da skoknem...a mozda cak i ranije, zavisi od drugih faktora.

Pozdrav, hvala Bluealek, potpuno sam svestan prednosti terenca u ovim situacijama, ali sam vec malo mator da bih im se ponovo vracao, pritom mislim i na motocikle i na dzipove. Srecom, imam podosta prijatelja koji bi mi izasli u susret kojekuda upravo sa svojim terencima na raspolaganju, samo hocu da prvo revidiram sta ja mogu sam a za sta bih morao druge da angazujem. Imam vise automobila a nabavka terenca bi sada bila krajnje neodgovoran potez ali je ustupanje resursa skroz prihvatljivo. Ono vuce sa sobom i neke druge peripetije i uzima deo one licne autonomije koja ima posebnu draz pri izlatima u prirodu, pa se zato raspitujem za ona mesta do kojih bih mogao i samostalno, sa sve svojim ogranicenjima u citiranom delu nasao sam za sebe izazov definitivno, a kako u vrlo skorije vreme planiram jedan kratak jednodnevni odlazak u istocnu Srbiju, uopste nije iskljuceno da otrcim i do ovog vodopada. Suvisno je reci da me posebno zainteresovao vodopad Biger upravo zbog pristupacnosti kolima, sto mi se apsolutno uklapa u izvedive jednodnevne napore.

Pozdrav, izuzetno interesantna tematika su, bar za mene, vodopadi u Srbiji. Obzirom da vucem sa sobom razna ogranicenja vezana za posetu vodopadima, molio bih one koji su vec posecivali ove vodopade da ostave par informacija oko pristupnih uslova. Naime, zdravljem sam prilicno ogranicen za neke bitnije setnje, posebno manje prohodnim putevima (tri infarkta do sada zabelezena a od ovog treceg sam tek ove godine koliko-toliko stao na noge), pa sam uglavnom vezan za voznju do mesta i relativno manje pesacenje ili neko vrlo blago planinarenje. Problem voznje je sto ni motociklom ni kolima bas nisam osposobljen za sve puteve, i jedno i drugo sredstvo, ma koje iz svoje garaze da upotrebim, su cista drumska sredstva, pa me i tu zanima gde bi postojao asfaltirani put do relativne blizine nekog od vodopada. Eto, takvi podaci bi meni, a verujem i jos ponekom, bili sasvim sigurno znacajni. Primera radi, vodopad Lisina vrednujem kao visokourbanizovanu poziciju, asfalt vodi do nekih dvestotinjak metara od vodopada a ostatak puta je uredjen kao odlicna setacka zona.

Pozdrav, evo, sa moje strane, ja sam preko reda objavio moje vidjenje jednog od nasih vodopada. U pitanju je Lisina, a i bila je predvidjena za objavljivanje tek u decembru na mom blogu, ali da pokusam da malo ilustrujem nekim fotografijama i utiscima posetu Lisini, objavio sam to preko reda: http://lancia88.blogspot.com/2010/11/objektivom-po-srbiji-vodopad-lisina.html Nadam se da ova kobajagireportazica moze da docara deo onoga sto se moze osetiti kada se stigne do Lisine. Inace, za ovu godinu je kasno za odlazak vec cetiri dana, ali od aprila sledece godine sve ce opet biti dostupno za obilaske. Naravno, vodopad i prirodni resursi su i sada tamo, ali prateci sadrzaji su otperjali

Pozdrav, iako stara tema, pretpopstavljam da moze nekome biti ponovo aktuelna, pa mozda i moje impresije i fotografije odgonetnu nekome o cemu se tamo radi zapravo: http://lancia88.blogspot.com/2010/10/objektivom-po-srbiji-dvorac-fantast-do.html

Pozdrav, bas stara tema, ali mozda ce nekome ovaj link pribliziti viziju o Zasavici i mozda ga povesti tamo. Mene je, konkretno, vise impresonirao trud ljudi da se nesto napravi od toga, a ostalo je otprilike kao i u postu iznad mog. Ja sam obisao u vise navrata dosta prilaza i izdvojio za ovaj prikaz najurbanizovaniji, onaj na kome i lezi komercijalni akcenat, i jedan davno zapusteni izlaz na vodu, sa jasnim tragovima nekadasnjeg pogleda lokalnog stanovnistva na ovo izletiste Mitrovcana iz obe Mitrovice. Link: http://lancia88.blogspot.com/2010/10/objektivom-po-srbiji-tece-sava-za-savom.html

Pozdrav, eh, lepo je zvucalo da ima vise zainteresovanih, ali dobro, uglavnom je to nasa realnost...

Pozdrav, mislim da i naredni vikend kaci sezona, ali definitivno je pravi put pitati u TO Bor. Za dublja ispitivanja pecine, pored ovog saveta, mozes da se oslonis i na momke iz lokalnog kluba Rock & Ice u Boru. Jedan od njih, Maza, je ronjenjem kroz podzemnu reku otkrio te nove kilometre i verujem da bi rado pomogao.

Pozdrav, nov sam na ovom forumu, a delimo slicnu ljubav prema putovanjima. Ja sam deo svoje ljubavi utkao i u neke projekte koji su uspesno ostali iza mene, a deo sadrzaja kojima sam ostao nadahnut, odnedavno bih podelio i sa drugima. Kako je na ovom forumu zabranjeno postavljanje fotografija, mozda ce ovaj link pomoci u boljem spoznavanju Lazareve pecine, odnosno shvatanju da opisi ma kakvi bili, ne mogu zameniti ugodjaj odlaska na to mesto. http://lancia88.blogspot.com/2010/10/objektivom-po-srbiji-lazareva-pecina.html Na mom blogu postoji veci broj mini-putopisa sa podosta fotografija, ali sam se odlucio da se oglasim upravo u ovoj temi, jer je meni citav taj kraj neobicno drag. U svrhu dopunjavanja informacija koje se ovde mogu procitati, naglasio bih da je od Maja meseca ove godine, definitivno svakodnevno 6 dana u nedelji na raspolaganju obilazak Lazareve pecine u pratnji vodica sto je organizovala TO Bor, pa je sada ta prica daleko bliza onima koji bi je pohodili. Ovako bi trebalo i nadalje ostati tokom cele sezone koja se, doduse, sada zavrsava, ali i to je veliki korak napred. Zbog jos uvek neregulisanog statusa objekta prekoputa pecine, nije vise moguce u restoranu dobiti uslugu za koju je namenjen sto steti celokupnoj slici, ali je trenutno stanje takvo. Put do tamo je u prilicnoj meri los u zadnjih par kilometara od samog mesta Zlot, dok je dotle solidan i zanimljiv. U ovoj pecini je dozvoljeno fotografisanje i ne nadzire se kamerama desavanje unutar nje, za razliku od, recimo, Resavske. Toliko za sada uz jos jedan pozdrav citaocima i urednistvu.