pecanj

Isto sranje kao i sa Tunisom, sa kojim smo imali bezvizni od šezdesetih. U Kuvajt je skoro pa nemoguće otići nakon što su nam vratili vize. Kad dublje sagledamo situcaiju, vidimo da te zemlje uopšte nemaju stroge vizne režime, naprotiv! Irak i pola afričkih zemalja imaju bezvizni sa Tunisom, a mi ne. Gruzini i Ukrajinci mogu u Kuvajt, mi ne. Mongoliju da ni ne pominjem, tamo godišnje ode desetoro Srba. Uopšte ne verujem da se radi o neophodnosti da oni nama uvode vize. A ako je EU od nas to zahtevala, logično mi je da oni to razumeju ako im se lepo objasni. Može im se olakšati proces dobijanja viza, ili na neki sličan način iskazati dobra volja da se prijateljski odnosi održe. Verovatno je u pitanju nemar polupismenih budaletina u našem MFA. Zavisi tu dosta od komunikacije i malih detalja. Pretpostavljam da su im naši samo zviznuli vize bez ikakvog obrazloženja, i ovi se našli uvređenim i uzvratili istom merom. I ono najvažnije - ako se sa ovom praksom nastavi, mislim da možemo očekivati još neprijatnih iznenađenja.

Ako se ne varam, mi smo sad jedina evropska zemlja čijim građanima treba viza za Mogoliju?

Oni su suštinski i ideološki protiv demokratije i slobode. Ali me ne bi čudilo da prihvate neki oblik iste - privremeno i samo kao sredstvo za dobijanje međunarodne podrške dok ojačaju i postanu sposobni da svoju ideologiju sprovedu u delo. Ako u tome uspeju, mislim da možemo zaboraviti na raznolikost konfesija u Siriji.

Bio sam u Tabrizu, Teheranu, Komu i Isfahanu. U Tabrizu svi govore azerski, ne mogu da se setim da li sam tamo čuo persijski. Turski je jako koristan u Iranu, u Tabrizu ga razumeju svi, a i u ostatku zemlje se često nađe neko ko ga razume, jer ima dosta Turkmena.

Zapravo, ne mora, jer ne zadržavaju pasoš. Još su rekli da se viza može podići u bilo kojoj ambasadi, ili na graničnom prelazu. Čitam na Karavanistanu da putnici koji apliciraju u Jerevanu, uglavnom podižu u Teheranu ili Mašhadu. Postoji i ubrzana procedura za 85 dolara, tri dana čekanja. Policajcu sam se javio samo jednom, sa vozačevog telefona. Drugi vozač nije hteo da mi da telefon kad je čuo za šta mi treba. ? Uglavnom, kao što sam i mislio, ništa od kazne... Iran u martu je super, u vreme Novruza nema gužvi. Lokalci su mi govorili da je dobro što sam baš tad došao. Planiram opet, da obiđem ostatak.

Upravo se vratih iz ove neobične zemlje, pa bih da podelim sveže informacije sa svima. Najveći izazov je viza samoslatno putovanje. Turističke vize se mogu dobiti samo uz agencijski aranžman, koji u proseku košta oko hiljadu dolara za 2 noći/3 dana. Vodič vas skuplja na graničnom prelazu i ide sa vama do vašeg izlaska iz zemlje. Bekpekerima tako ostaje tranzitna viza kao jedna od opcija. Međutim, većina ambasada je prestala da izdaje tranzitne vize posle kovida. Čitajući sveže informacije na forumima i Fejsbuk grupama, vidoh da se još uvek mogu dobiti u Jerevanu i Biškeku, te sam odlučio da probam u Biškeku. Viza za državljane Srbije košta 35 dolara, hitna procedura je moguća za 85. Najpre plaćate 10 dolara i predate dokumenta – pasoš, kopiju prve strane pasoša u boji, dve fotografije, popunjene formulare sa sajta (dva ih je) i pisanu izjavu u kojoj navodite zašto, kad i kako želite da putujete. Ukoliko vam odobre vizu, doplaćujete još 25 USD. Čekao sam tačno tri nedelje, i isplatilo se. Viza je sa fiksnim datumima, i fiksnim graničnim prelazima ulaska i izlaska. Ušao sam iz Uzbekistana, tačnije iz Buhare, preko graničnog prelaza Farab. Pošto sam u Buharu stigao vozom u pola noći, i bio kratak s vremenom, do granice sam išao Yandex taksijem. Cena je bila oko 16 dolara. Put traje skoro dva sata. Na uzbečkoj strani granice sam promenio dolare u turkmenske manate, po kursu 18. U samom Turkmenistanu možete dobiti 19.5, tako da savetujem da promenite samo koliko vam treba do prvog grada. Uzbečka granica se prolazi brzo i lako, a onda ulazite u uzbečki autobus koji vas vozi par stotina metara naniže, do turkmenske straže. Košta nešto sitno. Po izlasku dajete pasoš turkmenskom vojniku, koji vas upućuje u malu kućicu, gde vam uzmu bris iz nosa. Onda nastavljate peške, putem kroz pustinju oko jedan kilometar, do zgrade u kojoj su pasoška i carinska kontrola. Tu sam morao da čekam, oko pola sata, da se otvori banka. U banci plaćate 29 dolara za PCR test, 10 ulaznu taksu i još 6 za tamo nešto... Onda sa tim priznanicama idete na pasošku, koja je šalter pored. Policajac je tražio da mu na papiru napišem rutu kojom ću se kretati, i na papiriću mi je dao svoj broj telefona, da mu se obavezno javim svaki put kad sednem u prevoz. Ako se ne javljam, reče da će biti štraf. Nakon što dobijete ulazni pečat, skeniraju vam prljag, popunjavate carinsku deklaraciju, i idete dalje. Po izlasku iz zgrade vas čeka turkmenski autobus, koji vas za 5 manata vozi do izlaska iz pograničnog kompleksa. Tu ima brdo taksista koji nude vožnju čak i do Ašhabada. Ja sam nastavio sa Turkmenom kog sam upoznao na granici, do Turkmenabada. SIM karticu nisam uspeo da kupim, pošto sam putovao u vreme Kurban-bajrama. Rekli su mi da kartice ne prodaju u vreme praznika. Ne znam da li je straci uopšte mogu kupiti. Internet je prilično slabo dostupan. Većina ljudi uopšte nema internet na svojim telefonima, te nije lako dobiti hotspot. U kafićima i restoranima, uglavom nema Wi-Fi. Mnogi meštani čak imaju telefone koji su se kog nas koristili pre petnaestak godina i koji uopšte ne podržavaju internet. Većina zapadnih aplikacija je blokirana u Turkmenistanu, i to mnogo žešće nego u Iranu ili Kini. Nijedan od zapadnih VPN-ova, koje sam uspešno koristio u Iranu i Kini, nije radio u Turkmenistanu. Lokalni Couchsurferi su mi predložili par njih, a radio je jedino BD Net VPN. Kažu da VPN-ovi bivaju onesposobljeni brzo nakon što se pojave, i da uglavnom najbolje rade neki lokalni, do kojih nisam ni pokušao da dođem. Novac je najlakše razmeniti na pijacama, npr. Ruski bazar u Ašhabadu. Banke nude fiksan katastrofalan kurs od 3.5 manata za dolar, dok je na pijacama 19.5. Preporučujem vam da putujete sa dolarima, jer za evre dobijate isto koliko i za dolare. Smeštaj u Turkmenistanu je komplikovanije naći nego u drugim zemljama. Hotela nema na sajtovima kao što su Booking i HostelWorld. Negde sam pročitao da stranci plaćaju u dolarima istu cifru koliko i meštani u manatima, ali i da ima hotela gde se može spavati za desetak dolara. Ja sam koristio AirBnB, jedan jedini koji postoji u zemlji, i apsolutno ga preporučujem. Spavao sam samo u Ašhabadu, a ostala mesta obilazio odatle. Moguće je spavati u noćnim vozovima koji idu ka svim većim gradovima. Couchsurfing radi, mada ima malo članova. Gradski autobusi postoje u Ašhabadu. Udobni su i čisti, a mreža je dobra. Cena karte je pola manata. Taksi je takođe jeftin, i u proseku gradska vožnja košta oko 20 manata. Nemaju taksimetre, već treba dogovoriti cenu pre nego što sednete. Postoji aplikacija Taxi Hyzmaty, ali se taksi može naručiti samo uz turkmenski broj. Bez broja je možete koristiti da vidite koliko otprilike je realna cena vožnje do vaše destinacije. Nigde u Turkmenistanu nije bio ni najmanji problem naći prevoz, jer je svako vozilo nezvanični taksi. Avionske karte su takođe skuplje za strance, u proseku desetak puta. Na sajtu Turkmenistan airlines se ne mogu kupiti bez turkmenskog broja telefona. Kontaktirao sam turističku agenciju, i rekli su mi da nije dozvoljeno leteti sa tranzitnom vizom i da ne mogu da mi prodaju kartu. Ipak, kartu sam kupio na aerodromu u Mariju, za let do Ašhabada. Košta 69 dolara, dok lokalci plaćaju samo 6. Letova ima od svih većih gradova do Ašhabada, kao i između njih. Ako pokušavate da vidite što više za tih pet dana, ima smisla leteti ili koristiti noćne vozove. Hrana je odlična, i dosta je bogatija nego u ostalim zemljama centralne Azije. Obrok u malim birtijama košta oko jedan dolar, dok u boljim restoranima u Ašhabadu izađe oko pet. Uz hranu uglavnom dobijete veliku činiju pasiranog paradajza, odličnog prirodnog ukusa. Preporučujem da probate fitči i dogramu.Proizvodi iz supermarketa su mnogo boljeg kvaliteta nego kod nas. Ruski se i dalje dosta govori, naročito u Ašhabadu. Turski je takođe od koristi, svi ga razumeju, i u svakom društvu se nađe nego ko ga tečno govori. Na ulicama ima malo automobila, nema gužvi. Umesto izduvnih gasova i benzina, u Ašhabadu mirišu borovi, kao u planini, i sve je neverovatno čisto. Za videti ima mnogo toga. Meni su bili najzanimljiviji spomenici svemu i svačemu u Ašhabadu, podzemno jezero Kow-Ata, i selo Nokhur. Pored toga sam posetio još i gasni krater Darvaza, gradove Turkmenabad, Bajramali i Mari, kao i istorisjke lokalitete Kyz Kala i Mauzolej Sultana Sandžara. Svi gradovi imaju neverovatno dobre i čiste pijace, koje su atrakcija same po sebi. Fotografisanje baš ne vole. Često su mi stražari mahali rukama i govorili da se ne sme slikati, čak i kad su to bili obični spomenici. Mada mi niko nije rekao da obrišem... Pošto sam putovao sa tranzitnom vizom, trebalo je da izađem u Iran. Međutim, u Iranu sam već bio u martu, te su me Iranci vratili sa granice, jer bezvizni režim, koji sa njima imamo, dozvoljava samo jedan ulazak u šest meseci. Ni sam nisam imao pojma o tome... Zamolio sam turkmenske policajce da mi ponište ulazni pečat i dozvole da se vratim na ašhabadski aerodrom i odatle odletim. Dozvolili su. Na aerodromu sam uz malo objašnjavanja prošao lagano. Turkmenistan je, makar putnicima, mnogo opušteniji nego što se piše po internetu. A opet, razlikuje od svih zemalja u kojima sam bio.

Upravo sam oprobao novi bezvizni režim sa Iranom, pa da podelim par informacija. Sleteo sam na aerodrom u Tabrizu u pola noći. Prvo što me je imigracioni službenik pitao je bilo ,,A gde ti je viza?''. A onda me začuđeno pogledao kad sam mu rekao da od nedavno ne treba. Proverio je kod kolege, i pustio me. Sve je bilo jako brzo i glatko. Iranci ne lupaju pečat, tako da u pasošu nemate nikakvu evidenciju o poseti Iranu. Na aerodromu u Tabrizu nema menjačnica, niti se može kupiti SIM kartica. Promenio sam 5 dolara u prodavnici slatkiša, po užasnom kursu od 40 tomana, kako bih imao za taksi do grada. Taksi do centra grada košta nešto smešno, tipa 1 dolar. Možete zamoliti nekog na aerodromu da vam pozove taksi preko aplikacije Snapp. Verovatno nećete moći da je koristite dok ne kupite iranski broj telefona. Novac sam promenio već narednog dana u centru Tabriza, po kursu od 60 tomana za 1 dolar. Menjači se skupljaju u centru grada, blizu bazara. Svako će znati da vas uputi tamo. Kao što Lazar pomenu, neviđeni su smarači. Kažu vam da će vam za 100 dolara dati 6000 tomana, a onda vam daju 5800, i kažu da 200 ostaje njima kao comission, i slične fore... Idu na to da vas umore, i da na kraju uzmete koliko vam se nudi. Kad menjate novac, ne prihvatajete male apoene, inače ćete za 100 dolara dobiti pun ranac novčanica. Menjači inače pitaju da li novac hoćete u kešu ili na karticu, i na karticu dobijete po boljem kursu. Međutim, nama strancima to ne znači ništa, pošto turistička platna kartica nema mogućnost primanja novca. Nisam je uzeo, može se dobiti u hostelima po ceni od 15 evra. Na nju vam niko ne može prebaciti novac osim onih koji su vam je izdali, niti ga možete sami uplatiti na bankomatu. Jedina fajda je u tome što ne nosite brdo novčanica sa sobom. Pitao sam u par iranskih banaka da li mogu da dobijem normalnu karticu. Rekli su da može samo uz Residence. Računanje novca je samo po sebi prilično zbunjujuće. 10 000 riala vredi 1000 tomana, ali pošto je i računanje u hiljadama zbunjujuće, sve češće za 1000 tomana kažu 1 toman. Pošto 1 dolar trenutno vredi oko 60 takvih tomana, meni je bilo najlakše da zamislim da su makedonski denari. ? Vi ćete verovatno morati da tražite drugu analogiju da bi ste se orijentisali, pošto se kursevi menjaju svakodnevno. E sad, cene u supermarketima i na Snappu su izražene u rialima, a skoro svuda ostalo, npr. na pijaci, u tomanima. Zvuči konfuzno, ali je u praksi sve dosta jednostavnije. SIM karticu sam kupio u centru Tabriza (IranCell), za 250 tomana. Dobio sam 20 ili 30 GB, ne sećam se. Prodavnice SIM kartica ne rade petkom, a pošto sam stigao u petak, morao sam da čekam subotu. Nakon kupljene SIM kartice, vrlo jednostavno možete da aktivirate Snapp. Za većinu aplikacija i veb sajtova vam treba VPN. Ja sam koristio V2BOX. Bespatan je i dobar. Što se tiče prevoza, predlažem vam da koristite alibaba.ir jer tu možete naći sve karte, vozne, autobuske, avionske, što unutrašnje, što međunarodne. Da bi ste koristili alibabu, potrebno je da naučite persijski alfabet, da makar znate da pročitate i napišete ime grada, kao i brojeve. Obratite pažnju na kalendar, alibaba koristi hidžretski, ali se može prebaciti i na gregorijanski. Karte ne možete kupiti sami, jer samo iranske kartice prolaze, ali možete pitati bilo kog da vam kupi, a vi mu date keš. Turski sajt turna.com prikazuje međunarodne letove iranskih aviokompanija. Preko agencija ispadne skuplje. Cene su inače niske. Međugradski autobusi koštaju manje od 5 dolara za 500 km. Letova ima od 10 dolara, pa naviše, danas za sutra. Iranskih aviokompanija skoro da nema na skyscanneru, a dosta su jefinije nego recimo turske, ako kartu kupujete danas za sutra. Ja sam leteo iz Teherana do Istanbula sa Qeshm Airom, za koji mi kolega Iranac reče da je najbolja iranska kompanija. Kartu sam kupio 3 dana pred polazak za nešto manje od 50 dolara, u jednom pravcu. Za te pare dobijete u avionu hranu, slatkiš i čaj, i džabe prtljag od 30 kg. Avion nije bio baš najnoviji, ali nije izgledao ni staro, i sve je proteklo najnormalnije. Uzgred, od Istanbula do Tabriza sam leteo Pegasusom za 29 dolara, ali to sam bukirao par meseci unapred. Vozovima se nisam vozio, jer su bili prebukirani, pošto sam putovao u vreme Novruza, a ujedno i Ramazana. Hrana je umetnost, i tu su reči suvišne. Za 10 dana, nisam dva puta pojeo isto jelo. U supermaketima se prodaje hard-core industrijska hrana za široke narodne mase, ali pored bazara i odličnih restorana gde je sve jeftino, nemate ni potrebe da idete u supermarkete. Tražite meni na persijskom, pa koristite google translate. Meniji na engleskom su obično bez cena, a onda vam bude više naplaćeno. Eto drugari, to je to, ukratko. Zemlja je super, ljudi su neverovatno ljubazni i prijatni. Ako se setim još nečega, dopuniću objavu.

Od kako me prošlog leta nisu pustili u avion za Meksiko, uz obrazloženje da razlog ne mogu da mi kažu, na razne načine pokušavam da saznam kakva su prava nas putnika. Da li kupovinom aviokarte kupujemo uslugu kojom bi, po logici, trebalo da budemo usluženi? Ili samo apliciramo za uslugu, koju može bilo koji Kurta/Murta, koji radi na aerodromu, da nam uskrati? Bojim se da je ipak ovo drugo. Jednom prilikom sam na niškom aerodromu čuo šalterušu kako kaže koleginici da proceni sama da li putniku treba povratna karta (?!?). Od tada pa u buduće, više puta sam posvedočio maltretiranju putnika na raznim aerodromima, i na razne načine, i uvek mi na pamet dođe ta rečenica. Sva naša mučna iskustva, sumarizovana u par reči. Turkish airlines odbija da čekira prtljag, jer je šalteruša procenila da su u torbi tegle (?!?). Pegasus traži Marokancu na gejtu da plati za drugu torbu, koju je pridržao prijatelju, dok je obaj oblačio jaknu, ili šta već. Službenica ga videla sa dve torbe, kaže ne može se problem rešiti tako što ćeš jednu svoju torbu dati drugom putniku. Gledam i ne verujem. Deset minuta rasprave sa kostarikanskim policajcem na aerodromu u San Joseu. Ne pušta me u zemlju, jer mi je presedanje samo šest sati. Wizzairu treba sedam i po sati da nas smesti u hotel, zbog otkazanog leta. I to po dvoje u jednu sobu, random, prvi put se u životu vidimo. Jesam ja spavao po raznim ćumezima, al' nisam znao da je trebalo da letim Ćumezairom. Podseti me ovo na mistične ljude koji mene ne pustiše na let za Meksiko - ICTS. Na netu o njima nema skoro ničega, kao da su sekta. Niti ima bilo kakvih informacija o tome šta mi je potrebno kad letim tu-i-tu. Skoro od svih sam dobio isti odgovor - da nije njihova krivica, i da je trebalo da se raspitam šta mi sve treba pred polazak na put. A razlog - ne možemo da ti kažemo. Treba to razglasiti, da zavisi od managera da li se može leteti. Piši im komentare na FB i IG, da ljudi vide. Što ne stave to na web sajt, čisto i jasno, pa da se upoznamo sa uslovima pre nego što kupimo kartu... Ok policajac, nije u redu, ali imaju to diskreciono pravo u celom svetu, nekakva su službena lica. Ali većina nas nema problem sa policijom, već sa aerodromskim radnicima. Uporni nekad prođu, nekad ne, a neuporni nikad. Iza toga ostaje ogromna finasijska šteta, remećenje planova, upropašćeni odmori i slično. Meni je i dalje neverovatno da su njihova ovlašćenja takva, i da za to nikom ne odgovaraju. Mislim da se to menja od kompanije do kompanije. Ja upravo zbog toga odlazak i povratak kupujem odvojeno, ako to ne povećava cenu.

Evo, vratih se iz Maroka. Odlična zemlja, bila bi još bolja da nije onih uličnih smarača koji ti sve ogade i zagade. Jedna od retkih zemalja u kojoj se još uvek može jesti za 50 centi. Ulazak u zemlju je bio lagan, nisu tražili da vide ništa od onog što je navedeno na vizi da se mora imati. Pitali su me jedino da li imam američku vizu i u kom ću hotelu ostati.

Ako imaš USA/UK/Šengen ili neku od još par viza, možeš i online. Pitanje za one koji su skoro bili u Maroku: Da li su vam na ulazu u zemlju tražili putno osiguranje? Na e-vizi mi je naglašeno da moram da ga imam prilikom ulaska u Maroko. Zanima me da li je i u praksi tako.

Bio sam letos u Gvatemali, El Salvadoru i Hondurasu (u Nikaragvi nisam) sa američkom vizom, i svuda sam ušao bez problema. Generalno su me u zemljama Centralne Amerike mnogo smarali zbog nečeg drugog - oko povratnih karata i rezervacija smeštaja, kad sam ulazio avionom, ali ne i kopnom. U Kosta Riku me je jedva pustio da uđem u zemlju jer sam imao samo dugo presedanje, a ne i rezervaciju smeštaja. Na aerodromu u Meksiko Sitiju me je sačekalo žestoko ispitivanje. Ne vidim čemu sve to, jer me nijedna od tih zemalja nije oduševila razvijenošću i primamljivošću da se tamo živi.

Nema nikakvih problema. Leteo sam Pegasusom iz Prištine do Istanbula, a vratio se kolima u Srbiju. U Prištini na pasoškoj kontroli sam pokazao srpsku ličnu kartu, umesto pasoša, a u Istanbulu pasoš.

Ljudi, imate mnogo povoljne karte Wizzairom. Prošle godine sam leteo Almati - Abu Dabi, povratna 50ak dolara, pre par dana sam kupio Biškek - Abu Dabi za 58 dolara. Pretpostavljem da i do Beograda može za slične pare da se nađe. Presedanje nije problem, sve što treba da uradite je da u Abu Dabiju prođete pasošku kontrolu i čekirate se ponovo do naredne destinacije. Iz Abu Dabija ima brdo jeftinih letova do bliskog istoka, centralne Azije, čak i do Maldiva. Bio je i let do Šri Lanke, ali su ga ukinuli. Dobro pamtim da sam jednom našao kartu Dubai - Manila za 130 evra u jednom smeru, tako da, uz par sati busom, može i to da se iskombinuje. Iz Kazahstana imate FlyAristan, koji leti do Urumćija ili Delhija za 40ak dolara. Nema ga na SkyScanneru.

Možeš. Ja sam ušao u Meksiko sa američkom vizom, a u SAD nikad nisam bio.

Jasno. Ja u pasošu, sa kojim putujem, imam još 3 slobodne strane. Nema mi logike ni to da ću u samom Meksiku ilegalno da ostanem. Jednom, dok sam se čekirao na niškom aerodromu, čuo sam kako službenica pita koleginicu ,,Jel da puštam bez... (ne sećam se čega)?". A ova joj odgovara ,,Proceni situaciju". Neshvatljivo mi je da je to pravno regulisano na taj način, a da nije, pretpostavljam da ne bi smeli to da rade. Jedno tekstualno upozorenje, sa jasno istaktutim uslovima putovanja, na Web sajtovima aviokompanija bi rešilo sve probleme. Sa ovim se apsolutno slažem. I sam sam više puta bio peglan na raznorazim granicama zbog istih razloga. Na Gradini mi jednom, kad sam se vraćao u Srbiju, naš policajac reče da je normalno da čovek putuje 10-15 dana, ali ne i mesec i po, što je bio moj slučaj. ? Još hiljade sličnih budalaština više i ne pamtim. Elem, suština je da i pored hiljada i hiljada bekpekera u današnje vreme, koncept bekpekerstva malo ko razume. *** Uglavnom drugari, stigoh na kraju u Meksiko, letom Aviance iz San Salvadora. Na čekiranju ni jedno jedino pitanje, čak ni da li imam vizu (a treba nam). Na karti za ukrcavanje mi je zalepio zeleni polukružni stiker. Kad sam sleteo u Meksiko Siti, prošao sam kroz ispitivanje, uprkos punom pasošu i američkoj vizi. Tražili su mi da pokažem povratnu kartu i rezervaciju smeštaja, i pitali zašto putujem u Meksiko, šta sve planiram da posetim i zašto BAŠ Meksiko. ?? Hosteli u Meksiko Sitiju su puni Rusa koji pokušavaju da dobiju politički azil u SAD-u. Rekoše mi da to mogu samo na teritoriji Meksika i SAD-a, otud verovatno tolika navala. Neki od njih su doleteli pre par dana i ušli bez i jednog jedinog pitanja. Tako da, nema pravila. Ako nameravate u Meksiko, obezbedite sve što mogu da vam potraže, nije ni malo prijatno ono što se izdešavalo meni.