Rakan

Veoma često prelazim Rusko Estonsku granicu. Postoje dva prelaza, jedan je kod Pskova, a drugi kod Ivangoroda. Prvi je za automobile, drugi isključivo pešake. Razlog je jer se taj drugi prelaz renovira. Procedura je uglavnom da se iz Evrope (preko Talina) dolazi do Narve autobusom. Izlazi se i čeka u redu. Granični prelaz radi od 7 do 21 mislim. Estonski. Red je od 2 do 4 sata čekanja, jer Estonci zbog pojačanih sankcija pretresaju sve. Ne sme se uneti u Rusiju ništa od elektrike, kompjutera, autodelova, fotoopreme, alkohola...Zbog toga su tako dugi redovi. Nema nikakve nadstrešnice i često se ubacuju u red lokalci iz Ivangoroda, koji švercuju razne stvari (koje mogu). Oni čuvaju red jedan drugom, pa se na mesto jednog ubaci više ljudi...Treba se pripremiti uvek za čekanje sa kišobranom, klopom, kabanicom i naravno toplom odećom i obućom zimi. Na Estonskoj strani za izlazak nema problema sem to što će da otvore bukvalno sve i pregledaju. Peške se preko mosta dođe do Ruske granice, i tu ide mnogo brže zato što se zbog dugog čekanja na Estonskoj granici ne stvara gužva na Ruskoj. U principu puštaju sve sem nekih dodatnih provera pojedinaca. Kad se ulazi iz Rusije u Estoniju, čeka se više u Rusiji. Oko 1-2 sata a za ulazak u Estoniju manje. Ove godine mislim da sam najviše čekao oko 5 sati ukupno, a najbrže sam ušao u Estoniju za 15 minuta sve sa Ruskom i Estonskom granicom. Za izlazak iz Estonije se uvek čeka. Minimum 2-3 sata. Kad uđete u Rusiju prevoznik koji vas je dovezao do Narve, ima svoj autobus u Rusiji, i vi nastavljate putovanje. On mora da čeka da pređu svi putnici koje je dovezao do granice. Prevoznik je uglavnom Baltik Lux, a ako dođete kolima, ne savetujem jer je u Narvi skup parking, ako niste rezident. Cela avantura od Talina do SPb ili od SPb do Talina je oko 60 do 80 evra. Autobusi su luksuzni (kafa, čaj, tablet na svakom sedištu, wc...) ali u sopstvenoj režiji ovo putovanje je oko 25 evra. U Rusiji postoje mini busevi koji voze do i od SPb, a u Narvi je odlična železnička stanica za put do Talina i dalje po Evropi. Nadam se da ste svoj put prošli bez problema ako ste bili.

Deset dana u Petrogradu (1) Prošlo je nešto više od mesec dana od moje desetodnevne posete SP. Prvi put u Rusiji. Bezbolno i sa velikom lakoćom. Mada možda i ne izgleda tako, kao što ćete da vidite. Putovanje Posle zaista dobre priprema putem interneta, shvatio sam da boljeg i jeftinijeg prevoza nema od avionskog. Čak i kada je u pitanju ErSrbija. Voz je nekoliko puta skuplji a najduže se putuje i podrazumeva presedanja. Autobus je nemoguć, a najjeftinija je varijanta brnb servis to jest putovanje automobilom, ali se treba potrefiti datum i društvo. Putovanje je isto epsko kao i vozom. Nakon odluke da to bude avion, razmatranje je bilo Wizzer iz Budimpešte (imaju direktan za SP) ili ErSrbija (sa Nikole Tesle). Razlika u ceni je oko 100 evra. Kalkulacija.. raspitivanje.. Cena kombija je tamo-ovamo od BG-Budimpešta oko 40-50 evra. Vreme koje se provede u putu tamo-ovako (nema cenu).. Povlašćena cena je samo za putovanje sa osnovnim prtljagom u kabini. Ništa više. Da putujem kao na izlet.? Ne hvala. Tako da kada se sve oduzme i sabere, putovanje sa ErSrbijom je bilo najpovoljnije. Povratna karta je oko 33.000 dinara. Ekonomska klasa. (prtljag do 20 kg + kabinski). Vreme putovanja - 2.50 h. Bilo mi je bitno i da to bude direktan let a ne presedanje preko Moskve. Van sezone avion leti samo subotom, a u sezoni tri puta nedeljno. BEG-LED Po dolasku na aerodrom sve ide veoma brzo. Službenik pita da li ste turistički ili poslovno. Koliko ostajete. U roku od 10 sekundi, izda vam vizu koja izgleda kao fiskalni račun. To nosite u pasošu i to je sva formalnost. Rusi. Možda su Rusi iz Pitera malo drugačiji od svojih srodnika u drugom delu velike zemlje, ali moje prvo zaprepašćenje je bilo da oni uopšte ne liče na Ruse. Uglavnom. Kada bi sada nekim teleporterom kao u Zvezdanim Stazama, prebacili građane Pitera u Beograd, ne bi znali koji su domaći a koji gosti. Nema toliko klasičnih ruskih lica, kao što su Putin, Jeljcin, Kličko (mada je on valjda Ukrajinac).. lica su uglavnom .. "evropska". Pre nego što sam otišao Kaća je insistirala da deo boravka koji ću provesti u Piteru provedem u užem centru grada u nekom dobrom hostelu. Isti sam pronašao preko Bookinga. Ponuda je bila korektna i pošto je sezona bila pri kraju cene su bile dobre. Hostel je koštao oko 400 rublji za dan (oko 600 dinara) u četvorokrevetnoj sobi. Nekoliko dana sam bio sam u sobi, a par dana sam bio sa ludim Sašom i nešto manje ludim Andrejem. Cimeri. Saša je bivši inžinjer koji je u procesu tranzicije izgubio posao i sada radi uglavnom fizikaliju. Prvi dan je bio veoma pristojan i učtiv. Raspitivao se o Srbiji, pričali smo o mnogim stvarima. Sledećeg dana je bio neposredniji što je rezultiralo stalnim sportskim izazovom u skoku s v(otkom). ja nisam baš sportski tip, tako da sam preskakao tu vrstu razonode, ali je se Saša baš opustio i onako na Ruski način pričao o tužnoj sudbini svog kombinata i prokletim ženama i još prokletijim partijskim krpeljima koji su sve prodali i upropastili. Jedan ženski glas iz Vladivostoka naterao ga je da u roku od "odmah" napusti sobu i odjuri na Pulkovo (aerodrom) u potrazi za srećom. Koja je možda baš u Vladivostoku. Andrej je došao nakon par dana i njegovo predstavljanje je bilo teatralno. Moguće da je Rusima to ostalo iz onih aristokratskih vremena u 18. i 19. veku. "Zdravo. Ja sam Andrej. Ja sam asketa". - O Bože!, zavapio sam u sebi. Nakon pet minuta neke neobavezne priče, shvatio sam zašto je rekao da je asketa. Odjednom je ustao sa kreveta i krenuo ka meni. Gotovo je. Ili će da me tuče ili će da me ljubi. Nema trećeg. Andrej se naklonio i rekao da on istražuje život. Da je došao iz Volgograda i da će sada da uradi vežbu koncentracije. Sledećih desetak i više minuta, sedeo je, ležao je, levitirao... u nekoj od onih fakirskih poza. Nije ništa mantrao, ali sam očekivao neki stub svetla da razbije sobnu pomračinu i da vidim uživo nirvanu. Imao je veoma zanimljive komentare na svetsku situaciju, na život i na medicinu. Kada sam mu rekao da idem u apoteku, toliko se iznervirao objašnjavajući mi da je sve u glavi. Da ne postoje lekovi, već samo droga. Da je svako doktor i slične "nju ejdž" priče. Rekao sam mu da ne kupujem klasične lekove, veće neke ženske kreme za proširene vene koje muče sestru. Smirio se.. "Ah da. to je veliki ženski problem". Dobro je. Mogao sam da odem u apoteku. I susreti sa drugim rusima su bili neobični. Vlasnica hostela, Tamara je bila dođoš sa juga. Nije imala pojima o Piteru. Gde je ovo Tamara? - Nemam pojima. Šta je ovo Tamara? -Nemam pojima!. Ja nisam iz Pitera. OK. Ima prekrasne oči i lice od 60 godina krije nekadašnju lepoticu. Prevoz. Odličan. Koliko god da putujete i da koristite prevoz, pešačićete puno. Moraćete. Treba vam 10-15 minuta samo da dođete do voza u metrou. i da izađete. Da odete na neku lokaciju ko zna koliko još (ne računajući buseve i tramvaje, trolejbuse), ali sve to ima svoj šarm i lepotu u petomilionskom gradu. Jandeks taksi i par drugih udruženja, jeftiniji su oko tri puta u odnosu na Srbiju. Naravno mora se reći i da je gorivo jeftinije. Litar je 45 rublja (70 dinara). Tako da priča o pešačenju, ukoliko koristite taksi i ne mora da bude merilo. Čak i kiša koja je svakodnevna, ne smeta. Prvi dan se iznervirate, drugi dan manje, ali trećeg vam nedostaje. Kiša je prosto jedan od znakova prepoznavanja Pitera. Ne smeta i ne postoje saobraćajni kolapsi i zastoji zato što je kiša pala. Ulice su čiste i voda se brzo odliva i nakon sat vremena od kiše, sve je suvo. Vozove u Metrou čekate maksimalno dva-tri minuta. Na površini je već dosta sporije i gužve su na ulicama, ali ništa lošije u odnosu na druge velike gradove. Potrebno je i dodatno poznavanje mape linija, ali sve je uz pomoć konekcije lako. Kad pomenuh konekciju, korišćenje lokalne mreže je standardno što se tiče cene kartica. Neka osnovna pripejd varijanta je 400 rublja (630 dinara) i sasvim je dovoljna za internet surofvanje i za priču sa lokalnim mrežama. Kartice se kupuju u prodavnicama mobilnih telefona koje se zovu MTS. Nema ih tako puno, ali su lako uočljive. Trebaće vam pasoš pri kupovini. (nastaviće se)..

Ovo je moja prva poruka Ove godine sam prvi put išao u Švicu i pošto i nije nešto velika zemlja obišao sma dosta gradova. Evo nekih impresija... Lucern - bombonica. Kao da ste u nekoj srednjovekovnoj bajci. Nisu ratovali pa im sve ostalo sačuvano a i restauriraju stalno. Pošto je smeštaj bio jeftiniji spavao sam u Brunenu koji je relativno blizu. Na istom je jezeru Firtvaldštatzede. Mesto je klasično odmaralište. Lepo. Cirih - Nije tačno da nema šta da se vidi. Nisam impresioniran nešto posebno, jer je Cirih klasičan grad, ali svakako da ima svoju čar. Vozikao sam se po jezeru, izgubio sam se kada sam išao da nađem kuću fudbala, i uleteo sam u jevrejski geto. Super je i na ciriškom banu. Gužva ko u Njujorku. Kupio sam kod nekog brata arapina u podzemnom prolazu kod železnice felfel (najbolji što sam probao), uzeo nesti i sedeo na stanici, gustirao klopu i utopio se u vrevu koja tamo vlada. Obišao sam još dosta mesta, ali to su klasika muzejčići, parkići, crkve.. Bern - glavni grad.. ufff to je tek bonbona. Sličan mi je pomalo Lucernu ali je opet na svoj način. Tamo sam jeo kod brata kineza neke njihove pržene kupuse. Bljak da nije začinjeno fenomenalnim sosovima. Uopšte, nisam se nešto orijentisao na tamošnju klopu, koja se svodi na kobaje i mesište. Jeste vrhunsko, ali ajde da probam i drugo. Uopšte u tim nemačkim kantonima (Grau Binden) klopa je klasično nemačka. E sad dolazi deo koji sam proveo u francuskom kantonu. Ženeva. Ekstra. Mnogo mi se dopala i nekako je super i veoma različita od nemačkog dela Švice. Ima doduše puno arapa, crnaca i ostalih iz francuskih kolonija, kao i uopšte stranaca koji su vezani poslom za UN. Svuda sam se šetkao, a ima jedan ružičnjak blizu onog vodoskoka na jezeru. Tamo sam se opružio, klopao i uživao. Klopao sam picu kod arapina za 13 fr. (najbolja pica što sam jeo u životu) Lozana - Ni manjeg grada koji ima metro (jedini grad u Švici sa metroom) ni veće razlike u stilu. U delu grada koji je skroz do jezera imaju neki zamkovi-hoteli i tamo je Olimpijski komitet, sve podseća na klasično mediteransko mesto, a u gornjem delu grada, je klasičan srednjoevropski grad. Crkve, građevine.. Neki arapin mi je nudo gudrovinu na ulazu u metro. Izgubio sam se u vidu lastinog repa. Gde samo mene nađe.. Naravno nisam video nigde pandure u Švici, sem ponegde saobraćajce. Ne znači da ih nema, ali prosto su nevidljivi Montre - Ekstra mondensko letovalište, ali zaista sa razlogom. Ima blizu jedan zamak koji je u vlasništvu italijanskih kraljeva Savoja, u samom Montreu je veliko šetalište pored jezera, kazino, spomenik Frediju Merkjuriu... vredi doći i dovde. O Švajcarskoj - zemlja je lepša nego fotošop slike. Ljudi su malo smorni, ali u francuskom delu su bolje ženske i onako srdačnije. Putevi su OK i tamo je raj za bicikliste. Svi voze bajs i koliko sam snimio nisu nešto nafurani na kola i ako imaju naravno mnogo veća primanja. Ne bi se mi u Srbiji postideli sa svojim voznim parkom pred Švajcarcima, ali za bajseve bruka. Svi isto nešto šetaju non-stop idu na te izlete po planinama, sve sa onim štapovima za hodanje. Mladi bleje uglavnom po kafeima uveče, ali je činjenica da nisam video preterano gojazne osobe. Vode računa o zdravlju. Po prodavnicama je malo tuga kada se uporedi sa srpskim marketima. Naravno da je izbor veći i da nema čega nema, ali je sve to nekog lošiijeg kvaliteta. Banane, pomorandže, jabuke...kakve bi ovde verovatno bacili u sokove, oni tamo lepo upakuju i prodaju. Najveći lanac marketa je Coop i ima ih u svim gradovima. U okviru tih mallova ima i restorani sa pristupačnom klopom, i ostalo kao u svim mallovima. Pio sam neko Bugel pivo i svidelo mi se veoma. Odabrao sam ga tako što je bilo najskuplje, a boca je bila 0.5 zidarska. Eto toliko za prvo pisanje.