vladimir74

Spadam u red malo starije generacije. Putovalo se bez mobilnog, bez interneta... i bilo je po meni, živopisnije, u pravom smislu putovanje. Čak su i pripreme bile ležernije. I putovalo se češće, pošto nije bilo glupih prepreka kao što su na primer vize i granice između republika Jugoslavije. Pošto sada imamo te silne aparate, moram da vučem plus i punjače, adaptere - u nekim zemljama utičnice izgledaju sasvim drukčije itd. Avioni su bili skupi, automobili sporiji. Sa Renoom 4 obišli smo pola Evrope bez problema! (Jel nekom možda nekada pala ideja da sedne u svoj Jugić i skoči do Nemačke? Meni se to desilo daleke 1992.) Ako putujem autom, gledam da ponesem sve što mi treba i što mi možda neće zatrebati. Naročito neHiTech opreme! Verovali ili ne, pre dve godine sam putovao u januaru u Nemačku i Poljsku, za svaki slučaj, u gepeku je bila jedna sekira! Navigaciju ne koristim, već autokarte, mape, odštampane guglmap slike ili mape učitane u smartfon ograničenih mogućnosti. Smartfon je ipak za kačenje na wifi i slanje znakova života mojima u Srbiji. Gledam da se ipak dobro pripremim pre puta i preko CS uspostavim makar neki kontakt, ili osiguram sebi ključna mesta za spavanje, rezervisanjem smeštaja. Putovanje avionom zahteva mnogo više mentalnog napora. Šta poneti, za čim žaliti, a šta kupiti na destinaciji. Dobro mi dodju spiskovi (ako su sačuvani) od prethodnih putovanja. Za letnji period je lako. Pošto je koferče obično puno želja, a praznog prostora pri odlasku, palo mi je na pamet nešto krajnje neobično. Da pakujem flaše vode (po mogućnosti Prolom, Rose ili nešto slično) u kofer, tako da imam vodu čim stignem (Afričke destinacije i do desetak litara). Mnogi su mi se smejali, ovi na carini se čudili, a putnici se krstili. Sve dok nismo stigli u Egipat, Tunis ili Tursku - svi bi naprasno ožedneli. Naravno, u povratku je to lako popunjavano - neki put, zaista i kamenjem Pre dve godine sam putovao u Italiju na svega 3 dana. Opet kofer, avion... No, ovaj put mi pade na pamet mnogo prljavija ideja, koju sam posle počeo da koristim češće. Poneo sam stare stvari (da ne kažem smeće). Bez ikakve griže savesti sam ostavio jedne stare papuče, jedne stare cipele čizme u hotelskoj sobi. Naravno, kupio sam dva para novih i jeftinih italijanskih cipela. Slično sam uradio i prošle godine, ali na putu za Nepal. Iz čisto higijenskih razloga sam poneo svoj jastuk, ali su tu bile i stare majce, pantalone, patike - i naravno, litre vode. Sve sam tamo ostavio, pri čemu sam ipak stare stvari odneo u lokalni crveni krst u Katmanduu. Prazan prostor u koferu nije bilo teško popuniti. Jeste da sam došao malte ne go-bos, ali je bilo baš kao da sam došao iz najsiromašnije zemlje na svetu. Pripreme za daleke destinacije su po pravilu duže i nezamislive bez interneta. Bar u novije vreme. Ranije su postojale samo knjige i udžbenici geografije. Mada, i tu ima razlike. Put od 5 dana u Englesku sam unapred osmislio i organizovao do nivoa sata u danu, ciljajući besplatne termine, jeftine letove i vozove do Londona. Nedelju dana pred let sam potrošio više od 70% troškova putovanja, plaćajući preko interneta. Još je zaista samo trebalo da odem. Nasuprot, put u Moskvu i da je bio planiran takvom preciznošću, izjalovio bi se prilikom izlaska sa aerodroma. I zbilja, tu su mi najviše pomogli ljudi koje sam usput upoznavao, cimao, pitao. Po povratku u Srbiju imao sam peh, i zakasnio na avion. Sticajem okolnosti, tu su bili još neki putnici iz Srbije koji su prošli kao i ja. Nije nam mnogo trebalo da skontamo da avion nije ni poleteo, ali troma ruska administracija to nije htela ni da nam saopšti, niti da nam vrati pare. Bili smo vraćeni nazad, čak pod pretnjom da ćemo imati posla sa policijom. U takvim situacijama tehnologija ne pomaže, jedino da se javim sa aerodroma mojima, da mi uplate još kredita - i da im podignem pritisak. Kreditne kartice sam počeo tek od nedavno da koristim. I vrlo sam skeptik. U Nepalu sam doživeo da mi uzmu sve podatke sa kartice (i sa lica i sa naličja), pa sam morao da je blokiram. U Boliviji sam pokušavao da platim istom karticom (golden-ekstra-master-univerzalna) i posle par puta nije uspevalo. Keš je nezamenljiv i uvek ga nosim sa sobom - što bliže gaćama, to bolje Što se tiče korišćenja HiTech spravica u inostranstvu, ima prednosti, ali ima i mana. U Nemačkoj sam se gubio par puta, pa me je gugl mapa učitana u telefon spašavala samo tako. U Nepalu, pak, nisam smeo ni bonžitu da pokažem, a kamoli telefon. U Turskoj sam letovao u hotelu sa mermernim podovima, zidovima i čim sve ne, dok mi nije ispao fotoaparat i ispustio dušu. Od tad samo kupujem vodo-pado-otporne spravice. Jer volim da fotografišem i da skakućem okolo ne bi li video što više zanimljivih lokacija.

Tnx!

Sto jes, jes... Ali za poslovnu vizu traze 300din, a ovako moram u BG, pa jos i da pljunem 4000

Cao! Planiram krajem juna u Moskvu i dobio sam vaucer i poziv. Vidim da se pominju varijante preko poslovne vize... Kakva je alternativa ako sam student Pominju se neki obrasci - u SUPu su mi rekli da izdaju samo poslovne vize, pa mi nije jasno kako ta varijanta sa dekanovom potvrdom ide... I da li je onda potrebno osiguranje? U konzulatu u BGu traze (samo) vaucer, sliku i 4000din!

Cao! Vidim da se pominju varijante preko poslovne vize... Planiram krajem juna u Moskvu i dobio sam vaucer i poziv. Kakva je alternativa ako sam student? Pominjes neki obrazac U SUPu su mi rekli da izdaju samo poslovne vize, pa mi nije jasno kako ta varijanta sa dekanovom potvrdom ide... Sretna okolnost je sto sam i zaposlen, a i studiram, na postiplomskim, a da idem u BG, mrzi me I da li je onda potrebno osiguranje?