corazon_bg

Na to sam mislila.

Jedno pitanje za one koji su korisnici airbnb.com Da li je ok da na aerodromu kazem tj. pokazem da imam rezervisan smestaj preko njih ili mi to nije pametna ideja (tipa oni ne placaju porez na to, pa da li je legalno bla, bla, bla)? Hvala. Pozz!

@golosina da nemas mozda tih deset dana pretocenih na "papir"?

Za sve putnike kojima je B&B dovoljan aranzman u Alanji, tople preporuke za hotel Hildegard. Hotel je fenomenalno sredjen i odrzavan. Na 3-4 min. od Kleopatre (plaza br. 12). Mi smo letos platili 7 nocenja 125e (za dvokrevetnu sobu). Soba ima apsolutno sve sto je potrebno: od svih komoda, preko frizidera i fena (terasa naravno), + WiFi. Peskiri se menjaju na dva dana i posteljinu su nam na pola zamenili. Neverovatno je cisto i prijatno, a osoblje hotela je vrlo predusretljivo. Naime vlasnici hotela u njemu zapravo i rade (majka i sin), i zaista ga odrzavaju kao da je njihova kuca u kojoj zive. Za jeftinu varijantu ovo je najbolji hotel u kojem smo do sada imali priliku da boravimo.

Moram da priznam da nismo ulagali narocit napor da istrazujemo grad, samo onoliko koliko je bilo dovoljno da nadjemo dobru hranu i uvece da izblejimo. Kada smo vec kod hrane, restorani u Alanyi su bili znatno skuplji od onih u Oludenizu, a kasnije ce se ispostaviti i od onih u Antalyi. Razlog – nepoznat! Ni jednim restoranom nismo bili ono uau odusevljeni, ali smo na kraju naisli na jedan vrlo, vrlo povoljan, zove se Derya lokantası, rade od 12h npr. pa do 20h eventualno 21:30h, i prekticno sluze rani rucak, rucak i kasni rucak. Mesto izgleda onako totalno lokalno, cene su vise nego povoljne, a hrana je odlicna. Sto se tice menjanja novca, ispostavilo se da smo ubedljivo najbolji kurs dobijali u Migros marketima. Mi smo nasli dva komada, jedan je iza akva parka, dok je drugi nesto dalje, ka izlazu iz Alanye, u blizini autobuske stanice. Uvek im je kurs bio znatno jaci nego u svim menjacnicama u gradu, tako da je dovoljno da kupite bilo kakvu sitnicu, ako vam nista nije neophodno i oni vam fino obracunaju i kusur vrate u lirama. U Antalyi smo naleteli na jedan manji MigrosJet, tamo je kurs bio dosta los, sto znaci da zavisi i od formata prodavnice, pa nije lose da se raspitate o kursu pre same kupovine. Osim Migrosa, ima i market koji se zove Bim, on je u neposrednoj blizini plaze br. 10, i jako je povoljan, s tim sto ima dosta ogranicen asortiman proizvoda, uglavnom turskih, ali u principu ima sve sto je neophodno! Pored razumljivo visoke cene alkohola, samo mi ne ide u glavu zasto su im pistaci i te grickalice toliko skupe?! Uvek bih ocekivala da je znatno jeftinije nego kod nas. Sto se izleta tice, nude Turci sirok spektar, i moze se reci da ima za svakoga po nesto. Nezgoda Alanye je mozda sto je najistocnije od svih popularnih turistickih destinacija, pa je samim tim put do izleta na zapadu najduzi. Meni je najveca zelja bila da obidjem Pamukale, ali oko 370 km u jednom smeru nije zvucilo privlacno. Pre puta smo pokusali da se informisemo o rent-a-car-u, ali kako niko nije imao iskustva sa tim, odustali smo od ideje. Valjda ce biti prilike neki drugi put (Pamukale! i Kapadokija!). Mi smo se odlucili samo za Hamam (15 €) i voznju brodom (15 €) koja je na kraju bila totalni promasaj, i nikome ne preporucujem taj izlet. Hamam koji smo posetili se zove Harem (http://haremhamam.com/tosmur/), u sustini nije los. Jedina stvar koja je malo bezveze je sto kada dodjete, spopadne vas fotograf-vodic koji vam ponudi milijardu slika za 15 €, cini mi se, i ako ne pristanete, prakticno samo projuri kroz sve korake kroz hamam. Mi naravno nismo hteli da se slikamo kako se znojimo u sauni i slicno, ali drugi par koji je zapoceo turu kada i mi je hteo, tako da nije mogao da nas otkaci i imali smo pun tretman. Voznja brodom (viking nam je bio maskota) je bila zapravo nesporazum, oboje smo zbog drugog pristali i na kraju se slatko ismejali uctivoscu jedno prema drugome. Voznja je krajnje glupa, malo kroz luku, do Kleopatre, pa u neku uvalu na neki ruckic i nazad. Pri tom gusar-kapetan je mnogo dosadan i smara sa glupim forama, a kontam da je zanimljivo jedino nekim pripitim tinejdzerima, pod uslovom da se ne podave kad krene skakanje sa broda. Uglavnom, Alanya je u nasem slucaju bila sjajno mesto za punjenje baterija i otpadanje, i na kraju je bio red da se pripremimo za trodnevni izlet u Antalyu, i neki konkretan soping. Na autobuskoj stanici u Alanyi vazi isti princip za kupovinu karata. Ujurili smo jednog vozaca i kupili karte (18 tl) i zaputili se u Antalyu. Plan je bio da nas vozac ostavi u Deepo Outletu (http://www.deepo.com.tr/EN) koji se nalazi na ulasku u grad, u neposrednoj blizini aerodroma, jer je autobuska stanica u Antalyi na drugom kraju grada, pa bismo izgubili puno vremena u odlasku do smestaja i ponovnom transferu do aerodroma. Tretman u autobusu je opet isti – bele rukavice, pice, slatkisi i stajanje kod outleta (kao usluga, naravno). Moram da dodam da turski basevi imaju i wifi, sto je zaista superiska! Jedini izazov za predstojeci soping su bile torbe koje smo vukli sa sobom. S obzirom da je aerodrom u blizini, mislili smo da ce biti neki deo za odlaganje prtljaga, medjutim niks-nula! Ali na srecu smo devojci za info pultom uspeli da utrapimo sve nase stvari, koje nisu bile jedine, ali je vec kolicina stvari oko nje postajala kriticna, tako da kada ih je primila na cuvanje, zbrisali smo iste sekunde kako se ne bi predomislila. Outlet je pristojne velicine (valjda je to najveci outlet na Mediteranu), i uglavnom dominiraju turske marke. S pocetka smo se razvlacili, ali smo na kraju ubacili u petu, kako bi stigli na poslednji organizovani prevoz do grada. Obavili smo dosta solidan soping, na jedvite jade uspeli da se sporazumemo sa vozacem kombija, ukrcali se i srecni i zadovoljni krenuli na poslednje odrediste za ovo leto. Outlet ima sopstveno-organizovani prevoz, koji funkcionise po redu voznje, i to ima cini mi se tri kombija koji idu na razlicite strane po gradu, pri tom je taj prevoz besplatan. Covek nas je ostavio na dosta zgodnom mestu u blizini naseg hotela. Antalya je vec ozbiljan grad, od verovatno milion stanovnika. Hotel nam je bio na idealnoj lokaciji u starom delu grada (Kaleiçi), gde su okupljeni skoro svi sajtovi za obilaske. Hotel je ustvari predstavljao iznajmljeni (ili sta vec) deo zgrade, koji podrazumeva treci, cetvrti sprat i krovnu terasu sa koje je divan pogled na grad. Momci koji rade su izuzetno ljubazni i predusretljivi. Sama soba je bila sasvim ok, cista, namestaj malo star, kupatilo novo i sredjeno. Malo nas je taj uspon do treceg sa svim tim stvarima smorio, ali sve kul. Nakon minimalnog raspakivanja, pravljenja preliminarnog plana za preostala dva dana, uputili smo se na kasnu veceru u nedelju vece. Nismo imali narocite srece sa otvorenim mestima za jelo, pa smo uboli sigurni PizzaPizza fast food restorancic, koji smo vec testirali u Alanyi, i pokazao se kao sasvim solidan. Naredna dva dana smo zaista uzivali po ulicama Antalye. Pored onih redovnih mesta: Yivli Minare, Saat Kulesi, Yat Limanı, İskele Camii, Murat Paşa Camii, Kesik Minare, Hıdırlık Kulesi, Hadrianus Gate i sl., spustili smo se i do Konyaaltı plaze, i obisli jos dva gradska trzna centra 5M Migros (http://www.antalyamigros.com/en/) i Mark Antalya AVM (http://www.avmgezgin...ya-avm-191.html), kao i restorane po marini koji su bili sasvim dobri. Nas godisnji se ispostavio kao jako raznovrsan - razlicita mesta, razlicite aktivnosti i bio je dosta prijatan. Turci me nisu narocito kupili, tako da nisam sigurna da li bih ponovila letovanje opet na istim mestima - Oludeniz zasigurno ne, za ova druga ne mogu da tvrdim, ali nikad se ne zna. Nisam bila bas narocito temeljna u opisivanju, ali ako je potrebna bilo kakva informacija, rado cu pokusati da pomognem. Do sledeceg putovanja.

Jedno pre podne smo iskoristili da odemo do Fethiya da kupimo autobuske karte za Alanyu i da svratimo do Fish Marketa, iliti riblje pijace, za koju smo dobili preporuku od nekog finog starca Dzona iz Engleske, koji je stalan gost naseg pansiona, jer mu je kako kaze zivot leti u Turskoj jeftiniji. Ocekivali smo ono bas, bas pijacu sa ribom, mackama i muvama, medjutim to je jedno ugladjeno mesto gde je neki mini trzni centar, sa pijacom i tom ribljom pijacom. Zamisljeno je kao neki mali trg, gde su u centru kruzno postavljene tezge sa ribom, dok su okolo restorani koji ti odmah nude da ti spreme ribu. Sve je dosta ugladjeno i zapravo fazonski napravljeno. Cena ribe je dosta ujednacena, i razlikuje se samo u umetnosti cenkanja. Mi smo platili red snapper-a od 1 kg sa nekoliko kozica 50 tl (oni to i ociste kad kupis). U restoranu se priprema ribe i salata koju daju uz to placa 6 tl po osobi. Na kraju, ne dodje nista jeftijije, cak u nekim slucajevima je mozda i skuplje ako se ne cenkas, ali imas priliku da sam izaberes ribu koju hoces da jedes. Zanimljivo sasvim i vredno posete. U sobi smo doslovno samo uvece dolazili da prespavamo. Ima jako puno komaraca, ali na svu srecu smo imali mrezicu na prozoru, a i luckasta nam je dala onu uticnicu protiv komaraca (mada sam se ja debelo snadbela svim tim za put). Ali mrezica nije sprecila malog geka (http://en.wikipedia....ean_house_gecko bas tog!) da bleji na nasem plafonu. Uz silne napore da ga ne povredimo smo ga jedva izbacili kroz prozor. Ali smo drugih muka imali: kako je struja u sobi radila na karticu, sistem je bio jako los, tj. nekako kineski (ispostavilo se kad smo se vratili u Bg da smo i nasli da se prodaje na dealextreme-u). Kada zabodemo karticu u kucicu struje ima svega pola sata i onda se ugasi. Najgore je bilo dok nismo skapirali da se to desava i ujutro se cudili sto nam telefoni nisu napunjeni. Sledece vece je nestalo struje u sred tusiranja i osecala sam se kao u nekom losem horor filmu. Ona je preko dana cvakala nesto oko toga, zasrafljivala, kucala ali nije pomoglo. Pored svega, bilo je dosta prasnjavo, cesma nije curila u lavabo, vec svuda okolo i dr. Nisam uopste dzangrizava i od smestaja trazim samo pristojnost, ali je ovde svasta nesto skripalo i bilo spuki. Naravoucenije je da neocenjene hotele sigurno necemo vise bukirati! P.S. Poslednjeg dana smo shvatili da smo izlazeci iz sobe, pregazili jos jednog malog geka koji se verovatno krio iza kofera Savet za nekoga ko nije bio: ne bih ponavljala izlet u Oludeniz u svakom slucaju, a ako bi me bas put naneo, nikako ne bih birala Hisaronu, vec iskljucivo donji deo uz more. Mozda ta razlika u ceni i nije tolika, s obzirom da se svaki dan placa bar 5,5 tl po osobi za odlazak na plazu (ako se ljudi vracaju do gore da se spreme, pa opet odu dole na veceru ili u setnju, to mu za par dodje 22 tl sto uopste nije zanemarljivo). Dan-dva za ovo mesto je dovoljno, ako vam je usput izmedju drugih destinacija, po mom misljenju. I sigurno da je za paraglajding sjajno, jer kazu da kada skocis odozgo, sve do Rodosa se vidi. Jos jedna prakticna stvar: pri prethodnoj poseti Turskoj (april 2013., Istanbul, Ankara), kurs na aerodromu u Istanbulu je bio fer, ali se u gradu dobijalo vise para. U Dalamanu na aerodormu smo morali da zamenimo malo para kako bi platili autobuske karte i sitnice i kurs je tada bio 1€=2,65tl. U Oludenizu nas je docekao kurs od 1€=2,62tl, sto je bilo dosta cudno, i sve do Alanye taj kurs nismo dobili u menjacnici, pri cemu je u Istanbulu tada bio 1€=2,69tl. Jedino nam je jedan car na pumpi u Fethiyama dao po kursu 1€=2,7tl, jer je preracunao sa neta. Dan pre puta smo kupili karte za Alanyu na autobuskoj stanici u Fethiyama. Na autobuskoj stanici im je princip jako cudan. Naime, nema centralizovanog prodavanja karata kao kod nas, vec idete od kancelarije do kancelarije, koje su nacickane jedna do druge i zapravo one cine tu zgradu autobuske stanice i raspitujete se za destinacije i cene. Prosli smo sve te kancelarijice i u prvom krugu su svi govorili istu cenu – 40tl. Kada smo krenuli nazad, jedan je spustio cenu na 35 tl i mi odma kupismo karte. Mada, zasigurno bi dali i 40 tl odmah, jer nismo znali da se i za bas karte cenkaju, vec smo vise od iznenadjenja njihovim sistemom bazali unaokolo. Poslednjeg dana Oludeniza smo pre podne blejali na plazi, lagano krenuli na rucak, dok nam je karta za Alanyu bila za 17:30h. Kod svog tog naseg odugovlacenja, postalo je neizvesno da li cemo stici na vreme. Trebalo se sa plaze vratiti gore do Hisaronua, zatim odvuci torbe prasnjavim putem do ulice, uhvatiti dolmus do Fethiya i na kraju uhvatiti bus. Sve se zavrsilo tako sto sam ja, nakon sto nas je dolmus ostavio ispred autobuske, trcala (u kupacem kostimu i suknji, jer nisam stigla da se presvucem, naravno) ka stanici i zaustavila autobus koji je skoro izasao sa perona, dok je decko sa dva kofera i kojekakvim kesama kaskao za mnom. Srece mnogo vise od pameti! Problem ne bi bio sam odlazak busa, vec cinjenica da je to bio poslednji autobus za Alanyu tog dana. Srecni se smestamo, oblacimo i uzivamo u turskim planinskim pejzazima. Moram da napomenem i fascinaciju turskim autobusima! Ovaj kojim smo se mi vozili (voznja od oko 6h) je na svakom sedistu imao displej sa slusalicama, na kome se prikazivalo 15ak razlicitih kanala i jedan od njih je bila kamera na autobusu koja je prikazivala put pred nama. Posluzenje je sluzio decko/suvozac ili sta vec sa sve belim rukavicama, i to: prvo voda, zatim slatkisi, pa kafa i sokovi. Svaka cast! Posle jako prijatnog puta, kasno uvece stizemo u Alanyu. Telefon nam je opet pomogao i jako brzo smo nasli nas hotel. Za sve putnike kojima je B&B dovoljan aranzman u Alanji, nase najtoplije preporuke za hotel Hildegard. Fenomenalno je sredjen i odrzavan. Na 3-4 min. smo bili od Kleopatra plaze (plaza br. 12). Soba ima apsolutno sve sto je potrebno: od svih komoda, preko frizidera i fena (terasa naravno), + WiFi. Peskiri se menjaju na dva dana i posteljinu su nam na pola zamenili. Neverovatno je cisto i prijatno, a osoblje hotela je vrlo predusretljivo. Naime vlasnici hotela u njemu zapravo i rade (majka i sin), i zaista ga odrzavaju kao da je njihova kuca u kojoj zive. U blizini je decije igraliste, a u hotelu imaju lift (spas ako ste na visem spretu, a u mogo slucajeva do sada smo vukli stvari bar na treci), bazen i bicikle koje mozete da vozite za dz. Za jeftinu varijantu ovo je najbolji hotel u kojem smo do sada imali priliku da boravimo. Mozete ga cekirati na Booking-u: http://www.booking.c...h-blockdisplay4 Osecanja o Alanyi su mi dosta podeljena. Realno kada pogledate, grad je dosta veliki. Digresija: jedan dan sam imala mali peh, krema za suncanje mi je usla u oko, ono je poprilicno nateklo, a otok nije spadao ni sutra dan, vec se povecao. Po prvi put smo koristili polisu osiguranja koje smo kupili. Zvali, oni dosli kolima u hotel po nas i odvezli nas u ordinaciju. Ja primila injekciju i dobila neke kapi, sve bilo ok, a mi u dva smera dobrano obisli grad, samo na jednu stranu smo se vozili dvadeset minuta i duze. Tad smo zapravo stekli utisak o velicini grada. Sve je u hotelima i zgradama. Ataturk ulica je prepuna onih smaraca koji prodaju od igle do lokomotive, nekih restorana i prodavaca razlicitih izleta. Kada se zadje malo u centralni deo oko tvrdjave, stvar se menja i grad malo dobija dusu. U marini je zaglusujuci neonski nocni zivot, koji sa vezova posmatraju gusari, vikinzi, kosturi i ostali zastitni znakovi turistickih brodova. Kleopatrina plaza je ok, pescana, ogromna (podeljena je 22 plaze, ako se ne varam), pretrpana ljudima (cena lezaljki je ovde bila 4x3, dve lezaljke i suncobran = 12 tl, s tim sto mozete sa svakim onim tipom koji radi na plazi da ugovorite da placate 10 tl dnevno, ako im date unapred za par dana). Drugu plazu, koja se nalazi iza starog grada i marine, tzv. gradska, nismo ni posetili. Tako da gradom nisam narocito odusevljena, ali ipak mi je bilo fino.

Pozdrav dragi forumasi, Kako jako mali broj putnika deli iskustva o samostalnim turama ka ovom delu Turske, podelicu moja iskustva sa vama. Cilj za proslo leto je bio pronaci jeftino letovanje. Kako je vec bio jul kada smo decko i ja krenuli u potragu, u obzir nisu dosle agencije, tj. njihovi popusti su davno vec bili okoncani. Kao i svaki put do sada, lokacija se birala na osnovu jeftinih karata low-costera, pa je ovaj put izbor pao na Tursku, zahvaljujuci sjajnom Pegasusu. Nakon cekiranja karata, na red je dosao booking, koji nas je takodje prijatno obradovao cenama. Nakon malog istrazivanja o mogucim destinacijama, izbor je pao na tri mesta - Oludeniz, Alanya i Antalya, a plan je izgledao ovako: - Let Beograd-Istanbul-Dalaman 1. Oludeniz – 4 nocenja u hotelu Greeneye Pension 2. Alanya – 7 nocenja u hotelu Hildegard 3. Antalya – 3 nocenja u hotelu Twenty - Let Antalya-Istanbul-Beograd Avion nas je kostao 138€ sa sve prtljagom, jer Pegasus daje pored rucnog i 20kg besplatnog prtljaga po osobi, sto je danas retkost kod low-costera. Sto se smestaja tice Oludeniz smo platili 128€ 4nights/breakfast/double, Alanyu 125€ 8nights/double i Antalyu 60€ 3nights/double. I tako smo zbudzili 15 dana za manje od 300€, sto je bilo sasvim prihvatljivo. Na put krecemo bez ikakvih vecih planova sem odmaranja i eventualnog usputnog sopinga ako se ukaze prilika. Preko Istanbula smo leteli za Dalaman, najblizi grad Oludenizu koji ima aerodrom i koji je od njega udaljen oko sat vremena (~50 km). Pre puta se nismo narocito informisali o transferu s aerodroma, vec smo samo bili upoznati s cinjenicom da autobusi voze do grada Fethiye, odakle se tzv. dolmusima ide do krajnje destinacije. Ispred aerodroma smo naisli na ogroman broj standova raznih agencija, ali nam nisu mogli pomoci jer je to samo za one koji su unapred preko njih rezervisali (predpostavljam citav aranzman). Lunjajuci okolo saznali smo da je cena taxija oko 65-70€ i da nam je ispred nosa pobegao Havas bus koji jedini vozi odatle i da je sledeci za 2,5h. Posto smo odlucili da ga cekamo, snadbeli smo se jeftinim alkoholom sa Duty-Free-a (jer je alkohol dosta skup u Turskoj inace) i udarili po epizodama Drzavnog posla, jer smo nasili na free-wi-fi. Nakon duzeg cekanja, Havas stize sa 15ak min, zakasnjenja i najzad krecemo ka Fethiyama, u nadi da necemo imati ovakve neprilike sa dolmusima do krajnjeg odredista. Na svu srecu, po izlasku sa autobuske stanice, odmah smo uhvatili jedan dolmus (iako mene rec dolmus podseca na nesto malo savremenije od autobusa "Krstic i sin", ovi koji voze na relaciji Fethiye-Oludeniz su savremeni kombici - bas kao ovi sto kod nas voze E-linije) i jako brzo stigli u Oludeniz. Naime Oludeniz (bukvalan naziv je Mrtvo more) je mesto koje je oko 10 km udaljeno od Fethiya i poznato je po plazi Blue Lagoon (slika nize), koja je prema Vikipediji cesto svrstavana medju top 5 plaza na svetu, kako od strane putnika, tako i od strane turistickih casopisa. Oludeniz podrazumeva gornji deo naselja u kome se nalazi veliki broj hotela, centralni deo sa restoranima, prodavnicama i klubovima. Smestaj u tom delu je i do 3 puta jeftiniji u odnosu na donji deo naselja koji je udaljen 3 km odatle, i nalazi se pored mora. Da ne bi bilo zabune, kada pogledate u cenovnik dolmusa cene pisu od Fethiya do Hisaronua i od Fethiya do Oludeniza. Hisaronu je zapravo taj gornji deo i cena do njega je 3,5 tl, dok je cena do Oludeniza 5 tl (od Fethiya). Cena od Hisaronua do Oludeniza je 2,75 tl, i u slucaju da ste smesteni gore (kao sto smo bili mi), svakoga dana hvatate dolmus do plaze, koji na svu srecu idu jako, jako cesto. Malo sam ga gore iskomlikovala oko objasnjenja sta je zapravo Oludeniz: prostije – sastoji se iz gornjeg dela i donjeg dela. U praksi, gornji deo zovu Hisaronu (oko glavnog kruznog toka i centra restorana i klubova), donji deo zovu Oludeniz. Sad je valjda ok. Elem, od smestaja nismo znali sta da ocekujemo jer nije imao ocenu na Bookingu, ali je bio znatno jeftiniji od ostalih, a nismo imali veliki broj nocenja pa smo odlucili da rizikujemo. Nakon rezervacije smo redovno cekirali ponude u nadi da ce iskrsnuti neka bolja ponuda, ali nam se samo smesio Greeneye Pension (slika nize, izvor: booking). Nismo imali mnogo problema da ga lociramo jer imamo super mape za sve zemlje na Nokia Lumia telefonu, koje su btw. oflajn. Iako je delovalo da je u gornjem centralnom delu, ulica do njega ipak nije bila asfaltirana, pa smo jedva dovukli kofere kroz prasinu i kamenje. Docekala nas je neka vrlo ekscentricna zena, koja je kasnije ce se ispostaviti vrlo luckasta, ali je ljubazna. Izgledalo je kao da smo sasvim sami u tom hotelu ili sta vec, ali nismo previse paznje obracali na to, glavni cilj je bio – KREVET. Ali, pre kreveta, dva znatizeljnika su se zaputila do centra. Sok! Neon, laseri, turci-napasnici koji vrebaju iz lokala i Tarkanov Kiss, Kiss iz svakog kluba (izgleda da im je ta numera neprevazidjena jer je jos uvek jako aktuelna). U obliznjem marketu smo pokupovali vodu, sokove, slatkise i ostalo po dosta povoljnim cenama. Nakon toga, pravac soba, i zeljno iscekivanje sutrasnje plaze. Probudili su nas pevci i dzamija u sred noci, jer im se nesto ovi bio-casovnici ne poklapaju sa svitanjem. Prvi dan smo odmah otisli do Blue Lagoon plaze, zbog koje smo zapravo i izabrali ovo mesto. Plaza je proglasena za neki nacionalni park ili sta vec i ulaz se naplacuje (6 tl po osobi). Ispostavilo se da je voda zelenkasta, a ne tirkizna, da su ljudi napakovani kao sardinice jer su lezaljke bukvalno na 10 cm, koje su btw. dosta skuplje u odnosu na sva druga mesta gde smo bili (7x3, dve lezaljke i suncobran = 21 tl), i da pravi pogled na lagunu mogu dobiti iskljucivo paraglajderi. S plaze su nas isprasili pre pola osam, iako na ulazu pise da je radno vreme do 20:00h. Ja inace volim da blejim na plazi dok sunce ne zadje skroz. Ali ok, bilo je u fazonu: bili-videli. Nakon plaze smo odlucili da ostanemo dole i da idemo na neku vecericu (sa sve plaza-stajlingom), jer gore, sem marketa, nista nije obecavalo. Prijatno smo se iznenadili donjem-morskom setalistu i restoranima. Bilo je znatno prijatnije od pakla u Hisaronuu. Cekirali smo cene ribe i naisli na neki fastfood-restorancic koji je bio najpovoljniji (Best Kebab se zove, cini mi se) i super vecerali! Bili smo im gosti u jos par navrata jer su bas povoljni, a sve od hrane sto smo jeli je bilo odlicno. Narednih dana smo se kupali na obicnoj ili da kazem gradskoj plazi (slika nize), koja je zaista bila super. Iznajmljivanje na ovoj je bilo 6x3, dve lezaljke i suncobran = 18 tl, i imalo je mesta da se dise izmedju ljudi. Plaza je od stitnih kamencica, za razliku od Blue Lagoon koja je pescana. Voda je bila fenomenalna! Topla, cista, tirkizna – ma fantazija. Doduse malo talasasto, kao i u ostalim mestima u kojima smo bili. Mozda nije narocito povoljno za malu decu, posto je dubina prakticno na samo par metara, ali za nas ostale je sjajno! Na svim plazama na kojima smo bili (Oludeniz, Alanya, Antalya) postoje kabine za prasvlacenje, tusevi i toalet i sve je bespatno.

Hvala!

Dragi putnici, Za sve vas koji ste razmisljali o Maroku, ali u samostalnoj varijanti, evo nase avanture (29/04/12-14/05/12), koja ce vas nadam se inspirisati da posetite ovu divnu i neobicnu zemlju. Ideja je dosla spontano i pripreme su krenule (februar). Za pocetak smo otisli na sajam turizma da vidimo sta agencije nude i koje su cene. Aranzmana nije bilo nesto previse, ali je postojalo nekoliko varijanti, npr. samo Maroko ili Tunis-Maroko. Uglavnom, cene su se kretale od 850€-950€ pa na vise, a ture od 7-9 pa na vise dana. Sve u svemu za nas skupo i nezanimljivo. Ali smo imali rutu kretanja sto je bio dobar osnov za plan. Uzeli smo Lonely Planet Morocco vodic, za koji ce se kasnije ispostaviti da je bio sjajna investicija sa neprocenjivim informacijama. Putovanje je trajalo 16 dana, a leteli smo preko Italije. Na mapi sam zaokruzila gradove koje smo posetili u Maroku (+ Milano odakle smo presedali). Evo korisnih informacija podeljenih prema vrsti, pri cemu cene pisem za jednu osobu ukoliko ne naznacim drugacije. Transport: Posto smo nasli smo jeftine karte do Maroka, izazov je bio kako do Milana, jer je JatAirways skup kao i obicno. Na kraju smo nabasali na neku akciju kod pomenutih i varijanta je bila sledeca: Beograd-Milano-Beograd (JatAirways) 140€; Milan-Casablanca-Milan (EasyJet) 80€ U Maroku smo se kretali ONCF zeleznicom, kakvu bi mi Srbi samo mogli da pozelimo, kada god smo bili u mogucnosti. Onim delovima zemlje koji nisu pokriveni zeleznicom saobraca Supratours, integrisani deo ONCF sistema. Prevoznik CTM takodje ima sjajne autobuse, ukoliko Supra ne odgovara. Ali, avantura ne bi bila potpuna da nismo isli i “regularnim” autobuskim prevoznicima. Naime, mozete naleteti i na ok bus, mada smo mi u 2 od 3 bili u basevima “Vozi Misko”. Ali i to se prezivi, veci problem je sto put moze da se otegene, jer majstor staje ko god i gde god mu mahne, takodje vazi i za napustanje autobusa (ustvari to je usluga door-to-door, a ja se zalim :ovoono: ). Takodje, svaki grad ima tzv. Petit (mali, do 3 ili 4 osobe) i Grad (veliki, 5-7 osoba) Taxi. Nisam do sada bila u zemlji u kojoj se taxi vise koristi. U nastavku su cene koje smo placali kroz Maroko, + start Petit-a je od 1,4-2,4 MAD (u zavisnosti od grada i dnevne/nocne tarife): Aerodrom – Casablanca (voz, oko 38 km, 40min) – 40 MAD Casablanca – Rabat (voz, oko 90 km, 1h 15min) – 35 MAD Rabat – Fes (voz, oko 210 km, 3h) – 80 MAD Fes – Meknes (voz, oko 60 km, 40min) – 20 MAD Meknes – Moulay Idriss (lokalni bus, oko 30 km, 1h zbog kupljenja putnika) – 8 MAD Moulay Idriss – Volubilis (Grad Taxi, 3,5 km, 10min) – 10-20 MAD Moulay Idriss – Meknes - (Grad Taxi, oko 30 km, 40min) – 10 MAD Meknes – Chefchaouen (lokalni bus, oko 200 km, 5h) – 45 MAD Chefchaouen – Tangier (CTM bus, oko 110 km, 2h) – 40 MAD Tangier – Fnideq (lokalni bus preko Tetouana, oko 95 km, 2h) – 20 MAD Fnideq – Ceuta (Grad Taxi, oko 8 km, 10min) – 10-15 MAD Fnideq – Tangier (Grad Taxi, oko 70 km, 1h i 20min) – 30 MAD Tangier – Marrakesh (voz, kuset kola, oko 580 km, 10h i 40min) – 350 MAD Marrakesh – Essaouira (Supratours, oko 190 km, 3h) – 70 MAD Essaouira – Marrakesh (Supratours fancy, oko 190 km, 3h) – 90 MAD Marrakesh – Casablanca (voz, oko 245 km, 3h i 15min) – 100 MAD Casablanca – Aerodrom (voz, oko 38 km, 40min) – 40 MAD E sad, sto se taxija tice, to je jako povoljna varijanta ukoliko taksista ukljuci taksimetar. Jedini grad gde smo imali problem sa tim jeste Marrakesh, tamo svaki deseti hoce da ukljuci taksimetar, a cifre koje govore kada ugovarate voznju su besmislene. Npr. voznja od zeleznicke stanice do jednog Rijada u Medini gde smo bili smesteni je bila 16 MAD, i covek je bez problema ukljucio taksimetar, medjutim kada smo krenuli nazad, drugi nam je trazio 50 MAD, na sta mi naravno nismo pristali. Samo je do toga da li ste obavesteni (tj. ni 50 MAD nije skupo ako ne znate koliko inace ta voznja kosta) i da li imate vremena da se preganjate sa njima. Gradovi/znamenitosti: 1. Casablanca – Grad u kome se po mom misljenju ne treba zadrzavati duze od par sati Prvi dan smo s aerodroma krenuli ka Kazi s namerom da na stanici ostavimo torbe i posetimo cuvenu dzamiju Hasana II, medjutim na voznim stanicama Casa Voyageurs i Casa Port nema odlaganja prtljaga tako da smo produzili pravo za Rabat. Tek smo se kasnije informisali da se torbe mogu ostaviti na autobuskim stanicama. Ali u povratku smo sa Casa Voyageurs-a uzeli taxi u 02:00 ujutru i sa stvarima otisli do dzamije. Gradjevina je impozantna ali uvece ne moze da se obilazi, tj ne moze da joj se pridje jer ima obezbedjenje sa svih strana, ali ljudi su bili fini i dozvolili su nam da malo pridjemo i da se fotografisemo par puta. Uglavnom, to sto smo imali prilike da vidimo iz taxija nije bilo privlacno i ne kajemo se posebno sto detaljnije nismo obisli Kazu. 2. Rabat – Divan grad! Nakon neslavnog pocetka u Kazi, stizemo u Rabat (nocenje hotel Splendid, 230 MAD dvokrevetna soba sa kupatilom). Medina je bila dobar pocetak i uvod u to sta nas sve ceka u vecim medinama po drugim gradovima. Obisli smo: Kasbah of the Oudaias, Hassan Tower, Royal Mausoleum, Chellah (ulaz 10 MAD), Royal Palace (za ovo morate poneti pasos, koji oni proveravaju i zadrzavaju dok ste u obilasku). Jeli smo u dva restorana u Medini (Liberation – rucak 130 MAD, dorucak 55 MAD i El Bahia – rucak 142 MAD), kao i u jednoj finoj poslasticarnici u Ville Nouvelle-u (dva sladoleda od po dve ili tri kugle, nisam sigurna 20 MAD), mislim da se zove Dolce Vita. Prvi put smo u Kasbah of the Oudaias naleteli na lokalne vodice. Kako smo stigli tako nas je jedan cikica saleteo i na finom engleskom krenuo da objasnjava kako i sta. Na pola puta kroz uske ulicice Kazbe smo skontali o cemu je rec. Kada se “tura” zavrsila trazio je da mu damo nesto, mi smo mu dali samo 20 MAD, na sta se on dosta bunio, ali je uzeo i otisao. Drugi dan smo naisli na demonstracije ratnih vojnih veteran koji zapravo traze da rade u drzavnoj sluzbi. U prvi mah nam nije bilo svejedno kada smo videli gomilu demonstranata i policije i vojske, medjutim kada smo se raspitali o cemu se radi, ljudi sun am rekli da je to sasvim normalna i gotovo svakodnevna pojava, i to ne samo u Rabatu vec i po drugim gradovima u Maroku. Isli smo i do nase Ambasade, koja na zalost nije radila jer je bio 02/05, a nasi regularno slave praznike tamo. Ambasada je poprilicno daleko, tako da ako zelite da je posetite to uradite iskljucivo taxijem. Mi smo kao krenuli da setamo do nje i posteno smo se napesacili, ali smo u povratku uzeli taxi i stigli jako brzo nazad ... 3. Fes – Grad koji je ostavio ubedljivo najjaci utisak na nas! Fes je grad u koji bih se vratila sutra da imam priliku. Jako, jako lep i neobican. Spoj istorije i savremenog doba. Fascinantna Medina u kojoj se jako lako izgubiti, koja je valjda jedna od najvecih i najstarijih na svetu. S druge strane, kada izadjete iz Medine prelazite u bulevare Ville Nouvelle-a sa palmama i mermernim klupama, na kojima mogu da im pozavide mnoge prestonice. Smesteni smo bili u Medini u rijadu Pacha (najbolji smestaj koji smo imali u Maroku, 40€ dvokrevetna soba sa kupatilom i doruckom i najboljim pogledom koji mozete da zamislite na citavu Medinu). Osim Pache smo imali jos jedan smestaj. Naime, u Fes smo stigli oko ponoci. Otisli smo u rijad Kawtar, gde je osoblje bilo sjajno, medjutim imali su slobodno samo sobu bez kupatila (250 MAD), tako da smo sutra presli u Pachu. Obisli smo skoro citavu Medinu a startna tacka nam je bila Bab Boujeloud (vazno je da znate koja kapija vam je najbliza kako bi mogli da se orijentisete kako i kuda). Pored Ville Nouvelle-a koji smo takodje dosta dobro obisli, ulazili smo u jednu divnu Medersu (10 MAD), peli se na Borj Nord i do Merenid Tombs, obisli smo jednu manju stavionicu koze (tanneries). Postoji bas Quartier des tanneurs, ali smo mi zavrsili u jednoj manjoj, ali to je u principu ista stvar (vodic, + slikanje za sat vremena 72 MAD). Od restorana smo bili u jednom predivnom bas na kapiji Bab Boujeloud i to na terasi odakle se pruza divan pogled na Medinu (rucak 180 MAD), zatim u Cafe Clock-u (vecera 210 MAD), koji vam toplo preporucujem da zaobidjete (klasican restoran u koji se skupljaju svi stranci, a pogotovu Englezi, pa su i cene dosta jace, a hrana nije nista posebno), kao i u nekom kao fastfood-u u Ville Nouvelle-u (vecera 60 MAD). Tamo smo nasli i jednu sjajnu poslasticarnicu (6 kolaca 44 MAD). Ukoliko planirate neki soping, Fes je pravi grad za to. Dosta povoljno mozete kupiti stvari od koze, i koza se iskljucivo kupuje u ovom gradu (u Marrakeshu je sve od koze bilo bar duplo skuplje po pocetnoj ceni). Cak i suvenire i jos neke sitnice (marame, keramika, nakit) mozete ovde kupovati, pa da ne brinete za kasnije. Ne znam, mogla bih o Fesu do sutra da pisem kako je mocan utisak ostavio na mene … 4. Meknes – Grad koji bih zaobisla da ponovo idem U Meknesu smo prespavali dve noci u hotelu u Ville Nouvelle-u (230 MAD nocenje u dvokrevetnoj sa kupatilom). Jedan dan smo iskoristili da iz Meknesa idemo na izlet u Moulay Idriss i Volubilis, jer je ovo najblizi grad iz koga mozete do tamo. Problem je bio jer niko zivi koga smo nesto pitali nije znao ili nije hteo da kaze ni rec engleskog. Inace na ulici nas niko nije ni primecivao (sto nije inace obicaj kada su turisti u pitanju). Jedina stvar koja je bila tamo savrsena jeste poslasticarnica, u kojoj smo u roku od pola sata bili na po dve ture savrsenih, svezih, raznih kolaca. Naravno, prodavacica ni tamo nije znala ni slovo, pa smo se rukama snalazili i pokazivali koje kolace hocemo i koliko. Cak nam ni onaj mali „S francuskim u svet“ nije narocito pomogao. Valjda dosta tih taksista i ljudi koje smo sretali prica neki ulicni-marokanski-francuski ... 5. Moulay Idriss – Simpaticno mestasce ako imate vremena da svratite usput. Ako idete u Volubilis, svratite i do njega. Jako su blizu, a mozete videti i jedinu dzamiju u Maroku cilindricnog oblika. 6. Volubilis – Ok izlet (ima dosta nekih neverovatnih mozaika). 7. Chefchaouen – Fino mestasce, pogotovo ako ste zainteresovani za konzumiranje opijata Jedno jako slatko planinsko mestasce u kome vas kako krocite iz autobusa pitaju da li hocete hasis i sl. Mi smo planirali da spavamo ovde jednu noc, ali zbog jako malog broja polazaka iz Meknesa smo tamo ostali da prenocimo a za Chaouen (kako kazu lokalci) smo krenuli u 05:00h ujutru i bili tamo do popodne, sto se ispostavilo da je sasvim ok da se obidje sve sto smo planirali. Obisli: Kasbah, koja ima divan pogled na grad, prelepu bastu i mali muzej (10 MAD). Ras el Maa (vodopadcic), i Medinu, naravno. Doruckovali smo na trgu u centru (50 MAD), gde su nacickani restorani ... 8. Tangier – Ovaj grad bih definitivno zaobisla, jer se nikada u zivotu nisam osecala nebezbednije Tangier uvece izgleda kao grad duhova. Veliki moderan primorski grad, sa gomilom novih zgrada u kojima ama bas niko ne zivi. Bili smo smesteni u hotelu Mramour (dvokrevetna soba sa kupatilom 220 MAD) u Medini. Nakon smestanja u hotel smo krenuli do Ville Nouvelle-a na veceru. Na jednom velikom trgu, koji predstavlja zapravo uze gradsko jezgro grupa momaka (njih 10-15) se tuklo sve u sesnaest. Cak su i nozevi sevnuli ali se prolaznici nisu obazirali. Cak smo i cika policajca videli ali se on nije uzbudjivao. Ne znam, ali meni zaista nije bilo prijatno i ne zelim ni da zamislim kako bi bilo da sam bila sama ili sa nekom devojkom. Mi smo nasli restoran koji smo trazili (vecera 74 MAD), vecerali i ispred njega seli u prvi taxi koji nas je istovario najblize sto se moze prici hotelu u Medini. Sutra dan smo obisli jos malo grada i krenuli na izlet u Ceutu. Moram priznati da je preko dana bilo sasvim normalno, ali noc je bila strasna. Nakon izleta u Ceutu smo se vratili za Tangier jer smo imali odatle nocni voz za Marrakesh. U vozu smo upoznali jednog decka iz Juznoafricke republike koji je delio nase misljenje o nesigurnosti grada, koji cak nije zeleo da se udaljava sa zeleznicke stanice da kupi neku hranu za put. Ali je sve ovo dosta razumljivo jer je ovo grad na granici sa Evropom, dosta je kriminalaca, emigranata i ostalog sljama. Kada izadjete iz grada postoji jedan ogromni logisticki terminal-luka, uz koji je 10km na jednu i drugu stranu opasana zica, koja je poprilicno visoka ... 9. (Ceuta - ES) – Prelep grad i dobar predah od Maroka Ja stvarno obozavam te gradove u kojima se vodi racuna o bukvalno svakom detalju. Kada predjete marokansko-spansku granicu (pesaka, svakako) ceka vas gradski prevoz koji ide direktno u centar. Gradic je mali ali je u njemu sve savrseno sredjeno. Nas boravak je bio ogranicen zbog nekoliko poteskoca: naime, kada planirate da idete u Ceutu to sve lako izgleda – na oko 50ak km od Tangiera, idu autobusi i taxiji, ali kada zapravo krenete, stvar je drugacija. Ni jedan autobus ne ide bas za Ceutu vec za gradic Fnideq, koji je poslednji grad pre granice. Kada smo nasli bus koji ide, i kada nam je prodavac uvalio karte, tek smo shvatili sta smo uradili. Bus u koji smo usli je isao preko Tetouana, sto je kada bolje razmislite i logicno. Osim nas, niko u busu nije ni isao za Fnideq, ali za sva ostala mesta je bilo dosta ljudi. Nas je to kostalo 1.5h vremena manje za razgledanje Ceute. Znaci lose smo zapoceli. Kada dodjete u Fnideq, odatle morate uzeti taxi do granice (20 MAD). Pre nego sto smo krenuli videli smo da poslednji bus za Tangier (koji opet ide preko Tetouana), a koji nama odgovara da bi stigli na voz za Marrakesh u 21:00h ide oko 18:00h. Mi smo krenuli na vreme iz Ceute ali smo onda imali veliki problem na granici. Naime, kada smo vadili Vizu za Maroko trazili smo Vizu za dva ulaska jer smo planirali tu Ceutu (u suprotnom ne mozete izlaziti iz Maroka, jer se i taj izlet na par sati racuna naravno kao izlazak iz zemlje). Carinik, policajac ili ko vec je uzeo moj popunjeni formular (pri ulasku u Maroko obavezno je popunjavanje nekih formulara koji obuhvataju od licnih podataka do toga odakle dolazite, gde idete, adresa smestaja i bla, bla) i deckov pasos, pa se brojevi nikako nisu poklapali i dok je on dilemu resio, nama je autobus otisao. Jos nas je u medjuvremenu jedan bezobrazni taxista od granice odrao do Fnideqa, a kada smo tamo stigli skontali smo da sledeci autobus nece stici pre naseg polaska za Marrakesh jer ide preko Tetouana. Ali smo onda provalili najbolje resenje, za koje nismo znali. U hotelu nam je recepcionar rekao da je cena Grad taxija do granice 300 MAD. Iz tog razloga nismo ni isli da trazimo Grandovce, ali u povratku nismo imali izbora. Medjutim ispostavilo se da Grand grupni kosta 30 MAD pa smo na svu srecu i dobro prosli i na vreme stigli. Ali smo ostali oko 2-2.5h manje u Ceuti nego sto smo planirali. Takodje treba da pravite razliku izmedju Gran taxija koji iznajmljujete samo vi i koji je najskuplja varijanta i grupnog Grand taxija, koji je jeftiniji i koji krece kada se nakupi dovoljan broj ljudi (nama je taj prvi trazio 300-400 MAD do Tangiera, a ovaj drugi je uzeo 30 MAD po coveku, a nas je u kolima bilo sestoro). 10. Marrakesh – Zauzima drugo mesto iza Fesa gde bih ponovo dosla U pravom smislu reci Crveni grad. Bili smo smesteni u super rijadu (Riad 34, 31€ dvokrevetna soba sa kupatilom i doruckom i nekim gradskim taksama). Marrakesh je svakako najturistickije mesto koje smo obisli. Nemate problem s jezikom jer svi znaju engleski dovoljno da se sporazumete. Kao sto sam ranije napisala taxisti su malo slobodniji pa uglavnom nikada ne ukljucuju taksimetar (osim ako znate za foru pa insistirate). Takodje, prodavci su dosta naporniji i dosadniji, pa ako niste posebno zainteresovani za kupovinu, nemojte ni gledati stvari jer cete ih tesko skinuti s vrata. Obisli smo: nezaobilazni trg Djemaa El-Fna, Koutoubia Mosque, Saadian Tombs (10 MAD - vredi), Majorelle Gardens (50 MAD - prelepo), Menara gardens (10 MAD – totalni sit, jako daleko, zaobidjite u sirokom luku, nisu nikakve baste vec polja maslina sa ogromnim ribnjakom, gde se lokalci u sumrak vacare), Ben Youssef Madrassa+Morocco Museum (60 MAD - vredi), El Bahia Palace (10 MAD - vredi), El Badi Palace (10 MAD – renovira se, ok), gomilu suuqs-ova ... 11. Essaouira – Fin gradic na okeanu Stvar koja ne sme da se propusti u ovom gradu jesu tezgice koje se nalaze cim izadjete iz Medine uz more, gde se prodaju sve vrste ribe i morskih plodova i koje vam na licu mesta peku na rostilju i tu jedete. Jeste da ne izgleda bas ugledno, ima i muva i macaka ali riba je prakticno ulovljena, isprzena i vi je jedete. Kada pogodite cenu, uz ribu dobijate salatu, pice i hleb, uracunato u tu cenu (bar na tezgici gde smo mi jeli dva dana – vecera 160 MAD, rucak 180 MAD). Ako ste propustili soping u Fesu, ovo je verovatno dobra alternativa jer ima dosta raznih sitnica, a ljudi su opusteniji i ne vuku vas za rukav, pri cemu dosta izlaze u susret kada se cenkate (ovde sam dobila svoju najbolju ponudu: ogrlica od tirkiza koju je cenio 600 MAD, ja sam dobila za 100 MAD). Ogromna, vetrovita, okenska plaza, gde je voda hladna kao led, ali je prijatno za neko popodnevno kuliranje. Na plazi mozete da iznajmite kamilu ili konja za jahanje sto nije losa ideja, mada mi nismo stigli jer smo kupovali neke sitnice u zadnji cas pred put ... Gradovi u koje bih se vratila ponovo jesu Fes, Marrakesh, Rabat i Essaouira (respektivno), i naravno Ceuta jer smo je pretrcali, ali mozda u nekoj varijanti spustanja iz Spanije. Hrana i pice: Od stvari koje treba da probate su svakako: 1. Couscous – jeli smo ga u vise varijanti, neki ga sluze zajedno sa povrcem/mesom (u zavisnosti koji ste porucili), a neki posebno sluze tanjir sa kus-kusom a posebno ciniju sa povrcem/mesom i kutlacicom 2. Tajine – je fino nacionalno jelo u raznim varijantama; dobijate ga u jednoj specificnoj posudi, obicno je to parce mesa sa prilogom po zelji - od povrca, pa do onog sa sljivama, koji meni i nije bio bas omiljeni 3. Savrsene marokanske kolacice od badema 4. Raznjice s povrcem i/ili mesom (brochettes) Neizostavna je i cedjena narandza koju mozete naci bukvalno u svim gradovima, na svakom cosku i u svim restoranima. Za 4 MAD dobijete veliku casu cedjene narandze, u koju ponekad sipaju i malo vode, ali je obicno jako dobra. Takodje se ne sme propustiti ni caj od nane koji je savrsen. Negde se sluzi zaseceren, i to bude prilicno, prilicno slatko, a negde mozete i sami da ga zasecerite. U svakom slucaju, ne propustite ni jedno ni drugo. Voda sa cesme nismo pili. Kupovali smo flasiranu na kojoj obicno pise cena koja je preporucena (0.5l – od 3 MAD; 1.5l – od 6 MAD; 5l – od 9 MAD), tako da vam ne bude ni strano da se cenjkate za vodu, jer znaju da odrape cenu onima koji nemaju predstavu koliko kosta. Bili smo i u Meku nekoliko puta, skuplje je nego kod nas (obrok Royal i sl. od 50-60 MAD). Bilo bi mi prilicno naporno da pisem sta smo radili dan po dan, kao sto pisu neki vredni ljudi, ali ako imate bilo koje pitanje tu sam. Ovo je stvarno bila prelepa avantura, bezbedna, malo naporna ali za svaku preporuku! A ono sto je najvaznije, mnogooo jeftnija nego da idete preko bilo koje druge agencije. Naravno, svako samostalno putovanje zahteva ozbiljniju pripremu (gde, sta, kako, ...), ali u tome ima mnogo cari, tako da ako ste mladi ili ako se osecate mladima, ranac na ledja i pravac Maroko! P.S. Avionske karte + 2 dana u Milanu (spavanje i hrana i prevoz) + sva nocenja u Maroku + oko 2.000 km po Maroku + sva hrana = 750€. Tacnije svi troskovi za 16 dana osim kupovine stvari su toliko kostali po osobi. Putopis ili kako se vec moze nazvati sam pisala pre dve godine, tako da ako naidjete na neku vremensku omasku, izvinjavam se! Pozdrav!

Pozdrav dragi putnici! Za mesec dana krecemo na turu NYC, Filadelfia, Washington D.C. i Boston. Smestaj smo za pocetak cekirali preko booking.com sto se ispostavilo kao besmislena varijanta s obzirom na cene. Zatim smo se prebacili na airbnb.com gde se iznajmljuju sobe ... U principu, trazimo nesto pristojno, fakticki za prespavljivanje. Ali me zanima jedna stvar ukoliko je neko od forumasa upucen: u NYC postoji neka tzv. srpska kuca, u kojoj zive studenti pre svega, ako sam dobro razumela, i da je cena smestaja tj. sobe jako prihvatljiva. Ima li neko ideju da li to mogu i turisti da iznajme i kako uopste doci do njih??? Svaki savet dobrodosao. Pozdrav!

Na temi ¨Malo pitanja u vezi sa Iranom¨ ostavih moje utiske o proslogodisnjem putu za Iran, pa ako nekoga zanima moze tamo da procita, da ne kopiram citav tekst ovde ... Pozdrav!

Da se vratim na rutu. U Teheranu smo, bez daljeg plana, jedino imamo ispred sebe @baki70 itinerar. Mr. Mousavi nam je malo pomogao oko daljeg plana, i rasprsio nam nade da mozemo da odemo i do Mashhada. Hteli smo da cekiramo kako funkcionise fensi-hodocasnicki voz, ali nije bilo realno. Kako nije bilo mesta za avion za Shiraz za taj dan, resili smo da se spustamo od Teherana na jug busevima. Prva stanica je bila Isfahan. Kupili smo karte za poznate VIP buseve koji idu sa Argentina stanice, ukrcali se i zapalili. U svakom prevoznom sredstvu (avion, bus, voz) se dele cokoladice, voda, sokovi, druga hrana, naravno u skladu sa cenom karte. Malo je reci da je prevoz smesno jeftin! Relacija Teheran-Isfahan (razdaljina oko 450km) kosta oko 3,5€, i to VIP busem, sa fensi velikim sedistima, cokoladicama, sokom i keksom. Avionska karta za Shiraz-Teheran nas je dosla oko 27€ (razdaljina od oko 950km kopnom), sa sve regularnom toplom vecerom, picem i dezertom. Jedino sto je kasnio let malo jace od pola sata, a od obavestenja ni traga ni glasa. Ili bar ne na engleskom. Stoga ne treba nista knapirati, vec uvek praviti luft od po par sati, za slucaj da nesto krene nizbrdo. Jako smo rano stigli u Isfahan, a dan ranije pokusali bezuspesno da rezervisemo hotel Isfahan Traditional Hotel, za koji smo dobili preporuku od grka. Nakon natezanja oko cene i dana, ugovorismo smestaj ali tek od 12h, a bilo je manje od 08:00h kad smo im pokucali na vrata. Kako bi cekirali i backup varijante, ostavili smo im torbe i krenuli da bazamo. Posetili smo jos par hotela, ali nam se onaj nas jos uvek najvise dojmio, iako je bio najskuplji za dosadasnja iskustva (d.r. w/bat. 32€). Nakon odluke da ipak tamo ostajemo, otisli smo na najpoznatiji trg u Isfahanu – Imamov trg ili Naqsh-e Jahan Square. Ja sam htela da se izvalim na klupu da spavam, ali je decko bio u fazonu >mojne sad da nas hapse!<. Opsedanje je pocelo kako smo spustili zadnjice na klupu. U ovom gradu su turisti dosta cesca pojava, a takodje je grad popularan za turiste iz samog Irana, tako da je njihovo zdruzivanje imalo dve koristi, jedna je ucenje jezika, a druge da nam utrape nesto iz svojih obliznjih prodavnica, a najcesce tepihe. Ja sam zauzela dosta neprijateljski stav i nisam odgovarala na pitanja, ili sam prosto pricala na srpskom, dok je moj decko bio malo vise polite od mene i smarao se sa njima. Jedan nas je ugusio da hoce da uci nas jezik i bez prestanka je pitao kako se kaze ovo, a kako se kaze ono, cilj je bio naravno da nam utrapi tepih. Na moju srecu, posle izvesnog vremena se pojavio policajac, koji se predstavio kao „Turisticka policija“, dao nam neki flajercic, rekao gde mozemo da ih nadjemo i pitao da li nas neko smara. Kasnije smo se na tu temu zezali da ako opet neko dodje da nas mraci, ja odo’ da ih prijavim iz istih stopa. Razbezase se oni posle toga, a i dodje vreme da odemo do sobe konacno. Moram da priznam da sam ja vise ocekivala od Isfahana posle svih prica i preporuka o njemu. Ima finih tih gradjevina, i taj sam skver je jako lepo sredjen, ali onako generalno, za mene nista posebno. Isli smo do Dzolfe tri puta jer smo tamo naisli na jedan sjajan restoran, koji je zapravo jedino mesto gde smo ljudski jeli. Kad sam vec kod restorana, utisak o hrani mi je ocajan! Mislila sam da cu se pretvoriti u jedan DZINOVSKI KEBAB! Kuhinja im je nekako bleda, neupecatljiva i krajnje monotona. I kako okrenes dolazis do kebaba i pirinca! Ja nisam neki narociti fan jagnjeta, par puta sam ga tamo kusala, tako da su moja jela obicno bila neka pileca. Vec drugu nedelju sam u Bg-u i jos nisam piletinu ni pogledala, a i necu skoro! Na hrani nismo zaista stedeli (zapravo nismo ni na cemu stedeli, cene su neverovatne), ali nismo se ni najeli! U Teheranu smo bili u jednom od najskupljih restorana, bar po LP-u, ali to je klasicna kineska kuhinja, nije iranska hrana. Slatkisi su im smesni, izuzev bastani sladoleda kojim sam odusevljena, a hleb je najvece sranje koje sam ikada u zivotu probala! Kao karton da jedem. Kad je svez i djene-djene, ali u hotelima obicno nije bio, tako da i je i to bilo grozno. A od voca i povrca ni traga ni glasa! Samo neke prcvarice koje imaju luk, krastavac, tone persuna, po koju dinju i crnu bananu. Bas cudno! Ali lokalci kazu da im alkohola ne nedostaje, bar ovog iz kucne radinosti. Imali smo priliku da odemo na jednu kucnu-vino zabavu, ali zbog proklete guzve u saobracaju u Teheranu, nismo uspeli da stignemo i tamo i na nocni bus za Isfahan. Jedan od tih vrbovaca na Imamovom skveru je bio i jedan mladjani lik, koji neodoljivo podseca na Kristijana Ronalda. On je bio jedan od retkih koji je bio dosta suptilan, tako da smo resili da posetimo prodavnicu tepiha koju drzi neki njegov brat i popijemo sa njima po caj. Digresija, sasvim potvrdjujem @baki70 sto se tice kafe, caja i pusenje: jako retko ljudi puse (valjda im je saobracajno zagadjenje dovoljno stetno za pluca), od kafe ni traga ni glasa, dok se caj pije u litrama. Ja nisam nesto porocna, nikada nisam konzumirala ni cigarete, a ni kafu, tako da na mene nije uticalo, ali grci-doktori-zavisnici od kafe su bili u problemu. Posetili smo tu njihovu porodicnu prodavnicu, iako zapravo nismo ni razmatrali kupovinu tepiha. Brat mu je sjajan prodavac, koji je bio u fazonu “ja sam prodavac i ja znam kako da vam utrapim tepih”! Mi se nismo opirali da ne zelimo tepih, al ismo rekli >popricaj s nasim praznjikavim novcanicima, pa ako se dogovorite, daj taj tepih!<. Salu na stranu, shvatio je da nismo kupci, ali je bio toliko ljubazan da nam je vise od 45min pricao o tepisima, razlikama izmedju tzv. gradskih (city carpet) i nomadskih tepiha, kako se i od cega izradjuju, gde se najpogodnije koriste, koje sare na nomadskim tepisima sta znace ... Sve to nam je poprilicno znacilo, jer smo za to bili totalni duduci. Kada je zavrsio, ispozdravljali smo se, uzeli naravno broj telefona i email, i dali preporuku drugovima grcima, koji su vec tepihe merkali u Teheranu. Zabavnu “predstavu” smo imali i jednog posle podneva na Si-o-Seh mostu, gde je grupa od 20-30 mladica sa mosta toliko urlala, pevala, lupala, da smo iz daljine dok smo prilazili mislili da je neki stadion u blizini i da zapravo traje neka utakmica. Pre puta smo se dogovarali da odemo na neku fudbalsku utakmicu da se zezamo, ali se ispostavilo da je zenama i dalje zabranjeno da prisustvuju istim. U Isfahanu smo proveli i vise dana nego sto smo planirali, i nakon njega se uputili u Yazd. Pustinjski gradic nas je potpuno odusevio! Bili smo u Silk Road hotelu, naravno (d.r. w/bat. 12€), gde je radio neki Iranac kojeg sam ja prozvala misomor. Hotel je super koncipiran, veoma poznat i kontam da vecina ljudi u njemu i odseda, medjutim osoblje je dosta nezainteresovano, da ne kazem neku drugu rec. Mislim generalno, u svim hotelima kojima smo bili jedino je Mr. Mousavi znao svoj posao, i nije ni cudo zasto rupa od hotela poput Firouzeha ima sve stalno puno. Mislim nije hotel toliko los, ali je dosta star i dotrajao, + klonja se deli. Elem, Yazd je jako zanimljivo mesto, posebno stari deo grada. Pohvalila bih ovim putem telefon Nokia Lumia 920, koji nam je neopisivo znacio na putu (nije reklama, ali moram da pohvalim). Naime, u Bg-u smo skinuli mape za Tursku i Iran (offline mape), koje su imale ucrtane sve do jedne ulicice u toj kao medini u Yazdu. Ustedili smo dosta vremena uz to, jer su mape u LP nekada neprecizne ili cak i netacne. Vise o tim mapama nisam neki strucnjak da objasnim, ali koliko sam razumela Google im nije podloga, vec imaju svoje neke – sta ja znam borba za klijente na trzistu i to. Prava avantura je krenula kada smo posli put Kula tisina, koje se nalaze malo van grada. Na lokalitet kada smo dosli smo bili apsolutno jedini, a taksista nije hteo da nas saceka. Malo smo se sunjali po podnozju i krenuli da se penjemo na vecu od dve. Kada smo se ispeli, decko je naravno navalio da pravi panorame, i to sa vr’ zida, dok sam ga ja malo drzala za nogu, jer je duvao uzasno jak vetar, a malo kukala da sidje i da krenemo, jer je neka oluja nailazila. Bila sam sasvim u pravu i jos pre nego sto smo uspeli da sidjemo sa tog brda digao se takav kovitlac od peska da nije moglo da se zivi. Natukli smo naocare i krenuli da bezimo odatle, a decko me zaustavi da mu izvadim telefon iz ranca. Ja priupitam sta ce mu po ovom kijametu telefon, a on odgovara da se satro snadjemo da izadjemo odavde. Sledeci put kada sam se okrenula on je, gospodin, snimao video! Svasta sam se ja tu nalajala, ali sreca pa se samo vetar cuje na snimku a ne ja. Izbavismo se nekako iz te pescane oluje i za sat vremena zasija sunce, kao da se nista nije dogodilo. Jedini dokaz su bile nase usi, nos i odeca, odakle je kuljao pesak sa svih strana. To jutro dok smo obilazili Larijevu kucu (gubljenje vremena!), ispred nas je savatala neka baba trazeci da joj damo ulaznice jer ona i njena unuka to cuvaju kao suvenire. Kako je inflacija permanentna, kada kupujete ulaznicu za neki lokalitet umesto jedne dobijete citav stos, jer im se valjda ne isplati da stampaju nove, nego ti utrape gomilu karata za vrednost ulaznice. Dadosmo babi samo nekoliko, iako je ona insistirala da joj damo sve, jer i ja sklupljam po neku tu kartu. Spomenuh babu jer kad smo se izvukli iz Kula tisina, ona je izlazila iz nekih kola i sama se uputila da po toj oluji obidje mesto. Nas je pokupio taj lik koji je nju dovezao i za dz nas bacio do Zoroastrian Fire Temple. Tad smo skontali da baba, Turkinja, nije ni malo mutava i da ocigledno u potpunosti koristi iransku predusretljivost prema turistima, i da grabi sve sto za dz moze da se izvuce. Nakon Yazda, sledeca i poslednja destinacija je bila Shiraz. Dosta smo bili lenji na putu, tako da nismo vise uspeli da obidjemo, ali smo eto za utehu dosta uzivali. Hotel koji smo odabrali je bio super (Niayesh Boutique Hotel, d.r. w/bat. 25€, koji je btw hotel one Pars agencije preko koje smo sredili Vizu), samo smo za cetiri nocenja tri puta promenili sobu, jer su stalno puni, a nas je mrzelo da trazimo drugi hotel, tako da kada ujutro mi krenemo u obilaske, osoblje nam odtegli torbe do sledece ociscene sobe, tako da u neku ruku i nije bilo tako strasno, samo sto nismo mogli da se razbaskarimo sa stvarima, vec su morale da budu u stanju pripravnosti. U busu ka Shirazu smo upoznali jednu jako finu devojku koja je isla na neku konferenciju lingvista u Shiraz, tako da smo jedan dan sa njom i njenom drugaricom izblejali po gradu. Na izletu za Persepolis (+ Naqsh-e Rostam + Pasargadae) smo upoznali nekog finog Francuza, koji ustvari zivi u Japanu. Jedna njegova prica: kada je dosao u Isfahan, obisao je katedralu Vank. Zapazio je da na satu ulazne kule pise „Bangkok“ i nije kapirao kakve to sad ima veze sa Jermenima. Kada je hteo da pita za objasnjenje na biletarnici, covek mu je samo slegnuo ramenima, jer je pricao farsi i jermenski valjda. Posle par minuta je naisla velika grupa japanskih turista, i on je video tj., cuo da Japanci sa tim covekom komuniciraju na, gle cuda!, JAPANSKOM! Kada su prosli, Francuz je prisao coveku i obratio mu se na japanskom, i onda su razjasnili sve nedoumice. Dobar fazon! U Bishapur i Sapketovu pecinu nas je vozio taksista po imenu Zavosh. Sjajan lik, super prica engleski, za sasvim pristojne pare (takodje, imam podatke, kome treba preporuka neka se javi), druzili smo se i smejali citav dan. Posebno je bio zanimljiv deo kada smo pricali kako neke reci na ruskom i na srpskom imaju sasvim suprotno, nekada i nepristojno znacenje, pa je onda i on nama pravio paralele sa farsijem i drugim jezicima. Kada smo stigli u Iran objasnili su nam kako za ljude iz razlicitih gradove postoje razliciti stereotipi (mislim isti zonfic kao i kod nas), pa kada smo preneli Zavoshu da ljude iz Qazvina bije glas da su gejevi nije mogao da dodje sebi od smeha. Zavosh me je naucio i kako se zapravo stvarno jede Dizi, neko njihovo jelo koje i lici na nesto (corbica, sa nekim povrcem i trunkom mesa). Sve u svemu – lep dan smo sa njim proveli. Oni pesnici poput Hafeza, Ferdosija, Saadija i ostalih su uzasavajuce popularni. Zato smo i kupili jednu knjigu persijske poezije. Svaki od njih u svakom gradu ima bar po ulicu, trg, stanicu ili sta vec. Hafezov grob u Shirazu je jako popularan i jako posecen. Neki se klanjaju, neki se mole, a neki se naprosto samo slikaju, kao mi. Od sopinga se i nismo nesto ovajdili. Ja sam kupila dosta marama, koje su dosta jeftine, a i ironija bi bila da su skuplje, a sve zene moraju da ih furaju. Inace, postoje svuda cene za turiste i za domace, kako na bazarima, tako je i cena za sve lokalitete propisana posebno za strance, a posebno za Irance. Kupili smo nekoliko knjiga u Enquelab ulici u Teheranu, iako je prava retkost nabasati na knjigu na engleskom, a da nije u pitanju recnik ili nesto sto ima veze sa poducavanjem iz engleskog. Usli smo u bar 50 knjizara u toj ulici, a ishod je bio samo tri kupljena komada, od cega je jedna na francuskom (sjajan vodic o Iranu), koja je usput i odobrena i nagradjena od strane iranske vlade. Kupili smo i jednu finu kutiju za sitnice u Shirazu za koju smo dali pravo blago u odnosu na sve cene tamo – platili smo je oko 25€. Mislim tu su i oni neki suveniri za prijatelje, ali prakticno ni jedna korisna stvar! Ja sam se nadala, iskrena da budem, da cu te neke tunike, ili „manteau”, kako ih jos na francuskom zovu, kupiti tamo za neke male pare. Medjutim, to nesto sto nije skupo nije za nosnju ni po kuci, a obicna tunika (koju kod nas mozete kupiti u svakom india-shopu), koja se prodavala u severnom Teheranu u radnji koja se samo zove Zara, a nije Zara, kosta oko 65€, sto je bas previse. Bar za mene, i za india-tuniku. Padose mi na pamet i tuce. Prisustvovali smo kada su se neki likovi potabali na teheranskom bazaru, verovatno oko kupaca. Naravno svi su u hordama nadirali da vide o cemu se radi i da nesto ne propuste! Ja u takvim trenucima samo zapevam onu iz crtaca: „Radoznalost ubi macku ...“ Zatim smo jedne veceri iz taksija, takodje u Teheranu, na ulici spazili neku makljazu. Neki motor je bio oboren, i nekoliko auta zaustavljenih, ali nismo znali tacno sta se desilo, samo smo videli likove iz jednog auta kako beze, ostale kako ih mlate, i kako odlaze autom trakom u suprotnom smeru. Mislim da smo mozda naisli na jos neko koskanje, ali vise ni ne mogu da se setim gde je bilo i oko cega. Tako smo nakon Shiraza, pokupili prnje i via Beli Grad. Zanimljivo putovanje i svaka preporuka za odlazak! Nadam se da nakon ovih novih izbora stvari nece biti losije nego sto su sada, i da izraelci nece napraviti neku odmazdu na njih. Putopis ili kako se vec moze nazvati sam pisala prosle godine, tako da ako naidjete na neku vremensku omasku, izvinjavam se! Pozdrav!

Jos koja rec o Teheranu: metro je zaista sjajno sredjen! Stanice su jako lepe i jako ciste, sve je super organizovano, jos samo da im prorade sve linije i bice pravi carevi! Svetloplava linija trenutno ne radi zbog rada na nekoj trecoj, ali sve ce to Iranci upeglati 100%! U planu je cak i da jedna linija pokriva IKA aerodrom, sto je sjajno. Kako sistem dobro funkcionise u tehnickom smislu, tako je i koeficijent popunjenosti, bar u vrsnim periodima maksimalan! Naime, nisu samo vozila puna, vec je nekako citavo stajaliste prepuno, prolazi, stepenice sve vrvi od ljudi, bilo da je metro prosao pre 3 sekunde ili pre 3 minuta. Zbog takvih guzvi radije smo se kretali obicnim stepenicama, jer su pokretne doslovno bile pune u svakom trenutku. Jednom prilikom dok su se ljudi spustali pokretnim stepenicama, gomila koja treba da nastavi hodnikom ka drugim stepenicama nikako nije opadala, tako da su ljudi upravo sisli sa poslednjeg pokretnog stepenika upali u problem jer napred nisu mogli, a stepenice su ih “mlele” od pozadi. Mi smo se u tom trenutku peli ka izlazu iz metro stanice i kada smo zaculi vrisku odozdo, pokusali smo da sprecimo ljude da ne idu na te pokretne stepenice, ali Iranci su izuzetno radoznali ljudi koji su u tom trenutku prakticno krenuli da trce niz te stepenice kako bi videli sto je vriska. Cak ni nekog starog dedu sa stapom nismo uspeli da smaknemo sa stepenica. Nekoliko ljudi je svakako popadalo dole, ali valjda kada je krenula gungula, rascistili su deo oko stepenica i sve je bilo u normali. Vec sam spominjala ludi saobracaj, ali za divno cudo, nismo bili svedoci ni jedne saobracajne nezgode. Ulicu je jako tesko preci, bar na pocetku dok ne oguglas da ti sigurno NIKO nece stati i da je zapravo pravilo vozaca DODAJ GAS, a ne KOCI. Dok smo jednog dana bezuspesno na Enquelab skveru pokusavali da predjemo, slucajno pogledah u saobracajnog policajca koji je umirao od smeha, predpostavljam na nase prenerazene face, i bio je uzasno fini jer je zaustavio saobracaj, iako smo jednio mi cekali da predjemo ulicu tu, i pomogao nam da s mirom predjemo na drugu stranu. Inace, saobracajci imaju palicu na kojoj na jednoj strani pise “stop” a na drugoj “slow down”, a prakticno kao i da ne postoje na ulicama. Dosta su lezerni i u jednom trenutku se zapravo zapitas sta oni uopste tu traze? Mozda da pomognu nesrecnim turistima, to mi jedino pada na pamet, jer sve ostalo NE rade. Hajde da ubacim ovde i deo o oblacenju i renoviranju. Pre puta sam posebno bila zgranuta idejom da cu morati da nosim maramu na glavi po citav dan. Zatim je tu bila i cinjenica da i neka tunika mora da ide preko pantalona, kao i da ce majica dugih rukava biti stalno zastupljena. Kako nisam bila u posedu tih duzih tunika, kod kume sam se opskrbila i sve potajno mislila >ma taj zonfic je za njih, mi turistkinje cemo da malo iskuliramo< … Kad ono djavola! Punih sesnaest dana sam hodala u: majici dugih rukava, tunici koja prekriva obline preko, farmerkama/pantalonama (do clanaka, podrazumeva se!) i sa prokletom maramom na glavi! U Bg sam dosla sa bledunjavim celom (u odnosu na ostatak lica), crnim sakama i sarenim stopalima (od nekih marokanskih baletanki koje su napred dosta zatvorene u odnosu na regularne baletanke), tako da kad se izujem, prva pomisao je da su mi noge prljave. Haos! Dok je moj decko nabacio finu boju za pocetak sezone. Mislim vremenom se naviknes na tu maramu, pogotovo kad naucis kako da je stavis (na pocetku sam mislila da sve Iranke imaju kosu do pola ledja, videvsi kolika im je budza ispod marame, ali sam skontala da su to zapravo neke velike snale koje stavis na vr’ glave, jer tako marama ne spada, i ne moras da izgledas kao da imas tikove na svakih par minuta), ali onda ide glavno pitanje: sta je tu sa zenskim pravima i bla, bla ?!? Od svih gradova, devojke u prestonici su najopustenije sto se pravila tice. Furaju se marame na pola glave, tri-cetvrt rukavi i goli prstici na nogama, i to u faonu sto severnije – to vise boja i stila. Ali to je valjda samo privatna odeca, drug nam rece da vecina poslodavaca zahteva crnu odecu, a nekad i citave cadore. Posto se tice odece, dodacu ovde i epizodu iz Shiraza: bili smo u jednoj dzamiji (za koju smo tek nakon posete u LP-u procitali da nije dozvoljen ulazak ne-muslimanima, ali da se mali broj ljudi moze provuci, kao sto je nama poslo za rukom), gde su pre ulaska trazili da se ogrnem carsavom-cadorom. Nije mi bio prvi put, prihvatila sam se ogromne tkanine, zagrnula i usla. Tog dana je bilo jako toplo i saglasila sam se sa deckom da skinem “cador” s glave, jer svakako imam i maramu, da ne bih bila ziva skuvana. Sve je bilo ok dok on nije usao u dzamiju, mene je smaralo i ostala sam ispred u nekom hladu da sedim. Prislo mi je bar tri muskaraca koji su svasta govorili, na farsiju naravno, upirali prst u moju maramu, da sam ja nacisto poludela, sacekala decka da izadje i izletela napolje, psujuci i dzamiju i religiju i kud sam dolazila uopste. Ispostavilo se da su prilazili samo jer sam bila sama, a moj bes se ogledao u tome da nisam bila jedina zena koja je svukla drugu tkaninu sa glave, a bas su se na mene navrzli. Ima i toga da je bio zadnji dan i da su mi na nos izasla pravila oblacenja. Npr. penjemo se do Sapurove pecine, ja pod punom ratnom opremom na 30°C, sat i po uz brdo gulim! Pa gde je tu pravda !?! Sto se tice obilaska razlicitih kulturnih/istorijskih objekata prosto se ne zacudite ako se bar na jednom malom, malom kraju nesto ne radi, jer je u vecini slucajeva bilo: RENOVIRANJE!. Svuda i uvek. Ne znam da li su se bas provrednili kada smo mi bili tamo, ili im je to generalno pravilo. Vise mi smrdi na ovo drugo. Sto se tice ljudi, stvarno su mnogo drugaciji nego ovde! Iako mi vazimo za neke ljubazne, tople i domacinske, Iranci objasnjavaju! Ne mogu zaista ni da prebrojim koliko njih je prislo i rasptivalo se odakle smo, treba li nam pomoc i slicno. Ja nekako ne mogu sebe da zamislim da setam Knezom i da pridjem likovima i pitam: “Izvinite, da li ste turisti? Treba li vam pomoc? Dobrodosli u Bg!” Mislim to je stvarno lepo, ali nekako ne kapiram! Na pocetku je bilo ok, interesantno, ali na kraju su nas stvarno smarali! Pogotovo sto ima i onih koji nemaju veze sa zivotom i smaraju ljude do srzi, pa im je bilo svejedno kad smo rekli da zivimo u Karamelistanu, samo su klimnuli i prosli. Srbija iliti Serb(v)istan, kako nas oni zovu, je bila poznata zemlja za vecinu, i prva asocijacija naravno rat, dok su marokanci prosle godine (ili bar oni mladji marokanci) odmah uzvikivali Novakovo ime. Normalno da je da te pozovu na rucak, da kod njih odsednes i slicno, a najvise vole da se druze i da unapredjuju svoj engleski, sto je u Isfahanu svaki drugi navodio kao motiv za druzenje sa strancima. Neprijatnosti nismo imali, kao sto sam vec rekla, osim neka dva slucaja sa taksistima. Prvi slucaj je bio u Teheranu kada smo trazili taksi. Stao nam je neki lik koji je vec vozio nekog decka, mi ugovorili cenu s njim, mislici na cenu za oboje. On je klimnuo i kada smo seli njih dvojica su se onako bas pakosno smejali. Kada nas je dobacio do destinacije poceo je da se buni kako nije dovoljno para (sve na farsiju naravno), tako da smo mu dali duplu sumu i izasli s gorkim ukusom u ustima, ali ne zbog te sume, ona svakako nije bila strasna, vec zbog velikog iznenadjenja u ophodjenju tog coveka prema nama, to nije bilo nekako iranski! Recimo prvog dana u Teheranu smo na trafici kupovali vodu i neke cokoladice. Decko je pruzio gomilu para prodavcu pod nos, pri tom mu davajuci neku ogromnu novcanicu, a covek mu je vratio i izvukao neku sicu u fazonu Boze-me-sacuvaj. Znaci lik je mogao da nas oguli, a bio je zaista posten. I to nije bilo samo jedan put, tako da smo postupkom tog vozaca, koji zasigurno nije taksista vec je samo imao praznog mesta u kolima i kupio ljude, bili bas neprijatno iznenadjeni. Mada, nam je po izlasku iz auta sasvim bilo jasno da posto nije taksi, prevoz se placa po osobi. Ali hajde sad, neka mu je prosto! Druga situacija je takodje bila sa taksistom. Poslednji dan smo proveli u Shirazu, odakle smo u 21:45h imali let za Teheran. Avion slece na drugi neki aerodrom, a od njega od IKA-e ima oko 50ak km. Nasli smo taksistu po sletanju, ugovorili cenu, i posto je to njemu kao bilo malo, dogovorili smo se da on uzme i treceg putnika, tj. da mi malo sacekamo. Nama je let za Istanbul bio u 04:25h, a oko 00:00h smo bili u taksiju, tako da nam cekanje nije bilo problem. Medjutim, to se oduzilo, i mi provesmo cekajuci 45min. Par puta je decko izasao i on je svaki put molio jos za minut i jos za minut. Poslednji put kada je izasao iz kola, nasao je i novog taksistu koji je hteo same da nas vozi za te pare, tako da ovaj kada je shvatio da ce izgubiti i nas seo je u kola i poceo da kenja. Pokusao je da iznudi vise para, ali smo bili odlucni, ako nece da vozi mi cemo izaci. I tako je on besan krenuo, stalno gundjao, svirkao svakom prolazniku u nadi da ce nekog pokupiti i govorio kako treba da putujemo 70km i da para nije dovoljno. Na njegovu srecu, zaustavi ga neki lik koji je usao, rekao destinaciju ali placanje nisu ugovorili. To je bila voznja od 5-8min, i kad se priblizilo njegovo mesto izlaska on mu je tutnuo neke pare, na sta je taksista poceo da divlja. Prvo mu je vratio pare, pa je opet uzeo, pa ga je izbacio napolje, pa je poceo da baca pare po taksiju. Pravi haos! Voznja ni malo nije bila prijatna jer je picio preko 100km/h sa otvorenim prozorima po autoputu, nastavio je da bogorada kada je taj izasao, ali mi i dalje nismo hteli da mu damo vise para. Imali smo problema jer nismo imali tacno para koliko je trazio vec krupniju novcanicu, tako da smo se domundjali da ako nema kusur da vrati, kada uzmemo stvari iz taksija ja otrcim da negde rasitnim, ali je vratio kusur i nastavio da smara za vise pare, al ismo vec bili pred vratima IKA-e, tako da straha vise nije bilo (mislim, strah - okud znas na kakvog sve umobolnika mozes da naidjes u sred noci!). Jos se zalio kako mu je nas kofer polupao neke rezervne sijalice u gepeku. Mozda u sustini covek nije inace los, mozda ga je samo los dan strefio, ali je nama voznja presela, a za pare se ne kajemo jer je sasvim dovoljno zaradio prema nasem proracunu, sto je dokazao i drugi vozac koji je hteo bez problema da nas poveze za taj kes, a znao je da cekamo vec 45min i da nemamo bas izbora. Engleski im nije jaca strana, zato je pogodno imati digitron/telefon stalno uz sebe, kako bi mogli da ti ukucaju cenu, kada su u pitanju novcane transakcije. Bliskih susreta sa policijom bilo koje vrste nismo imali, a prakticno ne mozes da ih razlikujes, jer imaju uniforme u svim mogucim bojama (sem onog slucaja prve noci u teheranskom metrou, kada nam je onaj pandur pomogao).

Posto nam je Amin pomogao da dodjemo do zeleznicke stanice i ukrcamo se u voz, pozdravili smo se, mnogo nam se zahvalio na druzenju, napisao nam je cak i oprostajno pismo i na kraju se rasplakao. U kupeu, koji je bio predvidjen za sestoro, je bilo nas cetvoro: decko i ja, stariji covek i jos jedan momak. Putovali smo neko vreme kada je dosao kondukter i zamolio da se prebacimo u drugi kupe, jer kod nas treba da udju jos dva muskarca, pa nije uredu prema “madam” (meni). A sve to na farsi-englesko-rukama jeziku. Smestili smo se u kupe gde su vec sedela neka dva fina bracna para srednjih godina (naravno muskarci preko puta zena). Samo je jedan covek od njih cetvoro znao da kaze nekoliko reci na engleskom, ali ga to nije ometalo da kada razume tu jednu rec, pola sata na farsiju ostatku grupe objasnjava o nama i toj jednoj reci. Urnebesno! Ljudi su toliko zeleli da pricaju i da saznaju nesto o nama ali je bilo stvarno jako tesko. Uspeli smo ponesto da im prevedemo na telefonu i uz pomoc LP glavnih pojmova na farsiju. Uglavnom, put je prosao odlicno, rano ujutro smo stigli u Qazvin, i uzeli taxi do autobuske stanice da vidimo kako cemo se dopremiti do Alamuta, jer je LP imao neku jako zamrsenu pricu kako doci do tamo. Posle cekiranja cena kod nekoliko taksista, nasli smo Mr. Ismailija, koji nije znao ni jednu rec engleskog, ali smo mi svakako ugovorili voznju iz Qazvina do tvrdjave Alamut i Lamiasar, i nazad. Voznja je bila sjajna, vozac jako oprezan i pazljiv. Predeli su stvarno prelepi i neverovatni. Nakon prve tvrdjave smo otisli na rucak u neku kucu u podnozju brda gde je tvrdjava, gde smo naisli na neku ludu Iranku couchsurferku i njenu goscu Francuskinju, koja nas je zvala da dodjemo u Rasht kod nje. Nasim prijateljima iz voza, grcima, smo prosledili Mr. Ismailijev broj, tako da su oni dan iza nas bili na istoj turi i jako zadovoljni vozacem.Takodje, br. imam, ako treba, pisite. Na prvoj tvrdjavi, osim nas u pohod su krenula i dva autobusa Kineza, dok smo bili jedini na Lamiasaru. Nakon izleta smo na autobuskoj stanici kupili karte za Teheran i oko 19:00h krenuli put prestonice. Hajde da prvo dodam par reci o LP. Ovo izdanje je zaista bilo razocaravajuce. Sa cenama ne da su omasili, nego je po dva do tri puta sve bilo jeftinije nego sto su oni napisali (sto nije bilo tako lose za nas). Izvlace se oni na pocetku knjige na inflaciju i sve to, ali brate nemoguce je da ga toliko omase. Ocigledno niko nije hajao previse da abdejtuje te cene, vec su bili u fazonu odgradili smo se i to je to. Preporuke za restorane im i nisu bile neke posebne. Zatim, kada je rec o odlasku na pojedine izlete iz gradova, komplikuju ga te sa savarijima, te ovaj taxi, te onaj bus ... Realno, kada iznajmis taxi za sebe, + ako ima jos cetvoro ljudi, ta razlika u ceni poredeci sa drugim nacinima transporta, zaista nije vredna cimanja. Digresija, litra benzina je trenutno oko 10 dinara (to je prvih 60l s onom nekom karticom ako imaju), ili 17 dinara kada predjes dozvoljenu kvotu. Za neke druga izdanja smo bili u fazonu da im posaljemo mejl za neke stvari koje su se promenile, a za ovo mozemo da posaljemo mejl za par stvari koje su ok. Ali sta da se radi, onako generalno sluzi, malo istorije, malo preporuka smestaj/hrana/sajtovi, malo istorije ... Elem, usli smo u bus za Teheran koji je bio prepun studenata, koji kapiram koriste ove prilike za neko merkanje, flert ili prosto da razmene pogled sa suprotnim polom a da ih niko ne uhapsi ili tako nesto (a prisustvovali smo i situaciji kada je ta verska policija razjurila neke mlade iza dzamije u Tabrizu). Na saobracajnim tablama za odrediste je stajalo sledece: "Karaj 55km Tehran 110km", gde kilometraza dolazi u sasvim drugi plan. I tako smo na svakih nekoliko kilometara crkavali od smeha, sto lokalci svakako nisu kapirali. Stizemo u grotlo Teherana. Metro - prica za sebe. Kako smo imali dosta prtljaga, policajac je mog decka uputio u vagon za zene tj. sa mnom, sto smo smatrali vrlo ljubaznim gestom. Ali kada smo preseli na drugu liniju, omasili smo smer, bili u odvojenim vagonima, a stvari gomila. Sva sreca te smo oboje krenuli ka izlazu, a ja sam toliko pozurila da sam uletela u muski vagon sa ogromnom kofercinom kako bih izbavila decka. Nakon ovog nemilog dogadjaja zajedno smo ulazili u muske vagone, a to je izazivalo gomilu interesovanja, smeha i pogleda - od strane mladjih, neodobravanja - od strane matorih. Uglavnom, kada bi usli u neku vecu guzvu, ja sam posle dvadesetak sekundi dobijala pojas od oko petnaestak centimetara samo za sebe. Dolazimo u Firouzeh (d.r. w/show. 15€), poznat po Mr. Mousavi-ju, hotel u kome su garantovani svi Srbi odsedali. U Teheranu smo proveli tri sjajna dana, svasta obisli, nasli se sa drugom iz voza, sustigli se sa grcima, jednom recju - divne uspomene! Saobracaj je bio apsolutna fascinacija za mene. Znali smo da putujemo taxijem i po 45min za neka rastojanja koja se prelaze za 10ak min. I jedna zanimljiva stvar, kada vec spomenuh Firouzeha: prvo vece se vracamo iz grada i dolazimo na recepciju po kljuc. Recepcionar kaze da nam je prijatelj tu, na sta smo mi samo klimnuli znajuci da su grci to vece stigli u Teheran. Medjutim, covek kaze >ne, ne, ne oni, u hotelu je decko iz Srbije i zeleo bi da vas vidi<. I tako mi upoznasmo Ivana iz Bg-a, koji je igrom sudbine umesto sa drugom dosao sam u Iran. Sutra dan smo se druzili i zajedno obilazili, a uvece se rastali jer je on krace ostajao i nije imao vremena za bleju po glavnom gradu. Mogu da kazem da je razlika izmedju juznog i severnog Teherana neverovatna! Mislim na ljude, naravno. Izgled, oblacenje, ponasanje ... jako se razlikuju. Kradom smo snimili i zid murala na bivsoj US ambasadi, ali sa slikanjem nismo imali bas srece. Imamo samo dve slicice uslikane mobinim telefonom, ali je zato snimak sjajan.

Dragi putnici, Evo malo mojih iskustava o Iranu od prosle godine: Put smo zapoceli Istanbulom, pa preko Ankare, jer voz za Iran trenutno vozi od Ankare zbog kopanja nekih tunela, kanala ili cega vec u Istanbulu, do Irana. Pegasus je dosta dobro posluzio: BEG-IST 50€, IST-ANK 20€, sa sve dzabe prtljagom. Takodje smo pre puta obezbedili i kartu TEH-BEG 135€. Od Istanbula, turiste skoro da nismo ni vidjali. U vozu za Iran turisti smo bili nas dvoje, jedan holandsko-grcki bracni par (skraceno grci, s kojima smo se skontali i zdruzili, delili kupe u iranskom vozu, i proveli par dana zajedno u Iranu) i cetvoro svajcarsko-nemackih matorih turista. Voznja vozom je bila odlicna! Iako mozda ne zvuci najprivlacnije putovanje od 2 dana + 2 noci (do Tabriza), ali nama je jako brzo i ugodno proslo. Turski voz je bio tacan kao sat, u Van smo dosli po redu voznje, zatim se tamo ukrcali na trajekt, koji je bio u prilicno raspadnutom stanju, putovali njime oko 5-6 sati, i najzad se ukrcali u iranski voz. Na brodu smo upoznali i prve irance. Jedan lik iz Teherana je imao gitaru, pa je na palubi raspalio po nekim tugaljivim pesmama, ali smo se mi svakako izdjuskali. Iranski voz je bio za nijansu losiji, ali nista znacajno. Jedino nam je kondukter popio mozak ulazeci doslovno svakih 10 minuta u kupe i ponavljajuci samo dve reci po nekoliko puta: “Pasport, pasport” i “Tabriz, Tabriz”. Prosli smo Turke za relativno kratko vreme, a prvo kasnjenje je pocelo na iranskoj granici, na kojoj smo ostali citavu vecnost. U kupeu (nas dvoje i grci) su se smenjivali kondukter-smarac, carinici, random ljudi, tako da uz nocnu voznju, promenu vremenske zone i konstantnu prisutnost inih lica (mada su svi bili prijatni, moram da priznam), san se sveo na sat, plafon. Tako izmrcvareni smo stigli na nasu prvu stanicu: Tabriz. Pre toga smo izmenjali telefone sa novim iranskim prijateljima i uputili se u iransku avanturu. Kako nismo bukirali ni jedan hotel u napred, zaredjali smo po LP preporukama, i nakon tri komada smo se smestili u hotel Park, koji je dosta savremen za iranske pojmove hotela (d.r. w/bat. 22€; takodje, svi hoteli u kojima smo odseli u Iranu su imali dorucak). Tabriz kao Tabriz meni nije bio nista posebno, ali je bila dobra osnova za ono sta ce nas ocekivati na ostatku puta. Ljudi su na svakom petom koraku prilazili sa pitanjima >da li ste turisti? odakle ste? da li vam je potrebna neka pomoc? mozemo li da se slikamo sa vama?<. Nakon kratkog odmora smo sa grcima krenuli u potragu za hranom, ali kako je bio petak, nista nije radilo, pa ni menjacnice gde smo trebali da zamenimo novac. Raspitivajuci se za neki restoran, neki mladi iranac nas je uvukao u drugi, tvrdeci da je to onaj koji mi trazimo. Samo mesto nije ni bilo vazno, samo cinjenica da ce primiti nase evre kako ne bismo gladovali do sutra i otvaranja menjacnica. Iako je restoran zavrsio sa ruckom, usluzili su nas, a decko koji nas je uvukao u restoran (Amin) nam se pridruzio za ruckom. Objasnio nam je da je on ranije tu radio, da sada radi u nekom drugom hotelu, a ovde samo pomaze prijateljima. Dosta stvari smo od njega saznali i ludo se zabavili za vreme tog rucka. Nakon jela nas je poveo do susedne prostorije, koja je neka vrsta kafica, gde smo videli veliki broj musko-zenskih drustvanaca kako kuliraju uz caj i caskanje. Bilo nam je jako cudno, iako nismo znali kako to bas u Iranu funkcionise, ali nam je Amin objasnio da je taj kafic odobren od strane drzave i da tu mladi smeju da razgovaraju medju sobom (muskarci-zene, naravno!). Ostatak dana smo proveli u setnji Tabrizom sa Aminom, koji se obavezao da nam za sutra obezbedi taxi do Kandovana za nas cetvoro. Ujutro je dosao u dogovoreno vreme i pitao da li zelimo da on ide sa nama. Posto smo ga rado pozvali da nam pravi drustvo, rekao je da ce iznajmiti kola od svog druga i da tako idemo na izlet. Sve je bilo kako treba, obisli smo Kandovan, vratili se za Tabriz i pripremali se da svako krene na svoju stranu. Mi smo za to vece kupili karte za voz prema Qazvinu, dok su grci krenuli put Ardabila. Amin je od prve veceri bio jako ljubazan i predusretljiv prema nama, tako da smo se nakon onog rucka i kafica ponudili da ga castimo, samo iz zahvalnosti i njegovog utrosenog vremena, medjutim bio je smrtno uvredjen i rekao da je to njegova obaveza prema nama. Takodje nam je kupovao i neke slatkise, i cips za izlet, ne prihvatajuci da uzme novac. Medjutim, kada je doslo vreme da platimo za iznajmljivanje auta njegovog druga, uspeli smo da mu utrapimo duplo vise para, pravdajuci se cinjenicom da je to novac koji mi dajemo kao doprinos za njegov laptop, koji btw ne uspeva da kupi vec tri godine. Kontam da uopste nije poenta u novcu, on je to radio zato sto zeli, ali bas iz tog razloga nismo zeleli na njegov racun da kupujemo hranu ili bilo sta drugo, a zaista nam je njegovo drustvo bas znacilo i zahvalni smo mu za ta dva super dana. Kupili smo mu i jednu knjigu kao uspomenu, i bas je bio srecan zbog toga. To je bio ukratko provod u Tabrizu, a ako ikome treba pomoc u tom gradu, Aminov broj imam, a sigurna sam da bi on bio jako srecan da upozna jos nekoga iz Srbije. I jos jedna cinjenica, za ta dva dana nas cetvoro i jedna poljakinja smo bili jedini turisti u tom dvomilionskom gradu (bar od ljudi koje smo mi sreli).

@Golem Mi smo bili u Iranu prosle godine, imamo iranske vize u pasosima, ali smo dobili vize na 10 godina. Doduse, jedina zemlja za koju su mene ispitivali je bila Iran, ali sam to i ocekivala. Pitanja su bila formalna: Zasto Iran? Sta ste posetili? Da li ste putovali u grupi ili solo? ... U svakom slucaju, za nas se ispostavilo da nije bilo problema.

Dragi putnici, da podelim moje iskustvo za USA vizu: Osim umerenog raspitivanja sa strane o iskustvima ljudi, na sajtu je procedura u crevca razradjena. Moj status je da sam zaposlena za stalno u firmi i radim cetiri godine. Planiram sa deckom da putujem, koji je takodje zaposlen vec pet godina za stalno, i bio je na Work&Travel programu 2007. godine. Moram da dodam kao uvod u pricu da se nama zurilo da podnesemo zahtev za vizu jer putujemo sredinom aprila, pa smo hteli sto pre da saznamo na cemu smo, jer smo nasli jako povoljne karte, koje naravno nismo smeli da kupujemo dok ne dobijemo vize. Iz tog razloga je svaki dan za nas bio znacajan za pribavljanje dokumentacije, ali neko ko na vreme krene da planira, ne bi trebao da prolazi kroz nas stres. Pre pokretanja procedure na sajtu ambasade, neophodno je da se fotografisete - jedna fotografija 50x50, ne starija od sest meseci, i istu je neophodno da uzmete i u elektronskoj formi jer je neophodno da je uploaduje u formular koji popunjavate. Druga stvar koju bi takodje trebalo obaviti pre jeste uplata takse za vizu, koja iznosti 160$ (za turisticku), u banci ili preko online naloga ukoliko ga imate kod vase banke. Prvi korak na sajtu ambasade je popunjavanje cuvenog elektronskog formulara DS 160. Popunjavanje prvog obrasca je trajalo duze od sat vremena jer traze dosta informacija (taj je bio za mog decka). Druga sam popunjavala ja, naravno popunjavanje je islo dosta brze jer sam vec sa formom i procedurom bila upoznata, ali me je jako uplasio momenat kada sam shvatila da na bar trecinu odgovora na koje je odgovarao moj decko ja nisam odgovorila. Obrasci su nam se razlikovali, ali ja zaista ne mogu da kazem da li je to sistem drugaciji jer je on muskarac, ili zato jer je bio vec u USA, ali to je jedini podatak u kome smo se razlikovali. Sada je nebitno, ali tada sam vec projektovala pricu da ce mene zasigurno odbiti. Nakon DS 160 (za koji je vazno da sacuvate njegov broj tj. bar kod, jer je to vas identifikacioni broj koji se koristi za zakazivanje razgovora), popunjava se obrazac za zakazivanje razgovora u ambasadi. Sistem vam ponudi slobodne termine i satnice (koje su zapravo okvirne) i nakon toga ste spremni za razgovor. Dokumentacija obavezna koju je neophodno poneti na razgovor je: pasos (koji vazi najmanje 6 meseci od vaseg povratka), jednu fotografiju i zavrsni deo formulara DS 160, koji ce vam jasno biti naznacen kada okoncate online prijavu da to trebate da ponesete. Neobavezna dokumentacija je sve sto mislite da ce im dokazati da cete se vratiti u milu nam otadzbinu, kao npr.: Ugovor o zaposlenju, ugovor o posedovanaju nekretnine, ugovor o nekom kreditu, dokaz o novcanim sredstvima na racunu, djaci/studenti svoje neke potvrde itd. Ja sam ponela potvrdu iz firme da sam zaposlena na neodredjeno, resenje o godisnjem odmoru za dane za koje planiram tamo da budem, i neki ugovor o stipendiji po kojem moram da radim u Srbiji od osam godina pet (jos uvek taj uslov nisam ispunila jer radim cetiri - u suprotnom vracam pare). Decko je poneo samo potvrdu iz firme da je zaposlen na neodredjeno, sa iznosom bruto plate. Moja je znacajnije niza od njegove, pa bas nisam zelela da im taj podatak guram pod nos. Termini koje smo rezervisali su bili 08:15 i 08:45. Tamo smo dosli oko 08:10h, i red je bio poprilican ispred (tipa dvadesetak ljudi). Medjutim to je dosta brzo islo. Covek neki ispred zapisuje ko je dosao sa spiska i pusta ljude unutra. To znaci da je termin koji zakazete okviran i da bi trebalo da se pripremite da cete se zadrzati nesto malo duze od onoga sto ste planirali. Kada udjete prolazite prvi skener, ostavljate mobilne telefone i upucujete se u drugu zgradu na razgovor. U drugoj zgradi, na ulazu se nekim jako ljubaznim devojkama predaju papiri, uzimate papiric sa brojem koji ste u redu, i sedate u cekaonicu. Taj prostor meni zapravo lici na banku sa puno stolica. Posto nas dvoje putujemo zajedno, tako su nam i predali dokumenta, tj. svi koji zajedno putuju zajedno idu na sve te delove razgovora. Neophodno je da obidjte tri saltera. Na prvom je covek koji srpski govori, njemu dajete samo dokumenta koja su obavezna, sa njim progovorite par reci i vracate se na mesto dok vas ne prozovu na drugi salter. Znaci prvi deo je trajao npr. 3 min. Kada vas na sledeci salter pozovu, tu je jedan simpaticni cikica Amerikanac (ja ga klasifikovah bez potrebe, covek prica engleski) koji uzima otiske prstiju. Drugi deo je trajao 2 min. I na kraju treci deo je razgovor na engleskom (za ljude koji ne govore engleski predpostavljam da oni svi i srpski znaju, tako da to nije problem), da opet ne gadjam nacionalnost, koji je trajao npr. 5 min. On pita bukvalno osnovne stvari: gde radis i koliko, gde si putovao, zasto ides u USA, ako si bio vec tamo, sta si i gde radio i manje vise to je to. Da, pitao nas je i sta smo nas dvoje i koliko smo dugo zajedno. U svakom slucaju, izuzetno prijatno iskustvo i svi ljudi su krajnje ljubazni i predusretljivi. Nijedan od dodatnih papira koje smo poneli nam nisu trazili, i kada smo zavrsili razgovor, odmah nam je rekao da smo dobili vize!!! Pasosi se dobijaju nakon nekoliko dana, i neophodno je u prvoj online prijavi popuniti mesto gde zelite da ih preuzmete (preko DHL-a se uzimaju). I da, tamo smo se ukupno zadrzali od 08:10 do nekih 09:00-09:10 plafon. To je manje vise citava procedura iz mog iskustva. Pozdrav!

Pozdrav putnici (posto ima vise tema za istu stvar, resih i ovde da ostavim post)! Htela bih sa vama da podelim nase iskustvo za dobijanje Vize za putovanje od prosle godine. Naime, vodeci se iskustvom vadjenja vize za Maroko (za Vizu se podnosi najranije mesec dana pre puta), dosta smo se olenjili i kasno poceli da razmisljamo o tome, iako smo karte kupili jos u februaru. Plan puta je bio da 25/04/13 odletimo za Istanbul, a da 01/05/13 iz Ankare krenemo Trans-azijskom zeleznicom put Irana. U tim “pripremama” za put (oslanjali smo se i na neke ljude, koji opet znaju neke ljude u Iranu, kako bi nam poslali to glupo pozivno pismo, koje samo znaci uzimanje dodatnih bar 30€ za glupe turiste), dosli smo do toga da imamo oko 10 radnih dana pre odlaska za TR, a da za Vizu jos mismo aplicirali. Onda krece panika, iscitavanje foruma i raznih sajtova. To vece apliciarmo u turistickoj agenciji Pars iz Shiraza (http://en.key2persia.com/home) i odmah stupimo u kontakt sa devojkom Zahrom kojoj smo neizmero zahvalni za sredjivanje citave situacije. Mi smo joj objasnili u kakvim smo problemima, medjutim, jedino sto je mogla da nam kaze jeste da cemo u narednih DESET radnih dana (u Iranu su neradni dani cetvrtak i petak, bar sto se tice drzavne administracije) dobiti info da li su nam odobrili dobijanje Vize (tj. autorizacionog koda) ili ne. Usluga preko njih je kostala 30€ po osobi. Kako Marfijev zakon uvek stupa na snagu kada mu nije ni vreme ni mesto, nakon apliciranja Parsu javlja se sledeci problem: Agencija kaze da ce pokrenuti vas postupak za dobijanje autorizacionog koda kada im legnu pare na racun koje se uplacuju na nekog lika u Nemacku, kako su novcane transakcije stopirane zbog sankcija (i pri popunjavanju podataka o uplatiocu Iran ne sme ni u snu da se spomene). Kada smo pitali KOMBANK kako ide ta procedura transfera novca, rekli su da pare kroz tri dana lezu na racun u Nemacku, tri dana koja mi fakticki nemamo! Ali sva sreca te je jedan drug iz Norveske u nase ime platio i pare su legle za dan, a i period transfera novca se poklopio sa iranskim vikndom, tako da su ljudi iz Parsa prvog radnog dana predali papire za nas. Imali smo i dve rezervne varijante: ako kod ne stigne u Bg dok mi ne krenemo za TR da pokupimo u Ankari (sto nam je Zahra potvrdila kao mogucu opciju uz 10€ doplate) ili da banemo na aerodrom, pa sta nam Bog da (sto bi nam smanjilo planirani broj dana jer tada daju Vizu na dve nedelje, ali sta da se radi). Sasvim neocekivano, u nedelju 21/04/13, rano ujutro, Zahra javlja kako smo dobili autorizacioni kod i kako mozemo da odemo u ambasadu da pokupimo Vize! I to nakon samo SEDAM radnih dana! Sreci nije bilo kraja! Jos samo jedan detalj, kada iransko Ministarstvo inostranih poslova ili koja vec nadlezna institucija odluci da dobijate Vizu, taj autorizacioni kod koji salju u maticnu ambasadu se ne salje netom vec necim znatno sporijim, pa taj kod stize za jedan ili dva dana do Srbije. Ali kako smo dobili odgovor u sedam radnih dana, imali smo luksuz da ponedeljak propustimo za odlazak kod cika Reze u ambasadu. U sredu ujutro, dan pred put za TR, smo se u 09:00h nacrtali u ambasadi, predali papire i u 11:00h pokupili nase voljene Vize. Od Zahre smo takodje saznali da se za Vizu aplicira 50 do 70 dana u napred, da autorizacioni kod vazi mesec dana (tj. to je vreme za koje moze da se podigne Viza u ambasadi) i da nakon toga postoji rok od 3 meseca da se udje u Iran. U nasem slucaju je bilo malo drugacije: Dobili smo rok od 15 dana da udjemo u Iran i samo 18 dana da ostanemo (sto se poklapalo sa nasim planovima u dan), ali takva je situacija bila zbog predstojecih izbora koji se odrzavaju u junu. Tako da, ko god planira da se uputi put Persije, na vreme se pripremite da ne bi bilo neprijatnih iznenadjenja ... P.S. Potrebna dokumenta za dobijanje Vize koja se predaju u ambasadi su: 1 – Popunjeni formular zahteva za vizu, koji se podnosi u konzularnom odeljenju Ambasade I. R. Iran u Beogradu 2 – Dve fotografije formata 3 x 4 cm na beloj podlozi ne starije od 6 meseci, bez naočara i kape ili šešira 3 – Uplata takse 4 – Međnarodno putno osiguranje za vreme boravka u Iranu 5 – I AUTORIZACIONI KOD (POZIVNO PISMO) KOJI/E NIKO NE SPOMINJE! Wink Pozdrav!