BrankoM

Otkako sam kao tinejdžer pročitao prvu knjigu putopisa koju mi je otac tutnuo u ruke, "Pisma iz Azije" Zuka Džumhura, postao sam i ostao zaljubljen u Orijent kao "divno čudo jedno i strašni užas", ali sam isto tako bio i ostao oduševljen načinom pripovedanja pomenutog hodoljuba. Od čitanja te knjige pa do prvog pravog samostalnog putničko-istraživačkog putovanja prošlo je dosta godina, ali se u meni uprkos toome (ili zahvaljujuči tome) iskristalisala jedna nomadska percepcija okruženja i sveta koju ne treba prepričavati industrijskim konzumerizmom uhodanih aranžmana, bezličnih i formalnih preporuka komercijalno-egzotične prirode, već da se stvari i odnose stvari i ljudi iskrenije i jasnije vide ako im se priđe sa ulice, mikro interakcijom, peške, licem-u-lice. Tako je i nastao blog Socjalna geografija koji obrađuje različite teme, pre svega sociološke prirode, a potom i pitanja kulture, umetnosti, politike, pa i putopisa. Putopisne teme su načete sasvim slučajno i prerasle su u jedne od najdražih jer sam shvatio da se kao putnik, skitajući ili čitajući, osećam privilegovanim strancem koji u momentima naizgled besciljnog lutanja pronalazi (ili barem misli da pronalazi) određena životna pitanja za kojim nastavlja da traga. Privilegija putnika stranca je u tome što on i pored putnog geografskog cilja nosi u sebi i taj socijalni besput lutalice koji se odnosi na unutrašnje dijaloge, unutrašnje traženje sebe. Sa tom potrebom je nastao blog Socijalna geografija i ovde ću ostaviti nekoliko linkova ka tekstovima koje sam pisao sa prethodnih putovanja ili putopisnih knjiga za koje smatram da su zanimljive. "Postoje gradovi koje treba posetiti bez obzira na njihovu marketinšku tj. turistićku privlačnost ili ma koliko lepi ili ružni bili, neke gradove jednostavno treba posetiti jer su teški kao sveta mesta. Jedan od takvih gradova je Sarajevo o kojem sam slično mislio i pre nego što sam ga pohodio, a posle ove posete sam još više uveren u to. Namerno kažem pohodio jer mi se čini da bi taj grad valjalo posmatrati iz perspektive svojevrsnog svetog mesta i predmeta hodočašća, ne samo lokalnog bosansko-hercegovačkog tipa, već šire bivše jugoslovenske, pa i evropske perspektive. U toj nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, bilo da je reč o monarhistićkoj ili socijalističkoj, Sarajevo je pripadalo prvoj klasi gradova, uz Beograd i Zagreb, ubeđen sam rame uz rame sa Beogradom, a daleko ispred provincijalnog Zagreba. " http://socijalnageografija.blogspot.rs/2016/12/sarajevo-mostar-visoko.html "Polovi života ili plodna mesta civilizacija, svejedno, svaki kontinent ih ima. Zapravo, svaki kontinent ima svoj potkontinent kojim je esencijalno određen i kojim na izvestan način čuva svoju osobenost, odnosno svoje matične ćelije. Arhivira nasleđe i projektuje nastupajuće. O ovim potkontinentima se može govoriti na različite načine, u prirodno-geografskom smislu, u kulturnom, političkom ili ekonomskom, ali suština im je svuda ista: društveno gravitaciono sabiranje." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2016/08/putovanje-kroz-brazil.html "Čitanje putopisnih knjiga najčešće doživljavam kao neku vrstu ispovedničkog teksta sa hodočasničkog putovanja, pri čemu to hodočasničko u sebi nosi karakter i težinu ubeđenja, ideologije, religije ili, naprosto, duhovnosti. Upravo iz tog razloga putopisi i mogu biti iskrivljena slika i predstava jer će se neretko bazirati na predubeđenju, odnosno na određenoj meta-naraciji kao temelju i osnovu čitave pokretačke avanture, pri čemu je to ubeđenje i naraciju teško izbiti samom sebi iz glave kada se na terenu susretnemo sa drugačijim stanjem od onoga kako nas romantizovana kultura putovanja uči." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2015/08/putovanje-kroz-bantustan.html "Pred polazak iz Tbilisija dogovorili smo se da se ne vratimo istim putem kojim smo i došli, nego da, prvo, odemo u Batumi i odatle pređemo granicu na znatno prometnijem graničnom prelazu i da se, dalje, do Istanbula dovučemo crnomorskom magistralom. Jedna od opcija je bila da od Batumija do Istanbula idemo stopom (što su nam svi putnici Putničke kuće predlagali), ali smo se na kraju odlučili za bus. Oko podne smo na Station Square uhvatili jednu od brojnih maršrutki za Batumi, vožnja traje nekih pet sati i opet je krajolik fenomenalan, pri tom se prolazi nekoliko bitnih raskrsnica za gradove kao što su Ahalcihe, Borjomi, Kutaisi." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/09/zakavkazje-batumi.html "Kada sam u prvom putopisu pomenuo sličnosti Zakavkazja sa Balkanom, onda sam mislio na sličnosti kulturnih vetrometina na kojim se nalaze zakavkaske i balkanske države. U društvenim naukama kojima je u centru proučavanja politička istorija, Balkan, i sve ono što uz njega ide, zauzima bitno mesto. Kada se u sociologiji, ili geopolitici, kaže „balkanizacija“, onda se pod tim podrazumeva konstantno osipanje kontinuiteta državnosti i državotvornosti, kao i nesposobnosti da se to osipanje reši diplomatskim sredstvima. Naravno, čitava stvar nije nikakv balkanski izum (zemlje nekadašnjeg Beneluksa su se vekovima krvavo satirale), ali je ta društvenonaučna odrednica, „balkanizacija“, postala odomaćena u skladu sa savremenim razvojem nauke. Da ipak ne bismo ostali usamljeni, mi, Balkanci, pobrinuo se američki geopolitičar poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski, koji je odrednicu Balkan i balkanizacija protegao na Zakavkazje i srednju Aziju, nazvavši ovo geografsko područje Evroazijski Balkan. Dakle, nešto što bi, otprilike, moglo da se prepozna u savremenoj ruskoj ideji o stvaranju Evroazijske unije kao pandanu Evropskoj uniji, a što obuhvata nekadašnje južne republike SSSR. U ovu grupu, evroazijskih balkanskih država, spadaju Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Krigistan i Tadžikistan (ponegde se može pročitati da tu spada i Avganistan, što nije isključeno imajući u vidu pokušaj sovjetske i, kasnije, američke dugoročne okupacije ove zemlje)." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/zakavkazje.html "Kome god od Turaka da smo rekli da putujemo na (severo)istok Turske, u Kars, ostavljali smo im utisak čudaka koji ne deluju kao uobičajeni turisti. To se moglo primetiti već po zalasku u Ankaru u kojoj nismo sreli bogzna koliko stranaca, odnosno turista. Međutim, krenuti u Kars kroz kontinentalnu Tursku, to je već van neke šire turističke ponude. Ali uvek smo domaćinima objašnjavali da nam krajnja destinacija nije Kars, već Tbilisi ili, kako u Turskoj kažu, Tiflis." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-severoistocna.html " Stižemo busom na glavnu evropsku istanbulsku železnićku stanicu Sirkeđi (namerno kažem glavnu jer je moguće da postoji nekoliko manjih železničkih stanica do ove). Paraleleno sa radovima u Bugarskoj i u Turskoj se renovira železnička mreža oko Istanbula, a koliko smo uspeli da saznamo u planu je podvodno železničko"" povezivanje evropskog i azijskog dela Istanbula, odnosno spajanje evropske stanice Sirkeđi sa azijskom Hajdar-paša stanicom. Kasnije, sutradan u Ankari, ćemo saznati da je otvorena i brza linija Ankara – Eskišehir – Istanbul i Ankara – Konja." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-turska-ankara.html "Kada sam početkom ove godine pravio plan kako da rasporedim preostali uštekani novac od prošlogodišnjeg kratkotrajnog šljakanja, jedna od bitnih stavki je bila – more. More iz prostog razloga jer na istom nisam bio od kratkotrajnog, jesenjeg, kupanja na maturskoj ekskurziji u Grčkoj u jesen 2005. godine. Pre toga prvo i jedino ozbiljnije „soljenje“ je bilo davne, olimpijske, 1996. godine u Krašićima, u Crnoj Gori. Dakle, rešio sam da hoću na more dok još imam para, a to je značilo da minimum 300€ MORAM da imam za odmor. I sve bi bilo u turističkom paradajz redu da krajem juna nisam saznao za „Putničku kuću – Tbilisi“." http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-bugarska.html

Po meni nije preterano, mada sve zavisi od toga sta zelite od putovanja i od odmora. Meni je ovo bio prvi put da krenem na ovakvu vrstu putovanja i na tu stranu sveta i nimalo se nisam pokajao, tako da cu prvom sledecom prilikom opet tamo ali sa boljom opremom Ukoliko ne zelite da se vracate istim putem jednostavno iz Tbilisija uhvatite jednu od milion marsutki koje idu za Batumi i odatle rezervisete kartu za jedan od milion buseva koji ide za Istanbul i resite problem. Ili od Batumija pa do Istanbula auto-stopom, a usput mozda obidjete i neke od turskih crnomorskih gradova Rize, Samsun, Trabzon. Defitinivno su zanimljivi, mozda malo preteruju sa klimom ali ok je Mozda cak i ne moraju spavaca kola, sedista u vagonima mogu da se rotiraju tako da se moze improvizovati neki lezaj

U idealnom slucaju u Kars stizete u 18h, a najizglednije da ce to biti oko 19h. Nocenje u gradu vam ne gine, sem ako u vozu ne upoznate neke lokalce koji vam mogu pomoci. Za Tbilisi imate dve opcije: 1. da ujutru sto pre uhvatite neki prevoz do Ardahana odakle oko 12h ide marsutka preko Posofa i vozi vas do Akhaltsikhea u Gruziji, gde presedate i ulazite u gruzijsku marsutku koja ide direktno za Tbilisi. Turcima dajete 50 lira i to je cena za ceo put. Nista ne doplacujete. 2. da se raspitate u Karsu cim dodjete, ili rano ujutru, za neki iranski bus (video sam na granicnom prelazu bus sa iranskom, turskom i gruzijskom zastavom na sofersajbni, ime prevoznika nisam uspeo da procitam jer mi je pismo strano) za koji sam nasao neke informacije od prosle godine na LonelyPlanetu gde stoji da taj bus prolazi kroz Kars i ide za Tbilisi (tamo pise da se kompanija zove Gity Peyma). A ima i treca opcija, a to je da menjate prevoze za svaku relaciju i da se snalazite kod lokalaca koji rade na crno ili taksiraju, pa uz cenkanje mozda i ne bude lose: Kars - Ardahan, Ardahan - Posof (ja sam dobio info da taj deo vozi neki matorac koji drzi cenu jer nema konkurenciju), Posof - granica, granica peske do pumpe gde gruzijski taksisti opet drze cenu do Akhaltsikhea, a onda odatle imate dosta izbora za Tbilisi.

Jesi isao preko neke agencije u Sarandu ili si samostalno sebi planirao putovanje i odmor? Ove godine sam cuo veoma pozitivne preporuke za albansko primorje, pogotovo za Sarandu, s tim da bih ja sledece godine probao da odem tamo. Ako imas neke info o cenama hostela ili hotela, cenama medjumesnog saobracaja, eventualnim iskustvima auto-stopa i sl. Naravno, sve preporuke za obilazak prirodnih i kulturnih dobara koje si posetio bile bi od koristi

U nedelju sam se vratio sa putovanja, proveo sam u Tbilisiju 6 dana + 2 dana u Batumiju. Fokus sam stavio na urbanu sredinu tako da sam, verovatno, jedan od retkih koji nije iskoristio mogucnost da uziva u fenomenalnoj prirodi Meni je takodje bilo neverovatno odsustvo pesackih prelaza i zapustenih podzemnih prolaza koje sam koristio iskljucivo kad sam morao, pa sam u nekoliko navrata naocigled policije bez problema pretrcavao bulevare. Ogroman broj dzipova me je takodje fascinirao, ali sam sebi to objasnio kao potrenu za terencima u ovoj zemlji gde se manijacki vozi i gde se, verovatno, koriste i alternativni putevi losijeg kvaliteta. Onaj deo Tbilisija koji se nalazi u zaledju Station Sqaurea je totalno ludilo raspadnute radnicke cetvrti. Nakrivljene kuce, dvorista sa jednom zajednickom cesmom, nekakve pekare koje na prvi pogled ne zadovoljavaju minimum higijenskih standarda, radionice koje lice na deponije i sl. ostavile su mi utisak atmosfere iz Kafkinog Procesa. Nista bolja situacija nije ni u samoj turistickoj zoni gde cim se malo skrene sa ulice Kote Abhazi nailazi se na oronule fasade i zapustena dvorista. Gruzijska EUforicnost mi je logicna s obzirom na cinjenicu da Gruzija od sve tri zakavkaske republike nema bliskog saveznika u okruzenjju. Azerbejdzan, bogat gasom/naftom, ima otvorenog saveznika u jezicki/etnicki slicnoj Turskoj, Jermenija opstaje zahvaljujuci Rusiji, dok Gruzija trazi neki svoj put. Bilo mi je veoma zanimljivo kada sam pricao sa jednim 40godisnjim Gruzinom koji nam je pomogao da se snadjemo po dolasku kada je rekao da "mi mali pravoslavni treba da se drzimo zajedno" pri cemu se odmah ogradio od pravoslavne Rusije istakavsi da je Rusija, iako pravoslavna, samo jedna od imperijalnih sila Tragikomicno mi je delovala situacija u Nacionalnom muzeju ili Muzeju/postavci sovjetske okupacije 1921-1991. Prilazim jednom od monitora na kojem je trebalo da ide nekakav film i citam na cirilici "нет сигнал". Dakle, sovjetske puske i cizme vise nema, ali je zato tu ruska tehnika sto mu dodje kao suptilniji vid okupacije ili ono sto se u geopolitici zove "meka moc" (Dzozef Naj). Ista stvar je i u trgovinama- ruska roba je sveprisutna. Dakle, posle Turske Tbilisi je bio povratak u Evropu, ali u rusku verziju evropskog grada. Sa druge strane, Batumi je bio nesto sasvim drugo. Imao sam utisak da sam u drugoj drzavi jer arhitektura apsolutno odstupa od onoga sto sam doziveo u Tbilisiju. Centar grada mi je licio na kombinaciju rusko-turske kitnjastosti i ukrasa, naspram koje je Tbilisi prilicno arhitektonski jednostavan. Sve mi je to delovalo jos neverovatnije s obzirom na cinjenicu da je u pitanju savremena visokogradnja koja crpi inspiraciju iz, za Gruzine, "neprijateljskih: susednih kultura. I dok u Tbilisiju sa nelagodom priznaju da svi govore ruski kao maternji jezik, u Batumiju je to sasvim normalna stvar zbog ogromnog broja ruskih i ukrajinskih turista. Dakle, politika je jedno, a okolnosti i okruzenje nesto sasvim drugo, a tu je ekonomija poprilicno jasna i racionalna. Ipak, mogu da razumem antirusko raspolozenje kako zbog Juzne Osetije i Abhazije, kao i zbog dugog niza godina koji su proveli pod carskom i sovjetskom Rusijom, ali je njihovo insistiranje na ignorisanju konteksta da su modernizaciju doziveli kroz sovjetski socijalizam pogresno, kao sto je pogresno medjusobno ignorisanje bivsih jugoslovenskih republika. U Beogradu sam vidjao ljude kako se krste dok gradskim prevozom prolaze pored crkve, ovde je to masovna pojava, a u jednom momentu sam spazio lika kako se zaustavlja, izlazi iz auta da bi se prekrstio i nastavlja dalje da vozi. Ipak, stekao sam utisak da se religija dozivljava ozbiljno i da su u nacionalnom smislu iskreniji pravoslavci u odnosu na Srbe. Parkovi su im po meri, manji ali nekako tematski gradjeni. Vode i fontana na javnim povrsinama ne nedostaje, sto je fenomenalno. Metro sistem, iako prebucan, sljaka odlicno i, sto je najbolje, jeftin je. Cini mi se da centar grada nije toliko zatrpan bilbordima kao sto se moze kod nas videti, ipak podosta je gradjevina od kulturnog znacaja koje se restauriraju i to kao da se radi bez zurbe. U svakom slucaju veoma interesantan grad jos interesantnije zemlje koja je dala jednog Staljina i Beriju, a i Erdogan je jednim delom etnicki Gruzin

Devojka i ja smo isli preko Karsa ali se nismo spustali na Hopu. Fora je da sto ranije ujutru stignes u Ardahan odakle mozes uhvatiti u 12h lokalni bus (Ozelem Ardahan) koji ide preko Posofa za Ahalcihe, a odatle menjas marsutku i nastavljas za Tbilisi. Cena karte je 50 lira, ne doplacujes nista kad udjes u gruzijsku marsutku. Na granici sam video iranski bus koji ide za Tbilisi, nazalost ime kompanije nisam uspeo da procitam, ali pretpostavljam da taj bus u nekim jutarnjim satima prolazi kroz Kars, tako da i to moze biti opcija. Mislim da ti je bolja varijanta da ides do Karsa i kada dodjes u Ardahan odlucis da li da se spustas na Hopu ili krenes na Posof. Srecno

Ok, izvinjavam se, nisam vise siguran ko na koju temu svraca pa sam na slicne postavio isto pitanje. Koliko sam do sada uspeo da pohvatam (drustvenu) geografiju Turske, Kars vise gravitira ka jugu i istoku nego ka severu/Crnom moru. Iz Karsa se u najboljem slucaju nadam nekoj sigurnoj liniji do Ardahana. Sa druge strane, svi veci gradovi, pa i Erzurum, na toj nasoj zeleznickoj ruti gravitiraju ka Crnom moru i logicno mi je da cirkulisu busevi. Hvala za link, procesljacu pa cu u putu jos smisliti sta cu.

Da li neko ima iskustva sa putovanjem od Ankare do Erzuruma, a odatle preko Uzundere i Artvina do Hope? Deluje mi da to poprilicno krati put ako se ide na varijantu Batumi.

Da li neko ima iskustva sa putovanjem od Ankare do Erzuruma, a odatle preko Uzundere i Artvina do Hope? Deluje mi da to poprilicno krati put ako se ide na varijantu Batumi.

Krecem sa drustvom u sredu, ko je raspolozen i spreman moze da nam se prikljuci

Posto se stize "kasno" u Kars, racunaj da ces prespavati tamo Sto se tice puta za Tbilisi, ja imam dve varijante, a obe mi deluju da cu morati da improvizujem. Prva, duza, je da se iz Karsa spustim preko Ardahana do Hope na Crnom moru, odatle preko granice do Batumija i onda biraj cime ces do Tbilisija. Druga varijanta, iz Karsa do Ardahana, a odatle na granicni prelaza Posof i onda u Gruziju u Akalcike, sto je opet linija na kojoj lezi i Batumi. Ovo je kraca varijanta za nekoliko sati, ali pitanje je kako funkcionisu busevi. Na LonelyPlanet postoje neke informacije od prosle godine da je tom linijom preko Posofa saobracala neka turska kompanija ali je ukinuta, posle sam naisao na informaciju da kroz Kars prolazi iranska autokompanija Gity Peyma koja ide do Tbilisija. Vise od toga nisam uspeo da iskopam... Da, izgleda da je taj ulaz u Gruziju preko Posofa aktivan poprilicno u aprilu, a da leti zamre. Ako ne ide taj iranski bus, onda se spustam nekako do Ardahana, a odatle, nadam se, ne bi trebalo da bude problema da se dokopam Hope.

Iz Tbilisija bi krenuli 5og avgusta, sto znaci da bi u Istanbulu najverovatnije bili 7og i onda bi izbunarili neki hostel. Taj deo puta, zadrzavanje u Istanbulu, jos nismo definisali i mislim da ce to biti reseno u hodu Okvirno, 7-8 avgust bih voleo da ostavim za Istanbul

Moguce da je procitao neki od prethodnih postova (ne znam na kojoj temi) gde neko pominje u prepisci sa tobom da put od Istanbula do Karsa traje (skoro) 40 sati.

Ima nas cetvoro, krecemo 23-24. jula. U odlasku se ne zadrzavamo nigde, sem gde je nuzno nocenje. Mozda Batumi na jedno vece A u povratku ciljam Istanbul koji dan ako sve bude po planu.

Tako je

Moze neko na ovoj temi da mi pomogne u vezi sa nabavkom autokarte Turske? Negde sam procitao da na turistickim info pultovima u Turskoj moze da se pokupi besplatan primerak, pa ako neko zna tacnu informaciju, da ne lutam Hvala!

Koliko sam razumeo iz dosadasnjih komentara fora je da Turci ne cekiraju BFP, sem prvog ulaska, dovoljno je da pokazes rezeravaciju (koja je besplatna) i to je to. Tako da, ispostavlja se da ti BFP kroz Tursku moze poprilicno potrajati.

Problematican je, eventualno, Iracki Kurdistan zbog situacije u Iraku sa ofanzivom ISILa. U svakom slucaju, Kurdi imaju podrsku i Turske i Izraela, dve kljucne zemlje za stabilnost Bliskog Istoka, tako da slobodno put pod noge

Pozdrav svima! Moze preporuka za kvalitetnu autokartu za ovo putovanje? Odnosno gde nabaviti autokartu jer pretpostavljam da se svasta tezgari. Malo me je zbunio jedan komentar na temi za ovogodisnju Putnicku kucu, razumeo sam da se iz Istanbula nastavlja direktno vozom do Karsa, ali vidim da to ipak nije slucaj. U svakom slucaju, nije zgoreg cekirati i tu Ankaru iako deluje turisticki anemicno