Potraga za stanom za Putničku kuću počela je 20. juna godine gospodnje 2012. u sedam ujutru, kada su se Marko i Lazar susreli na glavnoj istanbulskoj autobuskoj stanici poznatoj kao Otogar. Već prvog dana smo ustanovili nekoliko stvari.
- U Istanbulu se stanovi uglavnom izdaju preko agencija. Tako ih vlasnici izdaju i tako ih stanari pronalaze. U svim vrstama oglasa za stanove, 99% su agencijski oglasi. U svakom kvartu postoji nekoliko agencija, tako da ljudi koji izdaju stan u tom kvartu odu u neku od njih i tamo ostave oglas, a agencije onda kače te oglase na sajtove, šalju ih u novine itd.
- Agencija za ovu uslugu uzima jednu mesečnu stanarinu. Dakle, ukoliko je cena stana 500 evra mesečno, agencija uzme još toliko zato što vam je pronašla stan. To možda ima smisla ako uzimate stan na godinu dana, ali platiti tri meseca za dva je zaista besmisleno.
- Kada razgovarate direktno sa vlasnicima (onih 1% oglasa), oni ne žele ni da čuju da izdaju stan na dva meseca. Čim se pomenu dva meseca (iki aylik), razgovor se ekspresno završava kategoričkim ne. Otprilike svaki dvadeseti vlasnik kaže da bi možda mogao da razmisli i o tome, i to tek kad mu ponudimo dosta više novca. Međutim, ako ih nisu odbila dva meseca, svakako će ih odbiti vest o tome da će stanari biti stranci (yabanci), i da će im dolaziti dosta gostiju. Ajše, devojka koja je okrenula desetine brojeva telefona za nas, rekla je da u životu nije čula toliko odlučnih i jasnih ‘ne’.
Kako bi razbila nepoverenje, Ajše je objašnjavala stanodavcima da smo dobri ljudi (iyi insanlar), halal u svakom pogledu, njeni prijatelji iz detinjstva, da smo faktički zajedno odrasli i da će ona potpisati ugovor za nas. Rukije, devojka koja je takođe telefonirala za nas i čak išla sa nama da pogleda dva stana, govorila je da smo živeli zajedno, da se naši roditelji redovno druže i posećuju, i da ona boljih ljudi od nas nije videla niti može da zamisli. Jener, momak koji nam se javio da nam pomogne, rekao je da se znamo sto godina i da smo bliski prijatelji (iako smo se upoznali pola sata ranije), i da on lično garantuje da nećemo počiniti nikakve nepodopštine.
- Stanodavac uzima depozit u iznosu od jedne mesečne stanarine; međutim, pošto smo stranci, automatski smo mnogo sumnjiviji (što je i razumljivo: možemo da napravimo štetu i onda pobegnemo u svoju zemlju), tako da su svi koji su uopšte pristali da pregovaraju tražili dvomesečni depozit plus obe stanarine unapred. Za stan koji košta 500 evra, to je 2.000 evra koje treba dati odmah, na ruke, i od kojih će se polovina vratiti ukoliko u stanu ne bude štete.
- Bez znanja turskog, ne postoji način da se pronađe normalan stan. Agencije u kojima znaju engleski su jazbine derikoža koji postavljaju takve uslove da morate da pitate da li ste dobro čuli (u jednoj su nam rekli da će, ako želimo da u stan dolaze gosti, svaki gost morati da plati 25 evra za noć – verovali ili ne).
- Od nekoliko Istanbulaca sa sajta couchsurfing, koji su obećali da će nam pomoći oko traženja stana, većina nas je u potpunosti i bez pardona ispalila. Isto važi i za skoro sve ranije CS kontakte koje smo imali u Istanbulu. Kada smo stigli u grad i pozvali ih da nam pomognu, jednostavno su se napravili ludi. Neki su nam nonšalantno rekli da nemaju vremena, drugi su prestali da odgovaraju na mejlove. Tako smo jedan ceo dan, od ujutru do uveče, presedeli čekajući da nam se jave ljudi koji su to obećali. Srećom, bilo je i nekoliko osoba, što prijatelja, što novih ljudi sa CS-a, koje su zaista bile spremne da se iscimaju da nam pomognu. I to da se jako iscimaju.
- Kada u stanu niko ne živi, vlasnik se odjavi sa gasa (ovde su bojleri i šporeti uglavnom na gas) i struje. Da bi se to ponovo uključilo, potrebno je platiti par stotina evra, koje onda dobijete nazad kada se odjavite, naravno uz vrlo složenu birokratsku proceduru.
Među stanovima koje smo videli bilo je nekoliko memljivih podruma, nekoliko stanova u problematičnim, imigrantskim delovima grada (lavirintima trošnih kuća i prljavih ulica), a čak i jedan raskošan stan sa zlatnim tapetama, gipsanim ukrasima, luksuznim nameštajem i kristalnim lusterima (gazda je dao sve od sebe da nas ubedi da je to zapravo jako lepo i very sexy, i da sama ta lepota koja okružuje čoveka u tom stanu opravdava mnogo višu cenu od normalne, jer se čovek mnogo bolje oseća okružen lepotom nego bez nje). Stanovi koji su imali frižider bili su suviše mali, stanovi koji su bilo dovoljno veliki bili su predaleko ili preskupi. I tako dalje.
Pre nego što smo pošli u Istanbul, Anton Krotov iz ruske Akademije slobodnih putovanja okačio je na svoj blog detaljne podatke o troškovima za stan (njihov sličan projekat u Istanbulu završio se 1. juna). Stan od 60 kvadrata, u delu grada koji se zove Jedikule (deo Fatiha), plaćali su 660 evra mesečno. To nam je delovalo jako skupo, s obzirom da je u pitanju veoma mali stan (posebno s obzirom da su u njemu, u jednom trenutku, boravile čak 34 osobe!), a i s obzirom na cene koje smo ranije videli na internetu; međutim, znali smo da Krotov nije čovek koji lako daje pare, tako da smo se već tu dosta zabrinuli. Evo stranice Krotovljevog bloga, na kojoj su ispisani svi rashodi:
http://a-krotov.livejournal.com/492785.html
Pešačeći gradom, po pasjoj vrućini, uzbrdo i nizbrdo, naučili smo i nekoliko stvari o samom Istanbulu, o kojima nikad ranije nismo razmišljali.
- U strogom centru grada skoro niko ne živi. Oni delovi kojima se obično krećemo – kao što su, na primer, Eminonu, Karakoy, Galata ili Taksim, uopšte nisu predviđeni za stanovanje. Zapravo, između Aksaraja i glavnog trga na Taksimu uopšte nema stambenih zgrada. To su sve firme, trgovine, skladišta, male fabrike, tkačnice, radionice itd.
- U Istanbulu postoji određena vrsta geografske segregacije, nešto što je nama prilično strano. Naime, velik deo grada koji spada u centar, a koji se zove Fatih, rezervisan je za konzervativnije, religioznije stanovništvo. Stanodavci na Fatihu uglavnom žele da izdaju stan porodicama, i nisu raspoloženi da imaju posla sa strancima, a posebno ne sa gomilom njih. Isto važi i za Uskudar, sa azijske strane grada ali takođe u centru.
- Neki delovi grada veoma su siromašni, i tamo uglavnom žive imigranti. Lokalci kažu da te ulice noću nisu bezbedne. U pitanju su pravi lavirinti sirotinjskih kuća i zgrada kroz koje je veoma teško pronaći put, iako se faktički nalaze u centru. Tamo je moguće pronaći stan, međutim jedna šetnja dovoljna vam je da shvatite da to nije dobro mesto za naš projekat.
- Delovi grada u kojima uglavnom žive studenti, stranci i uopšte liberalniji i moderniji svet su Šišli i Bešiktaš sa evropske, i Kadikoj sa azijske strane.
Četvrtog dana potrage smo već osetili da zapadamo u očajanje. Isteklo nam je vreme kod našeg CS domaćina, pa smo prešli u hostel. Jedna pozitivna stvar, koja nas je veoma obradovala, je što smo tamo sreli naše forumaše (nick na forumu: blizanci). Petog dana nam se odazvao jedan momak sa CS-a koji nam je ponudio smeštaj za dve noći i pomoć oko daljeg traženja stana. Sa njim smo pozvali (tj. on je pozvao) apsolutno sve oglase sa najvećeg sajta za izdavanje stanova u Istanbulu, i od više desetina poziva, samo jedna gospođa bila je zainteresovana da nam pokaže stan.
Posle milion telefonskih razgovora i (po našem grubom proračunu) preko 50 preprešačenih kilometara, trenutno imamo nekoliko opcija. Nadamo se da će se potraga završiti u narednih dan ili dva. Čim se to dogodi, vest će biti objavljena na sajtu.
