fotografija: Jasna Cizler
Da bi sve to bilo slikovitije, iskopiraću vam (pomalo editovano) pismo koje sam poslao jednom od autora i forumaša odavde, a gde sam detaljno opisao sve zajebavancije. Mislim da svi koji planiraju u Kazahstan treba da znaju par stvari koje su se ovde desile.
Dakle ovako:
"Privjet,
Nećeš verovati, ali ovde je prava adventura (avantura prim.prev).
Na stranu to što sam naučio da vozim bord, a potom uživao u zimskim čarolijama spuštajući se niz planinske staze odmarališta Čimbulak, gde je - verovao ili ne - do pre samo par nedelja boravio i famozni princ Hari. Ili me je tako barem lagao dobroćudni prodavac kafe u nekada famoznoj Alma Ati, a sada samo Almati. Posmatrao sam sve te izvajane turove dok sam sedeo na sred ski-staze, kada mi je u leđa, klizeći, uleteo skijaš u punoj brzini, pa sam bukvalno jedva hodao sledećih par dana.
Ha, reci kakav veleobrt u celoj fabuli? A mislio si da ću da ti pričam kako izvodim trikove na bordu i hvatam cave izgovarajući jeftine dvosmislene fraze? Ne.
Nakon bolnog klizećeg starta i oporavka sam se vratio na klizanje na jednom od najvećih i najpoznatijih sovijetskih klizališta - Medeo. Sjajno mesto. Dosta predivnih gospi koje poput labuda klizaju i gledaju u pravcu zvezdanog neba. Kada je noć, naravno.
Ali kao što rekoh - nije to avantura o kojoj nameravam da ti pričam.
Ne leži moja avantura ni u činjenici da sam za mesec dana naučio sve o konjskom mesu, odnosno običajima drevnih Kazaka, Mongola i Tatara - kad to naučiš shvatiš da su svi oni voleli konje, konjetinu i ptice. Osim možda Tatara koji se razlikuju pomalo.
Svakako ne mogu nazvati avanturom opijanje po kafanama. Da, dobre su sojke.
Grad se nalazi ispod venca zaista impresivnih planina.
Po arhitekturi i sivilu, imaš trip da se Bog opasno navrzao na tebe i osudio te na večnu tminu naselja Braće Jerković, koje ne možeš da napustiš koliko god ti brzo vozio napred u pravcu zalaska Sunca. Ili svitanja. Poenta je ista. Sve vreme si u Jerkoviću, koji ponekad zaliči na Novi Beograd. Kapiraš? Almati je upravo takav.
Lepota Kazahstana leži u neverovatnoj prirodi, ogromnim planinčugama, kanjonima koji su nalik Grand Kanjonu, jezerima itd. Vredi zemlju videti zbog tih stvari. I zbog žena koje su dobre. Mentalitet - iznenađujuće sličan našem. Shvati to kako god želiš.
Ali sve to nije adventura, zar ne?
Adventura je u sledećem:
Dana 14.01.2016. sam trebao da budem na letu za Bg preko Minska. I sve je delovalo da ću biti. Uljudno sam se čekirao. Namignuo gospi koja mi je overila prtljag. Uzeo svoju kartu i laganim korakom Saše Sabljića se uputio ka pasoškoj kontroli. Suze moje drage, zagrljaji i još jedno "vidimo se", a nikako "zbogom". Kao u nekoj zimskoj bajci Braće Grim. Samo ne lepoj bajci, već kao u onim turobnim, manje poznatim Grimovim bajkama gde se dešavaju volšebne i jezive stvari.
Gospođa na pasoškoj je imala sasvim korektne udove, kao i oblik lobanje koji je bio prihvatljiv. Dok mi je pregledala pasoš, razmišljao sam o njenom životu i mogućnostima koje joj pruža posao pogranične kontrole. Koliko li joj samo nordijskih vanzemaljaca namigne kada im kaže "srećan put"? I da li im kaže uopšte "srećan put"?
"Saznaću to uskoro", uobraženo pomislih dok sam jeo svoju "Kazahstan" čokoladicu obmotanu u plavi celofan. Vanvremenska čokolada, koja se sigurno može iskoristiti kao pogonsko gorivo za put kroz vreme, dobri moj Staćo. Ne šalim se ni malo. Kazahstanac je napravio pravu vorločku čokoladu.
Da se vratim na put prave avanture.
Gospođica je hladnokrvno ustala, uzela moj pasoš, a zatim ubrzanim korakom napustila svoju kabinu i isparila u obrisima svojih štikli. "Ah, kakav tur.. ", pomislio sam, prisećajući se možda i najboljeg pogranično-kontrolorskog tura, koji sam video u svojim putešestvijima po Japanu, no to je sada druga priča.
Slušao sam mrtvu tišinu i počeo pomalo nelagodno da se osećam. Znaš onaj nelagodni osećaj neizvršene nužde u momentu kada ju je nikako ne možeš izvršiti. Kao kad te nastavnica Žabarka ispituje biologiju, a tebi se neverovatno ide u klozet. Taj osećaj.
Nije bilo nikoga neko vreme, a potom se gospođica vratila sa jednim omalenim Kazakom, kao i sa jednom glomaznom gospođom koja mi je u stilu ruskih negativaca u američkim filmovima rekla:
– Ju ken nat flaj. Ju fejl tu redžister on d aRajvaaal. Ju mast vejt for d ofiser. Vejt hir!
Da skratim priču i preskočim moj šok i moju nevericu - nakon 15 minuta pokupila me je pogranična policija i odvela u kancelariju. Vikali su na mene i govorili mi da sam pravi podlac i da ne poštujem suvereni Kazahstan.
Pokušavao sam da opustim situaciju kicoškim upadicama, kao i pokušajima da ih podmitim na sitno, no nije bilo nikakve koristi. Naprotiv. Vikali su većim intenzitetom. Iskulirao sam misleći - pa okej, platiću kaznu i otići na avion, kao u svakoj normalnoj zemlji.
Ne i u Kazahstanu.
Rekli su mi da moram da se pojavim na VOJNOM SUDU u deset ujutro, što je značilo tačno za četiri sata, vratili mi pasoš i rekli da odjebem. I dan danas pokušavam da pronađem logiku u tome.
Sutradan u deset se moja avantura nastavila u grobno hladnim odajama vojske Republike Kazahstan, gde je ušao omanji čovek sa šapkom, skinuo kaiš i stavio ga na sto, odmah pored kazahstanske zastave. Lupio je o astal nekom knjigom, sa koje se stresla prašina - KODEKS REPUBLIKE KAZAHSTAN.
Pročitao mi je neke članove iz njihovog ustava, saopštio mi da ću sigurno dobiti kaznu koja iznosi oko sto eura.
Odahnuo sam, misleći - okej mogu da platim i da kupim kartu za BG.
Ne.
– Ovde ti samo čitamo prava. A sutra ćemo zajedno ići u civilni sud, gde će ti se suditi za tvoja nedela. Pogani vorloče.
Odlično, mislio sam se, jebavao sam se dva sata do ove kasarne, samo da bi mi saopštili ponovo da sam prekršio zakon i da zapravo sutra moram na sud.
– Pored toga imaš pravo na besplatnog advokata kog će ti dodeliti sud. Preti ti i deset dana strogog zatvora sa poganim Uzbecima, Ujgurima i nitkovima tvrdog kova.
Pri ulasku i izlasku iz kasarne prolazio sam mere obezbeđenja najsličnije onima u američkoj ambasadi.
Sve u svemu imao sam ulogu uhvaćenog na delu špijuna u vreme Hladnog rata. Moram priznati da mi je to pomalo godilo.
Pri povratku neki tip sa Kavkaza je hteo da me tuče jer sam presporo vozio za njegov ukus, ali nasmejah se vorločki. Nećeš mi ti pokvariti utisak o kvalitetnoj zajebanciji koju sam imao u prethodnih mesec dana, rekao sam.
Avantura se nastavila sutradan.
Čekao sam dva sata u prostoriji koja je ponajviše ličila na podrum OŠ "Veselin Masleša", u vreme kada smo mi u nju išli. Skoro da sam mogao osetiti miris uglja koji je utovarivao Garavi Rendžer Mile. Ipak, pored tog mirisa koji mi je evocirao uspomene i setu koja se u vidu rose manifestovala oko mojih očiju, ne mogu da kažem da je bilo i toplo u toj prostoriji. Naprotiv, bilo je vrlo hladno. Možda zbog činjenice da je napolju bilo -15. Ali to je sada već subjektivna stvar.
Kada sam napokon došao na red, vojnik od juče me je uveo u kancelariju sudije.
Ponovo su vikali na mene. Sudija je pričao pomalo na ruskom, pomalo na kazahskom. Ponašao se kao da mogu savršeno da ga razumem. Džuls mi je prevodila.
Izgledalo je to ovako:
– Da li znaš gde si? - upitao je sudija ptičijeg nosa i stava prosečnog orka.
– U Kazahstanu? - pokušavao sam da delujem učtivo.
Iskezio se, ne trudeći se da sakrije prezir.
– Gde? Gde?! Koja je ovo ustanova?!
– Sud.
– Jeste. Zašto si ovde? Zašto?!
– Nisam se registrovao.
– Tako je! I sada mogu da te pošaljem na deset dana u zatvor - okrenuo se ka Džulsari. – Devojko, ovo ti je dečko? Nisi mogla Kazahstanca da nađeš, a? Eee...
Zamišljao sam kako mu radim najpoganije stvari na svetu, ali sam se iskulirao da ne bih inhalirao isparenja urina u sledećih desetak dana.
Na kraju mi je rekao da imam sreće i da samo moram da platim kaznu sto eura. Sledeći put će me osuditi na kaznu zatvora i zabraniti mi dolazak u Kazahstan na pet godina, tvrdio je. Koristio je svaku priliku da se iskezi i pokaže mi do koje mere prezire moju egzistenciju u njegovoj zemlji.
Ponašao se prilično bahato i prema onom vojniku od juče, koji mi je sada delovao jadno i iznureno. Čovek je zaista umeo da napravi atmosferu u svojoj sudnici. Mislim na sudiju.
I tako, Stajsone, završim ja u stanici policije nakon dobrih četiri sata, gde su mi vadili vizu na sledećih deset dana i odobravali mi da izađem iz zemlje. Narednih par sati sam proveo u čekaonici te njihove policije, razmišljajući o poslednjoj rečenici iz Orvelove "Životinjske Farme", odnosno o tome koliko je zapravo ona tačna.
Da te podsetim - sve ovo desilo se samo zato što se nisam registrovao nakon ulaska u zemlju - iako sam pri ulasku u zemlju pitao emigraciono gde treba da se registrujem i dobio odgovor - ne treba, samo popuni listić (na kome je zapravo pisalo da treba :)).
U svakom slučaju, Kazahstan ima kvalitet i prirodu, ali je birokratija i više nego staljinistička.
I za kraj - najbolja informacija.
Do pre dve godine su imali normalan zakon gde bi pri izlasku iz zemlje (na aerodromu) platio kaznu zbog neizvršene registracije (kao i svuda) i odmah se ukrcao na let. Ipak, pre dve godine je neko odlučio da to ne treba tako, i učinio da svi turisti (dve hiljade njih u 2015, uključujući i sina jednog od ministara Hong Konga koji je bio 4 dana u zatvoru zbog toga) moraju da prođu kroz isto ovo što sam ti ja u ovom pismu opisao.
Hehe, reci koji SKEČ.
Kad ćeš da mi šalješ vilovnjačka pisma iz Hobitlenda? Blog mi trpi.
Sila je jaka.
Svetogrd"
—
Objavljeno na našem forumu januara 2016-te, u temi Kazahstan.
