Ljudi su nastali u Africi. Pre manje od sto hiljada godina prešli su Sinaj, Mediteran i Crveno more, i u par valova naselili ostale kontinente. Putovanja su stvorila svet.
Seobe se nastavljaju. Milioni beže od smrti i pokušavaju da stignu u evropski eden, raj, dženet. To je seoba koja, poput osvajanja Amerika i napuštanja Afrike, drma svet, talasa ga i menja iz temelja, problematizuje granice, nacije, identitete i države. Seoba koja postavlja pitanje šta znači biti čovek i deo čovečanstva.
Beogradski Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila nudi besplatnu pravnu i psihosocijalnu pomoć migrantima koji se zateknu u Srbiji. Ekipa iz Centra zapisala je niz životnih priča ljudi kojima su pokušavali da pomognu; kao uvod u serijal ovih priča o seobama – koje su zapravo priče o putovanjima, a koje ćemo u narednom periodu objavljivati na ovom sajtu – za Klub putnika govori Radoš Đurović, izvršni direktor Centra.
KLUB PUTNIKA: Zbog čega ti ljudi kreću na put?
RADOŠ ĐUROVIĆ: Da bi preživeli. To su izbeglice koje beže od rata, gladi i smrti. Vrlo jednostavno. Bežiš da ne bi umro. Mi često zaboravljamo kolika je privilegija imati struju, vodu, lekove. U nekim delovima Afrike, voda je već postala najveći luksuz. U budućnosti, nestašica vode pokrenuće čitave gradove.
Da li možeš da nam daš jedan primer, da nam opišeš jednu rutu i jedno putovanje od početne do krajnje tačke, uz sve opasnosti koje na njemu vrebaju?
Znate ko su glavni putnici iz Avganistana? Deca. Oni pođu kao deca i, ako prežive, dođu kod nas kao psihološki već sazreli ljudi. Odrastu na tom putovanju. Evo kako to ide. Seoski starešina, zajedno sa seoskim savetom, donosi odluku o tome koja će deca biti poslata u Evropu, da pečalbare i šalju novac kući. Biraju najinteligentniju i najokretniju decu, koja imaju veće šanse da prežive put. Onda pitaju oca. Ako se otac složi, zovu meštane koji imaju rođake u Engleskoj, Nemačkoj ili u drugim evropskim zemljama, i poznaju krijumčare. Ti krijumčari čak iz Evrope mogu da organizuju prevoz deteta do odredišne zemlje. Migracije su ogroman biznis.
Onda se dete predaje krijumčarima. Put započinje automobilom ili nekim drugim prevoznim sredstvom, do granice sa Iranom. Već na početku, čim ga uzmu, dete se smešta u posebna skloništa sa ostalom decom koja su krenula na ovaj put. Ta skloništa, to su kao mali logori. Odnos prevoznika prema deci počinje da se menja: od osmeha i tapšanja pri upoznavanju, do sve oštrijeg i nervoznijeg obraćanja, kako se udaljuju od rodnog kraja. Daleko od očiju porodice, deca često postaju žrtve zlostavljanja već u Avganistanu. Kada krijumčar slomi otpor deteta, ono postaje žrtva, psihički slomljena, bez nade da će mu neko pomoći.
Kako pređu granicu? Podmite graničare, imaju kontakte koje su razvijali godinama. Avganistansko-iranska granica pređe se tako. Deca se prevoze u kamionima sa robom, a nekada i kolima, po pravilu na graničnim prelazima, ali i van njih, ako prelazak nije garantovan ili granične kontrole nisu podmićene.
Najpoznatiji granični prelazi između Avganistana i Irana su Islam Kala (Islam Qala) u provinciji Herat i Zaranj u provinciji Nimroz. Južna avganistanska granica sa Iranom je ranije bila izuzetno porozna, a većina migracija bila je usmerena u tom pravcu. Granica u tom delu je rečna (reka Helmand) i relativno lako se prelazila. Otkako je u tamo podignut zid dug 147 km, prelazak granice je mnogo teži, ali nije nemoguć; Avganistanci kopaju tunele ispod zida.
U pokrajini Nimroz nalazi se mesto Ganj, jedna od tranzitnih stanica ka Iranu. Uprkos pojačanoj kontroli granice sa iranske strane, ljudi prelaze ilegalno, a povremeno se dešava i da iranski vojnici otvore vatru na njih. To su mali ratovi. U slučaju kada se krijumčare deca, krijumčari gledaju da ceo posao odrade podmićujući graničare, da ne bi rizikovali pucnjavu ili presretanje. Gradovi sa iranske strane u kojima se okupljaju migranti iz Avganistana su Zahidan i Zabol, za one koji dolaze iz severozapadnih provincija. Odatle svi idu ka Teheranu.
Nakon Irana, sledeca stanica je Turska. Sa turske strane postoje tri granična prelaza sa Iranom: Gürbulak (Ağrı) i Kapıköy (Van) na severu i Esendere (Hakkâri) na jugu. Oni se nalaze u planinskim prolazima ili dolinama. Ilegalni prelasci granica odvijaju se preko planina, ne tako blizu regularnih graničnih prelaza. Nadzor turske granice vrši turska žandarmerija. Njihovi punktovi nalaze se na različitim rastojanjima, što zavisi od terena i blizine puteva i sela u kojima se odvijaju krijumčarske aktivnosti. Tamo su jezive zime. Bude i –45⁰C. Igre mačke i miša po smetovima i pećinama... Regioni koje kontroliše žandarmerija nisu uvek isti, pa se u skladu sa tim menjaju i ilegalne trase preko granice. Onda imate i kurdski faktor. Neki delovi granice su pod kontrolom kurdskih gerilaca, kojima krijumčari plaćaju porez.
Sa iranske strane je od avgusta 2009. pojačana kontrola. U jednom delu sagrađen je zid visok metar i po. Planiraju da na zid postave termalne kamere i da na svaka 2 km naprave kontrolni punkt. Ulažu se ogromne pare u to, da se zaustave seobe.
Tranzitni gradovi sa iranske strane su Urmia, Salmas (Shahpur), Khoy i Maku. U njima krijumčari formiraju grupe migranata koje kasnije automobilom ili kamionom prevoze do sela u blizini granice. Odatle nastavljaju peške. Krijumčari su najčešće Kurdi – iranski sa iranske strane, turski sa turske. Odredišta su gradovi Yüksekova, Van i Doğubeyazit. U tim gradovima zadržavaju se par dana radi odmora, ukoliko ne reše da zatraže azil, a zatim nastavljaju svoj put ka Istanbulu i dalje ka Evropi.
Istanbul je najvažnija sabirna tačka za ljude iz Afrike i Azije koji idu ka Evropi. U metropoli svako pronađe kontakte, kombinacije, sunarodnike i krijumčare. U gradu koji ima više od četrnaest miliona stanovnika posao se lako nađe, a ljudi ostaju mesecima i godinama kako bi uštedeli nešto novca i mogli da plate prelazak preko granice, lažne putne isprave ili direktan krijumčarski transport do zemalja zapadne Evrope.
U delovima grada kao što su Zejtinburnu i Fatih smeštaju se putnici kojima se organizuje prihvat i dalje usluge dok borave u Turskoj. Deca u Istanbulu ostaju relativno kratko, i prebacuju se dalje do Jedrena ili do Izmira, zavisno od toga koja je ruta prohodna.
Onda ide najteži deo. Dođu do kopnene granice sa Grčkom, do reke Marice, ili Evros, tako je Grci zovu, kao Evropa. Tu ih čeka žičana ograda koja ide celom dužinom granice. I ne samo to, nego i minirana polja sa obe strane, turske vojne kontrole, grčke kontrole, pa još hladna i nemirna reka. One koji se udave u Marici, u Evrosu, sahrane tu, u neobeleženim rakama.
Kada pređu Maricu – oni koji prežive – odlaze u mesta Nea Vyssa, Didymoteicho, Filakio i Kastanies, odakle nastavljaju ka Atini. Često kao tranzitne stanice koriste i Orestiadu i Alexandroupolis. U Aleksandropuliju, na železničkoj stanici, dočekuju ih krijumčari i nude usluge. Dogovori padaju u kafani. Znate kako se zove ta kafana u Aleksandropuliju? Evropa. I tu, u Evropi, nude se kraće i duže rute, obećava se prava Evropa: Austrija ili Nemačka.
Te saputnike, sunarodnike koji posreduju u krijumčarenju, zovu agentima. Agenti uzimaju novac za posredovanje jer poznaju vodiče kroz Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru, Srbiju, sve do Mađarske. Oni su balkansku migratornu rutu prešli već nekoliko puta, prošli azilne sisteme i stekli iskustva i znanja kako najbolje stići do Subotice, poslednje granice šengenske Evrope. Kažem opet, sve je to jedan veliki, razrađen biznis.
Onda iz Grčke idu u Makedoniju. Ni Grci ni Makedonci ne trude se da zaustave seobe, već ljude guraju dalje. Većina njih koji žele ilegalno u Makedoniju okuplja se u Bitolju. Potom im organizuju prevoz. Tako stižu do Lojana, sela na makedonsko-srpskoj granici. Odatle ulaze u Srbiju. Na oko 3 km od Lojana, sa srpske strane, nalazi se selo Miratovac, sledeća stanica za migrante kada uđu u Srbiju. U Srbiju se ulazi i kod Preševa i Tabanovaca.
Druga ruta migracije ide preko Albanije i Crne Gore, starim krijumčarskim lancima preko Skadarskog jezera i onda preko Crne Gore do Rožaja i Pljevlje, odakle se ulazi u Srbiju.
U Lojanima je doskora krijumčarenje bilo porodični biznis. Profesionalni poziv celog sela. Porodice su podelile posao: jedni smeštaju ljude, drugi ih snabdevaju hranom, treći se bave prevozom i prelaskom granice. Celim mestom upravlja starešina, koji je ujedno i glavni koordinator daljeg puta.
Kada uđu u Srbiju, ljudi idu ka centrima za azil koji su im ucrtani na mapama, ili za koje su saznali od drugih putnika, pa šalju sunarodnicima informacije i savete kako da dođu i kako da koriste internet i Skajp. U Srbiji su to centri otvorenog tipa, a posle graničnih južnih oblasti više nema prepreka niti strogih graničnih kontrola. Po dolasku u centre za azil, mnogi se sreću sa rođacima i prijateljima koje su ostavili negde na putu. Nekoliko puta sam gledao te susrete. Nikada nisam video nešto toliko dirljivo.
Koje su razmere ovih migracija na globalnom nivou?
Ogromne. Ne beži se samo u Evropu; ljudi beže iz Latinske Amerike u SAD, a često i prema Rusiji i Australiji. Seobe nisu ničiji hir. To je banalno reći, ali niko ne napušta dom zato što tako voli. Ljudi idu tamo gde će moći da imaju dom, hranu, vodu, zaštitu.
Glavni tokovi usmereni su od manje razvijenih ka razvijenim zemljama, odnosno od Juga ka Severu. Broj ljudi koji se na ovaj način kreću planetom u stalnom je porastu. Od 1990. se broj internacionalnih migranata na Severu uvećao za oko 53 miliona (65%), a na Jugu za oko 24 miliona (34%). U svetu danas ima 232 miliona internacionalnih migranata. Koliko je to? Polovina EU?
I to su nezaustavljive seobe. Oni koji pokušavaju da ih zaustave niti ih razumeju, niti uspevaju u tome. Evropu su stvorile seobe. Mediteran je granica Afrike, koja je stotinama godina davala Evropi naraštaje koji su se utapali u Rim, Španiju, Italiju. Danas je Evropa, za te ljude, mnogo više od zemlje kiše i zelenila. Slike mira i blagostanja privlače mlade da pokušaju da migriraju, svesni da uvek mogu da se vrate na ćošak sopstvene životne raskrsnice u selu ili kvartu u kom su rođeni – u kom nema struje, vode ni kanalizacije. Oni gledaju televiziju, čitaju sajtove i sanjaju evropski život. Taj život je nedosanjani san za ogromnu većinu čovečanstva. Pa i ovaj život u Srbiji je san za nekoga iz Avganistana ili Sudana. Znate, ovde se često kaže, hoćemo da živimo kao sav normalan svet. A taj „normalan“ svet, koliko je to ljudi? 5% čovečanstva? Ili manje?
Rimljani su gradili Limes, želeći da zaustave ljude koji su prelazili njihove granice, ali u tome nisu uspeli. Rim nije propao zato što su drugi narodi želeli da ga unište. Oni su samo želeli da žive kao Rimljani.
Nedavno je došlo do pokušaja prodora u španske enklave na afričkom tlu. Šta se to tamo dogodilo?
Španija je uložila više od trideset miliona evra u izgradnju ograde oko Melilje (Melilla) i Ceute (Ceuta), svojih dveju enklava na granici sa Marokom, u severnom delu Afrike, koje su jedine kopnene granice između Evrope i Afrike, između raja i pakla. Činilo se da je neko vreme ova investicija funkcionisala, ali su s vremenom, uprkos ogradi, migranti počeli da ulaze na teritoriju enklava. Bilo preskakanjem, bilo pomorskim putem. Tako se godišnje utopi po nekim procenama i preko 3.000 ljudi. U tim pokušajima mnogi gube živote.
Eto, prošle godine, u septembru, odigrao se veliki pokušaj prodora, kada je tri stotine ljudi probalo da preskoči ogradu. Kada uđu na teritoriju enklava, migranti se šalju u prihvatne centre gde se utvrđuje njihov identitet. Španska civilna garda pogleda odakle su, pa ako su iz neke zemlje koja ne važi za nesigurnu, vraćaju ih. Još jedan napad na ogradu odigrao se u martu ove godine, kada je oko pet stotina ljudi uspelo da prodre na teritoriju ove dve enklave.
O ljudima koji traže azil saznajemo putem masovnih medija i to uglavnom kada im neko spali kuće u Srbiji, blokira put kojim treba da prođe njihov autobus, ili vidimo fotke kako, po snegu, stoje na nekoj ledini i smrzavaju se. Stiče se utisak da su ta putovanja uglavnom nevidljiva, da se ti ljudi šunjaju po šumama i livadama, noću, dok mi spavamo u krevetima i da većina dođe i ode a da niko ni ne sazna da su bili tu. Njihove strašne priče nigde ne ostaju zabeležene. Koliko smo zaista svesni da se to odigrava ovde, među nama?
Nimalo. To je paralelan svet, paralelna stvarnost. Kada kažete nekome da se kroz našu zemlju kreću desetine hiljada ljudi koji beže iz Somalije, Avganistana, Irana, Maroka, Tunisa, Sirije, i da mi svakodnevno vidimo te ljude na stanici, u prevozu, na ulici, na pijacama, a da ih u stvari ne vidimo – to govori koliko smo suštinski otuđeni od svake druge sudbine koja nije naša.
Ovde bi trebalo napraviti razliku između azilanata i ilegalnih migranata. Svi ljudi koji zatraže azil u Srbiji bi, barem pravno, trebalo da budu vidljivi. Mi imamo beleške o njima. Oni zakonito borave u Srbiji i osnov za njihov boravak je taj što su zatražili azil. Ilegalni ili iregularni migranti su, za razliku od njih, lica koja se ne prijavljuju policiji i na sve načine se trude da je izbegnu. Oni ne traže azil, nezakonito borave u zemlji i imaju za cilj da je što pre prođu. Azilanti se u proseku u azilnim centrima zadržavaju između nekoliko nedelja i nekoliko meseci, dok se iregularni migranti zadržavaju mnogo kraće. Iregularni migranti se okupljaju blizu granica i u graničnim gradovima na severu naše zemlje. Većina ljudi iz obe ove grupe želi da napusti Srbiju, iako postoji i jedan jako mali broj njih koji žele da ostanu, verujući da ovde mogu da pronađu bolji život.
Naše društvo u celini opterećeno je drugim problemima – kao što je sopstveno preživljavanje. Dobro sad, u Beogradu su mladi često opterećeni i time hoće li naći sebe i raditi ono što vole. Svačega ima u Srbiji. Ali uglavnom su ljudi orijentisani samo na sebe. Veoma slabo, površno i bez interesovanja reaguju na tuđe probleme.
Međutim, tokom prošle godine puno je ljudi putem medija saznalo za azilante u Srbiji, i reagovali su. Davali su hranu i odeću. Donirali su. Neki su odlazili da se upoznaju i lično pomognu. Bilo je jako dirljivo. Mislim da je to značajan pomak.
Šta se to uopšte dogodilo sa tim spaljivanjem kuća i blokiranjem puteva? Da li je u pitanju grassroots reakcija, da li meštani spontano dolaze na takve ideje jer imaju neku konkretnu štetu od izbeglica?
Tu vidimo do čega dovodi neodgovornost i manipulacija. U pozadini ovog širenja mržnje i lažnih glasina bili su politički i drugi interesi. Pali smo na tom ispitu. Država to nije adekvatno osudila, nije poslala poruku javnosti. Nije sprečila širenje mržnje prema drugom i drugačijem.
Koliko je danas azilanata u Srbiji? Koliko ih je u državama bivše Jugoslavije?
U prva tri meseca 2014. u Srbiji je registrovano 2.055 ljudi koji su zatražili azil. U 2013. ih je bilo ukupno 5.065, a sve su indicije da će već do septembra ove godine ta cifra biti nadmašena. Što se tiče bivših jugoslovenskih republika, tokom 2013. godine u Hrvatskoj je zabeležen pad u broju podnetih zahteva za azil i ukupno ih je bilo 1.090, za sto manje nego 2012. U Crnoj Gori ih je u 2013. bilo 3.550, u Makedoniji 1.343, u Bosni i Hercegovini 100, dok je u Sloveniji zabeleženo 240 zahteva za azil.
U Grčkoj ih, kažu, ima milion. Svaki deseti stanovnik Grčke je imigrant. Je li to istina? Da li je to dobro ili loše za Grčku?
Grčka je, htela to ili ne, od monokulturne zemlje poslednjih godina prerasla u multikulturnu. Procenjuje se da doseljenici čine 10% stanovništva. Njihov broj je naglo porastao i mnogi Grci uplašili su se da će izgubiti nacionalni identitet. To je dobro poznata priča.
Opet, vlasti reaguju neadekvatno, ne uspevaju da kontrolišu granice. Mediji ocrnjuju doseljenike, pa građani stiču pogrešnu sliku. Iako su danas grčke granice bolje obezbeđene, ljudi i dalje pristižu. Međutim, oni sve brže odlaze iz Grčke zbog ekonomskih teškoća, ksenofobije i nasilja koje raspiruje neonacistička partija Zlatna zora.
Kako se država Srbija odnosi prema njima? Kako se odnose ostale države na ruti migracija?
U Srbiji trenutno postoji pet centara: Banja Koviljača, Bogovađa, Sjenica, Tutin i Obrenovac. Pored njih, u okviru Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd postoji radna stanica za prihvat maloletnih stranaca bez pratnje roditelja ili staratelja i prihvatilište za maloletne strance u Nišu. Tokom celog postupka maloletnici bez pratnje imaju pravnu i psihosocijalnu podršku naše organizacije.
Svi centri su otvorenog tipa, osim ustanova u koje se smeštaju maloletnici bez pratnje, radi njihove bezbednosti. U centre za azil, sve ukupno, može da stane oko 600 ljudi. To podmiruje trenutne potrebe, pre svega zato što ljudi cirkulišu, brzo se dolazi i odlazi. U centrima dobijaju hranu, a tokom boravka u Srbiji imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć ako borave van centara i nemaju sredstava za izdržavanje, slobodu kretanja na celoj teritoriji Srbije, pravo na osnovno i srednje obrazovanje i poštovanje osnovnih ljudskih prava kao i za građane Srbije. Putnici se ne pritvaraju tokom trajanja postupka niti im je ograničeno kretanje.
U praksi, pak, azilni sistem u Srbiji ne funkcioniše dobro. Migranti nemaju lične karte tražilaca azila, teško mogu da borave u privatnom smeštaju, teško mogu da ostvare prava na socijalnu pomoć. Čekaju mesecima da se pokrene postupak, da podnesu zahteve za azil, a do konačne odluke čekaju još duže. Često bez isprava, azilanti su izloženi riziku od nasilja od strane domaćih kriminalaca, i uopšte svih koji ih vide kao dobru priliku da se o njih okoriste i podvrgnu ih seksualnoj ili radnoj eksploataciji.
Što se tiče odnosa ostalih država na ruti migracija, pre svega Grčke, Bugarske i Makedonije, za njih je karakteristično to da migrante smeštaju u pritvorne centre kada ih policija uhvati i ustanovi da nemaju dokumente. Često im se uskraćuje pravo da zatraže azil.
Bugarska je poslednjih meseci pokrenula „Plan zadržavanja", gde bugarska granična policija – koristeći silu – migrante vraća nazad u Tursku, bez mogućnosti da podnesu zahtev za azil. Tokom 2013. Bugarska nije uspela da obezbedi osnovne uslove za prihvat i smeštaj izbeglica. Nije uspela da obezbedi ni hranu. Bugarske procedure za dobijanje azila su veoma rđave. Zahtevi se odlažu, u pritvorima su loši uslovi, migranti su izloženi nasilju, maloletnici se ne leče.
U Grčkoj se migranti drže u pritvorima i po 18 meseci. Uslovi su jezivi. Lekari bez granica napisali su izveštaj u kome se kaže da su to uslovi nedostojni ljudskih bića.
Koliko je ljudi dosad zatražilo azil u Srbiji?
Od uspostavljanja azilnog sistema 2008. do marta 2014, u Srbiji je zabeleženo ukupno oko 13.849 zahteva za azil.
A koliko ih je dobilo azil?
Petnaest. I brojem: 15.
Na prvostepenu odluku čeka se enormno dugo, a potom treba čekati i na odluku Komisije za azil, i posle toga na odluku Upravnog suda. Većina ljudi pre ili kasnije ode iz Srbije, ne dočekavši rešenje svog zahteva. Od pomenutih skoro 14.000 zahteva, jedva stotinak ljudi je ostalo da sačeka odluku.
Zahtevi za azil često se odbacuju kao neosnovani, a odluke druge instance potvrđuju se bez detaljnijeg razmatranja. To pokazuje da su nadležni državni organi, predstavnici vlasti i sudovi, nedovoljno upoznati sa materijom azila. Administracija ne poznaje problem koji je plaćena da rešava. Službenici iz Odseka za azil retko posećuju centre. Pokretanje azilne procedure, a samim tim i mogućnost dobijanja azila u Srbiji, zavisi od toga da li će službenik Odseka za azil doći u centar ili ne. I onda naravno da ljudi odustaju i nastavljaju put.
Šta se dešava sa onima koji ne dobiju azil?
Moraju da odu iz zemlje. Ukoliko u određenom roku – najviše 15 dana po uručivanju odluke – ne napusti Srbiju dobrovoljno, biva prinudno udaljen.
Zbog čega se srpska država toliko plaši izbeglica? Stalno se priča o beloj kugi, opadanju nataliteta, planine su prepune praznih sela, kuća koje se ruše same od sebe jer u njima niko ne živi. Broj stanovnika opada u gotovo svim gradovima, povećava se odnos penzionera u odnosu na radne ljude, i to se uvek navodi kao problem, a sa druge strane država se štiti od svih koji bi hteli da dođu. Zašto?
Srbija je višenacionalna sredina, ali između različitih nacionalnih grupa ima malo komunikacije. Sve se svodi na egzistiranje na istoj teritoriji. Koliko zaista znate o Romima ili Albancima? Da li znate neku reč na romskom, ili makar jednu albansku pesmu? Sa tražiocima azila je još gore, jer često i izgledaju drugačije. Neznanje rađa strahove.
I sad, da država razmišlja dugoročno, možda bi u azilantima videla potencijal. Recimo, za oživljavanje mrtvih krajeva naše zemlje, sela u kojima žive samo starci. Tamo su polja koja niko ne obrađuje. Ali država ne razmišlja tako, država se plaši gubitka nacionalnog identiteta i kulture, radnih mesta, bezbednosti i čega sve ne.
Jedno moguće rešenje je integracija, podučavanje jezika i pravilna raspodela u lokalnim sredinama. Dakle, da ti ljudi nauče naš jezik i da postanu deo društva. Evo, čak i da ste vi nacionalisti, da li biste želeli da oterate te ljude ili da ih naučite našem jeziku, da proširite broj ljudi koji govore i pišu na našem jeziku?
Šta zapravo radi Centar za pomoć tražiocima azila? Kako sve to izgleda u praksi, kada taj jedan čovek, pojedinac, jedna ljudska sudbina, treba da pređe granicu ili mu se obezbedi odeća kako se ne bi smrzao u snegu, hrana da ne bi umro od gladi?
Mi pružamo pravnu i psihosocijalnu podršku. Za razliku od drugih sličnih organizacija, mi smo redovno na terenu. Povezujemo pravnike, pedagoge, psihologe, prevodioce, pravimo timove i stavljamo ih na raspolaganje onima kojima je to potrebno. Pored toga, radimo na izgradnji poverenja i razumevanja između meštana i tražilaca azila. Na primer, u Bogovađi i Loznici organizujemo redovna druženja školske dece sa migrantima, upisali smo azilnu decu u školu. Klinci su dobili mogućnost da se upoznaju sa različitim kulturama, probaju tradicionalna jela ili čuju muziku iz tih krajeva. Zatim, omogućili smo da se radno vreme lokalne seoske ambulante u Bogovađi produži na puno radno vreme. Organizovali smo i fudbalsku utakmicu između lokalnih političkih partija, meštana i tražilaca azila.
Organizujemo i studentske prakse studenata prava, političkih nauka, sociologije, psihologije. Sve sa ciljem da pomognemo tim ljudima, da ih obrazujemo, obučimo, da bi sutra mogli igrati aktivnu ulogu u azilnom sistemu – da bi mogli da prežive. Svi ti mladi profesionalci kroz angažman u našem Centru uče o humanosti, potrebi pružanja pomoći drugome, ali i o kompleksnoj problematici svetskih migracija. O kontekstu. Da bi preživeli moraju da razumeju kontekst. Jedan od najvećih problema ovde jeste to što malo ko razume kontekst globalnih migracija.
To nas je podsetilo na Badjua i njegove tekstove o globalizaciji. Danas, kaže on, savršeno dobro znamo da, ako je jedinstvo sveta jedinstvo objekata i monetarnih znakova, takvog jedinstva nema za živa tela, uprkos pričama o demokratiji. Umesto toga, postoje zone, zidovi, očajnička putovanja, prezir i smrt. Da li su putovanja migranata ta očajnička putovanja? Da li smo uopšte svesni tih zidova oko nas?
Mi smo ušuškani u udobnosti svojih života i ne mislimo mnogo o tome. Kada putujemo, uglavnom putujemo u zapadne zemlje i ne vidimo život od koga migranti beže. Dobro, vi ste putovali na Istok i Jug, vi znate, ali velika većina nije i nema pojma kako to izgleda. Međutim, kada stvari oko nas krenu da se urušavaju, kada nam ne ostane nijedan izbor osim da napustimo okvire u kojima smo gradili svoj identitet, tada počinje naše očajničko putovanje. Unezvereni i izgubljeni, prva stvar u koju udaramo jeste zid ili granica. Negde nas nipodaštavaju i preziru, negde prihvataju i teše. U svemu tome, gubimo ono što smo bili, putovanje nas menja i stvara od nas nekoga koga ni sami više ne poznajemo. To je cena koja se plaća.
Doduše, mnogi od nas znaju šta znači bezdomnost, šta znači to očajničko putovanje. Jugoslovenski ratovi stvorili su stotine hiljada izbeglica. Zato se trudimo da u javnosti migrante zovemo izbeglima, jer oni su upravo to – izbegli. Ljudi ovde poznaju iskustvo izbeglištva i tako im je lakše da razumeju, da saosete, pa i da pomognu.
Čitali smo kako u Evropskoj uniji postoje logori za migrante. Da li je to istina?
Poslednjih godina, u mnogim zemljama Evropske unije ustalila se praksa administrativnog pritvaranja tražilaca azila i ilegalnih migranata. I to će rasti, sigurno. Usvojili su Azilni paket 2013 i sada se članicama EU pružaju široke mogućnosti za pritvaranje migranata.
Uslovi u pritvornim centrima razlikuju se od države do države. U izveštajima nevladinih organizacija koje se bave ovom tematikom piše da migranti ne mogu da utiču na okolnosti svog pritvora. Moraju da prihvate uslove života u centrima – kakvi god oni bili. Moraju da prihvate život pored ljudi sa kojima su smešteni – kakvi god ti ljudi bili. Osim toga, organičavaju im slobodu kretanja. Nekad čak i u pritvornom centru nemaju pravo da se kreću kuda žele. Deca, žene i bolesne osobe posebno su pogođeni ovakvim uslovima, jer ih to čini još ranjivijima.
Zemlje na ovaj način pokušavaju da održe kontrolu nad kretanjem migranata u okviru svoje teritorije, neprestano težeći da smanje njihov broj. Ljudi se dehumanizuju, svodeći se na brojke koje treba smanjiti. Mi na to možemo gledati kao na nešto zlo, a zapravo, kako to izgleda? Negde u institucijama sede birokrate koje se bave merama i statistikom, to im je posao. Verovatno nikada nisu ni videli migrante. Mi radimo upravo suprotno: idemo na teren, upoznajemo ljude, znamo njihove sudbine. Kada ih upoznaš, više ne možeš biti ravnodušan. Kada se ta granica jednom pređe, ne možeš nazad u ušuškan život.
To budi previše loših asocijacija. Smemo li o tome uopšte razmišljati u kontekstu koncentracionih logora? Kada pogledamo dvadeseti vek, od Namibije i američkog juga do podeljenog Berlina, od Gaze, aparthejda, Severne Koreje, Staljinovog Birobidžana i Gvantanama pa sve do jugoslovenskih ratova – sve sami zidovi i ograđeni ljudi.
Veliko je to, taj civilizacijski nivo koji bi garantovao slobodu kretanja i odsustvo granica. Preveliko. Granica je nešto što odlikuje sva društva, pa i ona najrazvijenija. Kada dođete do zida i prelaza, do granice, kada stanete u red za pasošku kontrolu, shvatite koliko ste nezaštićeni, osetite kako strah i neizvesnost nabuja i krene da struji telom dok čekate da vam graničar pregleda dokumenta. Mislim, i ja to poznajem, sigurno i vi, prošli ste sto granica. Znate, ono kad vas merka granična policija. Smrtno ozbiljni izrazi lica, nesigurnost... Tada se podsetimo kako to izgleda biti stranac, sam naspram državnog aparata. Samo što vi i ja imamo gde da se vratimo.
Pravo da zatražite azil ako vam je život neposredno ugrožen, to je važna civilizacijska tekovina. To zvuči kao nešto što se podrazumeva, ali za to smo se morali boriti. To treba ceniti. Mnogo me plaše novi trendovi i politike u modernim evropskim društvima, kao što su antimigrantski stavovi i propaganda. Sve to u budućnosti može da se odrazi na jače i surovije restrikcije u pogledu kretanja stranaca, ali i u drugim, mnogo opasnijim vidovima.
Kada bi se granice otvorile i svi ti ljudi pohrlili i stigli u Evropu, šta bi se dogodilo?
Ništa. To je jedini način da moderna društva opstanu. Ako razmislite, i naše porodice su migrirale, možda u prvom, drugom ili trećem kolenu. Naši preci došli su iz drugih krajeva Balkana, ili ko zna odakle. Šumadija je pre samo sto godina bila pokrivena hrastovim šumama, Beograd nije imao više od sto hiljada stanovnika, a na Zlatiboru su se pružala nepregledna prostranstva borovih šuma. Potomci doseljenika su društvo u kome živimo. Migranti ne dolaze da prose, da žive od socijalne pomoći. Oni donose borbeni duh i želju za boljim životom – u protivnom se ne bi ni odlučili na jedan tako dalek i strašan put, za koji je potrebna velika hrabrost i duhovna snaga.
Primiti doseljenike znači osposobiti ih da se izdržavaju svojim radom, da vode normalan život. Pružajući podršku čoveku koji je izgubio sve, dajemo mu šansu da postane koristan član društva, aktivna jedinka koja je integralni deo društva. Kako se pravda strah od migranata? Razlozima čiste sebičnosti.
Zanimljivo je da Srbija i Balkan u tom velikom globalnom procesu igraju – po ko zna koji put u istoriji – ulogu vojne krajine, granice, bafer-zone između Moćnih i Obespravljenih, između jednih i drugih, između Prvih i Trećih. To nas podseća na veliki hrišćanski raskol, habzburške granične postaje i pokret Nesvrstanih. Uz istoriju prepunu izbeglica i nestabilnih granica, u kojoj meri je u našim krajevima razvijena kultura solidarnosti?
Moglo bi se reći da je to naša sudbinska uloga, da uvek stojimo na granici. Međutim, onda može da se postavi i pitanje gde smo to mi, na koju stranu naginjemo. U odnosu na Zapad, i mi smo bili obespravljeni, oni koji su se u drugoj polovini XX veka krili iza našminkane diktature i odmah do Gvozdene zavese, a kada se ta zavesa podigla nastupio je period političkih previranja i krvavih građanskih ratova. Nemačka je Srbiju tek krajem aprila ove godine proglasila za sigurnu zemlju porekla, a zahteve srpskih tražilaca azila neosnovanim.
Sa druge strane, poslednjih godina, i Srbija je postala zemlja u koju dolaze nesrećni ljudi, iz ratom razorenih područja, kao što su nekada i naša bila, bežeći da bi sačuvali sopstveni život – baš kao što smo i mi juče bežali. Kako ih dočekujemo? Palimo im kuće, organizujemo proteste i blokiramo puteve. Iščuđavamo se, kao, šta neki Sirijac ili Somalijac ima da traži u Srbiji i ko ga je pustio da dođe.
A opet, ima pravih ljudi. Mnogi građani organizuju sakupljanje odeće i obuće, nose hranu, nude svoja mesta za otvaranje azilnih centara, zovu nas, nude humanitarnu pomoć i volontiranje i primaju došljake u svoje domove – kao što je bilo u Sjenici i Tutinu. Solidarnost i spremnost da se pomogne čoveku u nevolji i dalje postoji u našim krajevima. I za to se vredi boriti.
Kao u pesmi Haustora. Stražari su okovani, konji su spremi. Oko tebe diše treći svijet.
Da. I digni visoko ruke, i mi te čekamo.
