Bugarska noć fotografija:

Priča koja sledi ne služi mi na čast. A opet, treba da se ispriča. Zlu ne trebalo.

Leto 2012, Bugarska, noć. Moja poznanica Ester i ja vraćamo se iz istanbulske Putničke kuće, upravo okončane. Staje nam kamiondžija, Turčin. Dobroćudan brka, matorac, otac porodice, gura nam pod nos fotke poodraslih sinova, sve zorli momci, razvlači harmoniku unučadi, a onda nas ostavlja na miru i zuri u belu štraftu puta.

U neki čas, poziva telefonom kolegu, drugog dobrodušnog brku očinskog pogleda. Večeramo na parkingu, svi zajedno, iz kamionske kujnice, imaju improvizovanu sofru, šamlice i primus za čaj i kahvu. Pričamo o trivijalnostima, cene skaču, putevi su loši, kismet je kučka, hajat je kratak, insan se muči ko hajvan i skita po božjem dunjaluku a do petnaestog sve potroši i još mu hanuma viče da ne valja. Posle večere smo već dobri, tapkamo se po ramenu. I kaže naš kamiondžija, slušajte, bugarski policajci sve sam kabadahija i fukara, ako vide dvoje u kabini ima da rebnu harač, nego daj da jedno pređe kod mog kolege pa ćemo voziti zajedno. Naravno, nema problema, pređem ja u drugi kamion. Za svaki slučaj fotkam registarsku tablicu prvog, u kome su Ester i moj ranac.

Vozimo se dalje, prvo kolega i ja, iza nas oni. Koji sat kasnije opet stanemo kraj puta, pauza, malo prodivanimo, pitam je kako ti je, kaže sve okej, hajirli čovek.

Ubrzo potom, njihov kamion nas pretekne i nestane u noći. Reko', arkadaš, nereye gidiyor? Kaže, problem yok, čekaće nas oni na sledećem stajalištu.

Prođemo sledeće stajalište. Pusto.

Kažem, arkadaš, zovi ga. Ne javlja se, kaže kolega i mršti se. A moj telefon ne radi u romingu. Napišem Esterin broj na cedulju i kažem, daj zovi. Centrala izbacuje. Kaže, to mu je firmin telefon, verovatno zato, a ona ima strani broj.

Putujemo tako kroz noć, i mislim: fin je onaj čika, neće valjda... a šejtan ne da mira. Ester baš i ne poznajem, al' deluje prilično smotano... Slušaj, kažem, moramo ih naći. Kolega uzima telefon, zove, opet ništa, psuje, lupa po volanu i dodaje gas. Reko, daj stani ovde, evo neka mehana, pa ću ja videti imaju li telefon. Fotkam i njegovu registarsku.

Utišan TV, progorene mušeme, žmirka sijalica. Par ljudi u poodmaklim stadijima alkoholnog raspada, tetka stoji za šankom. Kažem, treba mi telefon. Važno je. Njama, kaže ona, isključili nam. I pruža mi slušalicu da se uverim. Okrećem se gostima, kažem na nečemu za šta zamišljam da je bugarski, imam nužda po telefon. Jedan čičko sa debelim đozlucima zalepljenim selotejpom kaže, zboruvaš makedonski? Zboruvam, valjda, ne znam, daj mi telefon, nužda je. Kaže, vidim da je golema, na.

Opet centrala izbacuje.

Vratim se u kamion. Vozimo se kroz noć, a u glavi sve najgore. Prethodnu noć nisam spavao, pakovali smo Putničku kuću, sređivali stan, ceo dan se natezali sa gazdaricom oko kirije, krenuli na stop kasno. Misli se zapliću u delirijum najcrnjih slutnji. Kaže vozač, čok yorgunum, moram da dremnem makar petnajs' minuta. Reko', olmaz, zovem miliciju. Ako bude belaj, ti ćeš u apsane. On se mršti i vrti glavom.

Tamam, kaže. Ne istiyorsun? Reko', pretražićemo kamionske parkinge. Jedan po jedan.

Prvi parking. Hodam između redova kamiona. Besan, pre svega na sebe. Deset godina stopiram, i sad ovo sranje! Stiskam čakiju u džepu i kažem sebi, ne misli, traži.

Vozimo dalje. Sledeći parking. Opet hodam kroz pomrčinu, među desetinama kamiona. Ugledam poznatu ciradu. Proverim tablicu: on je. Unutra mrak, navučene zavesice. Krvnički zalupam o staklo.

Vrata se otvore. Proviri Esterina glava.

– Si dobro? – pitam.
– Da... onako. Pričaću ti.

Kamiondžija je na ležaju, spava ili se pravi da spava. Reko, dodaj mi rance, idemo. Kroz glavu mi prođe da mu zasečem gume, al' kažem sebi, mani. Samo će se džumbus napraviti. Usput se javim njegovom kolegi, ok je sve, iyi akšamlar.

Ester sedne na bankinu. Čika je u početku bio okej, kaže, napravili su pauzu da sipaju gorivo, tamo su dugo čekali, bio je zamišljen i nešto je zviždukao. Posle su nastavili i došli na ovaj parking. Tu je krenuo da je nagovara, prvo ljubazno, onda sve napadnije, da bi na kraju pokušao fizički da je odvuče na postelju. Ona se iskobeljala, odgurnula ga i sela na sedište, a on je legao iza – možda jer je odustao, a možda da prikupi hrabrost. Utom sam ja zalupao.

Od trenutka kad su nas pretekli nije prošao pun čas, mada je meni izgledalo kao da je prošla noć i da će svakog trena istok zarudeti sabahom.

Bistrili smo potom, u drugim kamionima, takođe turskim, kojima smo prešli ostatak puta. Ne znam, kažem joj. Fotografije dece, unučadi, ljubaznost, drugarski sohbet, mezetluk, čaj, kolega. Sramota me, al' jedno ne kontam: kako je moguće da je tako jebeno dobar glumac? Predstava je bila vrhunska.

Ester se ne slaže. Nije on to planirao, kaže mi, bar ne sasvim. Možda je imao neku polumisao u zapećku mozga. Mala misao koju odbaciš, a ona, mic po mic, rovari. Prvo je sebi dopustio da se dovede u tu situaciju. Ubedio je sebe da on nije čudovište i da ništa neće biti. Sitni koraci, malo ideš na ruku okolnostima, malo okolnosti idu na ruku tebi, odluka se krčka, polako dozreva. Verovatno je često tako kad se spremaš na zlo. Razumeš? Čovek sâm ne zna kuda će sebe odvesti.

Ne znam da li je tako bilo. Znam samo da nema grđeg šejtana od insana, da čovek najlakše ispadne budala kad poveruje u svoju pamet, i da među ljudima zulum nikad nije daleko.

I znam da više nema razdvajanja na stopu.