Kaiowa Guarani, 1943. Foto: Museum of the Indian collection
Kamperi, kampujte u Parani. Ili bolje nemojte: uzdržite se. Ostavite svoje zamašćene papire, neuništive flaše i prazne konzerve na poslednjim evropskim terenima. Tu posejte rđu svojih šatora. Ali, sa one strane pionirske granice, tokom kratkog vremena koje nas deli od konačnog pustošenja tih predela, poštujte bujice zamućene od žute pene koje poskakujući padaju niz vrtove usečene u ljubičaste bazaltne padine. Ne gazite po vulkanskoj peni čija je kiselina osvežavajuća; razmislite pre no što zakoračite u nenastanjene livade i veliku vlažnu šumu četinara koji se probijaju kroz splet lijana i paprati da bi podigli ka nebu svoje oblike nalik našim jelkama postavljenim naopačke: te kupe se ne istanjuju ka vrhu, već obrnuto – geometrijska vegetacija koja bi očarala Bodlera – slažu oko stabla sve šire šestougaone ravni svojih grana tako da poslednja liči na džinovski štit. Reklo bi se da je taj devičanski i svečan predeo tokom više miliona vekova sačuvao lice karbona i da su ga nadmorska visina i udaljenost od tropa odmakli od amazonske zbrke i dali mu nepojamno veličanstvo i uređenost, osim ako u svemu tome ne vidimo tragove delovanja jedne iskonske rase koja je bila mudrija i moćnija od naše i čiji nestanak nam je omogućio da prodremo u taj uzvišeni park, danas tih i prepušten zaboravu.
Na toj zemlji što se uzdiže nad obalama reke Tabagi, na oko 1000 metara nadmorske visine, prvi put sam se sreo s divljacima dok sam pratio jednog oblasnog načelnika Službe za zaštitu Indijanaca.
Od svog kratkotrajnog susreta s civilizacijom, urođenici su zadržali samo brazilsko odelo, sekiru, nož i iglu za šivenje. Sve ostalo je bio čist promašaj. Izgrađene su im kuće, a oni su živeli napolju.
U vreme otkrića, čitavu južnu zonu Brazila nastanjivale su grupe srodnih jezika i kulture koje su kasnije sve obuhvaćene imenom Ge. Njih su, po svoj prilici, potisnuli nedavni osvajači iz grupe tupi jezika, koji su već zauzimali čitav priobalni pojas i s kojima su oni bili u sukobu. Zahvaljujući tome što su se povukli u teško pristupačna područja, pripadnici plemena Ge s juga Brazila nadživeli su za nekoliko vekova Tupije, koje su kolonizatori brzo istrebili. U šumama dveju južnih država, Parane i Santa Katarine, male skupine divljaka održale su se sve do XX veka; neke od njih su možda postojale još 1935, ali su tokom poslednjih sto godina bile tako surovo proganjane da su postale nevidljive; međutim, oko 1914, brazilska vlada je većinu saterala u nekoliko centara i tu ih nastanila. U početku je bilo pokušaja da se oni integrišu u moderni život. U selu Sao Žeronimo, koje mi je služilo kao baza, postojale su bravarska radionica, pilana, škola i biblioteka. Alat je redovno dopreman u naselje: sekire, noževi, ekseri; deljeni su odeća i ćebad. Dvadeset godina kasnije odustalo se od tih pokušaja. Služba zaštite je ostavila Indijance da se sami snalaze kako znaju i umeju i time pokazala onu istu ravnodušnost s kojom su se prema njoj odnosile vlasti (u međuvremenu je, doduše, povratila nešto od ugleda) i pribegla je, protiv svoje želje, drugoj metodi, to jest podsticanju urođenika da sami nešto preduzmu i da sami sobom upravljaju.
Od svog kratkotrajnog susreta s civilizacijom, urođenici su zadržali samo brazilsko odelo, sekiru, nož i iglu za šivenje. Sve ostalo je bio čist promašaj. Izgrađene su im kuće, a oni su živeli napolju. Pokušaj njihovog stalnog nastanjivanja u selima je propao i oni su ostali nomadi. Krevete su iscepali za vatru i spavali su na zemlji. Stada krava koja su im poslale vlasti skitala su po svojoj volji jer su urođenici s gađenjem odbijali njihovo meso i mleko. Drvene stupe, koje su se mehanički pokretale naizmeničnim punjenjem i pražnjenjem posude pričvršćene za jedan krak poluge (sprava česta u Brazilu, gde je poznata pod imenom monjolo, koju su verovatno Portugalci doneli sa istoka), trunule su od neupotrebe, jer su urođenici i dalje ručno drobili kukuruz.
Na moje veliko razočaranje, Indijanci Tibagija nisu, dakle, bili „pravi Indijanci", a još manje su bili „divljaci". Ali oni su naivnu predstavu etnografa-početnika o njegovim budućim iskustvima lišili poezije i time ga poučili opreznosti i objektivnosti. Našavši ih manje „netaknutima" no što sam očekivao, ubrzo sam otkrio da su tajanstveniji no što izgledaju. Oni su potpuno ilustrovali onu sociološku situaciju „primitivnih" koja se posmatraču iz druge polovine XX veka prikazuje kao jedina moguća: naime, da je njima civilizacija surovo nametnuta i da je njihovo interesovanje za nju prestalo čim je više nisu doživljavali kao opasnost. Njihova kultura, jednim delom sačinjena od drevnih tradicija koje su se oduprle uticaju belaca (na primer, turpijanje i ukrašavanje zuba, i danas često među njima), a drugim od onog što je prihvatila od moderne civilizacije, bila je originalna celina; koliko god lišeno živopisnosti, njeno proučavanje za mene nije bilo ništa manje poučno od posmatranja čistih Indijanaca s kojima sam se kasnije sreo.
Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to više nije rika jaguara koje smo načas čuli u sumrak.
Ali, naročito otkad su ti Indijanci bili prepušteni sami sebi, mogli smo posmatrati čudan poremećaj površne ravnoteže između moderne i primitivne kulture. Ponovo su na površinu izbili stari načini života i tradicionalne tehnike, proistekli iz jedne prošlosti čiju živu bliskost ne bismo smeli zaboraviti. Odakle potiču one divno uglačane kamene stupe koje sam pronašao u indijanskim kućama među emajliranim tanjirima, kašikama kupljenim na pijaci i – ponekad – posmrtnim ostacima neke šivaće mašine? Iz trgovanja u tihim šumama sa stanovništvom iste rase koje je ostalo divlje i čija ratobornost još brani neka područja Parane od krčilaca? Da bi se odgovorilo na to pitanje, valjalo bi precizno poznavati odiseju onog starog indijanskog pustolova koji se kasnije penzionisao u jednoj vladinoj koloniji.
Ti predmeti koji navode na razmišljanje opstaju u plemenima kao svedoci vremena kad Indijanci nisu znali ni za kuću, ni za odeću, ni za metalne alatke. A u napola svesnim ljudskim uspomenama čuvaju se i stare tehnike. Poznatim, ali skupim i teško dostupnim šibicama, Indijanac pretpostavlja obrtanje ili trenje dva meka komada palminog drveta. A na zidovima napuštenih kuća često nalazimo stare puške i pištolje koje su nekad delile vlasti, dok ljudi love u šumi pomoću luka i strele, jednako vešto i pouzdano kao i oni narodi koji nikad nisu videli vatreno oružje. Na taj način, drevni oblici života, površno prekriveni zvaničnim nastojanjima, ponovo sebi krče put, s jednakom sporošću i izvesnošću kao i one kolone Indijanaca koje sam susretao u šumi i koje su svojim kretanjem pravile jedva primetne staze dok su se u napuštenim selima rušili krovovi.
Tokom petnaestak dana putovali smo na konjima neprimetnim stazama kroz šumska prostranstva tako ogromna da smo često morali zaći u noć kako bismo stigli do kolibe u kojoj je trebalo da otpočinemo. Ne znam kako su konji uspevali da kopitima nađu tlo u pomrčini sasvim neprozirnoj od rastinja koje je gradilo krov trideset metara iznad naših glava. Pamtim samo sate i sate jednoličnog konjskog kasa. Katkad bismo, zbog neke rupe ili kosine, naglo poleteli napred i, da bismo izbegli padove, ruke su uvek morale biti spremne da zgrabe visoki lučni rub seljačkog sedla; po svežini koja se dizala s tla i po pljuskanju znali smo da prelazimo nekakav gaz. A onda bi klackalica krenula na drugu stranu kad bi konj pošao uzbrdo; po njegovim neskladnim pokretima, koje u pomrčini nismo uspevali da protumačimo, činilo nam se da želi da zbaci sedlo i jahača. Kad bi ravnoteža ponovo bila uspostavljena, valjalo nam je da ostanemo budni kako ne bismo izgubili onaj poseban predosećaj koji nam je, bar svaki drugi put, omogućavao da izbegnemo neku nevidljivu nisku granu uvlačeći glavu među ramena.
Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to više nije rika jaguara koje smo načas čuli u sumrak. Sad je to pseći lavež, što znači da je konačište blizu. Nekoliko minuta kasnije naš vodič menja pravac; prateći ga, prodiremo na mali ugar gde ograda od prepolovljenih debala obeležava tor; ispred kolibe od palminih dasaka s krovom od slame kreću se dva obličja odevena u tanko belo platno: naši domaćini, muž često portugalskog porekla, žena Indijanka. Pri svetlosti fitilja zamočenog u petrolej, brzo obuhvatamo pogledom sve što tu ima da se vidi: pod od nabijene zemlje, sto, ležaj od dasaka, nekoliko sanduka koji služe kao stolice i, na ognjištu od stvrdnute gline, kuhinjsko posuđe, to jest kante za benzin i prazne konzerve. Zurimo da razapnemo mreže za spavanje provlačeći konopce kroz pukotine u zidovima; ili se smeštamo upaiol, čija streha štiti kukuruz od kiše. Koliko god to izgledalo čudno, gomila suvih klipova kukuruza još obavijenih lišćem može poslužiti kao udoban ležaj; ti vretenasti plodovi klizaju jedni preko drugih i celina se prilagođava obliku i položaju spavačevog tela. Nežan miris suvog kukuruza, slatkast, sličan mirisu trave, ima čudesno umirujuće dejstvo. Ipak, u sitne sate čoveka razbude hladnoća i vlaga; s proplanka se diže mlečna magla; žurno se vraćamo u kolibu gde ognjište blista u večitom polumraku tog doma bez prozora, čiji zidovi liče na zbijenu ogradu. Domaćica sprema kafu koju je prethodno ispržila na tankom sloju šećera sve dok ova nije postala sjajna i crna, i zrna kukuruza razvaljana u pahuljice s komadićima slanine, što se zove pipoca; okupljamo konje, sedlamo ih i nastavljamo put. Za nekoliko trenutaka, orošena šuma će se sklopiti nad zaboravljenom kolibom.
Svi nose, kao i mi tokom putovanja, velike šešire od trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade. Kod oba pola u svim uzrastima izražen je mongolski tip: mali rast, široko i ravno lice, istaknute jagodice, kose oči, žuta koža, crna i ravna kosa – koja kod žena može biti dugačka ili kratka – slaba ili nikakva maljavost. Živi se samo u jednoj prostoriji.
Rezervat Sao Žeronimo pruža se na oko sto hiljada hektara; u njemu žive četiristo pedeset urođenika raspoređenih u pet-šest zaselaka. Na osnovu statističkih podataka koje sam pre polaska pregledao u stanici, mogao sam da procenim pustošenja izazvana malarijom, tuberkulozom i alkoholizmom. Već deset godina ukupan broj novorođenčadi nije premašio sto sedamdeset, dok se samo dečji mortalitet peo i do sto četrdeset osoba.
Obišli smo drvene kuće koje je izgradila savezna vlada, grupisane u sela od pet do deset ognjišta na obalama vodenih tokova; videli smo i zabačene kuće koje su ponekad gradili sami Indijanci: četvrtasta ograda od palminih debala povezanih lijanama, s krovom od lišća koji je uz zidove pričvršćen samo na ćoškovima. Zavirili smo, na kraju, i pod strehe od granja, gde nekad čitava porodica živi pored neiskorišćene kuće.
Stanovnici su okupljeni oko vatre koja gori i danju i noću. Muškarci uglavnom nose pocepanu košulju i stare pantalone, a žene platnenu haljinu na golo telo, a ponekad i običan čaršav zavrnut ispod pazuha; deca su savim gola. Svi nose, kao i mi tokom putovanja, velike šešire od trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade. Kod oba pola u svim uzrastima izražen je mongolski tip: mali rast, široko i ravno lice, istaknute jagodice, kose oči, žuta koža, crna i ravna kosa – koja kod žena može biti dugačka ili kratka – slaba ili nikakva maljavost. Živi se samo u jednoj prostoriji. Tu se u svako doba dana jede slatki krompir, koji se peče u pepelu i hvata dugim mašicama od bambusa; spava se na tankom sloju paprati ili na prostirci od kukuruzovine, s nogama okrenutim vatri; tokom noći, malo preostale žeravice i zid od slabo spojenih debala jedina su odbrana od mraza na hiljadu metara nadmorske visine.
Kuće koje su izgradili Indijanci imaju samo tu jednu prostoriju; ali, i u onima koje je podigla vlada samo se ona koristi. Tu su po podu razastrta sva blaga Indijanca, u neredu koji je skandalizovao naše vodiče, caboclos iz susednog sertäo; predmeti brazilskog porekla teško se mogu razlikovati od onih lokalne izrade. Među prvima se obično nalaze sekira, nož, emajlirani tanjir i metalni sudovi, krpe, konac i igla za šivenje, katkad neka flaša, pa čak i kišobran. I nameštaj je krajnje oskudan: nekoliko niskih drvenih stolaca poreklom iz plemena Gvarani, kojima se služe i caboclos; korpe svih veličina i namena, koje ilustruju tehniku „unakrsnih šara", tako čestu u Južnoj Americi; sito za brašno, drveni avan, tučkovi od drveta ili kamena, nešto grnčarije i, na kraju, mnoštvo sudova različitih oblika i namena, napravljenih od abobre, ispražnjene i osušene tikve. Kako je teško domoći se tih jadnih predmeta! Ponekad nam ni poklanjanje prstenova, ogrlica i broševa čitavoj porodici nije bilo dovoljno da uspostavimo neophodan prijateljski kontakt. Čak je i znatna količina novčanica od hiljadu reisa, čudovišno nesrazmerna siromaštvu željenog predmeta, ostavljala domaćina ravnodušnim. „Ne može." „Da je on sam izradio taj predmet, rado bi ga dao, ali on ga je davno nabavio od jedne starice koja jedina zna da pravi takve stvari. Ako nam ga da, kako će naći drugi?" Starica, naravno, nikad nije tu. Gde je? „Ne zna" – neodređen pokret rukom – „u šumi..." Uostalom, šta svi naši milreisi znače starom Indijancu koji se trese od groznice, na sto kilometara od najbliže prodavnice koju drže belci? Čoveka je stid da tim ljudima oduzme kakvu malu alatku čiji nenadoknadivi gubitak bi ih bacio u još veću oskudicu...
Kakav zaklon nalaze oni u gustoj šumi? U kojim skrovištima čuvaju lukove i strele? Tek ponekad u uglu kakve kuće može se videti pokoji zaboravljeni primerak. Kakvim obredima i verovanjima obnavljaju veze?
Ali biva i sasvim drukčije. Da li bi mi ova Indijanka prodala ovaj lonac? „Bi, drage volje. Nažalost, nije njen. A čiji je? Ćutanje. – Njenog muža? Ne. – Njenog brata? Ni njegov. Njenog sina? Ne, nikako." Lonac pripada njenoj unuci. Unuci pripadaju svi predmeti koje bismo želeli da kupimo. Posmatramo tu devojčicu od tri-četiri godine koja čuči kraj ognjišta zaokupljena prstenom koji sam joj maločas stavio na prst. Moramo se, dakle, pogađati s gospođicom, a roditelji u tome ni na koji način ne učestvuju. Prsten i petsto reisa ne ostavljaju na nju nikakav utisak. Ali prihvata broš i četiristo reisa.
Pleme Kaingang pomalo obrađuje zemlju, ali su njegova osnovna zanimanja lov, ribolov i sakupljanje divljih plodova. Njihov ribolov je loša imitacija tehnike belaca, te učinak mora biti slab: savitljiv prut, brazilska udica pričvršćena na kraju konca s malo smole, ponekad komad krpe zamenjuje konac. Lov i sakupljanje upravljaju tim nomadskim životom u šumi po kojoj čitave porodice lutaju više nedelja a niko ne zna njihova tajna skrovišta i zamršene puteve. Ponekad bismo, na okuci neke staze, naišli na njihovu malu trupu kako izlazi iz šume da bi odmah ponovo u njoj nestala; na čelu su išli muškarci, naoružani praćkom za lov na ptice – bodoque – koja izbacuje kuglice; preko ramena su nosili pleteni tobolac s municijom od ilovače. Pratile su ih žene; one su na leđima teglile sve porodično blago u korpi koja je trakom od platna ili kore drveta bila pričvršćena za čelo. Tako putuju i deca i kućne potrepštine. Oni bi jedva usporili hod, mi bismo zadržali konje i, posle nekoliko izmenjenih reči, šuma bi ponovo zamukla. Znamo jedino to da će sledeća kuća – kao i tolike druge – biti prazna. Koliko dugo?
Taj nomadski život može potrajati danima i nedeljama. Sezona lova i sezona plodova – jaboticaba, pomorandži i lima – izazivaju masovna kretanja čitavog stanovništva. Kakav zaklon nalaze oni u gustoj šumi? U kojim skrovištima čuvaju lukove i strele? Tek ponekad u uglu kakve kuće može se videti pokoji zaboravljeni primerak. Kakvim tradicijama, obredima i verovanjima obnavljaju veze?
I povrtarstvo ima svoje mesto u toj primitivnoj privredi. Ponekad usred šume nailazimo na urođeničke krčevine. Oskudan zeleniš zauzima nekoliko desetina kvadratnih metara okruženih šumskim zidinama: banane, slatki krompir, manioka, kukuruz. Zrno se najpre suši na vatri, a onda ga u avanu tucaju jedna ili dve žene. Brašno se jede takvo kakvo je ili zamešano s masnoćom u čvrstu pogaču; tome se dodaje crni pasulj; jede se i meso divljači i napola pripitomljenih svinja. Ono se uvek peče na ražnju iznad vatre.
Treba pomenuti i koro, blede larve od kojih vrve neka trula stabla. Uvređeni ruganjem belaca, Indijanci energično poriču svoju sklonost prema tim živuljkama i tvrde da ih ne jedu. A kad se bane u kakvu indijansku kuću, može se u magnovenju, pre no što je sakrije neka brza ruka, opaziti činija u kojoj gamižu te dragocene poslastice.
Treba pomenuti i koro, blede larve od kojih vrve neka trula stabla. Uvređeni ruganjem belaca, Indijanci energično poriču svoju sklonost prema tim živuljkama i tvrde da ih ne jedu. Ali, dovoljno je proći šumom da bi se na tlu opazio dvadeset-trideset metara dugačak trag koji je ostavio veliki, potpuno oguljeni pinheiro oboren olujom. Tuda su prošli oni što traže koro. A kad se bane u kakvu indijansku kuću, može se u magnovenju, pre no što je sakrije neka brza ruka, opaziti činija u kojoj gamižu te dragocene poslastice.
Nije lako prisustvovati vađenju koroa. Poput zaverenika, dugo smišljamo kako da to izvedemo. Jedan Indijanac koga muči groznica, sam u napuštenom selu, izgleda nam kao lak plen. Stavljamo mu sekiru u ruku, drmusamo ga i podstičemo. Zaludu, izgleda da on nema pojma šta tražimo od njega. Da li će to biti još jedan neuspeh? Utoliko gore! Potežemo svoj poslednji argument: hteli bismo da jedemo koro. Uspevamo da dovučemo žrtvu do jednog debla. Udarac sekirom oslobađa mnoštvo kanala u dubini debla. U svakom od njih nalazi se velika beličasta životinjka, prilično slična svilenoj bubi. Sad se valja pokazati. Pod nedokučivim pogledom Indijanca, obezglavljujem svoj plen; iz njegovog tela izbija masna beličasta masa koju, posle izvesnog oklevanja, prinosim ustima: po gustini i mekoći liči na puter, a po ukusu na kokosovo mleko.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska.
