Cela nedelja u Muban Chom Buengu (ili Chom Bungu, ili Chombuengu... Sve su to oficijalni engleski nazivi) je bila krajnje dinamichna. Od 9 do 14 mi traje radno vreme koje provodim surfujuci netom u potrazi za literaturom. U 12 je ruchak. Buduci da u ovom selu ima veliki broj restoranchica josh mi se nije dogodilo da obedujem niti na istom mestu, niti isto jelo, niti sa istim ljudima (uvek sa nekim drugim profesorom ili studentima). Ono shto je zajednichko svim tim ruchkovima je shto svi uvek prvo predlozhe da probam som tam! Som Tam je slatko-ljuta salata od papaje sa kikirikijem za kojom su tajlandjani prosto ludi. Ja sam imao tu chast da probam som tam prvi dan boravka u Chom Buengu i vrlo lukavo sam koristio izgovor da zelim da probam nesto novo jer od svih predivnih jela koje sam ovde probao som tam je na ubedljivo poslednjem mestu. Kombinacija slatkog voca sa slanim i ljutim zachinima mi nikako ne prija na toj temperaturi, mada kako dani odmichu sve mi se vishe dopada i preti da se popne na zavidno mesto na lestvici.
Posebno moram izdvojiti studentsku kantinu, koja je otvorena samo u vreme ruchka kada se najvishe dvanaest razlichitih kuvarica i proizvodjacha (jer ima 12 kuhinjica) skupe na jednom mestu sa svojim ponudama za ruchak i zbog direktne konkurencije svako se trudi da se pokazhe u najboljem svetlu a sve za cenu od 38 dinara po jelu.
Popodne kad bismo zavrshili sa obavezama, mene, Mariju i Emu bi uvek chekao drugachiji program. Par kilometara od Chom Buenga na zapadu, nalazi se stari budistichki hram. Nashe novostechene drugarice i drugari (Gift, Mai, Angun i Jeng) su nas tamo poveli. A kad god bismo negde krenuli vozili bi nas skuterima. Oni prosto ne vole da peshache. Do hrama vodi put koji seche kroz poplavljena polja pirindza. Buduci da je bilo kasno popodne odsjaj zalazeceg sunca davao je poseban ugodjaj chitavom krajoliku. Sam hram je vrlo skroman, smeshten je na jednom od mnogobrojnih brda kojima vishe pristaje naziv "ostrvo". Zapravo, chitavo to brdo je hram, a polozhaj na kom se nalazi - sa statuom bude, molitvenikom i kucicama za duhove okrenutim prema istoku i nizom platformi za meditaciju okrenutim prema zapadu, chitavom tom mestu dodaje dozu mistichne duhovnsti koja posebno dolazi do izrazhaja za vreme zalaska sunca, kada nebo postaje crveno i ljubichasto, kako nad horizontom tako i ispod horizonta u odsjaju pirindzanih polja. Svi budistichki monasi u Tajlandu nose narandzasti sari (neshto poput toge), briju glave i obrve, svi imaju isti smireni izraz lica i jako retko progovaraju. Na ovom mestu sam prvi put video budistichku monahinju. One su dosta redja pojava i za njih ne vazhe ista pravila u budistichkom hramu. Nose belo i takodje nemaju ni kosu ni obrve.
Platforme za meditaciju gledaju prema zapadu.
Nashi drugari su nas nauchili kako se ukazuje poshtovanje monahu i kako da se pravilno molimo budi. U klechecem polozhaju, telom okrenutim prema statui bude i sklopljenim dlanovima uz grudi, prvo kazhemo "anshali", zatim prislonimo sklopljene dlanove uz chelo uz rechi "wan ha" i na kraju se naklonimo da chelom dodirnemo pod ispred nas govoreci "apiwa", i tako 3 puta. Chetvrti put se ponove samo prvi, drugi pa opet prvi korak. Budi nikad ne prilazite obuveni, obuca se ostavlja na ulasku u hram i sledeca stvar koju morate zapamtiti (u ovom momentu prestajem sa numerisanjem jer sam izgubio nit pa postaje poprilichno naporno), je da nikad stopalima ne upirete prema budi, budistichkom sveshteniku ili bilo kome drugom. Ovde se to smatra vrlo ruzhnim i nekulturnim chinom!
Gift, Angun i Mai na "oltaru" budistichkog hrama Chombung.
Pored budine, tu se nalaze i statue drevnih monaha i budinih sledbenika. Pored statua tu su i 7 cupova, iznad svakog se nalazi skulptura bude u razlichitim polozhajima, svaka simbolizuje jedan dan u nedelji. Kazhu da ce vas pratiti sreca ako stavite novchic u onaj cup koji odgovara vashem danu rodjenja. Kako nisam mogao da se setim kog dana sam rodjen preskochio sam taj ritual. Sledece sto nam je privuklo pazhnju je tabla sa 30 zhutih blokova papira, na svakom neshto ispisano tai i kineskim pismom. Ispred papirica stoji crvena drvena chasha sa gomilom letvica iste boje i materijala. Na svakoj letvici je ispisan jedan broj na tai jeziku, a sve za potrebe izvodjenja sledeceg rituala. U klechecem polozhaju drzheci chasu tresete je gore dole sve dok jedna letvica ne ispadne. Prva letvica koja ispadne oznachava vash srecan broj. Sa table odcepite papiric sa vashim srecnim brojem na kojem je zapisana vasha sudbina. Posle svega toga shvatio sam da je budizam najzabavnija od svih religija :).
Blago predvecherje nad poljima pirindza. U pozadini se naziru Burmanske planine.
Po povratku iz tog velichanstvenog krajolika, studenti muzike su nam svirali na tradicionalnim Tajlandskim instrumentima a devojke su nam i odigrale tradicionalni svadbeni ples. Sve to nam je jako otvorilo apetit taman pred vecheru u jednom autentichnom Tajlandskom restoranu (u kojem radni nasha drugarica Fiat). Nekoliko stvari me je odushevilo u vezi sa ovim restoranom. Postoje tri velika stola, jedan sa salatama, jedan sa prilozima i slatkishima i jedan sa mesom. Ako bi se neko osudio da ove stolove nazove shvedskim ispao bi totalna budala. U pitanju je jedan od "All you can eat" bufeta ali hranu pripremate sami. Po ceni od 177 dinara po osobi, dobijete sto sa okruglim metalnim loncem punim uzharenog uglja, pouloptastu metalnu ringlu sa zhljebovima sa strane u kojima se krchka voda, zatim, negranichenu kolichinu vode u svim agregatnim stanjima (voda sa ledom se kazhe Nam Keng) i neogranichenu kolichinu hrane!! Caka je u tome shto osoblje koje vas ljubazno usluzhuje pazi na to da se sva hrana koja je na vashem stolu pojede. Jer ako bilo shta ostane placa se dodatna cena, kao kazna! I stvarno bi do placanja kazne doshlo da ja nisam bio tu :)
Kolichina rakova, lignji, ribe, svinjetine, junetine, pachetine i ko-zna-chega-tine koju sam te vecheri pojeo sa sve neverovatno ljutim sosevima i zachinima je zabrinula prisutne devojke a odushevila prisutne momke. Ono shto u tom momentu nisu znali je chinjenica da bi ta vechera bila chak i preoskudna da je sa mnom bio josh jedan zemljak (pogotovu Sremac) ;).
All you can eat buffet! Po Tajlandskoj tradiciji zhene pripremaju hranu dok mushkarci opushteno kuliraju
Drugim danima uvek bismo vecherali u razlichitim restoranima i cena bi se kretala od 38 do 90 dinara po osobi (u zavisnosti od restorana, ne od hrane). Do sada sam probao skoro sva chuvena tajlandska jela: som tam (salata od mlade papaje), tom jam kung (ljuta vrela chorba sa rachicima, najpoznatije jelo tai kuhinje), kao pat kai, kao pat mu (przheni pirinach sa piletinom ili svinjetinom), senek mu namtok (chorba sa rezancima i svinjskom krvlju), suki jaki (japanska chorba sa morskim plodovima, tajlandjani je jako vole), pat ka pao (przheni pirinach sa veoma veoma ljutim svinjskim mesom), zatim yam vunsen, lam mu i razna druga jela chijih naziva i sastojaka se vishe ne secam. Inache, Tajlandjani obrok ne jedu u fazama kao mi. Sve shto planirate da pojedete se strpa u jedan tanjir ili zdelu, a cheshce se na sredinu stola iznesu sva naruchena jela pa svako copa po malo, tako shto prvo umochi u zdelu sa sosom pa u svoj tanjir, zalogaj po zalogaj. Nece vas zaobici osecaj da u ustima zhvacete predjelo, salatu, glavno jelo, desert i cvece iz komshijske saksije u isto vreme! Ruku na srce, nece se svima to dopasti. Dok sam ja ekstatichno uzhivao u svemu tome i vikao "aroj maak" (shto znachi - veoooma ukusno), Shvedjanke su radje uzhivale u 5 puta skupljim picama, shpagetama, KFC-burgerima itd.
Slatkishi i kolachi su vema raznovrsni i preukusni a "kanom buang" mi je omiljeni, to su izvesne palachinkice sa belim shlag-kremom i rendanom papajom. Aroj maak!
Uz jelo obichno, pored neophodne vode i leda, ide i ledeni napitak od chaja (biljke chaj) ili direktono cedjeno voce (pri chemu je ananas ubedljivo najjachi izbor). Kako sam krochio na tle Tajlanda obecao sam sebi da necu okusiti ni kap Koka Kole. U realizaciji obecanja mi je pomogla chinjenica da Koka Kole u Tajlandu skoro nigde nema, mozhe se eventualno chuti za nju. Zato se svaki dan rasturam od Pepsija jer se prodaje na svakom koraku po ceni od 36 dinara po litru! Jednostavno ne mogu da odolim toj gaziranoj hemijskoj bljuvotini, narochito posle, recimo, pat ka pao-a koji je toliko ljut da su mi usne gorele a ochi suzile (a i svi ostali lokalni napici su previshe slatki). Ovde i u najvecoj zabiti u dzungli mozhete naici na Pepsi frizhider, i chesto vam (zbog reciklazhe flasha) sipaju ceo sadrzhaj u plastichnu vrecicu punu leda i gurnu jednu debelu slamku! Utopija! U svojoj sobi sam instalirao jedan ekser na zid na koji okachim vrecu Pepsija kad se vratim s posla.
Ostatak radne nedelje proveli smo na slichan nachin, obilazak atrakcija u Chom Buengu, upoznavanje lokalnih obichaja i nachina zhivota. Ljudi koje sam do sada sreo su izuzetno ponosni na svoju kraljevinu i tradiciju. Ispred svake kuce nalazi se tajlandska zastava. U svakom manjem mestu nalazi se bar velika statua bude ako ne hram. Pored svakog hrama i ispred skoro svake kuce u dvorishtu nalaze se kitnjaste kucice na stubovima, ponekad sa minijaturnim merdevinama. U pitanju su "San Pra Pun" - kucice za duhove koji chuvaju objekte uz koje se nalaze. U 8, 15 i 18 sati na radiu svira himna i svi u tom trenutku prestaju sa poslovima i ustaju. U hramove, kuce i vecinu objekata nikad ne ulaze obuveni. Ja sam iz svojih patika izvadio pertle josh u Novom Sadu tako da sam olakshao sebi mnogo vishe nego shto sam mislio.
Svuda svaki dan idem biciklom jer bih previshe odskakao od ostalih ako bih se uputio peshke. Medjutim i ovako odskachem jer izgleda da jedini ja poshtujem saobracajne propise i vozim pravom stranom ulice! Kada sam dobio bicikl, nisu mi dali nishta chime bih ga mogao zakljuchati. Kada sam zatrazhio katanac, domacin mi je rekao da mi ne treba katanac jer niko nece voziti taj bicikl osim mene (?). Kad sam bolje osmotrio, u selu postoji na hiljade motora i biciklova i nijedan nikad nije vezan. Dodushe, jedne vecheri nisam zatekao bicikl na svom mestu, zatekao sam ga tamo tek sutradan ujutru :)
Prisustvovao sam i sceni gde odrpani polu-kloshar krvavih ochiju pronalazi svezhanj novchanica iza neke starice koja je sedela pored mene i zatim joj ga ljubazno uruchuje i odlazi pre nego shto je odushevljena starica stigla da mu zahvali. Jednostavno ljudi su ovde veoma prijatni, gostoljubivi, velikodushni, izrazito ponosni i poshteni i uvek nasmejani!
Ono shto smo nas troje evropljana primetili, a profesor Brajan potvrdio je da ponashanje i nachin razmishljanja studenata odgovara uzrastu kasne osnovne i pochetku srednje shkole kod nas. Zbog njihovog malog rasta skroz sam upao u taj trip, ali kad malo vishe vremena provedete sa nekim shvatite da su u pitanju totalno zrele i ozbiljne osobe, koje uskoro cheka surova buducnost: celodnevni poslovi, plate retko preko 150 evra od chega moraju da izdrzhavaju mnogobrojnu porodicu, treba i da zapochnu svoju, a nemaju svi podjednako dobre uslove da studiraju. Mnogi meshtani ovog sela zhive u garazhama i barakicama ispred kojih drzhe donekle urednije prodavnicu, restoran, tezge ili radionicu. Ipak sam imao tu srecu da provedem veci period u maloj urbanoj sredini, daleko od velikih gradova i upoznam pravi Tajland, daleko ispod maske luksuznih plazha Puketa i nocnih klubova Pataje... Koje cu takodje obuhvatiti svojim puteshestvijem i dokumentovati. ;)
