Shvedjanke odoshe jednog chetvrtka gospodnjeg na hodochasche po najvecim turistichkim lokacijama zemlje Tajland i troshe silne krune zaradjene u IKEA-i proteklih meseci, a sve pre no shto krenu put zimom obrgljene Shvedske. Ja, sa druge strane, zheljan morske obale, sam se prikljuchio grupi IAESTE studenata iz Bangkoka u nameri da vikend provedu u Hua Hinu, malom turistichkom naselju na zapadnoj, unutrashnjoj obali Tajlanda. U petak uveche seo sam u kombi Chom Bung - Bangkok, koji me je odvezao direktno na Sai Tai Mai (juzhnnu autobusku stanicu) odakle krece aftobus za Hua Hin a tamo sam se i nashao sa ostalim chlanovima druzhine. Put je trajao par sati a koshtao je 270 dinara. Usput sam sa nemcem Malteom (inzhenjerom po struci) raspravljao o problemima svetske i prednostima nemachke ekonomije... Samo sam pomislio dokle bi Srbija do sada dogurala da je izgubila bar jedan od silnih ratova u istoriji!

U Hua Hin smo stigli nesto pre ponoci i smestili se u lokalu koji drzhi izvesni Stiv, mladi britanac iz Manchestera a navijach Liverpula. Nismo ni spustili ruksake a vec nas je startovalo par poprilichno antipatichnih, loshe obuchenih transvestita (ne znam da li smem da dodam i "jeftinih"). Nocenje smo platili 240 bahti po osobi (po troje u sobi sa velikim brachnim krevetom). Naglashavam da smo dobili specijalan popust jer je Stiv prijatelj nashem domacinu Eku.

Ono shto mi se svakako nije dopalo od prvog momenta kako sam krochio u ovo mesto je da sve vrvi od stranaca, internacionalnih restorana, pabova, lokala, nediskretnih javnih kuca i gej barova. Najvishe ima britanaca, koji ovde provode celu zimu... Mnogi chak i voze kola jer chinjenica da se u Tajlandu vozi pogreshnom stranom ide ruku izopachenim britancima. Upoznao sam i jednom kanadjanina, motorasha, SAD-mrzca koji nas je uputio u nocni zhivot Hua Hina i prezentovao nam svoju motorashku bandu "Head Stone Riders", koju je tamo osnovao i koja postoji vec duzhi niz godina. Inache Hua Hin na tai jeziku znachi nadgrobni spomenik (iliti eng. head stone) zbog stena na plazhi koje izgledaju upravo tako. Gradom dominira ogromni Hilton hotel u podnozhju kog se nalazi brdo pabova. Sve u svemu ovde jednostavno vise nisam imao utisak da se nalazim u Tajlandu.

19. 11. 2005. Hua Hin. Celu noc smo proveli u karaoke baru vrishteci u mikrofon a izlazak sunca dochekali na plazhi. Odnosno, pokushali smo da ga dochekamo ali je ono izashlo iza gustih sivih oblaka. Doruchkovali smo rano u restoranu na dokovima uz zaglushujuce zvuke talasa. Jutro u Hua Hinu

Kasnije, nas domacin organizovao nam je posetu jednoj izolovanoj plazhi i pecini u stenama iznad nje - Tam Praya Nakon u blizini Hua Hina. Vecina nas jos nije spavalo shto je samo pogorshalo chinjenicu da smo zbog uzburkanosti mora do plazhe i pecine morali doci peshke, pentrajuci se do vrha a potom silazeci (pa sve puta 4) niz dugi niz klizavih isklesanih stepenika (a chesto i bez njih). Vec u prvom usponu granulo je sunce i drastichno ulepshalo prizor mora i ostrva na horizontu.

Pentranje a zatim silazak do pecine je bio nadasve iscrpljujuc i mukotrpan ali zato prizor koji me je tamo dochekao me je ostavio u bestelesnom stanju u kom ne postoji fizichka bol. Chitava pecina je zapravo ogromna duboka rupa u steni u kojoj je u davna vremena izgradjeno svetilishte i sve je vrlo vrlo charobno. Zato neka slike kazhu ako imaju shta... Plazha je okruzhena stenama i puna palmi te borova

Tam Praya Nakon

Danijela, Thomas (ludi shvajcarac-francuz) i ja tj. JA u sredini

Podnozhje pecine u kojoj se nalazi svetilishte je osvetljeno dnevnom svetloshcu kroz ogromnu rupu na svodu

Posle svega toga chekao nas je ruchak u restoranu na plazhi, a onda duuugo ishchekivana relaksacija u morskim talasima... Sanuk! - shto bi rekli tajlandjani. Ko pushteni s lanca... Thomas sav obeznanjen aplicira kung fu napad bolesnog zhdrala u mom pravcu, u pravi chas da se sklonim i spasem sebe i kameru!

Ova mala ekskurzija koshtala nas je 700 bahti po osobi!! Nakon kupanja u moru doshao sam sebi. Po povratku u Hua Hin vecherali smo u otmenom restoranu u kom ne postoji jelo ispod 100 bahti... Riba u sosu od 700 bahti po tanjiru bi realno za tu cenu trebalo da peva! Da sam ja kojim sluchajem naruchio tako neshto siguran sam da bi propevala...

Preko dana, i uveche Hua Hin je josh gori... Pored silnih lokala, brojni butici, prodavnice, tezgice, lutajuci trgovci zatvaraju vidik svakome ko bi eventualno hteo da VIDI! I da situacija bude zategnutija trgovci su uglavnom veoma agresivni i veoma ozbiljni u nameri da svoju robu prodaju poshto poto. Svi imaju kez od uveta do uveta a engleski im je dovoljno dobar da svoju robu opishu u najboljem svetlu uz veliki broj epiteta. Lazhni osmesi, lepljiva ljubaznost i repulsivno ulizivanje mi nikako ne prija posle vechere od 100 bahti. Cene sa druge strane su malo previsoke, ponekad smeshno visoke u odnosu na cene u Chom Bungu za istu stvar, a kako i ne bi bile kada su namenjene opushtenim zapadnoevropskim turistima koji ne mare mnogo za razliku izmedju 100 i 1000 bahata. Ja sam uzhivao da, koristeci svoje siromashno poznavanje tai jezika, svakom trgovcu objashnjavam kako sam ja bedni student koji je doshao u Tajland iz siromashne i daleke zemlje Srbije da radim a ne da se zezam (khm! khm!), te da isti predmet u selu u kom radim mogu da kupim po 10 puta nizhoj ceni i kako mi nekad chak i plate da kupim shtogod. Tako se dogodi da najuporniji i najrazumniji trgovci toliko spuste cenu da postane chak prihvatljiva i za mene. Tako sam doshao u posed raznih suvenira a da to nije mnogo bolelo (recimo dve majce odlichnog kvaliteta za 300 bahti).

Inache uspostavio sam nove standarde cenkanja. Nekoliko puta sam dobio robu po nizhoj ceni iako sam bio spreman da platim i ponudjenu. Ne znam kako mi to polazi za rukom, ali sumnjam da u Tajlandu pochetna cena postoji samo fazona radi. A na mestima punih turisata cene spushtam bezobrazno nisko bez pardona ;). Posvetiti malo pazhnje jeziku se vishe nego isplati...

Posle malo luftiranja po lokalima, pabovima i bezanja od transvestita, krajnje iscrpljen zaspao sam na praznom krevetu a probudio se izmedju grka i nemca...

20. 11. 2005. Hua Hin. Ujutro proshetao sam plazhom sam, nashao jeftin doruchak (za 10 bahti), pokvasio patike, pozdravio se sa ekipom i slanih patika uhvatio prvi (i poslednji) voz za Ratchaburi. Podsecam da sam put do Hua Hina od Chom Bunga platio 250 bahti. Povratak vozom me je koshtao 24 bahte!! Razlog zbog kojeg se stranci uglavnom odluchuju da ne koriste usluge tajlandske zheleznice je opravdavajuce dobar jer vozovi u Tajlandu su posebna pricha... Koju cu svakako isprichati sledecom prilikom ;) Zheleznichka stanica Hua Hin