ilustracija: Uroš Krčadinac
Evo jedne čudne slučajnosti, koja će verujem biti draga čitaocima "Bantustana".
Prošle godine u Sarajevu upoznao sam Šandora iz Pešte, s kojim sam započeo saradnju oko vizuelizacije otvorenih javnih podataka. Šandor je kupio dve knjige: jednu za sebe, zbog crteža i mapa; drugu za prijateljicu, suprugu svog venčanog kuma i najboljeg prijatelja, koja je poreklom iz malog sela na Čepelskom ostrvu. To selo je danas jedino mesto u Mađarskoj sa srpskom većinom, gde se još uvek neguje neobičan lokalni dijalekt našeg jezika, neka vrsta srpskohrvatskobunjevačkomađarskog jezičkog gulaša. U jednoj od tamošnjih polica sada se nalazi i "Bantustan".
Znate li kako se zove to selo? Lovra. Kao jedan od glavnih likova iz knjige – Lovre – Korčulanac s kojim sam putovao kroz Keniju, Ugandu i Ruandu!
Je li moj did moga sebe tražit? Matera i tetak odrasli na golon stinju. Mizerja! Grđa no ovdi. Kačamak i suha plava riba. Mora je radit, žgobavit se da ne skapaju od gladi. A mi, usrid sranja odrasli, a razmaženi... Tako neko vrime. Niko kuntenat. Gledamo taj urban falšo svit, aktivište, cukune raznorazne, i mislimo, san li ja naša sebe? Želimo vlastitu dramu u kojoj ćemo bit glavnin junakon.
Meni je lično Lovre najdraži junak u knjizi. Zato me je podudarnost ganula, ali ne samo zato. Etimologije Lovre i Lovra, naime, sasvim su različite.
Dalmatinski Lovre potiče od lovora, lovorike – latinskog laurusa nobilisa – mediteranske biljke kojom su kitili pobednike i pesnike. Panonska Lovra, pak, potiče od mađarske reči lórév, što znači "konjski gaz" ili "konjski plićak". Naziv se odnosi na ravničarsko blato i podseća na vreme kada je Lovra bila mesto gde su skeledžije prevozile ergele s jedne na drugu obalu Dunava.
Tako su se u ovoj slučajnoj rimi, sinhronicitetski, spojili panonski, balkanski i jadranski identitet, a naša interaktivna mapa gradova, kojoj smo namerno obrisali granice, dobila je novo značenje.
