Godine 1915. ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu, i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano - poneo sa sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, našao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sa sobom. Najzad, do Prištine dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda, deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam, dakle, morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovanjem, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da za uvek propadnu. "Idi, bedo!"- mislio sam bacajući ga. - "Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te preko Albanije?"
I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.
Ali ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast, već ih poveravam jednoj Srpkinji, Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.
Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini, a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam se i ja u Skoplje. Malo dana, zatim, i ja saznajem tužnu vest, da su Bugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih.
Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac, koji je stanovao u Prištini, umro je, i, čim je bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: "Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao!"
Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje.
—
Odlomak je preuzet iz Predgovora Sumnjivom licu Branislava Nušića. Zbog jakog satiričnog tona kojim se ismeva birokratija u vreme vladavine Obrenovića, ovaj komad, koji je Nušić napisao 1887/8, čekao je na svoju pozorišnu premijeru skoro četrdeset godina. Sumnjivo lice je na beogradskoj pozornici prvi put prikazano 29. V 1923. godine.
