Peca Popović i Erik Klepton // Fotografija: P. Popović, lična arhiva
Erik Klepton i ja?! To vam je jedna neobična saga o Gitaristi i Poštovaocu.
Bilo je popodne 9. oktobra 1979. godine. Erik Klepton sa svitom od osamnaest ljudi sleteo je na Surčin avionom iz Minhena. Čekaju ga dva lična telohranitelja i ekipa Televizije Beograd. Englezi me upozoravaju da Erika nerviraju priče s novinarima i da zato od 1974. nikome nije dao intervju. Glupo je i da pokušavam, kažu.
Gitarista je niži nego što sam mislio. Obrijan, nosi tamne naočare i mada u farmerkama i kožnoj jakni, upadljivo je elegantan. Prilazim mu.
– Zdravo!
– Zdravo!
– Radujem se što si ponovo u Beogradu.
Na njegovom licu čudna grimasa.
– Otkud znaš da sam već bio u Beogradu?
Umesto odgovora smeškam se i poklanjam mu prestižnu monografiju o Beogradu uz reči da je to poklon poštovaoca. Zatečen je. Pruža mi ruku, zahvaljuje se na daru i ponovo pita:
– Stvarno, kako znaš da sam bio ovde. Mislio sam da je taj detalj vrlo privatan.
Odajem mu tajnu: u jednoj knjizi doslovno piše: „Krajem avgusta 1965. godine ostavio je Majelovu grupu The Bluesbreakers, seo u veliki američki auto i otišao na šest meseci u Grčku.“ Po logici stvari, auto je morao proći kroz Beograd. Sad se on smeje. Na opasku telohranitelja da imam sve što je o njemu pisano u Jugoslaviji, Gitarista pita: - Stvarno?!
Dogovaramo se za susret u hotelu.
– Zašto je toliko protiv novinara?
– Ne mrzim novinare. Neka rade svoj posao, samo da razumeju zašto nisam spreman za intervjue. Nemam šta novo da kažem.
U praznom hodniku hale Pionir sedeli smo na običnoj, drvenoj sportskoj klupi i pričali o pesmi Lejla. Zaneseno je objašnjavao svoju verziju starozavetnog mita o ženi koja ne sme da se voli. Pesnik Nizami Ganjavi je tu persijsku ljubavnu priču o Lejli i Majnunu upakovao u knjigu od koje se Klepton dugo nije odvajao i pod čijim je uticajem prepoznao svoju ličnu dramu.
– Kako izgleda izjaviti ljubav ženi jednog od Bitlsa?
–Kada si poznat, nije problem u tome. Teže je kako prijatelju pogledati u oči, pritom čoveku koji ti je uvek činio samo dobro, i reći: „Volim tvoju ženu!“
– I?
– Znao je pesmu.
Zajedno smo prošli put od svlačionice do bine Pionira. Pre nego što se popeo na scenu, dočekao ga je nezapamćen huk obožavalaca, pružio mi je svoje pivo da ga „doradim“ i namignuo. Tada sam primetio nešto što me je veoma uzbudilo. Osoba za koju je još 1965. godine neki obožavalac ispisao sudbonosan grafit „Klepton je bog“ vidno je drhtala. Čovek u bogu imao je tremu. Običan ljudski strah. Stegao sam mu ruku i uzvratio mig.
– Sve će biti u redu. Mi ovde te volimo.
Progutao je knedlu i otišao uz stepenice na binu. Hala je eksplodirala dok je on uključivao svoj stratokaster u pojačalo. I tako sledeća dva sata. Detonacija do detonacije. Sutradan smo posle doručka pili kafu u hotelu Jugoslavija. Klepton je bio vidno zadovoljan.
– Hoćeš li ponovo doći?
– Svakako, ja sam za.
– Kakve utiske nosiš?
– Divno je svirati nekome ko te razume.
Na rastanku mi za uspomenu poklanja svoju trzalicu i potpisuje sliku nastalu na sinoćnjem koncertu. Ispisuje: Sa zahvalnošću, E.C. 10. oktobar 1979.
Da budem iskren, ja zapravo nikad nisam završio razgovor, niti počeo intervju sa svojim omiljenim gitaristom.
—
Odlomak iz knjige "Rokopisi" Petra Pece Popovića (Zepter Book World 2008) prenosimo ljubaznošću autora.
