- septembar 1905.
Sve manje volim posao koji sam prinuđena da vršim i sa neugodnim iznenađenjem konstatujem da ja upravo nisam sposobna za učiteljicu. Uopšte, ja više volim da imam posla sa knjigama nego sa ljudima. Za naukom bih otišla na kraj sveta. No ja, eto, ne mogu ni do Beograda.
- januar 1906.
Pesme mi ne valjaju, a ja moram da ih pišem, jer u momentu dok ih stavljam na hartiju imam iluziju da su savršeno dobre. No razmak od 3-4 dana pokazuje mi pravo stanje stvari i ja uviđam da su ono samo stihovi, a ne pesme.
- mart 1906.
Otac ne može pojmiti kako ja ne mogu biti zadovoljna tako lakom službom kao što je učiteljska, i to još u varoši koja ima električno osvetljenje, park i vojnu muziku! Majka se čudi kako može devojka mojih godina da ne pomišlja na udaju i da odbije dva prosioca koje bi svaka druga oberučke prihvatila. Njima je nepojmljivo moje stalno nezadovoljstvo i ukazuju mi na sreću tamo gde ja i ne pomišljam da je tražim.
- mart 1906.
Osećam nešto užasno u ovoj tišini oko sebe i čini mi se – naročito noću – da čujem brzo i ujednačeno bežanje vremena. Moj organizam dobiva tada jedno novo čulo, i to što njime saznajem ispunjava me užasom.
- maj 1906.
Dobila sam nepovoljno pismo od kuće, tako nepovoljno da sam ga odmah iscepala. Ali sam dobro odgovorila. Vele da mi valja misliti kako ću da spremam sebi „veš“, jer, eto, da me ko zatraži, čime bih dočekala svatove!!! Kako Ivanka, pa Dobrila, pa Canda? Sve se spremaju, ne ispuštaju ručni rad iz ruku, čim o ferijama dođu u Trpinju. A ja samo dovlačim kojekakve knjižurine i fantaziram. No šta se to njih tiče ako ću i da ludujem, i da besnim, a ne samo da fantaziram? Otac prosto ne može verovati da ću podneti ostavku. Čekaj, uveriću te, i još kako!
- jun 1906.
Da li mi je žao što ostavljam Tuzlu? Kada sam pre dve godine dolazila ovamo imala sam sasvim druge ideje i namere, pa sam zasigurno držala da se ovde stalno nastanim. Ali moja priroda ne može da se veže za jedno mesto. Ima nečega skitničkog u mojoj prirodi koja voli eksperimentisanje. Moja radoznalost sva je na površini i traži nove utiske u novim sredinama. Ja moram dalje, pa ma ceo svet bio protiv toga.
Samo napred, pa dokle se može.
--
Iz dnevnika koji je vodila 19-godišnja učiteljica Katarina Bogdanović.
