fotografija: Dragan Jovanović
JOVA: Za naš 3. tradicionalni Prolećni bekpeking, Okolnosti su svoj deo posla odlično odradile. Veliki petak se savršeno plasirao između Dana državnosti i Praznika rada, državni menadžeri su nepogrešivo odradili tzv spajanje praznika i preda mnom ni krivim ni dužnim se pojavilo jakih nedelju dana lufta. Kraj aprila, zemlja miriši, sneg curi s planine, mlaki vetrovi golicaju tabane...
Kolko u ponedeljak uveče sedeli smo u Banattransovom autobusu, on se dobrih pola sata provlačio uz Mostarsku petlju i preko Gazele, ali kada je pod gumama osetio široku sremačku ravnicu nezadrživo se stuštio na zapad. Nekih 8 sati kasnije silazimo iz busa u mokro, hlaaadno i još uvek mračno jutro koje navodno krije famoznih 16 Plitvičkih jezera u neposrednoj blizini.
Otkud baš tamo? Pa tamo je lepo, kažu ljudi, kažu i knjige i slike. Proleće je, rano je za planinu a vode su velike, i more je lepo jer još nije sezona. Jeste, postoji to pitanje bezbednosti, ljudi su zabrinuto reagovali na naš plan, ali iz ove zemlje gde god da mrdneš, ako nećeš da se zezaš sa vizama, razmišljaš je l se neko "tvoj" zamerio nekom tamo i da li ćeš zbog toga da se vratiš kući s nogama napred. Ne volim da razmišljam na taj način. Obećao sam Bodži da neću usput polemisati s ljudima i dogovor je pao.
BODŽA: Rado sam prihvatila ideju da učestvujem u ovom putopisu, da postanem više od junaka a to bi značilo – zažmuri i još jednom doživi sve.
Dok se gradio plan putovanja dan posvećen Plitvicama obećavao je najviše, pogled na jezera iz turističkog vozića još više. Sunce izvire i nestaje, voda samo izvire, ako se koji potok i sakrije za trenutak, kasnije ga možeš naći u jednom od slapova, ali ne verujem da ćeš ga prepoznati. Taj novi slap ima svoje lično (vlastito) ime a plitvička priča se jednostavno nastavlja. Joviša i ja nosimo po fotoaparat al’ ovog puta ne brinemo da će fotografije biti monotone, imamo samo jednu nedoumicu – ko će uhvatiti bolji momenat!? Drvena staza pomaže da priđeš gomili kapljica. Hodaš. Osvrneš se oko sebe.
Smeješ se oduševljeno. Gledaš i samo gledaš! Ne dišeš a opet ne veruješ! Ne vredi! – ta atmosfera se jednostavno ne može tek tako dočarati,…ili ja nisam dovoljno talentovana?
Međutim, Veliki slap je činjenica – tih 72 metra vladaju svojom sopstvenom teritorijom, priđeš li bliže – postaćeš kap, ovde i Jovišina drskost izostaje.
Nije nam se vraćalo u smeštaj. Duboko disanje ne može se opravdati usponom. Zastajemo na svakih 2 minuta…mrak kao da zbog nas kasni.
Plitvička jezera je moguće obići za nekoliko sati. Autobusi i brodići voze na pola sata. Ideja je da se autobusom stigne do najuzvodnijeg jezera i onda prošeta laganom nizbrdicom. Brodić saobraća preko najdužeg jezera. Možete izabrati jednu od 4 predložene ture u zavisnosti od raspoloživog vremena i zatim pratiti savršeno jasne putokaze. Ulaznicu u Nacionalni park koja služi i kao karta za autobus i brod platili smo po 50 kuna.
Ujutru na stopu čudan susret. Pojavljuje se lokalni alkos, staje na stop do nas, razgovara nešto s nama, ja mu odgovaram kolko moram, muči se da otvori paklo pljuga. Posle par minuta daje mi novčanicu od 100 kuna (cca 13 e), bez objašnjenja. Moje odbijanje naravno ne pomaže, on ustopira nekog poznanika za vožnju u lokalu i ostavi me zabezeknutog sa kintom u ruci.
Malo kasnije uđemo u bus za Split. Stajanje odmah u Korenici pred kafanom, zatim put na jug u Krbavsko polje, pa Gradac, posle desno na zapad, preko prevoja Prezid, slećemo u Dalmaciju dugim spustom iznad Zrmanje, pa u Obrovac. Među planinskim grebenima pored kojih smo prolazili na prvi pogled se izdvajao jedan prvo na zapadu, a kasnije na severu, viši od ostalih i surovo beo. Velebit. Imao sam ga u planu, noćima visio na internetu zbog njega, skinuo opise staza, mape, spisak planinarskih domova, zamišljao pogled na arhipelag pred njegovim nogama, uzdisao gledajući slike Rožanskih kukova i Malog Alana...i nekoliko dana pred put odustao ne uspevši da sklopim ni jednu turu koju bih strpao u manje od 4 dana za dolazak sa Plitvica, uspon, šetnju i silaz na more.
Putevi meridijanskog pravca kroz Liku deluju prilično slabo prometno, pa je sopstveni prevoz praktično neophodan. Vredi razmisliti o bike turi Plitvice – Mala Kapela – Otočac – Oltari – Zavižan. A onda, neki od predloga sa http://hps.inet.hr/izleti/zavizan.htm.
Štajga u Šibeniku, pauza 5 minuta, istrčavam u šetnjicu da njušnem more, četvoro ljudi pali po pljugu pored busa. ... . Dotrčavam iz šetnje, kondukter svira ukrcavanje, svih četvoro gase pljuge od kantu za smeće i ubacuju opuške u istu. Gore pomenutu. Kantu. !
Bio je drugi dan puta, a već smo išli u srce Dalmacije. Imao sam u glavi i na papiru razrađen plan za Plitvice (odrađeno brže i efikasnije nego po planu), Velebit (sada otpao čak i iz rezerve), Makarsku i Biokovo. I po neku ideju o Braču. Znači biće dosta improvicije. Startujem gospodina koji lista neki turistički prospekt nadajući se kakvoj zanimljivoj informaciji u njemu. Ispostavlja se da je čovek turistički radnik pa sam ostatak puta do Splita proveo u zanimljivoj priči s njim. Na informaciju o tome odakle dolazimo čovek nije krio oduševljenje i bukvalno mi je čestitao (sa sve stezanjem ruke) što sam došao.
U Splitu nas dočekuje savršenih 210 C (sledećih dana će porasti za još koji stepen), vedro nebo koje ćemo za svaki slučaj nositi sa sobom sve do Beograda i trajektna luka parkirana odmah pored autobusnog kolodvora na obali. Imamo lufta za šetnju pre trajekta. Šoferi su stoka kao i kod nas – laktam se za prolaz preko zebre. Šetamo niz rivu prema Marjanu. Nenamerna asocijacija - mota mi se po glavi jedna stara pesmica od Direktora i trudim se da je baš ne pevušim na glas.
Supetar je najveće mesto na Braču. Neki som je parkirao pikapa neposredno ispred table sa turističkom mapom grada, istežemo vratove preko haube i krećemo u potragu za kampom. U polasku nismo hteli da se opterećujemo kamp opremom jer gro kampova radi tek od prvi svibnja, medutim, načuli smo usput da je kamp u Supetru otvoren i ako uspemo da se uvalimo u neki bungalov sa ćebadima to je već mnogo lepše od privatnog smeštaja. Posle duže šetnje uz malo lutanja stižemo u kamp, on je defitivno pust ali može da se uđe. Mediteranski bor râdi kolko miriši, kultivisani terasasti platoi u šumici plaču kako dugo se niko nije opružio po njima, a ja fasciniran atmosferom nudim kraljevstvo za šator, 2 vreće i podmetač ne bismo li ostali da njušimo ove borove i u snu. Kristališe mi se u glavi pojam koji u našim glavama stoji iza reči more. Pored velike količine mirišljave vode, More se sastoji od korpulentnih kamenih strmina i mnoogo borovog šmeka. Zato mi je takozvano Crno more, jednog septembra delovalo tako bedno - na 20ak metara od njega (bar u okolini Burgasa) raste kukuruz iz zemlje crnice, samo je bara malo veća nego kad Zasavica, kod mene u Mačvi, poraste u aprilu.
Smeštaj nalazimo brzo i lako, mesto je turističko a nije sezona. U pitanju je apartman sa tradicionalnim bračnim krevetom ;-), raspakujemo se i odlazimo u šetnju do predivne šumice nakrivo nasađenih borova koju smo još sa trajekta ošmekali na obali zapadno od luke. I nosimo neko crno, splitsko, točeno u vinari odmah pored pristaništa.
Ujutru smo na autostopu. Hvatamo prevoz do Nerežišća. U Nerežiškom ataru smo planirali da vidimo dve stvari. U knjizi putujmo zajedno, putujmo jugoslavijom (Školska knjiga, Zagreb, 1981) Ilija Živanović kaže : "Primjerice, treba vidjeti alepski bor što raste na krovu crkvice sv. Petra! Računa se da je taj borić star stotinu i pedeset godina, a visok je jedva metar. Najstariji ga Nerežišćani cijela svoga vijeka pamte jednako velika." Nacrtao se pred nama čim smo izašli iz kola u centru sela. Ajmo dalje.
Ilija dalje piše: "Malo je onih i u samim Nerežišćima koji će nas znati uputiti do >>kolačakolačkolačkolač<< nastao u blizini kojega većega grada, bio bi poznat, njegova bi se slika kočoperila na turističkim prospektima. Ovako, samuje u tišini okolnih vinograda i čeka rijetke posjetioce da se nagledaju njegove ljepote." Pa, tu smo, i uspeli smo da se raspitamo.
33'28.9'' igd, cca 350m nmv. Put je kameni, prolazi između vinograda ograđenih uobičajenim kamenim zidićima, desno se pruža pogled na krševitu dolinu obraslu posnim zelenilom, a ume i more da se pojavi.
A kolač ? Čika Ilija je rekao, nama je ostalo samo da ga gledamo i da se čudimo.
Od Nerežišća nastavljamo autostopom prema istoku do Pražnice. Brač je poznat po belom kamenu (Ilija: "Bračani neće propustiti priliku da se pohvale kako je od njihova mramora podignuta Bijela kuća u Washingtonu, sveučilište u Bengaziju, spomenik Churchulu u Londonu, zgrada SIV-a u Beogradu..."), stvarno viđamo kamenolome i kamione natovarene raskošno belim kamenom usput, što me po malo čudi jer pejzaž Brača je uglavnom smeđ i pokriven vegetacijom, za razliku od krečnjačkih grebena na kopnu.
Zbog nesporazuma sa autobuskom linijom kasnimo na trajekt za Makarsku. Kasnije popodne iskačemo iz kamiona na skretanju za Selca i šetamo poslednja 2 kilometra nizbrdo do Sumartina.
Sumartin je lenjo i pitoreskno (što bi rekao Teofil Pančić nisam ga video, ali kakvo je to selo ako nije pitoreskno) mestašce na krajnjem istoku Brača, smešteno – začudo - u zalivu koji je otvoren prema jugu pa se sa rive pogled ne pruža na Biokovo nego na Hvar. Predveče smo prošetali preko brda prema istoku i ugledali najlepšu obalu na celom ovom putu, a i šire. Kamen se preliva u bojama od smeđe preko drap i žute do snežno bele, poliven je zracima zalazećeg sunca delimično u senci ostrva, prošaran retkim rastinjem i savršeno nepravilnog reljefa. Staza dalje vodi preko veštački nasute plaže pa nazad na rivu i u luku.
Spavamo naravno u bračnom krevetu, ustajemo u zoru i hvatamo trajekt u 6.00 za Makarsku. Nalazimo smeštaj i prepakujemo se – sve već rutinski, ekspeditvno i kvalitetno – i razdvajamo se. Ja oko pola devet - sa dobrim zakašnjenjem u odnosu na plan - krećem u osvajanje Biokova, a Bodža koja je u turu krenula kao rekonvalescent posle operacije ligamenata ostaje da cunja po Makarskoj.
Hercegnovljanski putopisac Marko Car (1859-1953) u delu Naše primorje kaže : “Varoš Makarska skrkla se amfiteatralno u dnu prostrane uvale, na samoj ivici mora. Sama varoš je prilično progrušana zelenilom; nad njom se, međutim, ustremila stravična vrlet, - golorebrasto Biokovo, - sa čijih se vrhova zimi niz padinu spušta i po moru širi besan severac, takozvana primorska bura. Biokovo je u mnogo čemu slično planini Velebitu. I ono deli primorje od zagorskih strana, te su njegove morske bočine, kao i na Velebitu, strme, kršne, gole i od kiše i snegova izlokane, dok su mu istočni obronci šumoviti i pitomiji.”
Biokovo se od svih dinarskih planina najstrmije diže iznad mora. Na nepuna 3 kilometra horizontalnog rastojanja od obale izdiže se na celih 1422 metra nmv vrh Vošac a kakav sa njega pogled može da se pruži na Makarsku pod nogama, obalu i okolna ostrva na dlanu, možete zamisliti. Zbog te nagle strmine koja znači i vrhunsku pristupačnost sa obale izabrao sam baš Biokovo za planinarsku epizodu ove ture.
Detaljnu tehničku priču o usponu na Biokovo sam našao na http://hps.inet.hr/izleti/biokovo.htm. Ispostavilo se da je markacija odlična, a i manje više nepotrebna jer mi je u toku uspona u skoro svakom trenutku bilo savršeno jasno gde je (majstorski usečena i ozidana i savršeno bezbedna) staza. U par navrata nisam bio baš siguran, ali je izviđanje od bukvalno 10-15 metara rešavalo problem. A strmina je naravno beskrajno pregledna. Dakle nikakva frka da čovek dođe prvi put u Makarsku i krene sam gore. A ja sam bio naoružan pored teksta o usponu i topografskom mapom 1:5E4 i GPS risiverom. Uspon od Makarske do Vošca po zvaničnim izvorima traje 3 i po sata. Još sat i po treba do Svetog Jure 1762, 3 kilometra iza. Toliko o tehnici.
A uspon...moćna kamena gromada maltene nad glavom, ljuti dalmatinski krš pod đonovima, vidik raste paralelno sa visinom i preliva se u dubinu iza Brača i širinu niz beli greben Mosora na severozapadu i redno povezane Hvar, Pelješac i kasnije Mljet na jugu, divokoza mi pozira na kamenjaru, gole stene se smenjuju sa retkim šumarcima...i podvlačim – osim što je fizički kolko tolko zahtevan (kilometar i po visinske razlike) uspon od Makarske do Vošca je definitivno prihvatljiv za svakog zdravog turistu u espadrilama u kojima je krenuo na rivu i sa rancem u koji može da stane litrača vode, suvo grožđe i jaknica za vetar na visini. Dakle posle nešto više od tri sata prolazim ispod završne vertikale Vošca i stižem na prevoj sa kojeg se već vidi prostor iza vrha – Biokovska visoravan. I duva vetar, naravno. Sa istočne, pristupačnije strane, penjem sâm Vošac (43o18'39''sgš, 17o02'46'' igd). Gore sledi ritual finalnog fotkanja mora i ostrva i ... znate već kako se čovek oseća na takvim mestima.
Sa druge strane pogled puca na visoravan koja naravno i nije baš ravna već je izbrazdana vrtačama između kojih se dižu stenoviti brežuljci – knjige bi ovo nazvale boginjavi kras – a među ostalim brdima izdvaja se Sveti Jure prepoznatljiv po TV anteni na vrhu. Teren je izuzetno pregledan tako da me mrzi da se vraćam istim putem na markaciju koja vodi ka Juri nego hvatam pravac malo levlje – vazdušnom linijom skoro prema anteni. I onda počinje žurka – napustivši stazu prepuštam se na milost i nemilost neudobnom reljefu, pentram se po kamenju koristeći i ruke, preskačem jaruge, obilazim suviše zahtevne deonice i pri svakom izlasku na brežuljak zaključujem da mi Jure nije baš toliko bliži koliko sam zaslužio posle ovolikog lomatanja. Ipak, ovo je već za klasu zanimljivije od rutinske šetnje koju sam odradio u prvoj etapi. Posle nekog vremena rešavam da požurim, skrenem dešnje i, stvarno, ubrzo naletim na markaciju. Produžim stazom levo odmarajući noge i upijajući svim čulima kamen, vetar, žbunje i sve frekventnije ostatke snega. Problem je u tome što ovde sve izgleda tako blizu, ustvari na neki način i jeste, međutim ovaj ovde divlji, grubi Škrapasti Kilometar veoma malo liči na svog dalekog rođaka, nama odlično poznatog, kulturnog i pitomog Drumskog Kilometra koji kad ga malo protreseš lako staje u 10ak minuta šetnje, bez guranja. Nasuprot njemu, ovdašnji Kilometar se brani kao uplašena zverka, izvija se, skače i lukavo spušta i ma kolko ga sabijali i dalje se pruža duž dosta respektabilnog vremenskog opsega.
Sve sam ja to kapirao šetajući kamenitom stazom kao po Terazijama i - valjda baš zato - i pored jasne predstave o ograničenosti dana, jedva dočekah neki povod da zaključim kako staza poda mnom i ne vodi sigurno na Juru nego možda i na Lokve, jer, stvarno, račvanje ta dva pravca postoji na karti, samo ne znam da li je ispred ili iza mene. Skrećem desno, ponovo se prepuštam kamenju, reljef je još luđi, ruke su mi u hodu već ravnopravne sa nogama, karta mi ispada iz džepa negde usput, sasvim regularno upadam u sneg, u šumarcima snega ima boga mi dosta, ako, udobniji je od kamenja, svaki brežuljak koji osvojim zamene bar dva nova koja pre nisam video, između njih su duboke i strme dolje, ni obilaženje grebenom ne pali baš uvek, znači igranka bez prestanka. A vreme prolazi.
Kad sam, na par minuta ponovo zagazivši stazu izašao na – kakve li ironije – asfaltni drum nekoliko serpentina ispod samog Jure, već sam bio mrtav umoran, a i bilo je skoro 4 popodne, pa mi se nije ni išlo gore nego sam krenuo nazad - nizbrdo drumom što je verovatno najbrži način da se stigne u blizinu Vošca. Ne budem lenj nego startujem kombi koji je naišao odozgo i ustopiram ekipu švapskih planinara. Dođem do daha, otpijem vode (imao sam je u rancu ali mi se nije gubilo vreme) i provedem put do Gornjih Tučepa (nekoliko kilometara drumom od Makarske) u zanimljivoj priči sa njihovim vođom, momkom koji je u prethodnih par nedelja doobro prostudirao dalmatinsku obalu, a onda skoknuo nazad do Germanije da dovede i ekipu. Dakle odradim još sat pešačenja asfaltom nizbrdo – o kako zavideći tipu na bajku planincu koji je projezdio pored mene (je l se sećate Sport Bilija i njegove famozne torbice ? žudim za njom) – i dosta pre mraka bio sam ponovo na moru.
U Makarskoj smo sasvim slučajno odseli kod Crnogorke – udovice koja već 30ak godina živi ovde. Ona se oduševila našom pojavom i sledećeg jutra smo proveli dobrih sat vremena u priči sa njom. Novi zanimljivi prilozi za standardne balkanske teorije zavere. I krenuli iz njene kuće teži za flajku nikšićke loze travarice i 2 farbana jajeta. Usput kupujemo flašu smokovače na pijaci i posećujemo Muzej školjki sa eksponatima sa svih kontinenata, ali je mene, sveže sišlog s planine, dosta više zanimala priča o geološkoj strukturi dalmatinskog tla, nerezonski zalutala u taj isti muzej.
Zaključno sa muzejem ispucali smo sve što smo imali isplanirano za ovu turu. Bodži je Pelješac dobro zvučao, a i meni se iz biokovske perspektive dopao njegov grbavi greben. Dogovoreno.
Put nastavljamo autostopom, pa autobusom. Obalom jugoistočno od Makarske susrećemo istoriju. Tučepi, tu je moj kum Rizli nekad davno letovao. Zaostrog, u njemu putokaz za kamp u kome je Moke svaku noć drugu jebavo. Drvenik, vidim plažu gde sam se brčkao čekajući trajekt za Sućuraj na Hvaru sredinom osamdesetih. Prepoznajem još i Podacu, a Bodža Gradac. Cela ova dalmatinska obala je u glavama svih nas rođenih istočno od Drine u poslednjem frtalju prošlog veka stekla status legende, nečeg o čemu stariji pričaju, mi se sećamo poneke scene, sve nam to zvuči poznato, a u suštini nikad nismo stvarno putovali tuda. Stižemo u Ploče (bivše Kardeljevo) taman na vreme da vidimo kako naš trajekt za Pelješac isplovljava iz luke. Uslikamo tri zrele pomorandže u parku. Tri drveta, da se razumemo. Ploče su malo zalutale u Dalmaciju. Ne odaju utisak turističkog mesta. I pored lepo uređene rive, obalom dominira veliko brodogradilište. Takođe, zaliv u kome su smeštene nije u podnožju bele kamenčine kao što smo već navikli nego između dosta pitomih brežuljaka. Koristeći nastali vremenski gep idemo u šetnju u dubinu kopna. Između brežuljaka je plodna ravnica kroz koju teče nekoliko rukavaca Neretve koji se mestimično šire u jezera. Prizor podseća na okolinu Virpazara.
Sledećim trajektom kasno popodne napuštamo zaliv i prilazimo grubom grebenu Pelješca. Ko se seća serije Specijalna redakcija možda prepozna refren Samo da dočekam jul / da ne kažem srpanj / i samo da sednem u voz / i da odem u Trpanj... Balaševićev šlager (bar koliko se ja sećam) ne naglašava da je Trpanj jedno čarobno mestašce na severnoj strani poluostrva, prepoznatljivo po uskoj grebenastoj hridi na par desetina metara ispred obale. Mrak je već pao i posle kraće šetnje obalom, pred konobom na rivi cirkajući gemišt (naglasak je na drugom slogu) uz pomoć simpatičnog šankera sklapamo planove za dalje. Mljet zvuči beskrajno intrigantno, opet po saznanju iz legende. A Sejo Sekson je pevao nekad smo mi ispred Skenderije / mrzili starce, lovu, mater’jalni svjet / nekad smo artane rokali / vikali peace, išli na Mljet. Na žalost trajekti ne voze za Mljet, pa se do tamo može samo preko Dubrovnika što je ipak predaleko, ai bili smo tamo prošle godine. Zato je Korčula blizu.
Ujutro doručkujemo u pansionu gde smo i odseli. Između ostalog džem od grožđa i džem od smokvi. Tek uzbrane pomorandže za dezert. Narandže zriju zimi, ove su ostale neobrane - objašnjava lipa Anđe koja nas služi i od koje pokušavam da iscedim još koju informaciju o poluostrvu, pre svega o brdu Sveti Ilija 961. Slabašno.
U ovim krajevima autostop ima red vožnje. Ovog puta smo ga ispoštovali i stali na drum dok je kolona automobila silazila sa jutarnjeg trajekta ;-). Vožnja uz dolinu, pa na drugu stranu grebena, standardno pitanje kako je kod vas, još neka (konkretna, povoljna - nov momenat) informacija na temu uspona i za manje od pola sata smo u Orebiću. Sveti Ilija - 3h, franjevački samostan, vidikovac - 20 min. Silazimo na obalu. Pamtim je po jakom mirisu mora i bluesu koji se razvlači po plaži. Ponovo proveravamo trajektni red vožnje i između Svetog Ilije i Korčule biramo – oba po malo.
Penjemo se do samostana na steni iznad grada. Lep pogled na Korčulu i minijaturni arhipelag u kanalu između poluostrva i ostrva. Ne dovoljno. Bodža ostaje u šumici da odrema a ja šipčim dalje stazom prema vrhu proračunavajući u koliko sati treba da krenem nazad ne bismo li stigli na trajekt. Planinarska staza je ponovo odlično markirana, i ponovo bespotrebno jer je i dosta jasno odrađena u strmoj strani grebena, ali ne u serpentinama nego konstantno prema zapadu iako bi Ilija trebao da bude frontalno iznad Orebića. To mi se dopada jer nemam lufta da otpenjem skroz gore, a ovako imam veće šanse da izađem na sâm greben i bacim pogled i prema severu.
Dakle obzirom da je staza prosečena pod oštrim uglom u odnosu na obalu, na nju se može uključiti bar jednom sporednom stazom iz nekog od naselja između Orebića i Lovišta i taj uspon bi trebao da bude i kraći.
Krš nije ni blizu moćan kao na Biokovu, kao što se vidi i iz daljine, teren je od sitnog kamenja isprljanog smeđom prašinastom zemljom – miks koji viđamo i po kampovima na obali. Ipak sam snimio par zanimljivih pejzaža. Nisam stigao na sâm greben – vratio sam se sa nekih 570m visine skoro trčeći na trajekt.
Na Korčulu smo stigli gladni i žedni, i sva šetnja po gradu nam je bila u znaku potrage za dućanom koji bi slučajno bio otvoren u rano popodne što u ovim krajevima nije običaj ni radnim danima. A bila je i nedelja i Praznik rada. U celom ovom našem dalmatinskom projektu, Korčula je zauzela funkciju oficijelnog promašaja. Nazad u Orebiću prvi iskačemo iz trajekta (iskusno!) i dosta brzo hvatamo stop u pravcu Stona, a zatim nas za Trpanj vozi čovek koji se vraća sa prvomajskog uranka. Palo mi je u uši da u Hrvatskoj postoji institucija prvomajskog uranka i da se taj uranak održava prvi svibnja. Čovek nam poklanja litraču domaćeg belog. Popili smo ga uveče na rivi uz sardele i pomfrit, imalo je šmek na boga mi badem. Nije čudo što je pelješačko vino čuveno.
Sutradan, drugog maja, je radni dan! O trećem maju da i ne pričamo. Posle doručka, vlasnica pansiona nam poklanja dvolitru domaćeg crnog i teglicu džema. Trajektom do Ploča, poduža šetnja do magistrale, adio mare i posle dobrih sat-dva čekanja hvatamo kamion direkt za Sarajevo. Prolazimo kroz prostranu aluvijalnu ravan u delti Neretve – Banat usred Dalmacije, kod Opuzena na petlji skrećemo levo napuštajući Jadransku magistralu...
Sad, i ta vožnja do Sarajeva i sutrašnji autostop Sarajevo–Olovo–Tuzla–Bijeljina–Bogatić imali su svojih momenata, ali to više nije ova priča.
