Snegu pod oblake

Nas troje uputilo se put bratske nam republike Crne Gore, tačnije Žabljaka na Durmitoru. Rano ujutru, autobus je pristigao na granicu. Tek je počelo da se razdanjuje. Okolina mi je delovala potpuno nestvarno - suve livade, bonsai jelke, tu i tamo po koja hrpica snega... Ja već potpuno razbuđen, sa velikom pažnjom sam posmatrao predele kroz koje prolazimo, a južno od Zlatibora nisam bio odavno, tako da mi sve izgleda neverovatno zanimljivo. Nakon malo prirode, ukazuju nam se dva ogromna dimnjaka, i dok se serpentinama spuštamo kroz kopove uglja, ja shvatam da prilazimo Pljevljima. Vrlo upečatljiv uticaj čoveka na okolinu – veštacka brdašca šljake iz rudnika, zarđala i trošna postrojenja napuštenih delova termoelektrane, izrovarene padine oko grada, dim koji kulja iz dimnjaka i sve to u srcu, pomislićete, netaknute prirode, koja je do malopre (a i posle toga) izgledala stvarno netaknuta.

Nastavlja se vijuganje između brda, razbacane kućice, starije i novije, katuni, potočići uz put, vegetacija sve bujnija... Polako kreće uspinjanje ka Žabljaku. Na tom putu, čeka nas još jedan dragulj – reka Tara i njen kanjon. Monumentalni most koji premošcava kanjon, Tara u dubini, uzburkana i neverovatno plava, oblaci i iznad i ispod nas, neverovatan utisak! U još manje od sata vožnje ka našem odredištu, pocinje da pada i sneg. Sneg se tokom dana i naredne noći prilično zaukao, tako da smo sutra ujutru bili među prvima da probijemo nekoliko stazica po samom mestu i okolini :)

Žabljak je mesto od nekih 5000 stanovnika na nadmorskoj visini od 1400 m. Nema nekih posebnih znamenitosti, osim što se u njemu možete stacionirati radi bavljenja zimskim sportovima ili za istraživanje okoline – Durmitora, više jezera, pećina ili prosto, prirode, koja je ovde veoma izdašna.

neko živi i u ovakvoj ulici :) (kuće su iza jelki)