|
Nastavim drumom preko prašnjave visoravni. Otegli se kilometri. Sat pešačenja ništa, posle sat i po, vidim nešto se beli kraj puta, ja dole, kad ono – kraj ovećeg kamena leži mrtva ovca, preklali je vuci i pojeli jednu butku, pa kad su videli mene, verovatno pobegli… Još se pušilo meso sa krvave butine… Diže mi se kosa na glavi, kud ću sad kukavac sinji…
Stanem da zovem sa kose iznad.
- Stanoooo, o Stanoooo…. Ima li iđe ikoga živaaaa…
Ništa…
Puna dva sata hodao sam prašnjavim stazama kroz Sinjajevinu tražeći katun na kome živi Stana Cerović jedna od poslednjih crnogorskih virdžina. Pred podne na raskrsnici planinskih staza, okrenem levo, kad iza jedne kose ugledam prvo četiri krave, onda i ovce, malo iza – domaćina. Izgubljenog u planini ogreja me sunce. Krenem ka njima, odozgo prvo iskočio ker žuća, dobroćudan, stade da se češe oko mojih nogu, za njim se iza kose pomoli i domaćin.
- Domaćineee, o domaćine… Tražim katun Stane Cerović – vikao sam odozdo koliko me snaga nosila, dok je domaćin silazio niz krš.
Zastade…
- Bogami si ti Stanin katun promašio prije dva kilometra – vikao je odozgo…
Brzo stiže dole.
- Trebalo je da tamo skreneš desno, pa kad vidiš bukovu šumu da pogledaš bolje, vide se iz šume krovovi štale i katuna…
Domaćin krupan, viši od mene za dve glave, obučen u vojničke pantolone, sed, šake mu kao klešta…
- Nego, dede da ti svratiš kod mene u katun, da se okrijepiš, pa onda idi kod Stane… Dolazilo je vuda još novinara, niti ti prvi koji je zaluto… Ja sam Branislav Čurović, a od koijeg si ti?
Okrenemo pravo u katun. Domaćin mi usput ispriča da ima 42 godine, šestoro dece kod kuće u Boanu iznad Nikšića, a da leto sa ženom Velikom provodi na katunu, čuvaju ovce i goveda… Prošle godine grom mu ubio 32 ovce odjednom, pre dva dana vukovi mu zaklali ovcu kraj katuna… Uđemo u katun da ručamo, na krevetu – tri puške…
- I one su mi malo da se odbranim od kurjaka, po četiri – pet puta ustajem noću da pucam i rasteram zveri. I sad su okolo, na sto metara mogu da priđu, sad su iste boje ko trava, ne možeš ih videti – ispričao mi je još.
Posle sam, okrepljen, okrenuo ka Staninom katunu. Istina, kad sam prišao onoj šumi i kad sam malo bolje pogledao video sam krov njenog katuna.
Uzbrdo, uzbrdo, gore, pod katunom pase šest krava, od Stane ni traga ni glasa.
- Domaćineee, o domaćineeee… - stanem da zovem kraj katuna pokrivenog limenim krovom…
Iz podruma ču se kako zamuka tele, onda nasta tišina…
- O domaćine…
- Šta je, šta si navalio, pokiplje mi mlijeko… - grunu iznutra da umalo sa praga katuna nisam pao unazad.
Ne bi malo, Stana se pojavi na vratima. Malo pogrbljena starica u plavim pantolonama, sa crvenom kapom na glavi. Kočoperna.
- Ko si i što si došo – pita odsečno…
U dve reči ispričah ko sam, odakle sam i što sam došao…
Stana me odmeri od glave do pete…
- Ako si sposoban, iskoči gore na kosu te mi pripazi krave da ne odu, dok ne uzvarim mlijeko, pa ćemo posle pričati…
Ono što je rekla nije trpelo pogovora. Dohvatim bukovu močugu, pa gore pred krave. One navalile hoće uzbrdo…
- Sa' ću ja , sa' ću… - čula se odozdo Stana dok sam se borio sa kravama.
Malo kasnije promoli glavu iz katuna:
- Sa' ću ja, ti bar imaš vremena ako ja nemam, samo da provri varenika…
 Posle, trajalo je dok varenika nije provrela. I Stana se pojavila napolju…
- Pričaj, šta te interesuje…
Taman sam ja zinuo da postavim prvo pitanje, prekide me…
- Sačekaj da savijem jednu cigaru da zapalim… Pališ li ti…
- Ja ne…
- E, nema danas ljudi ko što je nekad bilo… Sve to danas tanko…
Priča dolazili joj letos novinari iz tri države, sa njima bio i jedan koji je "terdžumanio" (prevodio)…
Njena priča kao i druge priče crnogorskih virdžina… Poklapaju se u mnogo čemu…
- Moj otac Milivoje, unuk Grubanov koji je bio sudija kod gospodara Nikole, i tako izgledo da ga je bilo strašno pogledati, imo samo šćeri, rađali se i muški pa nestajali… Ja bila najmlađa, on mi jednom veli – ti da mi održiš kuću… Nije mi teško palo… Od kako znam za sebe oblačila sam pantolone i družila se sa muškima, ženski svijet sam, kako znam za sebe mržljela… - pričala mi je posle dok je sedela na pragu katuna i odbijala dimove.
Kaže, "ženski svijet ne podnosi nikako". I kad u jesen sa katuna siđe u Tušinu, obično samo grdi komšinke…
- Odemo na vašir, slušam ženskinje pretresa sve s mora do Dunava… Ja se primaknem muškima, slušam ih, a oni pričaju o ratovima, o tome ko je kakav junak bio, ko je đe poginuo, a mene milo slušati… Davno je mene još đed reko - žensko kad s prvog vremena našuštiš, teško ga posle skinuti s vrata… Zato žensko treba pritezati s prvih dana… To da upamtiš…
Pripitah je, pošto sam se prethodno malo zaklonio za jednu bukvu, da se slučajno, nekad nije pokajala zbog toga što se nije udala, osnovala porodicu:
- Ja jok! – skoči na noge.
- Čuš, velju da ja idem u tuđu kuću – naljuti se…
Vratismo se brzo na junačke teme.
- Prošle godine napadnu mi vuci krave kroz noć… Ja za pušku pa napolje, rasteram ih dok si reko šta bi. Sad da na onom brdu preko vidim vuka – pogodila bi ga iz cuga – pričala mi je još.
Muške poslove je, veli, oduvek radila, i kosila i plastila, i sekla drva… Sve što se moralo.
- Ljetos sam kosila iako su mi šeset i dvije godine! Samo krsta da me ne bole, još bi ja bila ko momak…
Sad je, doda, pre nego što smo se pozdravili, samo misli more…
- Setim se kako ja naša kuća nekad bila jaka, puna čeljadi, sad ostale samo moja sestra, nepokretna dolje u Tušini i ja ovde sa ovijeh pet krava… Eto šta bi od naše kuće…
Kad smo pozdravili, podne je već bilo dobro prošlo, prikričila mi je da dobro pazim da usput kroz Sinjajevinu ne zalutam. Posle, dok sam odmicao niz drum, ostala je gore, sve vreme stajala i pratila me , okružena sa svojih pet krava, Stana Cerović, možda i poslednja crnogorska virdžina.
|
