Priča o cipelama

Veče pre polaska na put, nakon višednevne duge potrage, kupio sam cipele. Konačno sam pronašao cipele koje su ispunjavale sve moje stroge kriterijume. Sivkaste boje, od jake kože, vodonepropustive i na prvi pogled neuništive. Pored toga udobne i lepe, sasvim po mom ukusu. Hodao sam u njima pet dana i za tih pet dana postale su za mene simbol i vizija idealnih cipela. Najlepše cipele na svetu.

Odlično su me služile prvog kišnog dana po mokrim ulicama Novog Sada. Dokazale su se i na snegu, po zaleđenim ulicama Sofije. Nisu mi nanele nijedan žulj tokom dugog pešačenja po Istanbulu. Ni u toplom Dubaiju nisu mi bile nimalo neudobne. I petog dana, istim cipelama zakoračio sam ulicama Kathmandua. Posle prvog lutanja ulicama Thamela, koje su sve bile zavodljive i ličile jedna na drugu, kao magnetnom privučen, moj slučajni pogled zaustavio se na jednom dvorištu, dovoljno skrivenom a da ne bude sve slučajno i ishodište ove priče. Na sredini dvorišta nalazila se velika stupa sa koje su se na sve strane spuštale šarene zastavice sa tibetanskim mantrana, a okolo stupe nalazile su se brojne figure Buda, Budistava i drugih srodnih božanstava, koja mi, izgleda, tog predvečerja, nisu baš bila blagonaklona.

I dok sam sa oduševljenjem šetao okolo stupe (clockwise, of course), zaustavlja me grupa dece, koja mi sa osmehom poziraju penjući se ili trčeći kraj svih tih neobičnih figura.

Dečju igru prekida čovek srednjih godina i terajući decu od mene pomalo nametljivo počinje da mi objašnjava gde se nalazim i šta pred sobom gledam. Prvi me osećaj nikada ne vara ali, nažalost, retko da sledim. Tako sam i ovoga puta zanemario to što mi se učinio ljigavim, pripisujući to svojim predrasudama i nepoznavanju kulture, a sebe samog optužujući za prikriveni rasizam, kojeg se moram što pre osloboditi. Možda je zaista toliko ljubazan i predan? Možda je zaista srećan što me vidi?

Usput pominje čak i da je lama, iako je obučen sasvim obično, a ko to zna... Verovatno su budisti zaista toliko liberalni? I nastavlja da priča, priča i priča, što mi deluje još čudnije, nametljivije i protivno mojim očekivanjima. Od čitave priče pamtim ponešto, npr. simboličko značenje boja i to da mu je majka navodno Tibetanka. Nikako ne uspevam da ga prekinem i pomalo sa zebnjom konstatujem da je u međuvremenu pao mrak, a da pritom ni ne znam u kom delu lavirinta zvanog Thamel se tačno nalazim. Na kraju, presretač me poziva da uđem u manastir, što ja sa odušveljenjem prihvatam i čak se osećam i počastvovano. I tako, poput naivne žrtve sam upadam u zamku, sam isporučujem sebe, ne sluteći da upravo stupam na mesto zločina, izuvam svoje dragocene cipele, ulazim u hram i dok uživam u šarenilu bezbrojnih raznoraznih prikaza istog onog Bude, na samim vratima se odigrava nešto, što ni ne mogu da naslutim i što će mi obeležiti narednih nekoliko dana.

Nakon desetak minuta divljenja Budama& Co., spokojno izlazim iz hrama i prilazim mestu na kojem sam ostavio cipele, međutim - cipela više nije bilo.

Umesto cipela, pronašao sam stare bele patike i pritom sasvim mirno počeo da se osvrćem, tražeći mesto gde su moji ljubazni domaćini sklonili cipele, jer su možda nekome bile na putu, ili su možda hteli da ih ostave na sigurnom? Naivno sam i dalje hodao okolo u čarapama, ni ne gledajući u bele, stare patike, sve dok mi „lama“ nije prišao i pitao gde su mi cipele, na što sam i dalje mislio da je u pitanju još jedna šala. Međutim, surova istina je bila da cipela više nema- da su ukradene, ili da su se, s obzirom da mi se i inače sve činilo neverovatnim, a pritom sam bio usred budističkog manastira, reinkarnirale u bele, stare, ružne, prljave, neudobne PATIKE.

Već nekoliko minuta kasnije, u osećanju poptunog beznađa, obuo sam omrznute PATIKE. I pored iracionalnog protivljenja da to učinim, a u nadi da će mi se nekako cipele vratiti, shvatio sam da je to zapravo jedini način da dođem do hotela, u kojem me je, srećom, čekao par patika, koje sam, takođe pukom srećom, poneo. Patike sam spakovao poslednje, tek da se nađu i nakon što sam ustanovio da mi ranac uopšte nije lak - bile su prve na listi za izbacivanje. „Lama“ se iščuđavao i ponavljao da je to prvi put da se tako nešto desi, a nakon početnog šoka i beznađa mene je sve više obuzimao bes i nemirenje sa onim što se dogodilo.

Isprva, bilo mi je teško da u to poverujem, pa kada sam poverovao da se „to“ desilo, teško je bilo poverovati kako se „to“ desilo, ali kako god - sve su sumnje, iako bez ijednog dokaza, bile usmerene ka smutljivcu, koji me je i doveo u zamku.

Međutim, više nisam imao izbora, nego da trpim njegovo društvo, jer je u međuvremenu pao mrkli mrak, struje naravno nije bilo, a Kathmandu je bio blokiran protestima, pa je i u Thamelu policija po uskim ulicama jurila demonstrante. Tako sam se i sam našao u pravom stampedu ljudi koji u tom mraku vičući beže od policije, trčeći u patikama nekoliko brojeva manjim, ne znam ni kuda, s obzirom da nisam znao ni gde se uopšte nalazim. „Lama“ je trčkarao oko mene, navodno iz brige počeo da me uvodi u prodavnice i pokazuje koliko koštaju nove cipele, jer trebaće mi... Od samog početka postajalo mi je sve jasnije i jasnije da će mi na kraju ispostaviti račun, pričajući po već dobro poznatom šablonu priču o sirotinji i maloj deci, a preostalo vreme koristio je da sebe izreklamira kao vodiča, pa umesto da mi pokaže kako da stignem do hotela, vodi me do nekog obskurnog hindu-hrama u kojem se odvijala za mene prilično sablasna svetkovina.
Čula se muzika i jednolično ponavljanje nerazumljivih glasova, a kroz mrak se jedva nazirala svetlost sveća i dizao dim od mnoštva upaljenih mirišljavih štapića. Postajao sam agresivan i tražio od njega da mi najzad pokaže put, kao što smo se i dogovorili i kao što smo i isprva zajedno krenuli, da bi se na kraju ispostavilo da ni on sam ne zna gde je moj hotel, sve dok nisam uspeo da pronađem izgubljenu vizit-kartu sa malom mapom i nakon desetak minuta hodanja ugledao prva prepoznatljiva mesta, a zatim jedva dočekao da se otresem napasti koja me je pratila. Naravno, očekivano se i dogodilo, ispostavio je račun, na što sam se samo nasmejao, pa nastavio da hodam ne osvrćući se i slušajući dobro poznate priče...

Ostao sam bez cipela, i u užasu mračne i hladne sobe tražio vreću za spavanje, u kojoj sam do samog jutra pokušavao da umirim sebe žaleći što sam se uopšte uputio u tu čudnu zemlju. Vreća za spavanje činila mi se poput neke kapsule u koju se povlačim i negiram stvarnost, sve dok nije osvanulo prvo jutro i dok me nije probudilo nečije kucanje na vratima. Na vratima je stajao vlasnik hotela. Kaže, dole me čeka vodič, na šta odgovaram da nemam vodiča i da me ne zanima.

Ali, pošto spomenu moje cipele, navlačim stare patike, možda da bih izazvao sažaljenje, i silazim dole spreman da se suočim sa ljigavcem. Izgleda da ipak postoji nada da povratim cipele... I slušam još jednu priču o lošem momku iz kraja, koji je, eto, ukrao cipele, i spreman je da ih proda za 2.000 rupija, a „lama“ bi bio posrednik u trampi. Plaćanje je, naravno, unapred. I umesto da glumim da sam presrećan i probam da izvedem trgovinu, tako što ću se dokopati cipela, a ne platiti ništa, od naivnosti priče gubim živce i pozivam lamu da tu priču ispriča policiji, na šta on panično beži. I tu mu se gubi svaki trag...

Poslednji događaj me je još više podstakao da se ne pomirim sa sudbinom i nastavim u potrazi za cipelama, a pre svega za lopovom. Međutim, toga dana mi nije uspevalo ni da pronađem manastir i stupu, a kamoli da uđem u trag smutljivcu. Na ulici sam se obratio policajcima, a oni me upućuju u turističku policiju, gde i odlazim sledećeg dana.

Ogromna bela palata u kolonijalnom stilu, sa džakovima peska na stražarskim mestima i naoružanim vojnicima ispred. Sedište turističke policije je poveća kancelarija u kojoj besposleno sedi nekoliko policajaca i jedna policajka i na moju pojavu reaguju sa izrazom oduševljenja.

Najzad se pojavio neko, najzad imaju posla! Napokon da im neko pokloni poverenje i obrati im se za pomoć, pa makar i povodom krađe cipela... Nakon ljubaznog propitivanja, ubrzo sam se našao u policijskom kombiju sa pet policajaca, što mi je, moram priznati, veoma imponovalo. Ubrzo počinje naša jurnjava ulicama Kathmandua, a što je još opasnije - ni sami policajci nisu tačno znali gde se nalazi mesto zločina.

Probijali smo se kroz uske ulice, između pešaka, biciklista i svog ostalog pokretnog arsenala koji se svakodnevno može videti u prepodnevnim satima i ubrzo našli na meni nepoznatom mestu. Uzalud sam im objašnjavao da to nije to mesto, a oni su i dalje strpljivo preveliki kombi za premale ulice usmeravali kroz milimetre preostalog prostora, da bi na kraju pitali da li mi se išta čini poznatim. Već rezignirano ponavljao sam priču da je mesto u Thamelu i pokazivao im fotografije, koje su oni manje gledali, a više se čudili nad čudom tehnike zvanom digitalni fotoaparat. Posle gotovo sat i po vremena vožnje našli smo se na prepoznatljivom mestu i sa nestrpljenjem sam očekivao munjevitu akciju, kako i priliči i kakvu i viđamo po filmovima koji počinju ovako i u kojima pet policajaca juri ulicama grada, pa makar to bio i Kathmandu. Glavni policajac iskače iz kombija i govori: „Let’s investigate the area!” Zvuči obećavajuće i vrlo profesionalno! Svi izlazimo iz kombija i na čuđenje ljudi koji nas posmatraju, ispitivački se krećemo oko stupe (naravno, clockwise)...

Osećam se veoma bitno - ja i pet policajaca u akciji. Nakon kruženja oko stupe, jedan od policajaca me pita: „No person?“, a ja odgovaram: „No person!“, na što mi on daje dalja uputstva za akciju. Moj zadatak je da ostanem tu i da čekam da se „the person“ pojavi, pa da ih nakon toga pozovem i oni će odmah doći! I tako se završila pompezna detektivska akcija... Svih pet policajaca vratilo se u svoj kombi i nastavila da se trubeći sirenom probija kroz uske ulice do svoje velike i prijatne kancelarije, sve dok se, ko zna kada, pojavi neki novi prevareni, opljačkani stranac... Nije mi ništa drugo preostalo nego da probam da sam izigravam detektiva i ispitujem ljude u okolini da li im je poznata „the person“ pokazujući im fotografiju na kojoj se dotični nalazi okrenut leđima i sa kapuljačom na glavi.

Mission impossible. U manastiru ga se navodno niko ne seća, u okolini ga niko nije video, tako da i dalje očekujem rezultate. Ukoliko neko prepozna osobu na slici, molim ga da mi se javi. Sledi nagrada.

POST SCRIPTUM

Priča o cipelama se samo naizgled završila. Ona će se verovatno protezati kroz nekoliko mojih narednih života, a moguće je da je ona samo nastavak neke prethodne koja je započela u jednom od bivših života.

Prema karmičkom tumačenju ovog događaja, koje sam dobio nekoliko nedelja kasnije, krađa cipela je dobar znak. Zahvaljujući njoj, u narednom životu čekaće me dve velike prilike da biram, a drugo tumačenje kaže da time vraćam nešto što sam u prethodnom životu pozajmio. Nadam se da je inkarnacija u cipele nemoguća... Inače, ko zna šta me čeka...