fotografija: Adrijana Vamoš
Legenda kaže da je bog stvorio sva mesta na ovom svetu. Tako je, logično, Francusku dao Francuzima, a Englesku Englezima. U toj podeli jedino su Krićani ostali kratkih rukava. Kada su se požalili bogu da nemaju gde da žive, on je odlučio da im pokloni ostrvo koje je stvorio za sebe. Baš na tom magičnom ostrvu, smeštena je ova priča.
– Dobro jutro – kaže mi nasmejana i lepuškasta crnka dok mi pruža šoljicu za kafu u hotelskom restoranu. Još uvek pospana i raščupana, gledam je zbunjeno. Zar nije ova cica juče radila na recepciji? Otkud sad u restoranu kao služavka? Uzimam doručak i sedam za sto sa svojim saputnicima: Zokijem, mojim dečkom, Dakijem, mojim bratom, i Kaćom, njegovom devojkom. Delim sa njima svoju nedoumicu i pitam ih koja su zaduženja markantne gospođice. – Pa, Adri, ako nisi primetila, ovde svi rade sve. Ona je uveče recepcionerka, tokom dana radi u kuhinji, a ja sam je pre neki dan videla i kako čisti sobe. Deluje mi da ih poslodavac maksimalno izrabljuje – kaže Kaća. I zaista, kada malo bolje razmislim, u našem pristojnom hotelu sa tri zvezdice sve izgleda kao klasična priča o kapitalizmu u zemlji koja grca u dugovima: neotesani vlasnik, nekoliko zaposlenih koji su uvek na raspolaganju i sve znaju da rade, uz osmeh, naravno, i sezonski posao koji se završava u oktobru. Tada se hotel zatvara do naredne sezone, a zaposleni to prestaju da budu. Užas modernog robovlasničkog sistema koji prividno deluje da radnicima daje veća prava, a zauzvrat od njih očekuje da na poslu ostave krv, znoj, suze (i po koju kapljicu sperme). Ipak, na ostrvu ima i onih koji opstaju van tog sistema. Nemaju dokumenta, niti redovna primanja, ali su slobodni i oslobođeni svih društvenih stega. Oni žive u Matali.
Dok se vozimo krivudavim putem ka tom mestu na jugu Krita, posmatram i više nego živopisan krajolik. Predivni cvetovi intenzivnih boja, lavanda, kri kri koze i planine prekrivene maslinjacima. Na ostrvu ima sedam miliona stabala ovog suptropskog zimzelenog drveta, a tradicija gajenja ove biljke traje oko 4000 godina. Kritsko maslinovo ulje je jako ukusno i jedno je najboljih koje sam probala, a blagotvorno dejstvo tog proizvoda na organizam dokazuju i stogodišnjaci, koji tamo nisu retkost. Pored toga što su proizvodi od masline sjajni antioksidanti, oduvek mi se dopadala i boja te biljke, njena simbolika i, iznad svega, sposobnost da živi i daje plodove stotinama godina. Uživam gledajući maslinjake i pevajući u glas sa bratom neku pesmu Erosa Ramacotija. Zoki više ne može da podnese to što Daki i ja možemo svakog dana da slušamo pesme ovog italijanskog šmeleta i pevamo ih sa istim entuzijazmom, kao da smo upravo čuli neku novu numeru. Tako je to sa nekim večnim ljubavima. Kao u onoj reklami, ni meni Eros Ramacoti i kinder jaja nikada ne daju da odrastem.
Nakon jednočasovne vožnje, stižemo u Matalu. Na ulasku u gradić stoji šareni, napušteni kombi iz sedamdesetih godina, kao podsećanje da je upravo ovo mesto u to vreme bilo stecište hipika iz čitavog sveta. Istoimena peščana plaža, duga oko 250 metara, ušuškana je između dve stene. Upravo joj te geološke tvorevine daju neki poseban šmek. Na jednoj strani plaže su stene u čijem su podnožju smešteni restorani i kafići. Na fasadi jednog od tih objekata, stoji jasna poruka da život treba živeti danas. Naspram ovih stena, nalaze se one koje privlače veću pažnju turista i to zato što se u njima nalaze pećine. Veruje se da su te šupljine napravili ljudi i da su ih prvobitno koristili kao grobnice, a tek kasnije kao domove. O tome svedoče isklesani kreveti i prozori. Onda su se tokom veselih sedamdesetih u ove pećine nastanila deca cveća i širila slobodnu ljubav. Postoji jedna misao Entoni Burdejna, gotivnog američkog kuvara i TV prezentera u šou ,,Bez rezevacija" koju volim ponekad da citiram. Duhoviti Entoni, koji je u mladosti bio buntovnik i uživalac raznih opojnih sredstava, kaže da ,,naše telo nije hram već zabavni park. Zbog toga treba da uživamo u vožnji." Deluje mi da su hipici radili upravo to, prekoračujući brzinu i vozeći često do samog ambisa. Iako je njihova filozofija bila zasnovana na ljubavi, miru i nečinjenju zla, njihovo bivstvovanje u pećinama Matale nije odobravala lokalna crkvena zajednica, te su bili prinuđeni da se isele. Eto kako crkva uvek mora da upropasti dobru zabavu. Ono što su predstavnici ovog pokreta ostavili u amanet ovom simpatičnom primorskom mestašcetu, danas se pretvorilo u biznis. Svake godine krajem juna održava se muzički festival koji okuplja poklonike ove kulture, a i ceo gradić je u hipi fazonu. Kao i bilo gde drugde na svetu, i ovde postoje oni koji su ,,hipici" samo zato što su uvideli da to može da se unovči. Oni su jednakiji od drugih i vlasnici su radnji u kojima prodaju svoje unikatne proizvode. O njima, nešto kasnije. Na plaži se i dalje mogu sresti istinske pristalice ove kontrakulture, koji tu spavaju, jedu, podižu decu i izdržavaju se od ručno pravljenog nakita koji prodaju turistima. Čini se da imaju sličnosti sa grčkim filozofom Diogenom, koji je živeo u buretu i bio ravnodušan prema spoljnim dobrima civilizacije, a kada ga je Aleksandar Makedonski pitao šta želi, ovaj mu je odgovorio da mu se pomeri sa sunca. Ovi malobrojni hipici isto ne mare za komentare turista, već dan provode praveći nakit, svirajući i pevajući. Njihova muzika se često meša sa zvukom talasa, a ovi na Matali znaju da budu baš veliki. Nisam preterano vešta plivačica, ali znam koliko daleko mogu da otplivam kako bih mogla uspešno da se vratim do obale. Za razliku od mene, neki drugi su sebe precenili. Dok se sunčam na plaži, gledam ljude kako ulaze u nemirno more. Ima raznih taktika, ali nam pažnju privlači čovek koji pokušava da uđe kao da je more mirno. Nakon što su ga talasi tri puta olupali o stenu, sredovečni gospodin demonstrativno ustaje i izlazi iz vode. Moji saputnici i ja se bezobrazno smejemo. Za razliku od njega, neki momak i devojka ulaze veoma vešto u more, noseći sa sobom gumu. Gledam ih u neverici. Kako će uspeti da se popnu na gumu i uživaju kad su talasi ogromni? Ono što je za mene nemoguća misija, ispostavilo se da je za ovaj tandem prosto ko pasulj. Ne samo što su uspešno preplivali dve zone gde se talasi prelamaju, već su se seli na gumu i veoma vešto uspevaju da se održe na vodi iako ih spasilac na plaži poziva da izađu. Kada ih u jednom trenutku vodena stihija i preplavi, uspevaju da se izvuku iz gume i doplivaju do obale. Oduvek sam se divila ljudima koji neke stvari rade tako da to izgleda kao da ih čine sa neverovatnom lakoćom. Ovaj moderni Robinzon i Lara Kroft pobrali su moje simpatije i ulepšali mi dan.
Nakon dana provedenog na plaži, odlazim u obilazak gradića sa ekipom. U jednoj prodavnici nakita, u kojoj smo same sa prodavcem, Kaća i ja pričamo o izloženoj robi. Ima lepih komada, ali su cene poprilično visoke. Nećkam se da li da nešto pazarim ili ne i izlazim iz radnje, da na miru donesem svoju odluku. U međuvremenu, Kaća, koja je tri godine mlađa od mene, kupuje ogrlicu i izlazi smejući se. ,,Adri, znaš šta me je pitao ovaj trgovac? Pitao me je da li smo na odmoru samo mama i ja ili je još neko sa nama." Ooooo, da li je moguće da koristim lošu kremu protiv bora?! E, pa ovaj moderan i tržišno orijentisani hipik neće od mene, jedne poš tridesetogodišnjakinje, dobiti ni jedan jedini cent! Iako me je njegov komentar pogodio na tren, ubrzo sve okrećemo na zezanciju. Kako kažu članovi splitskog benda TBF u jednoj svojoj pesmi ,,Ništa mi neće ovi dan pokvarit" jer sam upravo na Matali ponovo oživela to da je život ono što se dešava samo danas.
