Autor fotografije: Christopher L.
Iza visokih crvenih zidina leži grad visokih crvenih kuća čiji ravni krovovi – terase nikada nisu videli ni snega ni leda.
Musave ulice su zavezane u nerazmrsivi čvor urnbanističkog haosa. Snažni mirisi začina i ovčijeg loja su zamenjeni još snažnijim mirisom izmeta i kanalizacije. Bosonogi klinci jure za nama, vuku nas za majice i viču: „Monsieur, monsieur, tandžeri!“
Kvart štavionica kože, na mapi upisan kao „tannery“, što u lokalnoj interpretaciji zvuči kao „tandžeri“, prema turističkom prospektu jeste „nezaboravno iskustvo upoznavanja sa viševekovnom zanatlijskom tradicijom i folklorom.“ Lokalni turistički vodiči – amateri, uz dosta entuzijazma i za simboličnu nadoknadu, žele da nam pokažu dvorišta u kojima se koža tradicionalno potapa u balegu kako bi omekšala.
Danas su čak i jame sa govnima popularna turistička destinacija.
Hasan je studirao u Britaniji, a sada se vratio u domovinu kako bi radio u antikvarnici
„Iza zidina Marakeša se stotinama kilometara na istok proteže crvena ravnica , pre nego što počne da se uzdiže ka Atlasu koji Arapi nazivaju Daran. Prođite kroz uski planinski prolaz Tizi n’Tička, pa skroz dole, niz obronke Anti – Atlasa, sve do mesta gde počinje Velika Pustinja.“ Hasan teatralno spušta ogrubeli crni nokat na mapu. Sve što Hasan radi je vrlo dostojanstveno i teatralno. „Orzazat, Kapija Sahare“, kaže, a glas mu je jedva nešto više od šapata.
Hasan je studirao u Britaniji, a sada se vratio u domovinu kako bi radio u antikvarnici – Hasan prodaje jevrejske đinđuve, egipatske razglednice, berberske nošnje, trave protiv ujeda kobre, magične zapise protiv urokljivih očiju, zamke za demone od terakote, preparirane guštere, kristale sa Atlasa, kozmetiku iz Tandžera i, ako proceni da je pred njim diskretna mušterija prefinjenog ukusa, hašiš iz Fesa.
Počinje popodnevni moleban i prljavi sokaci Marakeša odzvanjaju od kakofonije glasova koji na vrhuncu, nakon što se stope u haotično jednoglasje, podsećaju na sirenu za vazdušnu opasnost.
Iza crvene ravnice, iza ledom okovanih vrhova Atlasa koji Arapi nazivaju Daran, niz krševite obronke Anti – Atlasa, na nemilosrdnom suncu usred kamene pustoši, ponosno stoji grad Orzazat. Nekada su ovde, u utvrđenom gradu od derpiča, karavani otresali pustinjski pesak, pojili kamile i tražili utočište od razbojničkih nomada i pustinjskih demona. Danas je utvrđeni grad zaboravljen, a pored njega je izgrađen noviji, čistiji grad čiji su stambeni blokovi, da li iz tradicije ili nostalgije, ofarbani u bledo – crvenu boju kamena kojim su se nekada kuće gradile. Danas je Orzazat utočište za filmske ekipe širom sveta jer se ovde nalazi jedan od najvećih filmskih studija u severnoj Africi.
„Ovo je Kapija Sahare, ovde počinje Velika Pustinja“ kaže naš domaćin dok glasno srče berberski viski koji na moju žalost i nije viski, nego samo zeleni čaj sa šafranom.
U Orzazatu više nema kamila pa smo i mi stigli prašnjavim, rasklimatanim autobusom. Sunce je zapalilo opusteli bulevar Muhameda Petog, jedino što se pokreće jeste prekuvani vazduh koji treperi. Utočište od podneva bez ijedne senke tražimo u obližnjoj prodavnici tepiha.
„Ovo je Kapija Sahare, ovde počinje Velika Pustinja“ kaže naš domaćin dok glasno srče berberski viski koji na moju žalost i nije viski nego samo zeleni čaj sa šafranom. „Odavde pa do Malija su hodili karavani sa stotinama i hiljadama kamila. Ovde kiša pada samo jednom godišnje, i to po pola sata.“
Sedimo u prijatnoj hladovini prodavnice, pijemo čaj jakog ukusa i razmenjujemo cigarete – on nama marokansku krdžu, mi njemu srpske pljuge. „Peščane dine su dve stotine kilometara odavde. Morate do Zagore, poslednjeg naselja u pustinji. Ali vam predlažem da se lepo opremite. Igrom slučaja, imam odličnu berbersku nošnju za vas. Ako vam je to suviše, morate imati makar turban, da vas sunce ne bi ubilo. Ne? A mogu li vas zainteresovati za ovaj divni, tradicionalni berberski ćilim?“
Na glavnom trgu Orzazata se prodaju zašećerena limunada, starci i omladina besposličare na klupama, ispija se čaj u kafedžinicima, deca igraju fudbal.
„Kod mene kući bi jedan ovakav oblak sigurno značio kišu“, kaže Tim, velški nacionalista i stručnjak za kišna područija, koji nam se pridružio u autobusu za Orzazat. Tim, kršteno ime Timothy, plavokos, riđobrad, podseća na minijaturnog Vikinga i funkcioniše poput magneta za sve dobronamerne ljude Maroka.
Timothyija smo ostavili ispred stanice da nas sačeka jer njegovo riđobrado prisustvo previše uzbuđuje lokalce – toliko se uzmuvaju i razgalame sa svojim poslovnim ponudama, da prošli put nismo uspeli ni autobuske karte da kupimo.
Zaista, i kod nas kući bi jedan tako siv, namrgođen oblak značio sigurnu kišu. Ali ovo je Kapija Sahare, ovde kiša pada jednom godišnje i to po pola sata. Ostrvljani su uvek opsednuti vremenskom prognozom.
Štrokava dvorana autobuske stanice Orzazata deluje napušteno, samo se dokoni besposličari muvaju okolo. Svi šalteri osim jednog su polupani i zatvoreni. Timothyija smo ostavili ispred stanice da nas sačeka jer njegovo riđobrado prisustvo previše uzbuđuje lokalce – toliko se uzmuvaju i razgalame sa svojim poslovnim ponudama, da prošli put nismo uspeli ni autobuske karte da kupimo. Sada se šunjamo ka jedinom otvorenom šalteru i krišom nabavljamo tri karte za Zagoru.
Napolju, na ulici ovog pustinjskog grada, pada kiša. Tek blago rominjanje, kod Timothyija u Velsu ni kod nas kući se to i ne bi smatralo poštenom kišom, ali ovde je pravo iznenađenje. Kao mali sam gledao film sa Schwarzeneggerom i Predatorom, gde na kraju, nakon što mišićavi junak upokoji agresivnog vanzemaljca, padne kiša u pustinji. U filmu to izaziva opšte oduševljenje, žene se razgolite i zaigraju, deca trče i lavorima skupljaju kišnicu, svi se smeju, grle, igraju i pevaju. Malo je reći da sam nešto slično i ovde očekivao, ali lokalci se samo mršte, sklanjaju u zaklon, tezge se sklapaju i nema više dokonih staraca i dece sa fudbalskom loptom. Zacelo se i u Sahari na kišu reaguje kao i bilo gde drugde u Evropi. Samo smo mi, nakon mnogo dana sunca i prašine, srećni zbog nenadanog „pljuska“. Kada je sunce ponovo zasijalo, sve, od glavnog trga pa do moje majice, istačkano je i umazano crvenim blatom koje je kiša donela. Kvota za ovu godinu je ispunjena.
To veče je Svetsko fudbalsko prvenstvo i zajedno sa gomilom lokalaca navijamo za Hrvatsku protiv Brazila.
Stari crteži u pećinama pokazuju da je Sahara nekada bila zelena, puna životinja, reka i rastinja. Sada, na truckavom drumu ka Zagori, samo demonske stene, klanci i osušena rečna korita svedoče o toj raskoši. Autobus staje u selu pokraj puta. Na desetominutnoj pauzi putnici mogu da pazare japansku robu i teleće glave.
Zagora, prvo ili poslednje naselje Sahare, privija se uz reku Draa. Čupave sparušene palme, crvene betonske zgrade, mnogo turističkih agencija koje nude „nezaboravnu pustinjsku avanturu.“
Na svakom ćošku, na posterima i keramičkim vazama, može se videti crtež kamila i beduina sa natpisom “Timbouctou 52 jours” – navodnih pedeset i dva dana koliko je trgovačkim karavanima bilo potrebno da od Zagore, preko vrelog peska, stignu do Malija.
Mesec je žut kao kifla. Na nasipu kraj reke se uzdižu palme, stoji nabacan šut, krš i prazni burići nafte. Psi lutalice preturaju po đubretu.
Kao i u svim drugim gradovima koje smo posetili u Maroku, društveni život počinje tek kada sunce zađe, a asfalt se ohladi. Žene sa čoporima dece opsedaju ulice, muškarci sede u kafedžinicama, piju čaj, galame i gledaju fudbal. Na glavnom trgu klinci, svih boja i uzrasta, izvode vratolomne akrobacije, break dance, stoje na rukama i na glavama, tako vešto i sigurno da im ni najiskusniji kaskaderi ne bi mogli naći zamerku. Na telefonu puštaju marokansku pop muziku - MTV hitove prepevane na arapski. Pesme nisu ništa lošije od originala.
Lutam ka sporednim ulicama. Mesec je žut kao kifla. Na nasipu kraj reke se uzdižu palme, stoji nabacan šut, krš i prazni burići nafte. Psi lutalice preturaju po đubretu.
Sutradan, opremljeni hranom, vodom i jastučnicama pozajmljenih iz hotela, za glavu naravno, krećemo ka dinama.
Nebo je plavo, zemlja ravna. Nakon dvadesetak kilometara se pojavljuju prve peščane dine, poput grbavih džinova u kamenoj ravnici.
Dublje u pustinji narandžasti pesak zamenjuje grubi kamen. Vrištimo i skačemo poput dece na igralištu, suljamo se niz dine, zakopavamo ruke u fini, svilenkasti pesak sitniji od prašine. Grupa francuskih turista fotografiše, jedna porodica iz Teksasa se raspravlja da li da jaše kamile.
Sedimo na vrhu peščane kreste, oblaci zaklanjaju pustinjski zalazak sunca. Pokušavamo da otresemo pesak iz kose, brade i telesnih šupljina.
Porodica iz Teksasa jaše kamile, kolona se po treći put vrti u krug, vođeni mrkim beduinom koji se nehajno igra na svom iPhonu.
Prve zvezde izviruju između oblaka, pozdravlja ih beslovesno podrigivanje kamila.
—
Autor fotografije je Christopher L., a fotografija je zaštićena licencom Creative Commons.
