Mavrovsko jezero. Foto: Slavčo Malezanov
Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2022.
—
Sve su mi gajbe uz stopalo. U njima – sočan paradajz, krastavci, sir, masline, patlidžani, pistaći i mušica na kriški lubenice. Tražimo pasulj tetovac, iako nam je rečeno da ga ovde nećemo naći, ima ga na pijaci. Pijaca je daleko, a i znamo da je on dosta skuplji.
Mi smo u običnoj ulici širokog trotoara, rundajući zvuk jakih motora tamnih džipova nas plaši. Nekada preosetljivost čula zasmeta kretanju. Slep čovek bi ovuda brže prošao od mene. Čini mi se da komuniciraju na višem nivou, kao mravi, a ja taj jezik ne čujem. Na trgu, u mopedu sa prikolicom, čovek prodaje hleb. Okrugao je, a majstor ga, poput lasa u kaubojcima, baca u vazduh i vrti. Kora mu je hrskava, brašno mu pomalo padne na kožu, ali bitno je da mi, kupci, pogledamo taj hleb u punoj rotaciji. Napravio ga je tako da savršeno legne u njegovu šaku, da ga može jednom rukom okrenuti. Drugom puši zavijeni duvan. Iza cigarete i malog trga – crkvica. Vraćajući se natovareni u stan, majka se setila - kolači za Jelisija! Kao da je uzviknula eureka, zadovoljna svojom dosetkom, utrčala je u najbližu prodavnicu i odabrala najlepšu kutiju sa kolačima. Stala je za kasu, zamislila se.
– Može edno prašanje? Ima li tuka nekade kineska prodavnica?
Trgovac se podrugljivo nasmejao, kao ponosni Japanac, pa dobacio:
– Gospoǵo, a kade ḱe rabotime togaš nie?
U najlonskoj kesi nosim kolače za Jelisija. Vidim njegov prednji džep košulje koji mu tesno stiska grudi. U tom džepu, uvek se nalazilo meko pakovanje cigareta. Nikada u njima nisam video ništa drugo, pogotovo ne kolače. Penjemo se stepenicama, majka stane da odmori na poslednjem međuspratu do stana i zamišljeno zaključuje: baš mi je lepo odgovorio. Ulazimo u stan – dočekuje nas duboki glas iz dnevne sobe:
– Kaj ste be?
Spustio sam kese u kuhinji i već sam na terasi, odlazim kod tetke i žickam cigaretu. Teča mi šeretski došaptava:
– Duvni nekogaš navaka, da go osetam samo mirisot.
Terasa gleda na Vardar, usku i kamenitu reku. Iza nje je džamija koja nas redovno budi rano izjutra. To buđenje me u snu osvesti, često se u sred noći zamislim kako Albanci ustaju iz svojih kreveta i klanjaju, pa me njihova blagost molitve ponovo odvuče u san. Daleko iza grada, vide se beli vrhovi Koraba. Sneg koji se topi. Ispod terase, ljudi žubore tiše od reke. Već razmišljam o sledećem zadatku. Trebalo bi pešačiti uz reku do Đoreta, on pravi najbolji domaći ratluk. Nekoliko puta, da ne primete, dunuo sam u stan dim cigarete. U uglu sobe – pravosmukalka. Tetka stalno usisava, ne dozvoljava prašini ni da padne ni da se podigne. Hvatam patike i sedam kraj teče da bi ih bolje navukao. On me snažno hvata za mišicu, privuče me i tiho kaže:
– Nosi me, sakam i jas so vas. Ideme jas i ti so jugčeto.
Smešim se, pokušavam da složim izraz koji nije tužan. Napolju je vedro. U uglu prozora vidim fotografiju pejzaža – polje što pod blagim stepenom silazi i pretvara se u šumu. Svuda okolo vide se stene na izbočinama planina. Pokazuju čvrstinu. Negde iz pukotina izbila su zimzelena stabla. Trava u polju je čista, tek se negde razabire bodljikavi cvet od koga se pravi ukusan čaj.
Kliznem niz stepenice. Već sam u dvorištu zgrade, a sa prozora kraj stepeništa tačno iznad mene, opet on, Jelisije – posmatra me ozbiljno i dobacuje basom:
– Ozbilen bev, eno go jugčeto!
Opruženom šakom upućuje moj pogled ka maloj limenoj garaži koja ne prelazi prostor jednog parking mesta. Odgovaram: Lepo si ga zapakovao, tečo! On, odozgo, digne nos, dohvati neki pikavac sa simsa i baci ga za mnom. Sledeće što čujem su udarci boce. Osam udaraca kao osam stepenica u ritmu njegovog hoda.
Uspeo sam da se udaljim od teče i njegove borbe za vazduh. Prelazim ulicu i osećam se lesno kraj vode. Idem uzvodno Vardaru. Pre nekoliko godina napravili su kej. Svaki put kada dođem, grad je sve veći. Putić kraj reke vodi do novih naselja. I anarhija ima svojih lepota. Vidim – poput drvoreda naslagane zgrade bez fasade. Na sredini visoki soliter. Masovan orah ispod čije krošnje raste mnoštvo divljih mladica. Vičan čovek bi mogao da ih presadi na neko korisnije mesto. Teča mi je često pričao o kalemljenju.
Zimaš dve granki podetnakvo debeli i gi sečeš koso, potoa gi vrzuvaš, edna na druga. Site granki što kje izrasnat pod taa vrska gi uništuvaš. Na toj način korenot na prethodnite bilki ke im dade sila na grankite. Taka maliot del na vrvot kje dade svoj plod.
***
U planinskim selima gornje reke, zvali su ga gorski čovek. U pelivanima mu nije bilo ravnog. Još uvek se, skoro na svakoj slavi, prepričava njegova epska snaga. Svadbe su bile velike seoske zabave. Poslednju bi prepričavali sve do sledeće. Ali snaga koja jedva stane u košulju teče gorštaka ostajala bi zapečaćena u mislima svih seljaka. Košulja koja podseća na preko mere napunjen pleteni džak brašna. Borba bi se održala na kraju sela, između potoka i poslednje kuće, u polju oivičenom strmim planinama punih četinara. Veljko, mladi izazivač, potencijalni mladoženja. Želeo je prikazati devojkama svoju snagu te je i odabrao najjačeg po kom bi se merio. Teča mu je rekao:
– Nemoj Velko, ne sum jas za tebe, odberi nekoj drug.
Međutim, vrela krv je proključala. Borba je kratko trajala, čim su se dohvatili, svi seljaci su istovremeno ispustili veliki uzdah. Teča je Veljku pomerio rame iz ležišta. Veljkova majka, čuvena seoska baba Darinka, otišla je Jelisejevoj majci da se žali. Uzalud. Jelisije je kroz osmeh, šeretski rekao:
– Mu rekov, baba Daro.
Lokalni kostolomac je zaradio neku paru. Brzo je Veljku vratio rame tamo gde treba.
***
Odvojio sam se od reke i malo se izgubio. Pitao sam lokalce, našao prugu i uz nju video lokal kroz čije se izloge šareni ratluk. Poput tezge bombona na srpskim vašarištima. Samo se ovde nije izdvajala nijedna boja, sve su bile podjenako u staklu, kao duga.
Đore i ja smo uspešno trgovali. Iz ranca, hvatajući je za grlić, izvukao sam pomoravsku šljivovicu. Pozdrav od oca. Za šljivovicu sam, kao uzvratni pozdrav, dobio ratluk sa kokosom, a uz njega sam po tetkinoj narudžbini već kupio onaj napravljen od ruže. Teško se od tih ljudi rastajem, gledaju me kako prelazim prugu i tek kada zamičem za krivinu, oni se, sigurno, vraćaju svojoj kući. Premotavam film. Kako sam došao, tako bi se valjalo i vratiti.
Srećan, upošljen i koristan prepoznajem haustor tečine zgrade. Njega zatičem u dvorištu. Čačka nešto pod haubom dok je boca naslonjena na levu gumu.
– Se e vo red, sedi i zapali.
Sedam, stiskam kvačilo, okrećem ključ. Mašina zabrunda, ispusti oblačić crnog dima iz auspuha i upali.
– Aj sega malku turiraj.
Stiskam papučicu gasa. Posle toga, gasim auto.
– Ama zošto go izgasi?
– Tečo, dim ide ka tebi…
Odnosim ratluk tetki, pitam je za teču, kaže:
– Pušti go, dosadno mu e. Neka se zanima malku so kolata, a ti pravi mu društvo.
Silazim, on mi saopštava – se spremame za pat. Mislim da se šali, malo ga posmatram, siguran sam da će osmeh odati šalu. Ništa.
– Tečo, nikada nisam vozio juga, moram da naučim kako idu brzine.
Seda do mene, auto je ugašen. Isprobavam brzine. Drugu, petu i rikverc teško mogu da pronađem, mučim se i posle nekoliko sekundi menjač uspevam da ubacim u odgovarajući žljeb. Sve je spremno za put. Samo da se ja spremim.
– Tečo, jesi siguran?
– Da, moram da odam tamu, ḱe se ugušam vo gradot, mi treba vozduh.
Nemam nikakvih obaveza. Pomislio sam da nas neće ni primetiti. Kazaće – otidoa na ćevapi. Znaju da ih ovde ne propuštam i da jedva čekam malo slobodnog vremena da tamo zbrišem, bez najave.
Između nogu mu je boca kiseonika. Rukama me, poput suvozača reli vozača, usmerava kroz saobraćajnu gužvu. Svuda važi zakon jačeg, a ja sam isuviše spor na menjaču da bih se prilagodio takvim pravilima. Teča je strpljiv. Gledam u brzinometar i sve druge merače. Rezervoar je skoro pun.
Uključujemo se na na magistralni put koji vodi od Gostivara preko Kičeva dalje ka Ohridu. Jelisije se priprema da na lice stavi masku za kiseonik. Svuda okolo su valovite planine pune šume, tek negde je zaseok šarenih kuća i belih minareta.
Prolazimo pokraj kamenoloma gde vrludaju krivine i usponi. Promena atmosferskog pritiska ne odgovara Jelisiju. Vozim u drugoj, a kada se domognem ravnine, ubacim u bezbednu treću brzinu. Visok broj obrtaja motora u Jelisiju izaziva nemir, primećujem njegove grudi kako ubrzano primaju i ispuštaju vazduh. Kada prebacim u treću, vidim kako sporije uzima vazduh. Njegova pluća su poput klipova motora. To mi je strašno zabavno – kako menjačem skoro kontrolišem ritam njegovog disanja. Nas skoro svi pretiču, dok se jugić polako penje uz uspon.
Teča zahteva pauzu, polako maše dlanom gore – dole. Stajem posle nekoliko stotina metara, uz posečenu šumu, kod krivine koja vodi u zaseok Novo selo, mesto u kom se pravi dobar domaći maslac.
Parkirao sam na improvizovanom saobraćajnom ostrvu po strani široke magistrale. Teča je kolenom šutnuo kasetu iz koje ispada bela meka paklica Kenta.
Mogao sam pretpostaviti da će se ovo desiti. Setio sam se knjige Empajer Fols i sličnog poteza Pola Njumena u istoimenoj seriji.
Stajemo uz malu uvalinu. Deluje kao da je tuda prošla bujica vode i oborila visoka stabla breza.
Sedamo na ivicu malog nadvožnjaka koji uzdiže put iznad uvale. Nudi i meni cigaretu. Uzimam. Pre nego što zapali, kazuje mi istorijat stradanja, čini to na epski način. Pomislim da istovremeno karikira i govori smrtno ozbiljno.
Tuka beše golem prenos na struja, gi isekoa drvata za strujata da može slobodno da pominuva, možea samo da gi presečat grankite, ama vaka e polesno, zarem ne? Nekoj od Elektro Mavrovo ḱe dobie drva za dzabe.
Gledam ona debla u uvalini, zamišljam ih kako su se ta drvena tela kotrljala nizbrdicom poput leševa. Nekoliko debala je uredno posloženo, uvezano debelim sajlama. Spremna su za transport.
Dok obrađujem informacije i oživljavam slike, Jelisije kreše upaljač, pali cigaretu, gleda visoko iznad breza. Duboko udiše, dim duvana širi mu se plućima, zadovoljan je, vidim – titra mu osmeh. Vidim retke i požutele zube, ruka mu krene preko mog ramena... Taman pri izdisaju, počne da se guši. Lice mu više nije u nirvani, ono je modro usled nedostatka vazduha. Rukama oslonjenim na kolena, blago povijenih leđa, pokušava da stiša svoj kašalj. Brzo, gazim svoju cigaretu. Zavrtim petom. Odjurim do automobila, donosim mu bocu kiseonika i brzo mu stavljam masku na lice. Zakoluta očima, razočaran. Prihvata pomoć, opušta svoje telo i drugom rukom odmahuje, identično kao pre, na prozoru zgrade.
– Pička ti mater!
Sedimo tu još malo u tišini, dok iza nas povremeno prolaze šleperi. Teški su, pa nam protresu blok na kom sedimo. Ubrzo, teča me ubeđuje da nastavimo put.
Što se mene tiče, poznajem ovaj put, ali ne koliko i on. Ono šta znam, jeste da sam prošao teži deo. Uskoro ćemo se isključiti sa magistrale koju koristi veliki broj ljudi. Jugićem ću skrenuti desno – ka Mavrovu i Debru. Iako mi to nije rekao, znam gde teča želi otići: vozim ga na njegovo radno mesto.
Gledaš, cel zivot imam kalemeno bezbroj drvca, tamu kaj mene, se trudev da imam mnogu ovošja sto ni služea kako zamena za blago posle ruček. Sega i jas stanuvam kako kalemena bilka. Niz moite gradi mi se razgranuva bolest, čuvstvuvam kako mi se kačuva i me udira vo glava. Čudno e kako toa sekogaš prirodata uspeva vo toa što go naumila.
Pomislim – ponovo igra na ivici noža. Ne mogu da se odlučim da li je sve ovo što je rekao lepo ili tužno.
Van automobila stvari se menjaju. Postaje hladnije, te dižem prozor ali ne do kraja. Reski miris četinara prodire u kabinu. Katkad, oseti se miris balege i sena.
Na jednom od uspona, nailazimo na stado ovaca. Zaustavljam auto i povlačim ručnu. Teča mi samo namigne i nasmeje se. Izvuče se blago kroz prozor, torzo mu je van jugića. Uzvikne dubokim glasom, silazno – Oooooo! Potom proizvede zvuk udarajući jezikom o nepce, kao !Kung Bušman. Pomislim, možda zna neki univerzalni, nemušti jezik. Osetio sam se lagano i smireno, potpuno bezbedno. Kao mali, u bioskopskoj sali – potpuno svestan trenutka u kome se nalazim.
Žbunići sive vune skreću u jednu nizbrdicu, zamiču sa puta u visoko šiblje nalazeći sebi bezbednije mesto.
Potpuno srećan, dajem gas, ubacujem u prvu i tek onda podižem ručnu kočnicu.
Prolazimo pored ovaca, a u pozadini čujem stišavanje blejanja.
Jelisije primećuje moju ushićenost, otvorenim dlanom me jako udari po butni uzvikujući – A be vnuk!
Nastavljamo dalje, uspinjemo se putem za Mavrovo. Prolazimo kroz kapiju koja označava da smo na teritoriji Nacionalnog parka. Teči osmeh ne spada sa lica, u obrazima mu se od tolikog smeha nakupilo sveže krvi. Rumen je.
Uskoro, levo od nas, kroz četinare, vidimo veliko plavetnilo – Mavrovsko jezero.
****
Jezero je oivičeno selima Leunovom, Nićiforovom, Mavrovom i Mavrovim Anovima. Nacionalni park doseže čak do blizine Debra. U tom pravcu, severno od nas, u jednoj velikoj uvalini, ujutru se može osetiti miris joda koji klisurom dolazi čak sa Jadranskog mora. U blizini prelepog sela Galičnika je veliko, filmično polje. Podseća na kaubojske širine. Sedamdesetih i osamdesetih na tim se poljima snimalo mnoštvo italijanskih špageti vesterna. Iznad sela Mavrova, uzdiže se planina Bistra i veliki skijaški centar. Jezero se između okolnih planina pružilo kao zmija na avgustovskom suncu. Nekada je u toj klisuri ležalo selo, koje je zbog interesa Jugoslavije odatle iseljeno da bi se napravilo dovoljno struje za zemlju u razvoju. Ljudi su živeli na dnu današnjeg jezera. Sa Golemog Koraba, sneg se topi i potočićima silazi u jezero. Velika hidrocentrala i brana pod kojom se nalazi fudbalski teren, proizvodi struju za celu zapadnu Makedoniju. U jezeru je i kalifornijska pastrmka, koju mesni institut stručno uzgaja.
Trag sela na dnu jezera još uvek otkriva kamena crkvica čiji se krst vidi na površini jezera. Zimi, kada jezero potpuno zaledi, hrabri lokalci zajašu svoje bicikle preko jezera, inatom protiv interesa države. Mrze ih da kruže oko jezera, put Mavrovo – Leunovo ili Mavrovo – Nićiforovo tada postaje uzbudljiv i znatno brži. Meštani tih sela posmatraju kuraž tih ekstremista, dok oni, mirno i pravolinijski prelaze led dubokog jezera.
***
Zamičemo u Mavrovim Anovima desno i odlazimo u planine. Idemo u selo moje majke i tetaka – Vrben. To selo je, i uprkos migracijama ka većim gradovima, najviše Gostivaru, ipak ostalo živo.
Uzani kameniti put nas vodi pored odmarališta za radnike Nacionalnog parka, pored gomile lepo uređenih vikendica, dalje sve do Vrbena. To selo se takođe prostire klisurom kojom se opružio potok. Selo nas dočekuje velikim drvenim štalama i pojačanim mirisom ustajalog sena i balege. Kokoške na sve strane. Povremeno nas najavi lavež tromih dugodlakih šarplaninaca. Meštani izlaze iz svojih kuća i mašu Jelisiju. Ne stajemo, već se penjemo uz stranu susedne planine. Put vodi kroz duboku šumu. I levo i desno samo gusto granje. Kao da smo u plućima velikog čudovišta. Utisak je da će se šuma oko nas zatvoriti i usisati nas u sebe. Izolovani smo. Nekoliko kilometara kasnije teča naređuje:
– Stoj!
Odlučno izlazi iz auta, duboko udiše. Ruke stavlja na bokove i razgleda okolinu. Ispod drveća nalazi dva velika štapa. Pruža mi onaj čvršći.
– Sakaš li da jadeš šumski jagodi ? Jas sum mrtov gladen!
Štapovima teramo zmije iz žbunića jagoda. Dnom dlana ubacujem jagode u grlo. Teča ih ne gnječi, već ih vrhovima prstiju lagano spušta u sebe. U tišini šume, samo se čuje naše mljackanje i tek poneka ptica koja oštro zvizne. Lepo smo se zasladili. Vraćamo se u auto.
Uskoro, čujem buku koja nadjačava motor. Veliki buk. Ispred nas je mostić i strmo betonirano korito. Pod velikim padom survava se voda niz planinu. Teča izađe iz auta, nasloni se na ogradu i otkopča košulju. Kapljice vode nas kvase. Posle šumovitog dela, težina i snaga ovolike vode pravo je osveženje. Ispred mostića, gledamo na put za Vrben koji smo maločas prošli. Setim se makete pruga. Voz čas nestane ali znaš iza kog će se brda pojaviti. Tako i autići na ovom putu – čas nestanu iza brda, pa nastave put. Čini se da je nemoguće da slete. Kao da svi voze istom brzinom, po pruzi. Zvuk vode je zaglušujuć. Teča, shvativši da nema snage za viku, samo napuhava svoje obraze i rukama pravi velike krugove.
Kroz nekoliko minuta, stigli smo na odredište. Između dva planinska sela Krakornice i Bogdeva, nalazi se mala, bela kućica i pored nje tabla: Kontrolno mesto HES Mavrovo. Setim se tvrđave iz Bucatijeve Tatarske pustinje. Iza kućice je planina sa koje se u meandrima spuštaju potoci kristalne vode. U toj kućici Jelisije je celog života određivao nivo vode velikog Mavrovskog jezera. Kraj kućice nalaze se dva duboka betonska bazena puna planinske vode. Ispred nje je veliko polje iz kojeg se nastavlja šuma, a okolo stenovite planine.
Tečin kolega Damjan veselo nas dočekuje. U pozdravljanju dvojice kolega čujem da Jelisije ovde nije bio oko godinu dana. Snažno se grle, a potom me teča upoznaje sa Damjanom. Damjan spremno pristavlja kaficu. Zatim sa tečom ulazim u mali hodnik koji seče kućicu na polovine. Ulazimo levo u njegovu sobicu. Istu takvu ima Damjan u desnom delu. Teča uzima tranzistor sa jastuka njegovog zategnutog kreveta. Dobacuje mi ga.
Zabavljam se tranzistorom dok dva drugara razmenjuju reči. Moj dodir menja zvuke, od šištanja do zvuka saksofona i živih, nepravilnih ritmova. Često vidim kako se Damjan levom rukom, prijateljski naslanja na tečino desno rame.
Damjan mi priča kako je ovde zimi. Sve zaledi pa se desi da ostanu zavejani, odsečeni od sveta. Veliki snegovi obore bandere sa telefonskom vezom. Tada puštaju niz vodu plastičnu flašu sa porukom. Potom tu flašicu hvata nečija ruka dole u glavnoj centrali. Onda iz kancelarije Nacionalnog parka šalju helikopter po njih dvojicu. Helikopter lebdi iznad zemlje dok se, jedan za drugim, uspinju merdevinama od konopca.
Prijatno je popodne. Teča je gladan. Damjan me poziva da sa njim krenem u berbu pečurki. Teča će se odmoriti u svom krevetu. Pre toga, pruža mi perorez i platnenu torbu koju kačim oko vrata. Već koračamo ka šumi. Ulazimo duboko. Zvuk je potpuno drugačiji. Tišina koja zuji. Najtiši ton zveči kao u akustičnoj kutiji. Često čujem blagi prasak, ali mi Damjan kaže da to drva pucketaju od sunca. Nailazim na mnoštvo pečuraka. Uzimam ih sve, a onda će ih njih dvojica razvrstati, tek poneku otrovnu baciti. Najviše ima vrganja.
U čučnju, dok svako od nas reže zemlju oko pečurke, Damjan me pita
–Kako je Jelisije?
– Ne znam, ne znam što da ti kažam. Stvarno ne znaem a i ne sum go prašal. Tetka mi vika deka ne e dobro. Ama on e ist kako i prethodno. Znaeš i sam, on e silen čovek.
– Da, znam. Edvaj čekam da dojde pak. Malku mi e dosadno ovde sam. Najdoa i zamena ama toa e nekoj mamin sin što e ćesto otsuten, a i treba da znaeš deka nikoj ne e kako tetin ti.
Nasmejem se i nastavim sa radom.
Teču nalazimo kako drema na maloj narandžastoj ležaljci ispred kuće. Na puteru pržimo pečurke. Teča odlazi do jugića i iz gepeka vadi onaj hleb sa gostivarskog trga i kolače što mu je majka poklonila. Ukrao je i ratluk sa kokosom. Rukom lomimo hleb i umačemo u duboki tiganj u kom smo spremali vrganje. Posle jela, sunce slabi. Teči raspoloženje naglo opada. Kolači, ratluk, kafa i voda smenjuju se u ustima. Trebalo bi da krenemo pre nego što se potpuno smrkne. Pozdravlja se sa Damjanom. Obećava da će se brzo vratiti.
Ispred auta je stao nečiji vo i ne želi da se pomeri. Zamalo da svojim rogom razbije prozor jugića. Teča ga svojim veštinama ubeđuje da je bolje da pređe na poljanu.
Ispod onog mostića više nema vode, ali je beton vlažan. Jezero je za danas dobilo svoju dozu svežine.
Brže nego ranije, već smo u Vrbenu. Opet teča otpozdravlja ljudima. Sada se već kiselo osmehuje.
Na putu ka Mavrovu gleda u daljinu, u planine. Onda naglo udahne i ukoči se. Lagano zaustavljam auto. Gledajući kraj puta, udara me po butini usplahireno uzvikujući:
– Glej! Glej! Risot! Nikogaš go nemam videno, mnogu se plašat od luǵe.
Narandžasto stvorenje dugog krzna zamiče u šumu. Svojim crnim resicama oko glave ustremio je pogled ka nama. Jelisije kaže:
– Ama me gleda točno vo oći. Ne znam što e toa ?
A onda, posle nekoliko minuta pauze, okrene se ka meni i kaže:
– Prirodata.
Kada jugićem prođem uskim putem kroz šumu, iza nas, u zavetrini, mašu nam grane. Povratak je uvek brži od dolaska. U Mavrovu gleda zgradu svoje škole. Piše «OU De č e De an v ki». Neka slova su otpala, ali ih nema na zemlji.
Iza škole je jezero. Voda je poput ogledala, na površini se u kontri vidi nebo. Desno, vidim tamnu fleku na jezeru, kao da se ulje ulilo unutra. Ali to je sveža voda, ona sa planine koju je Damjan pustio u jezero. Dao je vodi svežinu, a ribama hranu i kiseonik.
Oblaci izgledaju kao klavirske dirke. Polako odlaze iza šumovito-belih planina ostavljajući senke po vodi.
Koga odevme vo školo, ne učea, koga ke vidime vakvo nebo da pobrzame doma. Koga oblacite odea vaka, vo branovi, toa značeše deka nabrzo ke vrne dožd. Togaš brzavme i nemavme vreme da se igramo po pat.
U povratku sam vozio sporije. Nije bilo gužve. Često sam kočio, ali samo kratko, na nizbrdici, da ne bih oštetio stare kočnice jugića. U retrovizoru je bilo lepih prizora. U svakom od njih, video sam tečinu ruku, a iza – nebo, šumu, i kroz duboke grane veliku plavu ravninu jezera.
Kada smo se vratili, tetka je mislila da smo bili kod Albanaca na ćevape. Teča je rekao:
****
Povremeno bih mu napisao poruku. Uvek je kratko odgovarao: Dobro.
Jednom nije odgovorio ništa. Saznao sam – odvezli su ga u bolnicu. Borio se do poslednjih sekundi, čupao je ram kreveta nalazeći oslonac svojoj snazi. U dugim bolnim noćima, slušao je muziku sa tranzistora. Ćerka je pokušavala da ga nekako izbavi iz bolnice.
U međuvremenu, Jelisije se ugušio. Nekoliko dana posle njegove smrti, kućica u kojoj je proveo ceo radni vek izgorela je. Damjan nije ništa mogao da spasi. Od spaljene kuće, ostao je samo temelj. Iza se videla planina u celosti, potoci koji meandriraju i bučno uviru u bazene. Svuda okolo, crni garež. I poneki posiveli crep. Vazduh koji je teča želeo da udahne izgoreo je zajedno sa kontrolnim mestom hidroenergetskog sistema Mavrovo. 
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
