fotografija: Luka Latinčić
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2022.
—
,, Ne rade ta vrata, moraš ovako’’
Ja, ceo život
Neki Voja Nedeljković tip novinara se javljao iz Budve svakog dana. Imao je čupav mikrofon i pričao kako se tu kod njih skače na glavu, kako se pije na slamčicu, kako se jedu krofne punjene čokoladom, a ja sam bio devetogodišnjak koji tapka dve lopte u isto vreme i postaće Peđa Stojaković. Od dnevne sobe sam napravio sportsku dvoranu i moji su nekako prihvatili sve to. Basket bio glavni, ali kad počne prvenstvo u nečem drugom, soba brzo postane teren za to nešto drugo. Recimo vaterpolo. Recimo igramo protiv Mađara. Recimo ja sam sidraš i plivam ka golu-dvosedu, plivam po riblja kost parketu od bukve, plivam da osvetlam obraz Zemuna i popnem se na balkon skupštine, balkon spavaće sobe mojih roditelja. E tako sam plivao tog dana, samo bez lopte, bez golova, parket više nije bio bazen nego more, Budva lik s tevea se drao o vrućem pesku, a ja sam išao od fotelje do lampe kraul, pa nazad do fotelje leđno.
Tog leta smo bili radosni kad ima kačkavalja. Tako bilo. Znači šta da se radi, ići ćemo na Adu, na Lido ćemo ići blizu nam je, jeste plitko ali taman za dodavanje, možemo i skok šut, ponećemo frizbi i korpu s voćem, dva špila ćemo poneti i biće nam sve super. Voja tip kaže dragi gledaoci ja ću sad da se bućnem a vi vidite šta ćete. Prsno do radijatora, vratim jednu fotelju na mesto, vratim drugu fotelju na mesto, a onda ćale od piljevine uleti u kuću.
Ne znam šta se tačno sve onda desi, ali u jednom trenutku taj ćale izgovori jedno idemo. Kao ozbiljno idemo. Kao sutra idemo. Kao šta nas briga. Kao nakosutra se vraćamo. Kao pogledam u mamu. Kao mama klimne glavom. Kao idemo idemo idemo. Kao ja baš srećan. Kao moja sestra isto baš srećna. Kao nas dvoje skačemo.
U to vreme smo vozili aleka. Aleko bio umoran auto, stvarno umoran. Deda ga drndao godinama, onda prestao da produžava dozvolu pa parkirao ispred našeg dvorišta. Nije baš bio za otpad. Pre u nekoj može on još fazi. Očuvan je to auto fazi. Rus je to fazi. Mi znali ipak. Taj menjač više nije, ni te pakne više nisu, ni to bordo više nije. Izdržaće još koju godinu doduše. Negde pred kraj će morati da mu odstrane vozačko sedište pa će na to mesto ćale instalirati jednu pristojnu hoklicu. Voziće tako par nedelja dok mu jedan saobraćajac ne bude rekao pa Dragane, mislim, šta je ovo. Nije nam bilo baš svejedno pa smo posle mehaničara svratili u crkvu.
Oče mi bismo. Znate. Mi odlučili. A on je onako. Vidite. Sad ne znamo. Valjda će. Ako Bog da. Otac Milan blagoslovi kola i to nam bude dovoljno. Saltom preko pakovanja. Preko sendviča i guranja na zadnjem sedištu. Preko tunela i mirisa kola. Preko 26 mama kad će more.
U Budvi smo. Budvi Monte Karlu. Budvi dal je moguće da ću ovde da se kupam. Nije moguće. To za par godina, sad ćemo u jedan divlji kamp gde ću naučiti šta je blavor. I da mi nije neprijatelj. I ostavi tu mačetu ženo, on je na našoj strani, hrani se zmijama. Kad na moru ostaješ jedan dan, odmah skačeš u plićak. Nema onog evo samo da se malo pokvasim prvo. Usta ti budu plava ali koga boli uvo, alo, nije parket. Plivamo plivamo plivamo pa se okupimo oko cepterove šerpe. Špagete na plaži su mnogo bolje nego špagete van plaže, sve preporuke. Ćaletu očigledno nedostaje piljevina pa ode do palme i vrati se sa par grana. Iz džepa izvadi mali nož i uzme da delje. Budu tu i neki Česi koji nam kasnije poklone karton piva. Kažu hej kako se to radi i jel možemo i mi. Onda im ćale pokaže kako se to radi pa svi zajedno sede i delju. Jedan izrezbari nešto što liči na čoveka sa velikom bradom, a mi pogledamo pa kažemo nije loše. 42 skoka sa stene kasnije, vratili smo se u Aleko. Mama zalupi gepek i taj zvuk kaže kraj. Toliko je trajalo. Petak - polazak. Subota - kupanje. Nedelja - nazad u krevetu, neko spreman da se probudi i ode na posao, a neko da još jednom napravi razmeštaj u dnevnoj sobi.
*
Nisam postao Peđa. Jednom kad je trebalo da pogodim, namestio sam se, tapnuo tapnuo tapnuo i promašio. Baš sam onako lepo promašio. Zafrljačio je u ćošak table. Ne znam što, prosto eto, nisam hteo da pobedim. Batalio sam brzo posle toga. Mislim koja je fora ako nećeš da pobediš. Od tad je prošlo četiri srebra i nijedno zlato naše reprezentacije. Leto je dve hiljade devetneste i radostan sam kad ima nekog dobrog ljutog sosa. Opet ista priča, opet istekla dozvola, opet deda, samo nije onaj isti, taj je mrtav, ima evo šest godina. Ovaj drugi se ne da i ostavlja mi juga. Kaže on radi kao sat. Kaže samo limarija može da ti pravi problem. Kaže nemoj preko 90. Ja samouvereno klimnem glavom.
Imao sam probnu dozvolu i dovoljno para za benzin. Hteo sam negde da odem sam. Na par dana ili malo više od par dana. Da vozim vozim vozim, slušam južnjake, stajem po pumpama i igram se Amerike. Vojvodina. Najbliže Luizijani što trenutno mogu da dobijem. A i ova kola će teško izdržati bilo šta drugo, sve sa uzbrdicom je rizik. Problem je samo što u Vojvodini ima uzbrdica kolko hoćeš, al to kasnije, sad je na redu zub. Jedan što hoće pa neće da izađe. Krenuo je fino da boli nekih sat dva nakon polaska. Ti umnjaci su me zezali jednom godišnje i svemir je rekao da je sad pravo vreme za to jednom godišnje. Roze brufen prvi, roze brufen drugi, ništa. Kantri pevač je kukao, vajt treš metar je rastao, a ja sam išao sve dublje prema vikendicama, prema sremskoj visokoj travi, prema rekama punim mulja, prema vidi ladno magarac.
Kad silaziš u Stari Slankamen, deluje kao da dolaziš na more. Nekih 45 sekundi to liči na one magistrale s pogledom na plavo. Brzo se spustiš i iluzija nestane, ali na dve tri krivine, Srem bude Azurna Obala. Šutnem gume pa nastavljam dalje. Krenuo sam preko Dunava i motor je bio glasniji od bendža. Ispod volana ima ta ručka, zove se saug i bez toga jugo ne radi. Usisivač recimo, takav neki zvuk. Kvačilo, kontakt, saug do kraja, menjač, gas, saug na pola. To je redosled.
U Gardinovcima stanem ispred jednog dvorišta i tu me neka baba pita kako se prezivam. Zaključimo da ipak nisam sin od tog nekog čoveka, dođemo nekako do toga da je njenom mužu amputirana noga, a onda mi pokloni pakovanje jafe. Brzo posle toga napravim prvo pogrešno skretanje.
Kad se prestrojiš za Novi sad, to je to, nema isključenja, mora do Novog Sada. Tamo naučim da je žena koja prodaje kokice mnogo bolja od džipiesa, ispsujem gugl meps i odem da spavam u kolima. Našao sam relativno mirnu ulicu. Par likova koji pevaju ja hoću život, par vidi jugo haha likova, spustim sedište do kraja i spojim nekih sat i po.
Sutradan je bilo plus četrdeset i kazaljka je otišla u crveno. Ne ona za gorivo nego za temperaturu motora. U normalnim uslovima: litar vode u hladnjak, termodavač uključi ventilator i to bude to. U nenormalnim uslovima ima taj fazon gde, da bi se toplota iz motora preusmerila negde drugde, moraš da upališ grejanje. I tako, jul je, s tebe kaplje nešto više nego malopre, ali motor je okej i to je ono što je bitno.
U Perlezu klinke kasirke. Jedva čekaju da ih pitaš nešto. Recimo gde je odavde put za Zrenjanin. Jedva čekaju da ti kažu idete još pravo. Jedva čekaju bilo šta, mnogo im je dosadno.
Bole me kolena i zglobovi mi klikću. Kod nekog ribnjaka sam. Piše zabranjeno fotografisanje i kretanje van granica RG EČKA AD. Piše još, čuvanje obezbeđeno službenim psima. Nisam video pse, ali zato službenih insekata kolko hoćeš. Bog blagoslovio Mađare, imaju tu kremu protiv komaraca i krpelja, jedina šljaka.
Sakule, tu mi ništa nije jasno. Jednom sam ovde pecao i to je neko drugo Sakule. Nema onog pontona, ni one ljuljaške s koje skočiš u vodu. I što su bre sekli ovo drveće. I nastavim dalje ka Barandi.
A u Barandu ne može, asfaltiraju. Pitam pa kako ja sad do Opova. Oni mi pokažu rukom pa krenem tamo gde su pokazali. A tamo blato. I još blata. I još blata. I sretnem jednog čoveka sa šeširom koji je krenuo kroz to blato. Pa mu ponudim prevoz, pa mi kaže da se zove Milenko, pa posle kad pričam ortacima koji su gledali Vratiće se rode, to bude momenat gde kažu e jebiga brate sad ga pretera.
Jugo ne izda ni jednom, lupim ga dlanom po haubi i to bude to. Umnjak do tad već prođe. 
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
