U prestonicu Portugala zaljubila sam se na prvi pogled. Kuće i zgrade veselo obojene i ležerno razbacane po njenih sedam brežuljaka, zanimljive šare na kaldrmisanim pločnicima, moćni Težo koji se lenjo gega ka okeanu, i sunce, divno, blistavo sunce, koje čini boje drugačijim i sjajnijim no igde drugde. Ipak, pored svog tog sjaja i razdraganosti, Lisabon je prilično tajanstven grad. Život u njemu se odvija „unutra“. Dvorišta su sakrivena u utrobama građevina, i baš tamo gde mislite da život nestaje, otkriva se pred vama divna mala oaza, udobna baštica prepuna zelenila, restoran, galerija, ili neka kulturna ustanova, gotovo ničim naznačena spolja. Jedno takvo mesto i tajnu koju krije, htela bih ovde da podelim sa vama.
Bairro Alto (Bajru Altu - visoko naselje, visoki komšiluk), najpoznatija zona za večernji provod u Lisabonu, svakako nije skrivena. Čak i ako je ne spazite na prvi pogled, možete je čuti, jer je tamo napakovano na desetine, čak stotine, barova i restorana jedan pored drugog. Četvrtkom, petkom i subotom Bairro Alto naročito oživi. Pored zaglušujuće buke, izuzetno je teško kretati se njegovim ulicama kroz reku polu, ili potpuno, pijanih ljudi. I baš tu, na mestu tako poznatom i otvorenom, međ stotinama barova, nalazi se jedan koji krije tajnu.
Nazvan čudnim imenom, Arroz Doce (slatki pirinač) ničim ne privlači pažnju. Mali, neudoban bar, sa metalnim stolicama i stolovima, koji nekada behu novi (na dan otvaranja verovatno), može vas ponuditi neobičnim napitkom. Pontapé na cona (kick in the cunt, ili još neprijatnije, šut u pičku) piće jedinstveno u svetu, smisljeno baš tu, u Slatkom Pirinču, od strane njegove gazdarice „Tetka“ Alise („Tia“ Alice), negde u prvoj polovini XX veka.
Tetka Alisu očevici opisuju kao grlatu, debelu ženetinu, bez preterane suptilnosti. 
„Spremi tri u pi..u!“, vikala bi narudžbinu. A kada bi se neki tinejdžer napokon okuražio da priđe šanku i, stiskajući novce u znojavim rukama, sramežljivo naručio: „Jedan pontapé molim....“, tetka Alisa bi dreknula iz sveg glasa, kako bi je čuli i oni u dnu: „Jedan u pi..u za ovog gospodina!“.
Sam „eliksir“ sačinjen je od piva, kafe ili koka kole (mišljenja su različita) i „tajnog sastojka“ za koji bi, kad bi bila upitana, tetka Alisa rekla da je pi..in sok... Tamne je boje, braon-crna, i ne preterano ukusan, pivo pomešano s koka kolom... bljak! Još kad predstavite sebi onaj tajni sastojak... ne silazi baš glatko niz grlo! No, vredi probati, ako ni zbog čega drugog, ono zbog njegove jedinstvenosti.
Arroz Doce nudi još jedan kuriozitet. Ako ste smešteni na pravoj lokaciji, dok pijuckate svoj pontapé, možete spaziti braon-crnu kutiju okačenu o zid, sa ogledalom iznad. Sama kutija sačinjena je od metala, ima četiri proreza, slična onima na automatima za grickalice, koji služe da se kroz njih ubaci novčić, a ispod svakog proreza nalazi se mala ručka ili dugme. Taj uređaj je legat prošlih vremena, kada je Bairro Alto bilo naselje na jako lošem glasu, gde bi muškarci išli u potrazi za zabavom sa nekom od kraljica noći koje su tu obitavale, i zapravo je perfumadeira - kutija sa parfemima. Naime, kada bi neka od kraljica završila sa mušterijom, ušla bi u jedan od barova/bordela, ubacila novčić u prorez, povukla ručku ili pritisla dugme, i tako, dobivši novu svežinu, ne bi trošila vreme na tuširanje između mušterija. Ogledalce iznad kutije postavljeno je u visini glave, kako bi mogle da poprave frizuru i doteraju karmin na usahlim usnama. I gotovo, spremna za posao!
Zli jezici govore da je i tetka Alisa bila jedna od tih kraljica. Drugi pak tvrde, s obzirom na njenu grlatost i rečnik, da je pre bila prodavačica ribe. Kako god bilo, tetka Alisa je ušla u legendu Bairro Alta, rekla bih sasvim zasluženo.
