ilustracija: Marica Kicušić
Dugo sam živeo ne znajući bogzna šta o muvi. Danas mrzim muve. Kad samo pomislim na njih, oči mi se napune suzama. Kao lepa sudbina izgleda mi život potpuno posvećen borbi protiv njih. Reč je o muvama iz Azije, jer onaj koji nije napuštao Evropu nema pravo glasa. Muva iz Evrope drži se prozora, sirupa, tamnih hodnika.
Ponekad se čak ona obori i na cvet. Ona je samo senka muve, bez duše, takoreći nevina. Ona iz Azije, mažena obiljem svega što umire i prepuštanjem svega onoga što živi, beskrajno je opaka. lzdržljiva, žestoka, zolja od odvratnog materijala, ona se diže ujutro i ceo svet je pred njom. Kada dođe dan ne može se spavati. U najtananijem trenutku odmora ona pomisli da ste crknut konj i napada omiljene delove: uglove usana, ušne šupljine, sluzokožu. Nađe li vas zaspalog? Ona kreće, ostrvljuje se i najzad će eksplodirati na sebi svojstven način u najosetljivijim delovima nozdrve dižući vas na noge na ivici mučnine. Ali ako imate ranu, čir, bubuljicu, možda ćete moći malo da se smirite jer će ona ići tamo što brže može – i onda treba videti kakva zanesena nepokretnost zamenjuje njeno odvratno muvanje. Onda je možete posmatrati: nikakva brzina, očigledno, i bolje je ćutati pred njenim prekinutim letom koji je apsurdan, luta, dobar da uznemiri nerve; komarac koga bismo se lako otarasili u poređenju s njom pravi je umetnik.
Bubašvabe, pacovi, kopci, lešinari od petnaest kilograma koji nemaju smelosti da ubiju prepelicu; postoji tako jedan međusvet mrcina, sav u sivom, ižvakano smeđ, bednici groznih boja u nižim livrejama uvek spremni da u prolazu gurnu. Ove domaće životinje ipak imaju slabe tačke: pacov se plaši svetlosti, bubašvaba je strašljiva, lešinar ne bi uzeo iz šake – a muva se bez muke penje u tu rupu. Ništa je ne zaustavlja i ubeđen sam: kada se prospe Eter – i tu će se naći nekoliko muva.
Svuda gde se život povlači, vraća, evo je kako se upušta ništavnim putevima, nagoveštavajući najmanje – završimo s tim... odbacimo ova mučna ispitivanja, pustimo sunce da sija – sa svojom predanošću bolničarke i prokletim čišćenjem nožica.
Čovek suviše zahteva: sanja o odabranoj, dovršenoj, ličnoj smrti, profila komplementarnog s profilom našeg života. On na tome radi i ponekad je to i dobro. Azijska muva ne ulazi u ta razgraničenja. Za tu drolju isto je mrtav ili živ i dovoljno je pogledati kako spavaju deca na bazaru (samo izmrcvarena ispod crnih i mirnih rojeva) da bi se shvatilo da ona sve po svojoj volji meša, kao savršena sluškinja bezobličnog.
Stari narodi, koji su to jasno videli, uvek su mislili da ju je rodilo Zlo. Ona ima sva svojstva: varljiva beznačajnost, sveprisutnost, strašno razmnožavanje i više vernosti no u psa (mnogi će vas ostaviti a ona će još uvek biti tu).
Muve su imale svoje bogove: Baal-Zeboub (Belzebub) u Siriji, Melkart u Fenikiji, Zevs Mihogonja Elidski kome su polagane žrtve za molbu da idu da dalje napasaju svoja zaražena stada. Srednji vek je verovao da su rođene u blatu, oživljene u pepelu i video ih je kako izlaze iz ribarevih usta. S visine predikaonice, sveti Bernard iz Klervoa uništavao ih je u rojevima pre nego što počne da služi misu. I sam Luter u jednom pismu kaže da mu Đavo šalje muve koje mu "seru po papiru".
—
Prevela s francuskog Eleonora Prohić. Preuzeto iz knjige Upotreba sveta, Geopoetika, 1997. Naslov i oprema teksta su redakcijski.
