Kadar iz filma Sedmi pečat, I. Bergman
Doktor Kuzmenko prosu šahovske figure na sto.
– Bože, što su lepe – rekoh nameštajući figure na tabli. Bila je to šahovska garnitura najfinije filigranske izrade, igra na temu – vreme smutnje u Rusiji. Poljski vojnici i Kozaci stajali su oko visoke figure Prvog Samozvanca, belog kralja. Bela dama je imala odsečne energične crte Marine Mnišek. Hetmani Sapjeh i Rađivil stajali su na ploči kao oficiri Samozvanca, isto kao u svojoj poljskoj partiji. Crni su bili u monaškoj odeždi sa mitropolitom Filaretom na čelu. Peresvet i Osljaba su preko fantastičnih mantija drzali u svojim ručerdama kratke isukane mačeve. Kule Trojice–Sergijeva stajale su na poljima A–8 i H–8.
– Stvarno je lepo, da čovek oči ne odvoji – rekoh – samo ima jedna istorijska netačnost. Prvi Samozvanac nije opsedao Lavru.
– Da, da – reče doktor – u pravu ste. A ne čini li vam se čudno da istorija do danas ne zna ko je zapravo bio Prvi Samozvanac.
– Griška Otrepjev.
– To je samo jedna od mnogih hipoteza, uz to ne i baš naročito pouzdana. Doduše, Puškinova. Ni Boris Godunov nije bio kao kod Puškina. Eto recimo pesnici, dramski pisci, romansijeri, kompozitori, vajari... Na njima je da tumače događaje. To je devetnaesti vek sa njegovom težnjom da objašnjava neobjašnjivo. Polovinom dvadesetog veka dokument bi istisnuo sve. I verovalo bi se samo dokumentu.
– Postoji pismo od Samozvanca.
– Da, carević Dmitrij je pokazao da je bio kulturan čovek, pismen vladar, dostojan najboljih careva na ruskom prestolu. Pa ipak, ko je on? Niko ne zna ko je bio ruski car – to vam je zapravo "poljska tajna", i moć istoričara je – čista lakrdija! Da se sve to događalo u Nemačkoj, negde bi se našli dokumenti. Nemci vole dokumenta. A visoki gospodari Samozvančevi dobro su znali kako se čuva tajna. Koliko su samo ljudi ubili oni koji su pronikli u tu tajnu!
– Vi preterujete, doktore Kuzmenko, kad poričete naše sposobnosti da čuvamo tajnu.
– Uopšte ne poričem. Zar smrt Osipa Mandeljštama nije tajna? Gde je i kada on umro? Ima sto svedoka njegove smrti od batina, od gladi i hladnoće. Kad je reč o okolnostima pod kojima je umro, razmimoilaženja nema i svaki od tih svedoka ima svoju priču, svoju legendu. A smrt sina Germana Lopatina, ubijenog samo zato što je sin Germana Lopatina. Trideset godina se bezuspešno traga za njim. Rođaci bivših partijskih vođa poput Buharina i Rikova dobili su izveštaje o smrti. Ti se izveštaji protežu na niz godina, od trideset sedme do četrdeset pete, ali niko i nigde nije video te ljude posle trideset sedme ili trideset osme godine. Svi ti izveštaji imali su u za cilj da uteše rodbinu, datumi smrti su proizvoljni. Pre bi se moglo pretpostaviti da su svi oni streljani najkasnije trideset osme godine u moskovskim podrumima.
– Meni se čini...
– A sećate li se Kulagina?
– Vajara.
– Da, nestao je bez traga, kad su mnogi nestajali. Nestao je pod tuđim prezimenom koje je u logoru zamenjeno brojem a broj ponovo bio zamenjen trećim prezimenom.
– Čuo sam o takvim stvarima – rekoh.
– Evo ovu šahovsku garnituru je on izradio. Kulagin ju je napravio u Butirskoj tamnici trideset osme godine, od hleba. Svi zatvorenici koji su sedeli u Kulaginovoj ćeliji satima su žvakali hleb. Tu je bilo važno uhvatiti trenutak kad pljuvačka i ižvakani hleb grade neko retko jedinjenje. O tome je odlučivao sam majstor ideje. Najbitnije je – izvaditi iz usta testo koje je spremno da primi bilo koju formu pod Kulaginovim prstima i da se zauvek stvrdne kao cement egipatskih piramida. Kulagin je tako izradio dve garniture. Druga je Kortesovo osvajanje Meksika, meksičko vreme smutnje. Špance i Meksikance Kulagin je prodao ili dao budzašto nekome od zatvorskih starešina, a rusko vreme smutnje odneo je sa sobom u logor. Đavo bi ga znao kako je to uradio, šibicom ili noktom, pošto je upotreba bilo kakvog gvozdenog predmeta u tamnici zabranjena.
– Ovde nedostaju dve figure – rekoh – crna dama i beli top.
– Znam – reče Kuzmenko – topa nema uopšte, a crna dama je bez glave i stoji zaključana u mom pisaćem stolu. Tako da ni danas ne znam ko je od crnih branilaca Lavre iz vremena smutnje bila kraljica. Alimentarna distrofija – to je strašna stvar. Tek posle blokade Lenjingrada u našim su logorima tu bolest nazvali pravim imenom. A i dotad su postavljali dijagnoze: poliavitaminoza, pelagra, mršavljenje na bazi dizenterije i tako dalje. Hoće ljudi da se istaknu, pa makar preko zatvorenikove smrti. Lekarima je bilo zabranjeno da govore i pišu o gladi. U zvaničnim dokumentima, u istorijama bolesti, na konferencijama, na kursevima za usavršavanje...
– Znam.
– Kulagin je bio visok i krupan čovek. Kad su ga doveli u bolnicu, imao je četrdeset kilograma – sama kost i koža – poslednja faza alimentarne distrofije. Kod svih izgladnelih u nekom teškom trenutku nastupa pomračenje uma, sužavanje svesti, demencija, jedno od čuvene kolimske trijade: demencija, dijareja, distrofija. Znate li šta je demencija?
– Ludilo... stečeno ludilo, stečena maloumnost.
– Kad su Kulagina doveli, ja, lekar, odmah sam shvatio da je moj bolesnik davno otkrio simptome demencije. Kulagin nije došao sebi sve do smrti. Kod njega je bila nađena vrećica sa šahovskom garniturom koja je prošla kroz sve dezinfekcije i svu pohlepnost kriminalaca. Kulagin je pojeo, isisao, progutao belog topa, odgrizao, slomio, progutao glavu crne dame. I samo u početku, kad su bolničari pokušali da mu istrgnu vrećicu iz ruku, čini mi se da je hteo da proguta svoj rad, kako bi jednostnvno uništio, izbrisao svoj trag sa zemlje. Trebalo je nekoliko meseci ranije početi sa gutanjem šahovskih figura – one bi spasle Kulagina. Ali da li je njemu bilo potrebno spasenje? Nisam tražio da mu se izvadi top iz želuca, za vreme obdukcije to se moglo uraditi, a ni glava kraljice. Zbog toga je i ova igra, ova partija bez dve figure. Vi ste na potezu, maestro!
– Ne – rekoh – nešto mi se više ne igra.
—
Priča preuzeta iz knjige "Priče sa Kolime", pisane u periodu 1954–1973.
