(Ovaj tekst Lane Nikolić prvi je deo zbirke tekstova posvećenih samostalnim putovanjima i uopšte, kulturi kretanja, za osobe sa hendikepom.)
*
Hodanje. Gipki pokreti, lagano njihanje na prstima, stopala u sandalama. Letnja jara lepi đon za asfalt, ali se čini da im ne smeta. Skakutavi odjeci slobode, automatski pokret. Ljudi hodaju kao da plešu, ili ja to samo maštam. Drugi ljudi hodaju kao da plešu. Deluje tako prosto, to koračanje.
Nacionalna služba za zapošljavanje, tamo sam krenula, mada se zbog toga kajem svakim narednim korakom. Što više hodam, više mi se čini da su takva mesta namerno stavljena u neki lavirint uličica, tako da odustaneš pre nego što stigneš, preznojen, polumrtav i besan što uopšte tamo moraš da se pojaviš, da te stave na neki prokleti spisak. Ako uopšte stignem, razmišljam, biću preznojena, polumrtva i u bolovima koji će me progoniti danima.
Granična linija između mene i drugih ljudi je oštar bol u mojim kostima.
Granična linija između mene i drugih ljudi je oštar bol u mojim kostima.
Klik-klak. Metalni zvuk, zatim povlačenje stopala po betonu. Fuj. Gazim nešto crno, ljigavo, nalik crvima. Bazamo kao dve budale po groznoj vrućini, i tražimo prokletu zgradu. To vam je gore levo, barake, kaže frizerka u čiji smo salon zavirili da vidimo jesmo li na tragu. Gore levo. Tu blizu. To njeno blizu, meni je svetlosnim godinama daleko.
Sporadično vučem noge, na ivici sam snaga, oklembesila sam se o štake skoro pomirljivo. Šiške mi se lepe za čelo, utešno klaptanje sandala koje me inače smiruje sada mi ne pomaže.
Saša hoda pored mene mačjim gipkim koracima, savršenih stopala utegnutih u bordo patike. Čini se da ne primećuje klik – klak zvuk koji uredno prati moj svffššššš korak, kotrljanje peska pod stopalima, opet hodaš na prstima.
– Je l' znaš šta je ovo? – čujem kako govori.
Bordo crveni crvi pod mojim nogama, razmazani u lokve satrule krvi. Dudinje, kažem. Znam.
To hodanje meni je čitava filozofija, celoživotna zagonetka. Fenomen hodanja kao slobode, kao moći odluke, kao putovanja.
To hodanje, koje je njima nešto o čemu ne misle, tim drugim ljudima pod istim ovim vrelim suncem, meni je čitava filozofija, celoživotna zagonetka. Fenomen hodanja kao slobode, kao moći odluke, kao putovanja.
Kao mala sam bila ubeđena onako čvrsto kako to samo deca umeju da ću jednom sama koračati nepoznatim ulicama velikih gradova, da ću satima lutati i lutati dok mi se od visine zgrada ne zavrti u glavi. Govoriću najmanje pet stranih jezika, a kad se mnogo umorim od šetnje, sešću u negde da popijem kafu i bacim pogled na novine.
– Ajd idi ti malo istraži okolo, moram da sednem stvarno.
Snimila sam ogradu u blizini, dovoljno široku da mogu malo da se opustim, noge mi bride, mravi umora trčkaju uz i niz listove, tabani me peku, nažuljala sam prst na nozi. Sedam kao da padam, očajnički. Saša se ubrzo vraća sa pobedonosnim smeškom. „Našo sam, tu je blizu.“ Tebi blizu, mislim.
Odvaljene pločice na ulaznim stepenicama, polumračna prostorija Nacionalne službe za zapošljavanje, najzad, hladovina. Objašnjavam što sam došla.
Teta iza crvenog pulta, s uredno isfeniranom plavom kosom odmeri me od slepljenih šiški do vrhova prstiju u krpljenim sandalama. Usiljen smešak, jadno dete, čitam ti iz očiju, da znaš.
– A šta se tebi desilo?
Volela bih da je malo maštovitija u postavljanju ovog pitanja. Svi su isti, mislim.
– To joj je fabrički – ubacuje se Saša.
– Kako to, fabrički? – zbunjeno nastavljaju plave lokne iza pulta.
– Lepo, tako me mama rodila – manje sam ljubazna nego kad sam rekla umilno dobar dan s vrata.
– Ajde ti idi sedi tamo, a ja ću sve njega da pitam.
Poslušno kaskam ka stolici na drugom kraju, sprovodim opit kao kad sam bila u srednjoj školi. Poslala me je da sednem pod izgovorom da se ne zamaram stajanjem. Ona misli da ne znam, ali ja znam – zapravo se plaši da sam i pomalo mentalno oštećena, kad već tako čudno hodam. Misli da štedi sebi vreme ako odluči da propita Sašu dok ja uljudno mutavo sedim na drugom kraju. Prvo pravilo bontona u ophođenju prema osobama sa hendikepom je da se ne obraćate nekome ko je sa njom, čak i ako ona ne može da govori.
Samo me čekaj, mislim.
Miris reke, tečno srebro, sunce kroz zelene glave drveća u leto, nekih krajnjih devedesetih. Bojim se zmija, ali je deka rekao da ovci zvono služi da ih rastera.
Pod sandalama, tragovi dudinja raskrvavljeni, stopala se lepe za uredno oriban pod. Nečujna sam na stolici, nevidljiva. Premotavam godine u nekoliko sekundi. Dudinje, ali neke druge.
Miris reke, tečno srebro, sunce kroz zelene glave drveća u leto, nekih krajnjih devedesetih. Noge su mi u modricama, ruke u ožiljcima. Hodam sama, lunjam oko svetle vodene trake. Zvono o vratu ovce utešno pevuši. Bojim se zmija, ali je deka rekao da ovci zvono služi da ih rastera.
Crna njuška uporno čupka travu, bela vuna pufnasto obavijena oko tela, tako da joj samo noge vire, kao četiri koštunjave grane, lepoj ovci. Maštarim kuda ću sve kad prohodam kao drugi, među prstima mrvim travu, udišem.
Deka stoji ispod velikog starog duda, bela kosa i poznati zeleni džemper. Bere sestri crvene i bele tačkice, sitne bisere krošnje. Premala je da sama dohvati. Ja zgađeno stojim po strani, odbijajući da ma i jedan plod stavim u usta. Mlađa sam, i bezmerno tvrdoglavija.
Nisam nema, umem da govorim i mislim, kučko, iako drugačije hodam.
Žamor me vraća nazad, osluškujem razgovor dok se Saša upinje da kratko i jednostavno odgovori teti iza pulta na večitu enigmu ljudi oko mene – šta joj se desilo, zašto tako hoda?
Tačno predviđam uzvike čuđenja, neprikrivenog sažaljenja sa oblikom usta u neizgovoreno O.
Blajhane lokne se vraćaju papiru i zapisuju, ime, prezime, mesto rođenja. Znam da će se Saša zapetljati kad dođemo do toga šta sam uopšte diplomirala. Nikad nije uspeo da zapamti celu komplikovanu rečenicu opšta književnost i teorija književnosti.
Strpljivo čekam još par trenutaka, kako bih bila sigurna da su se dobro zamrsili. Postoje stvari koje samo ja o sebi mogu da kažem, jer ih samo ja znam. Koristim štake, ali umem da govorim, sama. Ne treba mi izaslanik da priča umesto mene. Tome želim da je naučim, tetu sa plavim loknama. Samo, to moram lepo i ljubazno.
Ustajem, krhka i izlomljena, dok mi testere bola uobičajeno režu kičmom. Osmehujem se najslađim osmehom pod kapom nebeskom, pomeram ulepljene šiške dok štake prebacujem u jednu ruku. Kaskam do pulta. Razložno, jasno i umilno objašnjavam šta sam po struci. Pisalo je u uverenju sa fakulteta, al ju je izgleda mrzelo da baci pogled.
Uživam u promeni njenog smeška iz sažaljivog u iznenađeni. Nisam nema, umem da govorim i mislim, kučko, iako drugačije hodam.
Stežem zube, iza poluosmeha. Poniženje će mi naterati paru na nos tek kad izađem, ona ne sme da primeti. Bezbroj puta ponovljena predrasuda i uvek isto iznenađenje. Kao da je naprosto nenormalno da ako imate štake, usput i završite fakultet, a još umete i baš lepo da ćaskate.
Šta će meni on, kad sam verovatno krajnje aseksualna, i ko bi se uopšte po ovoj vrućini maltretirao da dojaše čak dotle, sem ako nije brat.
Dobro, od ovoga ne može gore. Trepavice ulepljene maskarom se usmeravaju na Sašu:
– A ti si joj brat, je l'?
– Dečko – odreže Saša sa smeškom.
– Aaaa, ličite, pa sam pomislila.... imate isti nos.
Od ovoga može gore, o, da. Znam šta je pomislila. Štake i dečko ne idu zajedno u glavama većine ljudi. Šta će meni on, kad sam verovatno krajnje aseksualna, i ko bi se uopšte po ovoj vrućini maltretirao da dojaše čak dotle, sem ako nije brat. Jer to je žrtva, cimati se po junskoj vrućini sa devojkom koja ima štake. Isuse, hoćemo li ikad počupati korov iz mozgova ljudi?
Pozdravljamo se, licu uokvirenom plavim loknama osmeh je trajno zalepljen.
Izlazim van na vrućinu, u sebi psujem, jezik mi se spotiče o zube.
Nije znala, pravdam je u sebi, da nije trebalo da me prvo tako sažaljivo, a potom tako oduševljeno gleda. Možda nikad nije ni videla nekog sa hendikepom. To su neki drugi ljudi, iz filmova, njih nema na evidenciji službe za zapošljavanje. Ili ih bar nema u njenoj evidenciji. Možda će nekog poput mene u budućnosti, pustiti da progovori sam o sebi. Možda, ali pak mi nije manje gorko u ustima.
– Ajde, šta si se smrkla, idemo da kupimo kocu.
Osmehuje se, iako znam da zna šta mislim. Osmehnem se i ja.
Koračamo naporedo, otopljeni pod suncem, vreo asfalt pod tabanima. Idemo.
