Izgled tipičnih stanovnika Formoze, prema Psalmanazarovom Opisu Formoze. Kolorizovao Bendžamin Brin.
Piše: Bendžamin Brin (Benjamin Breen)
Lep mladić zlatne kose do ramena sedi u jednom londonskom potkrovlju i razmišlja. On piše svoju prvu knjigu – delo za koje veruje da će ga, od siromašnog stranca, pretvoriti u slavnog književnika. Ali prvo mora sebi odgovoriti na jedno pitanje: šta tajvanska aristokratija jede za doručak?
Inspiracija dolazi, i vrh pera klizi po lanenom papiru. “Svi koji su u stanju da žive bez rada doručkuju oko sedam ujutru”, piše mladić. “Prvo popuše jednu lulu duvana, a potom piju kineski crni čaj, zeleni čaj ili čaj od žalfije; potom odseku glavu zmije otrovnice i isisaju otrov iz njenog tela.” Pero zastaje, čekajući na mešavinu nevinosti i razigranosti koja mu tako dobro ide od ruke. “Po mom skromnom mišljenju”, zaključuje, “ovo je najbolji doručak koji čovek može sebi da pripremi.”
Oko godinu dana kasnije, u pretrpanoj sali za sastanke, gomila se tiska oko lekara sa perikom koji upravo pokazuje “osušeno ljudsko stopalo sa Tenerifa”, zajedno sa komadom drveta iz Indijskog okeana koje je izbacila voda, prekrivenim neobičnim slovima. Okupljena gospoda, članovi Kraljevskog društva, raspravljaju o verodostojnosti pisma koje je napisala žena “koja tvrdi da je živela bez hrane”. Potom proučavaju kuriozitet iz inostranstva: “račvasti penis… mužjaka oposuma”. Doktor sekcira dotični organ na licu mesta, pokušavajući da ustanovi “kojoj vrsti iz životinjskog carstva bi ovo stvorenje moglo pripadati”. Jedna novotarija – prva pumpa na svetu koja je u stanju da proizvede vakuum – premijerno se prikazuje publici, svesnoj da bi zvono od ručno pravljenog stakla, koje prekriva spravu, moglo svakog trenutka implodirati.
Kako se veče bliži kraju, plavokosi mladić – čiji su se snovi o književnoj slavi u međuvremenu ostvarili – ustaje da se obrati gomili naučnika i stručnjaka. Ostareli Isak Njutn sedi u pročelju stola. Primetivši govornikovu bledu kožu i lokne boje meda, barem jedan član publike morao je pomisliti da stranac izgleda “kao mladi Holanđanin”. Ali govornik izjavljuje da zapravo potiče iz jedne od najzabačenijih, najtajanstvenijih država na svetu. U 21. veku, to mesto znamo kao Tajvan; tada, 1704. godine, Evropljani su ga znali kao “Formozu, ostrvo u vlasništvu japanskog cara”. Mladić se predstavlja kao formozanski aristokrata, odrastao u prestonom gradu Ksternetsi kao učenik zlog jezuite koji ga je podučavao grčkom jeziku. Odbija da otkrije svoje formozansko ime, ali sebe naziva Džordž Psalmanazar. 
Psalmanazarove originalne skice različitih “tipičnih Formozana” otkrio je Frederik Foli 1960-ih u biblioteci Lambeth Palace Library.
Psalmanazar opisuje ostrvsku državu koju naseljavaju vešti i učeni ljudi. Međutim, to mesto kao da neprestano osciluje između civilizacije i divljaštva. Njegovi zemljaci poseduju “veoma oštar, urođen razum” i u stanju su da crtaju “sa mnogo umetničke veštine”, a za razliku od evropskih zanatlija umeju da prave i porcelansko posuđe. Sa druge strane, kod njih ne postoje “obućari, pivari i pekari”, a za osvetljenje koriste jednostavne baklje od borovine. I mada formozanski roditelji odbijaju da tuku svoju decu – nivo tolerancije nezamisliv u tadašnjoj Evropi – ipak su kadri za užasavajuće oblike nasilja. U prestonoj Ksternetsi, Psalmanazar hladno objašnjava, njegov narod podigao je divovski “tabernakul” gde žrtvuje decu bogu sa volovskom glavom, sa stopom od nekih 102.000 beba godišnje.
Započinjanje dana dozom sveže krvi otrovnice očigledno nije jedina stvar koju Formozani rade drugačije od nas.
Ko je bio taj čovek? Podaci o njemu i dan-danas iznenađujuće su oskudni. Uprkos vekovima istraživanja u kome je učestvovao niz ljudi, od oca britanskog premijera Bendžamina Dizraelija do savremenih naučnika na univerzitetu Pen i Tajvanskom narodnom univerzitetu, i dalje ne znamo Psalmanazarovo pravo ime i poreklo (iako je najverovatnije bio sa juga Francuske). Znamo da su članovi elite, od naučnika Kraljevskog društva pa do londonskog biskupa, u početku verovali njegovim tvrdnjama, ali je kasnije zapao u nemilost, kada je više stručnjaka utvrdilo da je prevarant. Odemo li dalje od toga, prelazimo u domen fikcije koji je Psalmanazar, poput oživelog borhesovskog junaka, dozvao u postojanje svojim glasom i perom.
Nije li svaki čin putovanja istovremeno autorski čin, izmišljanje stvarnosti koju svako od nas filtrira u skladu sa sopstvenim predubeđenjima?
Pored pomenutog Opisa Formoze, Psalmanazar je napisao još jednu zanimljivu knjigu. To je njegova ispovedna autobiografija, koju je sastavio u poznim godinama kao čin pokajanja. Memoari osobe ***, poznatije kao Džordž Psalmanazar, navodni stanovnik Formoze štampani su 1764, godinu dana nakon što je njihov autor preminuo u svojoj osamdesetoj godini. Pod stare dane, Psalmanazar je odustao od tvrdnji o svom formozanskom poreklu, žaleći zbog svog “neprihvatljivog ponosa, ludosti i glupe zlobe suprotstavljene razumu, religiji i opomenama savesti”. Uprkos tome, do kraja je odbijao da otkrije svoje pravo ime i mesto rođenja, možda jer mu je bilo teško da se odvikne od svojih starih formozanskih navika – pre svega “pozamašnih količina laudanuma” (rastvora sa oko 10% opijuma) koji je nastavio da konzumira svakodnevno, što je pripisao svojoj “taštini i bezumnom pretendovanju na posebnost”.
Formozanska pogrebna povorka iz Psalmanazarovog Opisa Formoze (1704), str. 81.
Na stranicama istorije književnosti, Psalmanazar je ostao zabeležen kao jedva nešto više od fusnote. U 18. i 19. veku njegov slučaj prepričavan je kao duhovita anegdota ili tragična opomena, u zavisnosti od tačke gledišta pripovedača.
Međutim, postoji li tu i nešto više od toga?
Kao istoričara rane moderne globalizacije i trgovine drogama, Psalmanazar me je zainteresovao svojim iznenađujuće detaljnim opisima opijumske zavisnosti. Nastali šezdesetak godina pre daleko poznatije ispovesti Tomasa de Kvinsija, oni spadaju u najranija lična svedočanstva o zloupotrebi droga u zapadnoj književnosti. Međutim, ono što me je zaista opčinilo bile su njegove izmišljotine o formozanskoj kulturi – kao što je opis čarobnjaka i njegovog proročanstva o tome kako je pojava “stotine ptica pevačica” u vrtu jednog plemića značila da su “duše njegovih preminulih predaka pretvorene u zvezde”.
Psalmanazarove ilustracije dva sveta oltara (oltar meseca i oltar deset zvezda) na kojima Formozani prinose žrtve, sa 194. stranice Opisa Formoze (1704).
Dok sam gutao zastrašujuću kreativnost ispisanu na stranicama Opisa Formoze, pomislio sam kako nam Psalmanazar govori nešto veoma važno o poreklu modernosti. Svet moreplovaca, trgovaca, robova i deportovanih kriminalaca, koji je stvorio evropske udaljene emperije, bio je izgrađen na složenim fikcijama, od Prezvitera Jovana do Džonatana Svifta. Iako je bio jedinstven zbog originalnosti i razmera svoje prevare, Psalmanazar je takođe bio reprezentativan: dok je on izmišljao priče o formozanskom kanibalizmu, njegovi savremenici pisali su lažna svedočanstva o piratskim utopijama, parodijske prikaze ostrva naseljenih superinteligentnim konjima i iskrene opise žrtvovanja demonima.
Ova dela pokreću neka suštinska pitanja o prirodi istine i fikcije. Nije li svaki čin putovanja istovremeno autorski čin, izmišljanje stvarnosti koju svako od nas filtrira u skladu sa sopstvenim predubeđenjima? Kako da shvatimo svetove koji su tako suštinski različiti od našeg, da izgledaju gotovo kao nešto sa druge planete? (Nije slučajnost to što najraniji primerci spekulativne fantastike o vanzemaljskom životu potiču upravo iz epohe pomorskih putovanja). Dok su štampari objavljivali tekst za tekstom o “indijama”, postalo je i više nego jasno da se novoj generaciji putopisaca ne može verovati – ili makar da ono što vidimo na površini nije uvek ono što izgleda da jeste.
Naslovna ilustracija dela Čovek na Mesecu, rasprava o putovanju Dominga Gonzalesa, primerka proto-naučne fantastike iz pera biskupa Frensisa Godvina, izdatog u Londonu 1638. Godvinov protagonista, izmišljeni Španac, predstavljen je kao neustrašivi moreplovac i putnik.
Neobična saga o francuskom putniku Fransoi Pirardu de Lavalu bila je rano upozorenje na konfuziju koja će uslediti. Pirard se 1602. nasukao na koralno ostrvu na Maldivima, gde je proveo pet godina u zatočeništvu i postao prvi Evropljanin koji je naučio maldivski jezik. Njegovo svedočanstvo o ovoj avanturi, izdato 1611, brzo je postalo hit u Evropi. Međutim, izdavač je u drugo izdanje dodao iznenađujuću napomenu. Skrivena usred teksta publikacije, predstavljala je uvijeno otkrovenje koje bi verovatno navelo čitaoca iz 17. veka (kao što je navelo mene) da zastane i pročita još jednom:
Pravi autor ove knjige je Pjer Beržeron. Čuvši priče o Pirardovim raznovrsnim avanturama, pozvao je moreplovca u svoju kuću i zamolio ga da detaljno prepriča sve što je doživeo. S obzirom da je Pirard uvek bio pijan, Beržeron je, kako bi otkrio koji je deo priče istinit, od njega tražio da isti događaj prepričava više puta, u različitim trenucima. Ako bi Pirard neki događaj svaki put prepričao na isti način, bez odstupanja, Beržeron je smatrao da je to istina; u protivnom, odbacio bi svedočanstvo kao neistinito.
Romani predstavljani kao priče sa putovanja postali su popularni u poznim decenijama 17. veka (najpoznatiji primeri su svakako Robinzon Kruso Danijela Defoa i Guliverova putovanja Džonatana Svifta), pa je granica između istinskog putnika i književnog prevaranta dodatno zamućena. U svetu u kome nije postojao pouzdan način za prenošenje informacija, obični ljudi imali su poteškoća da razlikuju istinske svetske putnike – kakav je bio Majkl Šen Fu Cung, kineski aristokrata koji je prešao u katoličku veru i obišao Evropu – od šarlatana čije nam prevare danas deluju i više nego očigledno.
Portret Majkla Šena Fu Cunga. Autor Godfri Neler, 1686.
Psalmanazarov život kao da je omeđen njegovim memoarima: Opisom Formoze iz 1704, i Memoarima osobe *** iz 1764, napisanim oko pola veka kasnije i objavljenim posthumno. Ali šta se dešavalo u periodu između te dve knjige?
Formozanin je do 1711. postao omiljena žrtva pripadnika londonskih književnih krugova. Čuveni satirični list Spektator otvorio je svoj prvi broj lažnom najavom pozorišne predstave koja se sprdala sa Psalmanazarovom navikom da hvali vrline kanibalizma:
Prvog aprila će se u pozorištu Plejhaus na Hejmarketu davati opera Atrejeva okrutnost. Napomena: scenu u kojoj Tijest proždire sopstvenu decu igraće čuveni g. Psalmanazar, koji je nedavno stigao sa Formoze: večera će se odvijati uz muzičku pratnju na timpanima.
Izgubivši svoje sledbenike među londonskom elitom, Psalmanazar je najverovatnije pokušao da se dopadne široj publici, izmišljajući sve jezivije priče o formozanskom kanibalizmu. Nemoguće je otkriti prvobitnu inspiraciju za njegove opise, ali verujem da se koristio svedočanstvima putnika koji su opisivali ritualni kanibalizam u pretkolumbovskoj Centralnoj Americi. Psalmanazar je svoje priče o nasilju vešto iznosio tonom nepristrasnog naratora: “Kada se žrtve ubijaju”, napisao je u jednom reprezentativnom pasusu,
“Svako može da sedne na zemlju (jer tamo nemaju sedišta ni stolica, kakve koristite ovde u Engleskoj), a bogatiji građani mogu da sednu na jastuče. Dok se meso kuva, svi stoje zajedno držeći se za ruke, gledajući ka gornjem delu tabernakla. Kada je meso skuvano, svaki od prisutnih uzima komad od sveštenika i jede ga, a ono što preostane sveštenik zadržava za sebe.”
Ove priče stigle su i do irskog satiričara Džonatana Svifta, koji tvrdi da je Psalmanazar inspirisao njegov Skromni predlog da se siromašna irska deca koriste kao hrana. Predstavljajući fiktivnog autora tog dela, Svift je napisao:
Formozanski novac. Opis Formoze, 1704.
Ovu ideju dugovao je čuvenom Salmanazoru, došljaku sa ostrva Formoza, koji je pre dvadeset godina došao u London, i u jednom razgovoru rekao mom prijatelju da u njegovoj zemlji, kad god se mlad čovek osudi na smrt, dželat prodaje leš ljudima od ugleda kao izvanrednu deliciju; i da je telo jedne krupnije petnaestogodišnjakinje, koja je raspeta na krst nakon pokušaja da otruje cara, prodato carskom ministru… za naknadu od četiri stotine kruna.
U tom periodu, Psalmanazar je počeo da se oslanja na svoje konzumiranje ekstremnih količina droge kako bi impresionirao publiku. Pušio je ogromne lule duvana i uzimao količine laudanuma koje bi ubile svakoga ko nije razvio toleranciju. Izgleda da je predstavljao svoje ostrvo kao mesto gde, po rečima jednog savremenika koji je prepričavao Psalmanazarove reči, “dame… neprestano puše, a jedna od majki gospodina Džorža popuši do dva i po kilograma dnevno.”
Osvrćući se, u starosti, na svoj život, Psalmanazar je napisao da je najmanje “dvanaest godina” proveo “protraćivši ih na sramotno lenstvovanje, taštinu i rasipništvo”, uključujući i nejasno definisane “galantnosti prema pripadnicama lepšeg pola, mnoge od kojih su me… smatrale svojim neprikosnovenim miljenikom”. Psalmanazar je postao religiozan i počeo da radi kao anonimni pisac u Ulici Grab, u sirotinjskom delu Londona, gde je impresionirao mladog Semjuela Džonsona kao “najbolji čovek koga je ikad upoznao”. Tamo je nastavio da konzumira laudanum.
Psalmanazarova formozanska azbuka.
Psalmanazarova religijom motivisana osuda sopstvene prevare snažno je uticala na to kako su budući autori posmatrali njegov život. Tokom 18. i 19. veka, autori su ismevali “lažnog Formozanina” kao najobičnijeg šarlatana. Međutim, nakon što sam proveo nekoliko godina u književnom druženju sa Psalmanazarom, ne sumnjam da je bio neka vrsta genija. Njegov izmišljeni formozanski jezik ima takvu unutrašnju doslednost da je do kraja devetnaestog veka zbunjivao lingviste. I mada njegov Opis teško da se može meriti sa književnošću Defoa ili Svifta, Psalmanazarovo izmišljanje sebe kao književnog junaka nesumnjivo predstavlja remek-delo. Njegov život bio je njegovo umetničko delo.
Čitajući Borhesovu priču o Pjeru Menaru, izmišljenom prevodiocu koji je iznova napisao Don Kihota kao originalno delo uselivši se u Servantesov mentalni univerzum, pomislio sam da bi Psalmanazarova neobična, amoralna briljantnost verovatno bila daleko bolje prihvaćena u dvadesetom veku. Borhes se pitao ne bi li se istorija mogla posmatrati “ne kao istraživanje stvarnosti, nego kao istraživanje njenog porekla”.
Pitam se da li bi se Psalmanazar složio sa tim. Na kraju krajeva, verujem da ga to i sami možemo pitati: književni junaci, za razliku od varalica navučenih na laudanum, nikad zaista ne umiru.
Slika Džordža Psalmanazara iz Memoara osobe ***, 1764.
—
Bendžamin Brin, istoričar sa Teksaskog univerziteta u Ostinu, bio je glavni urednik onlajn magazina The Appendix, aktivnog između 2012. i 2015. godine. Članak je objavljen 2013, pod licencom CC-BY. Prevod: Lazar Pašćanović, za Klub putnika.
