Ples duhova. Foto: James Mooney.
Ples duhova bio je duhovni pokret među starosedeocima severnoameričkog kontinenta. Započeo je u narodu Pajute, oko 1869. godine, nakon što je jedan član veća staraca, Vodzivob, doživeo niz vizija. U njima je video obnovu sveta, i pretke koji se vraćaju da pomognu Pajutama. Vodzivob je video dolazak velike kataklizme koja uništava Evropljane ali pošteđuje Indijance, ili smrt svih ljudskih bića na planeti, posle čega bi usledio čudesni povratak onih koji se nisu odrekli vere predaka, i koji su praktikovali jednu vrstu plesa inspirisanog ovim vizijama. Vodzivob je umro 1872.
Prvog januara 1889, još jedan Indijanac iz naroda Pajute, po imenu Vovoka (poznat i kao Džek Vilson), doživeo je viziju. Njegovo proročanstvo bilo je slično Vodzivobovom, ali je imalo mnogo više odjeka. Video je evropske doseljenike kako odlaze ili nestaju, bizone kako se vraćaju, i zemlju koja ponovo pripada starosedeocima. U toj viziji, preci su oživeli i ceo svet živi u miru. Vovoka je deo života proveo u porodici evropskog Amerikanca Dejvida Vilsona, gde je bio izložen hriščanstvu, koje je uticalo na njegovo učenje. Propovedao je mir između Indijanaca i belaca, i poseban ples, poznat kao ples duhova. Po Vovoki, taj ples je put ka novom svetu, u kome više neće biti nasilja.
U nastavku objavljujemo odlomak iz knjige Mrtvi gradovi i druge priče, čiji je autor Majk Dejvis (1946-2022), istoričar, pisac i politički aktivista, u prevodu Kluba putnika.
Ples duhova. Foto: James Mooney.
*
Vihor! Vihor!
Vihor! Vihor!
- Iz pesme duhova
Tragač
Dolina Mejson, Nevada, 1. januar 1892.
Ledeno veče bez mesečine. Nedavna mećava prekrila je stepu pustinjskog pelina snegom dubokim do kolena. Grupica ljudi, nervoznih i smrznutih, jaše u koloni, a prate ih mala zaprežna kola koja vuku konji. Njihov usamljeni fenjer obasjava put bledožutom svetlošću. Bledi obrisi staze rastaču se u lavirintu izukrštanih tragova stoke. Ne znaju u kom pravcu da krenu. I jahači i konji umorni su i dezorijentisani. Vetar počinje zloslutno da zavija, dok se svako bori sa čvorom panike koji mu steže želudac.
Ovo je loša noć da se u njoj izgubite. Po ovakvom vremenu, kauboji ostaju u zatvorenom, pastiri napuštaju svoja stada, potere odustaju od pravde, a banditi se smrzavaju i umiru kraj zabačenih staza. Ali ova grupa - trojica Pajute Indijanaca i dva belca - ima nesvakidašnju, neodložnu misiju. Tragaju za prorokom poznatim kao Vovoka.
Nakon što su uzaludno pratili desetinu pogrešnih staza, često vičući u nadi da će se neko odazvati, odlučuju se na očajničku taktiku: koristeći zavejana kola kao referentnu tačku, svako od njih jaše kraću relaciju u različitom smeru. Ne uspevši da pronađu stazu, premeštaju kola i pokušavaju ponovo. Konačno, kočijaš čuje neki zvuk. Nekoliko stotina metara dalje, pronalaze četiri mala skloništa od granja. U jednom od njih, prorok tiho čeka kraj vatre.
Vođa ekipe je Džejms Muni, samouki lingvista i antropolog. On radi za Etnološki biro, koji je nedavno preseljen sa Američkog geološkog instituta u Smitsonovski institut. Njegov šef je legendarni Džon Vesli Pauel, jednoruki heroj Građanskog rata i istraživač Kanjona Kolorada. Žalosna, u poslednji čas pokrenuta misija njegovog biroa jeste da sačini naučno svedočanstvo o nestanku kulture američkih Indijanaca. Neki od najeminentnijih američkih stručnjaka otpisali su opstanak većine indijanskih kultura kao izgubljenu bitku; Muni i njegove kolege sada pokušavaju da dokumentuju nešto od tog sveta osuđenog na iščeznuće, pre nego što ga sasvim zbrišu belačka naselja i industrijski napredak.
Munijev melanholični temperament savršen je za ovaj posao. Kao irski nacionalista rođen u Ohaju, on pronalazi čvrste paralele između istrebljenja američkih Indijanaca i tragedije Kelta. Kao plemena Kajova i Čiroki, čije jezike Muni tečno govori, i njegovo sopstveno pleme, govornici irskog gaelskog, predstavlja anahroizam u svetu čeličnih gradova, robne razmene i Hočkisovih topova. Njegovi indijanski obaveštaljci i prijatelji, sa maštovitim imenima kao što je Medved Koji Stoji, Vatrena Grmljavina, Američki Konj, Džordž Mač, Crni Kojot i Bik Koji Sedi, osećaju da u Muniju postoji jedan senzibilitet daleko dublji od njegovog belaštva. Možda im je citirao, na njihovim jezicima, ogorčeni epitaf irskog patriote Džona Mičela: “Nacija koju sam znao pod imenom Irska slomljena je i uništena; na mestu na kome je bila, više je neće biti”. U svakom slučaju, zahvaljujući svojoj sposobnosti saosećanja, dobio je pristup jednom svetu koji je za belce zauvek zatvoren kao posledica brojnih pokolja i prekršenih obećanja. Zaštićen čašću svojih slavnih indijanskih prijatelja, Muni putuje od plemena do plemena u potrazi za jednom novom, neobičnom religijom.
Nekoliko nedelja ranije, Muni je bio kod plemena Lakota, u Južnoj Dakoti. Svaki narod na rubu istrebljenja počinje da sanja o magičnom uskrsnuću. U bedi svojih rezervata, Lakote, koji su samo deceniju ranije bili najmoćniji konjanici na celom kontinentu, prigrlili su obred isceljenja pod nazivom “ples duhova”. Brzinom nade, ovo proročanstvo o obnovi nekadašnjeg sveta proširilo se od kućice od granja u dolini Mejson, do najdaljih kutaka izvorne Amerike. Kao moćni urlik, probudilo je zgasnule vatre indijanskog duhovnog samopouzdanja i otpora.
Svaki narod na rubu istrebljenja počinje da sanja o magičnom uskrsnuću.
Muni će odjek ovog indijanskog milenijarizma kasnije pronaći i u irskom kontekstu. Biće to irska verzija plesa duhova, ništa manje fantastičnog i utopijskog od keltskog preporoda iz 1890-ih, kada je, nakon poraza Fenijaca, Davita i potom Parnela, načinjen pokušaj da se irska nacija ponovo izgradi, na temeljima sopstvene zaboravljene kulture. Njeni proroci i vračevi zvali su se Jits, Sindž, Hajd i Pirs. (A za one koji su raspoloženi za jedno konceptualno putovanje, postojao je i raniji dodir između Lakota i Iraca, u vidu neverovatne prerijske pobune metiskog mistika i utopijskog socijaliste Luisa Rila. U svojoj borbi protiv engleske Kanade, on je u svoje saveznike ubrajao i Irsko republikansko bratstvo, i Bika Koji Sedi).
Irsko buđenje s vremenom je dovelo do nastanka male republike na podeljenom ostrvu. Lakote su, međutim, doživele užasnu odmazdu za svoj san: 146 izbeglica iz Pajn Ridža, među kojima 44 žene i 18 dece, razneti su u komade na zamrznutim obalama potoka Vundid Ni, eksplozivnim projektilima novih Hočkisovih topova Američke vojske. (A neki od preživelih potom su prisiljeni da paradiraju Evropom u sastavu Wild West Showa, koji je vodio Bafalo Bil). Muni, koji je u međuvremenu obavljao etnografska istraživanja za Svetsku kolumbovsku izložbu u Čikagu, sastavio je prvo detaljno svedočanstvo o ovom pokolju, koje američka vlada i danas lažno opisuje kao “ustanak”.
Kasnije, u predgovoru svojoj knjizi Religija plesa duhova i sukobi sa Sijuksima 1890, objavljenoj 1896, on beleži da je prešao neverovatnih 51.000 kilometara za dvadeset dva meseca (između 1890. i 1892) i posetio dvadeset plemena. Njegov veoma detaljan prikaz nove religije i njenog propovedanja ljubavi i nenasilja, zajedno sa fotografijama pobijenih žena i dece naroda Lakota kako u hrpama leže u preriji, predstavlja moralnu osudu njegovog poslodavca, vlade SAD-a, zbog nepoštenja i ubistva. To će dovesti do njegovog izgnanstva iz zvaničnih krugova.
Masakr kod Vundid Nija (Wounded Knee).
Masakr kod Vundid Nija odigrao se 29. decembra 1890. Gotovo tačno godinu dana posle toga, Muni sedi kraj vatre sa Vovokom.
Mesija
Vovoka, što znači Čovek Sa Sekirom, ima 35 godina. Kada je imao četiri godine, Vovoka je prisustvovao čuvenoj bici kod jezera Piramid. Beli rudari srebra kidnapovali su nekoliko žena iz plemena Pajute. Kada su ih muževi spasli, to je proglašeno za “indijansku agresiju”, iako nijedan od rudara nije povređen. Velika grupa poslata je da uništi indijanski logor, ali su ih Pajute sačekali u uskom klancu. Naoružana samo lukovima i strelama, Vovokina grupa pobila je gotovo pedeset rudara, nateravši ostale u bekstvo. Bez poraza na bojnom polju, Pajute su ipak izgubili slobodu, usled nezaustavljivog širenja rudarstva i stočarstva. Tako je Vovoka završio kao radnik na ranču izvesnog Dejvida Vilsona. Iako je odbio da nauči engleski i useli se u kuću, belci su ga prozvali Džek Vilson. Važio je za pouzdanog i vrednog radnika. Ostatak života provešće čuvajući krave i ovce u dolini Mejson.
Vovoka
Kao što je bio slučaj sa nekim drugim velikim prorocima, od Mojsija do Džozefa Smita, i njegovo otkrovenje odigralo se na planini. Jednog dana krajem 1888. ili početkom 1889, cepao je drva za Dejvida Vilsona, kada se nebo zamračilo. Pogledavši uvis, video je da “sunce umire” (pomračenje sunca), praćeno bukom u krošnjama drveća. Ostavio je sekiru i potrčao u pravcu buke. U tom trenutku je “umro”, odnosno izgubio svest. Tada je, kako objasnio Muniju, “otputovao u drugi svet”.
Tamo je video Boga, okruženog davno umrlim ljudima, koji su bili zabavljeni svojim uobičajenim poslovima, svi srećni i zauvek mladi. Bila je to prijatna zemlja, prepuna divljači. Nakon što mu je sve to pokazao, Bog mu je rekao da se mora vratiti i reći svojim ljudima da budu dobri i vole jedni druge, da izbegavaju međusobne sukobe, i da žive u miru sa belcima… Moraju napustiti svoje stare običaje koji su veličali rat. Ako se budu pridržavali ovih uputstava, ponovo će sresti svoje prijatelje u tom, drugom svetu, gde neće biti smrti ni starosti [a samim tim ni belaca]...
Kao dar Indijancima, Bog mu je podario sveti ples. Taj se ples izvodi u intervalima, nekad po pet dana zaredom, kako bi posvetio plesače i ubrzao dolazak novog vremena. Vovoka je takođe stekao i moć da predvidi i kontroliše klimu. Muni će kasnije intervjuisati bivšeg agenta za rad sa Indijancima u rezervatu Voker Lejk, koji će mu reći da je Vovoka od njega “tražio da sastavi pismo i pošalje ga predsedniku [Gruveru Klivlendu], u kome bi ga obavestio o Vovokinim paranormalnim moćima, sa predlogom da, u zamenu za skromnu platu, obaveštava stanovnike Nevade o najnovijim vestima sa Nebesa, i da priziva kišu kad god oni to zažele.” Agent, koji je ozbiljno saslušao Vovoku i vešto prikrio svoj podsmeh, nikada nije održao obećanje i poslao pismo.
Ples duhova je put ka novom svetu, u kome više neće biti nasilja.
Lokalni belci, uključujući one koji su poznavali i poštovali “Džeka Vilsona”, omalovažavajuće su otpisali njegovo otkrovenje kao histeričnu reakciju na neočekivano pomračenje sunca. Za Pajute, međutim, bio je to dugo očekivani znak. Prvi ples duhova održan je na rezervatu Voker Lejk u januaru 1889, izazvavši duhovni zemljotres koji je zahvatio ceo kontinent. Ubrzo su svi starosedelački narodi Velikog basena - Vašu, Jute, Šošoni, Banoci i Gošute - čuli da je “Isus” lično došao u Voker Lejk, i podučio Pajute svetom plesu koji će obnoviti izgubljeni svet njihovih očeva. Ova plemena su vest prenela svojim susedima, koji su je preneli dalje. U Voker Lejk su počele da pristižu delegacije iz Kalifornije, Jute, Ajdaha, Montane, a zatim i Oklahome, Nebraske, Ajove i Južne Dakote. U roku od dve godine, gotovo četrdeset naroda pridružilo se Vovokinom svetom krugu. Jedino narod Navaho, čija religija zabranjuje bilo kakav pomen mrtvih, odoleo je žaru vaskrsenja koji je obuzeo starosedelačke narode od Pacifika do Misisipija.
Uz mnoštvo kontradiktornih svedočanstava o Vovokinom učenju, koja su mahom usmena i iz druge ruke, sačuvano je i jedno pismo - koje je objavio Muni - koje je prorok izdiktirao poslaniku naroda Arapaho iz plemena Kratkog Crnog Nosa 1891. godine. Mladi Arapaho zapisao je Vovokine reči na “karlajlovskom engleskom”, koji je kasnije ćerka Kratkog Crnog Nosa, koja je išla u školu u Oklahomi, prevela na korektan engleski. Muni naglašava da je to “izvorni, zvanični manifest plesa duhova, koji je prorok lično predao svojim sledbenicima”, sažetak njegovog duhovnog učenja.
Nemojte belcima reći za ovo. Isus je ponovo na zemlji. On izgleda kao oblak. Svi mrtvi su ponovo živi. Ne znam kada će oni doći ovamo; možda ove jeseni ili sledećeg proleća. Kad dođe vreme, više neće biti bolesti, i svi će ponovo biti mladi.
Nemojte odbijati da radite za belce, i nemojte im se opirati, sve dok ih ne napustimo. Kada se zemlja zatrese da objavi dolazak novog sveta, nemojte se bojati. Nećete biti povređeni.
Želim da plešete svakih šest nedelja. Napravite gozbu sa dovoljno hrane da se svi nahrane. Potom se okupajte u vodi. To je sve. Posle nekog vremena ću vam se javiti. Nemojte lagati.
Muni podseća čitaoce ovog teksta da je moralni kod koji Vovoka propoveda “čist i sveobuhvatan u svojoj jednostavnosti koliko i učenja bilo kog verskog sistema, od vremena Gautame Bude do vremena Isusa Hrista.” On smatra da je ples duhova svojevrstan novi zavet, ili makar njegovo duhovno jezgro, u klasičnom indijanskom stilu. Ovim zavađenim i poraženim narodima Vovoka propoveda jedinstvo, ljubav, i nadu u vaskrsenje. “Samo oni koji znaju za smrtnu mržnju koja je nekad vladala među Jutama, Čejenima i Ponijima u stanju su da shvate promenu koju je doneo ples duhova… Takva revolucija događa se samo jednom u životnom veku cele rase.”
Kako bi bolje ilustrovao humanistički značaj plesa duhova, Muni navodi primer jednog svog prijatelja iz naroda Arapaho, čiji je sin nedavno umro. “Neću ubiti nijednog ponija, a moja žena neće seći svoje ruke. Nekada smo to radili kada umre neko od naših prijatelja, jer smo mislili da ih više nećemo videti, i bilo nam je teško. Ali sada znamo da ćemo ponovo biti ujedinjeni.” Što se tiče samog obreda, a posebno hipnotičke uloge plesa, Muni opominje svoje bele čitaoce da se zapitaju kako bi njihovi verski obredi mogli izgledati strancima. “U zemlji magnetskih iscelitelja, šejkera, medijuma u transu i tome slično, za sve ovo možemo pronaći paralele bez potrebe da se previše udaljavamo od sopstvenog dvorišta.”
Ples duhova, zvučni zapis, snimio James Mooney.
Opsena
Na stogodišnjicu Munijevog razgovora sa Vovokom, u januaru 1991, posetio sam Voker Lejk u Nevadi. Želeo sam da posetim prorokov grob, i vidim kako žive njegovi pra-pra-praunuci. Nisam uspeo da pronađem nadgrobni kamen, pa sam zatražio pomoć od jednog mladića Pajuta u ranim dvadesetim. Sedeo je u crvenom kamionetu ford rejndžer, pio kafu i slušao Ajs Tija kako repuje “Jebeš policiju…” Utišao je kasetofon i sa osmehom mi objasnio kuda da idem. Potom je ponovo pojačao Ajs Tija.
Na Vovokinom skromnom grobu pronašao sam jednu školjku Petrovo uho, jedno orlovo pero, i nekoliko čaura za pušku kalibra 30. Bilo je tu i cveća, nedavno ostavljenog. Stekao sam utisak da je u pitanju nešto više od pukog sećanja. Religija plesa duhova nije umrla kod Vundid Nija, a Vovoka je i dalje prisutan u svesti mnogih starosedelaca Amerike; njegovo duhovno nasleđe je dinamično, i još uvek poseduje izvesni uticaj.
Muni je bio iznenađen raznovrsnošću interpretacija i asimilacija Vovokine poruke, koje su sve sačuvale njeno jezgro, a detalje prilagodile individualnim vizijama i specifičnim istorijatima svake indijanske kulture. Arapaho su, na primer, verovali da će novi svet doneti vatreni zid koji će belce oterati nazad u Evropu, dok su Lakote, daleko ogorčeniji, imali viziju belačke civilizacije koja je živa spaljena i uništena zemljotresima i klizištima, a preživeli su pretvoreni u male rečne ribe. Čejeni su pak odabrali svoju verziju vaznesenja, u kojoj se indijanski narodi uzdižu kroz oblake do prelepih lovišta, dok su Šošoni zamišljali raj u kome Indijanci i belci žive u miru. U gotovo svakoj verziji, konkretni duhovni put do novog sveta vodio je kroz duboki san u koji se padalo posle plesa duhova, i koji je trajao četiri dana. Po buđenju, Prvi narodi shvatiće da su belci bili samo ružan san.
Godinu dana pošto sam posetio Vovokin grob, imao sam priliku da o njegovom nasleđu razgovaram sa nekoliko aktivista Pajuta i Šošona, koji su učestvovali u protestima pod nazivom Globalno lečenje, na poligonu za nuklearno testiranje u Nevadi. Na zemlji sprženoj nuklearkama, rekli su mi da se očekivanja skorog milenijarizma, koja su njihovi pradedovi imali (baš kao i rani Hrišćani), nisu ostvarila, ali je Vovokina vizija ujedinjenih Indijanaca koji se vraćaju nakon što belačka civilizacija uništi samu sebe danas aktuelnija nego ikad. Pokazujući rukom ka horizontu, jedan od njih me je pitao: “Zar stvarno misliš da ovo može da potraje?” Verujem da nije mislio samo na poligon za nuklearno testiranje, nego na sve spomenike osvajanjima iz 19. stoleća razasute po ovoj zemlji: brane, kazina, instant predgrađa, poligone za testiranje oružja, zatvore, zabavne parkove, deponije toksičnog otpada, raskošne vile i naselja metalnih kontejnera.
Današnji Pajute i Šošoni, naravno, i sami žive u kućama, imaju struju, voze kamionete, šalju decu na koledž i lobiraju među članovima Kongresa, ali su istovremeno svesni unutrašnje nestabilnosti ovog veštačkog sveta i njegovih neonskih pejzaža. To je katastrofa na koju su bolno naviknuti, i koja je preobrazila pojavne aspekte njihovih života, ali joj se oni i dalje opiru duboko u sebi. Možda je suština plesa duhova upravo moralna snaga, neophodna da se preživi ova velika opsena.
—
Priča objavljena u knjizi "Dead Cities and Other Tales", autor Majk Dejvis, 2001. Prevod: Klub putnika.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
