Ako ste u poslednjih 15-20 godina putovali u inostranstvo sa srpskim (ili SRJ) pasošem, velika je verovatnoća da ste pre putovanja morali da izvadite vizu. Svi koji su tražili šengen vize uglavnom se slažu da je u pitanju bilo manje ili više traumatično iskustvo, iz razloga koje sada nećemo ponavljati... Šengenski zid je nedavno pao, ali neki od nas se još uvek blago trzaju prilikom prelaska granice, osvrćući se nepoverljivo u strahu da će iz nekog ugla iskočiti šalterski službenik kamenog lica i tražiti onaj jedan mitski dokument koji nam je uvek nedostajao.
Ako vam je poznato sve to, onda ćete pri odlasku u ambasadu Sirije radi dobijanja vize doživeti obrnuti šok i steći sasvim drugačije iskustvo. Osoblje će se odnositi prema vama veoma prijatno. Od papirologije moraćete da date samo fotografiju i pasoš i da popunite samo jedan kratak formular, oko kojeg će vam oni rado pomoći. Ljubazno će vas pitati za razlog vaše posete, možda ćete čak i ući u razgovor sa njima o lokacijama ili tradicijama koje obavezno treba da vidite. Vizu ćete dobiti bez ikakvih dodatnih uslovljavanja, već narednog dana, a kada vam budu predavali pasoš sa vizom poželeće vam iskreno srećan put i lep provod u njihovoj zemlji. Pod utiskom od iskrenog gostoprimstva i ljubaznosti, sirijsku ambasadu ćete napustiti sa pozitivnim predosećajem vezanim za vaše putovanje... i skoro sasvim sigurno bićete u pravu.
Ovakva iskustva par desetina članova Kluba putnika Srbije bila su motiv da se napravi zahvalnica sirijskoj ambasadi za ljubaznost i gostoprimstvo njihovog osoblja. Inicijativa je pokrenuta spontano, na forumu, a put od reči do dela (tj. štampanja zahvalnice) trajao je nekoliko meseci, kao što je uobičajeno kada se neki proces zasniva isključivo na slobodnom vremenu i volji nekolicine pojedinaca. Proteklo je još neko vreme dok nije utanačen datum odlaska u ambasadu, a onda je javljeno da će nas primiti u sredu, 13. januara. Sastavljena je ekipa u kojoj su učestvovali Zoran i Marko, koji su se najviše potrudili oko zahvalnice, Vlada, koji je sa pet sirijskih viza verovatno najiskusniji član Kluba na tom polju, i Marina i Dejan, koji su na različite načine bili angažovani oko Kluba praktično od njegovog nastanka. Ono što nam je svima bilo zajedničko jeste da smo već vadili sirijske vize i da smo imali isključivo pozitivna iskustva.
Okupili smo se pred ambasadom, blago uzbuđeni zbog predstojećeg događaja. Dok smo čekali da prijem počne, razmenjivali smo oduševljeno priče i anegdote: Zoran je prošle godine došao u ambasadu dvadeset minuta pre zvaničnog vremena otvaranja i kad su ga videli ispred zgrade, otvorili su ranije zbog njega i pozvali ga unutra; meni (a i drugima) dali su vizu istog dana kada smo predali dokumenta, jer su videli da nismo iz Beograda; jednoj našoj prijateljici ponudili su da sačeka u ambasadi dok joj ne izrade vizu, jer je napolju padala kiša, i ponudili su je sirijskim čajem, itd... Taman kad smo jedni drugima nabrojali sve primere izvanredno ljubaznog odnosa sirijskih službenika prema gostima, pozvali su nas da se popnemo u salu za prijeme. Događaj je imao dva dela: prvi deo je bio dodela nagrade novinarki Politike od strane ambasade za najbolji novinski putopis napisan o Siriji, a drugi deo je bio dodela pohvalnice ambasadi od strane Kluba putnika Srbije. Kada su nas uveli u tu sobu za prijeme, shvatio sam da se po prvi put nalazim u jednoj prostoriji jedne ambasade koja nije ni čekaonica ni sala sa šalterima. U toj sali prepoznao sam samo jedno lice – predsednik Bašar al-Asad posmatrao nas je mirno sa potreta na zidu. Ko je bio u Siriji, zna da su njegovi portreti tamo svuda prisutni, pa me je ova slika odmah podsetila na moje putovanje (na sličan način kao što bi slika Petrovaradinske tvrđave podsetila nekoga na Novi Sad). Verovatno su i ostali imali istu asocijaciju, jer smo se svi međusobno pogledali sa osmesima u stilu „jesi li ga vid’o?“.
Njegova ekselencija ambasador održao je kratak govor i potom je uručio nagradu novinarki, a ona je rekla nekoliko lepih reči o svom putovanju po Siriji. Posle toga je došao red na nas: Zoranu je pripala čast da preda pohvalnicu ambasadoru. Ukratko je objasnio kako je došlo do toga da napravimo pohvalnicu i objasnio je da na forumu Kluba postoji široko slaganje da je sirijska ambasada zaslužila da ponese titulu najljubaznije u Beogradu. Ambasador je na to odgovorio da je ljubaznost i uslužnost odlika svih sirijskih ambasada u svetu i da u obavljanju svog posla postupaju po instrukcijama predsednika Bašara. Rekao je da je počastvovan priznanjem i da će se truditi da putnici iz Srbije i dalje nesmetano dobijaju vize za Siriju i zahvalio se Klubu u ime celog osoblja ambasade. Posle aplauza i fotografisanja prešlo se, naravno, na koktel. Novinari su okupirali ambasadora, tako da smo se mi putnici uglavnom družili među sobom. Vlada je nekako uspeo da zaintrigrira novinarku sa neke beogradske televizije, mislim da su čak i razmenili kontakte, ali nismo ostvarili nikakav drugi medijski uticaj. Krenuli smo napolje posle nekih sat vremena, a na odlasku se ambasador rukovao sa svakim od nas i još jednom nam lično zahvalio.... Ceo događaj prošao je u prijatnoj atmosferi, bez pompe i pretencioznosti. Jedan miran susret, razmena lepih reči i pohvala (koje su baš zbog odsustva pretencioznosti delovale iskreno), kafa i sok, prijatno i primereno.
Nadamo se da naša pohvalnica sada krasi zidove sirijske ambasade, a nadamo se i da će se ostale ambasade u Beogradu koje nastavljaju da izdaju vize makar malo ugledati na njih... Za kraj, nekoliko fotografija sa prijema.
Sirijski ambasador pažljivo sluša Zorana
Ekipa Kluba putnika u ambasadi republike Sirije
Marina i Dejan
Putnici pod slikom predsednika
Uručivanje pohvalnice
