Dečaka iz plemena Xavánte pripremaju za ceremonijalnu tuču. Fotografija: Joseane Daher, 1992.
U Sao Paulu se čovek mogao baviti nedeljnom etnografijom. Doduše, ne Indijancima u predgrađima – to je bilo obećanje bez pokrića, jer su predgrađa bila sirijska i italijanska, a najbliži izazov za etnologa, na pedesetak kilometara odatle, bilo je jedno primitivno selo, čiji su odrpani žitelji svojom svetlom kosom i plavim očima odavali skorije nemačko poreklo; naime, oko 1820, grupe nemačkih kolonista došle su u ovu zemlju i nastanile se u njenim najmanje tropskim delovima. Tu su se oni nekako stopili sa siromašnim lokalnim seljaštvom i u njemu izgubili, ali južnije, u državi Santa Katarina, mala sela Johanvil i Blumenau čuvala su pod araukarijama ambijent iz prošlog veka: kuće s vrlo strmim krovovima nizale su se u ulicama koje su nosile nemačka imena i govorio se samo nemački jezik. Na terasama pivara, starci sa zulufima i brkovima pušili su dugačke lule s porcelanskom glavom.
Emigranti su provodili duge periode u delimično dobrovoljnoj i sistematski podsticanoj izolaciji vraćajući dug kompaniji i polažući zaradu u njene blagajne. Sve je bilo organizovano tako da učesnici u toj velikoj pustolovini uopšte nemaju osećaj da su napustili Japan.
U okolini Sao Paula bilo je i mnogo Japanaca, kojima se nije moglo tako lako prići. Ovamo su stizali nakon što bi ih regrutovala preduzeća koja su zapošljavala imigrante; ona su im obezbeđivala putovanje i privremeni smeštaj po dolasku, a zatim su ih raspoređivala po farmama u unutrašnjosti, koje su bile nešto između sela i vojnog logora. Tu se nalazilo sve što im je bilo potrebno: škola, radionice, ambulanta, prodavnice, mesta za zabavu. Emigranti su provodili duge periode u delimično dobrovoljnoj i sistematski podsticanoj izolaciji vraćajući dug kompaniji i polažući zaradu u njene blagajne. Posle mnogo godina, kompanija je uzimala na sebe da ih vrati u zemlju predaka da tamo umru ili, kad bi je malarija preduhitrila, da tamo budu sahranjeni. Sve je bilo organizovano tako da učesnici u toj velikoj pustolovini uopšte nemaju osećaj da su napustili Japan. Ne može se, međutim, tvrditi da su interesi preduzetnika bili prosto finansijske, ekonomske ili humanitarne prirode. Pažljivo ispitivanje geografskih karata otkrilo je potajne strateške zamisli koje su mogle podstaći stvaranje farmi. Izuzetno težak pristup kancelarijama preduzeća „Kaigai-Iju-Kumiai" i „Brazil-Tokahoka-Kumiai", i još veće teškoće koje je trebalo savladati da bi se prodrlo u mreže gotovo tajnih hotela, bolnica, ciglana i pilana, koje su omogućavale emigraciji da bude sama sebi dovoljna, i konačno, u poljoprivredne centre, zaklanjali su tajne namere; izolacija doseljenika na brižljivo odabranim mestima i arheološka istraživanja (metodično obavljana uporedo s poljoprivrednim radovima, s ciljem da se istaknu izvesne sličnosti između arheoloških tragova ovdašnjih urođenika i nalaza iz japanskog neolita) bili su, zapravo, tek sitne karike tih važnih planova.
Čovek se mogao vežbati da razlikuje mešance crnaca i belaca (mestiços), belaca i Indijanaca (caboclos) i Indijanaca i crnaca (cafusos).
U srcu grada, neke pijace u narodnim četvrtima držali su isključivo crnci. Ili tačnije – pošto ta reč nema nikakvog značenja u zemlji u kojoj je velika rasna raznovrsnost praćena – barem je tako bilo nekad – odsustvom predrasuda, omogućila sve vrste mešavina: čovek se mogao vežbati da razlikuje mešance crnaca i belaca (mestiços), belaca i Indijanaca (caboclos) i Indijanaca i crnaca (cafusos). Proizvodi koji su se nudili na prodaju očuvali su čistiji stil: penetras, sita za brašno od manioke, tipično indijanske izrade, od labave bambusove osnove razapete na kružni drveni okvir; abanicos, lepeze za raspirivanje vatre, takođe nasleđene iz indijanske tradicije, koje je prijatno proučavati jer svaka vrsta predstavlja domišljato rešenje postavljenog zadatka – da se popustljiva i rastresita struktura palminog lišća preobrazi u krutu i neprekidnu površinu, kadru da zahvata i pomera vazduh kad se njom snažno razmahuje. Pošto ima više načina da se taj problem reši, i više vrsta palminog lišća, mogu se praviti kombinacije i odrediti svi zamislivi oblici, a zatim sakupljati primerci koji ilustruju te male tehnološke teoreme.
Postoje dve osnovne vrste palmi: kod jednih su listovi simetrično raspoređeni na obe strane središnje grane, a kod drugih se šire u lepezu. Prva vrsta nameće dve metode: ili se pokidaju listovi sa iste strane i zajedno upletu, ili se pak svaka grupa plete zasebno, tako što se listovi saviju pod pravim uglom i vrhovi jednih prodenu kroz donji deo drugih, i obrnuto. Tako se dobijaju dve vrste lepeza: nalik krilu i nalik leptiru. Druga vrsta nudi više mogućnosti koje su uvek, iako u različitim stepenima, kombinacije dveju prethodnih, a rezultat ima oblik kašike, palete ili ruže, i svojom strukturom podseća na spljoštenu punđu.
Figom, smokvom, naziva se drevni mediteranski talisman. Posredi je, nesumnjivo, simbolička predstava koitusa.
Još jedan naročito privlačan predmet na ulicama Sao Paula bio je figa. Figom, smokvom, naziva se drevni mediteranski talisman u obliku nadlaktice koja se završava šakom stisnutom u pesnicu na takav način da vrh palca izviruje između prvih zglavaka kažiprsta i srednjeg prsta. Posredi je, nesumnjivo, simbolička predstava koitusa. Fige koje smo našli na pijaci bile su ukrasni privesci od ebonovine ili srebra, ili predmeti veliki kao reklamne table, naivno oblikovani i živopisno obojeni. Okačio sam ih kao kakve vesele vrteške na plafon svoje kuće, vile oker boje, u rimskom stilu s početka dvadesetog veka, smeštene u gornjem delu grada. U nju se ulazilo kroz hodnik od jasmina, a pozadi je bio stari vrt; zamolio sam vlasnika da na njegovom kraju zasadi stabla banane, koja bi me uverila da se zaista nalazim pod tropskim nebom. Nekoliko godina kasnije, simbolično bananište izraslo je u malu šumu iz koje sam ubirao rod.
U okolini Sao Paula najzad su se mogli razgledati i sakupljati rustični običaji: prolećne svetkovine, kad se sela ukrašavaju zelenim palminim lišćem i komemorativne borbe između mourosa i cristäosa, verne portugalskoj tradiciji; povorke s kartonskom lađom papirnih jedara – nau catarineta; hodočašća u udaljene parohije koje pružaju utočište gubavcima i gde u terevenkama teku potoci pinge, alkohola od šećerne trske koji se veoma razlikuje od ruma i pije se čist ili kao batida, to jest pomešan sa sokom od limuna, dok meleski bardi u čizmama i šljaštavim odelima, strahovito pijani, uz zvuk bubnjeva izazivaju jedni druge na dvoboj u kojem su oružje satirične pesme. Bilo je i drugih verovanja i praznoverja koja bi valjalo pomenuti: lečenje čmička pomoću zlatne alke; podela svih namirnica u dve nespojive grupe: comida quente, comida fria, topla hrana i hladna hrana, a ima i drugih škodljivih spojeva: riba i meso, mango i alkohol, banana i mleko.
Međutim, u unutrašnjosti države zanimljivije je baviti se jedinstvenim oblicima koje je podsticalo jedno društvo u nastajanju nego tragovima mediteranskih tradicija. Tema je uvek ista: prošlost i sadašnjost, ali za razliku od klasičnog etnografskog istraživanja, koje nastoji da sadašnjost objasni pomoću prošlosti, ovde je, izgleda, fluidna sadašnjost rekonstruisala vrlo stare etape evropske evolucije. Kao u vreme merovinške Francuske, moglo se videti kako se komunalni, urbani život rađa u latifundijskim selima.
Naprotiv, čovek je mogao posmatrati gradove kao što botaničar posmatra biljke: po imenu, izgledu i strukturi svakog od njih mogla se odrediti pripadnost ovoj ili onoj velikoj porodici carstva koje je čovek dodao prirodi – urbanog carstva.
Velika naselja koja su tad nastajala nisu ličila na današnje gradove, toliko istrošene da je u njima teško otkriti tragove njihove posebne istorije, i stopljene u jedan sve homogeniji oblik u kojem se ističu samo administrativne podele. Naprotiv, čovek je mogao posmatrati gradove kao što botaničar posmatra biljke: po imenu, izgledu i strukturi svakog od njih mogla se odrediti pripadnost ovoj ili onoj velikoj porodici carstva koje je čovek dodao prirodi – urbanog carstva.
Tokom XIX i XX veka, pokretni izreckani prsten pionirskog napredovanja lagano se pomerao sa istoka na zapad i s juga na sever. Godine 1836, samo je sever, to jest područje između Rija i Sao Paula, bio postojanije naseljen i počinjalo je kretanje ka središnjem delu države. Dvadeset godina kasnije, kolonizacija je na severoistoku prodirala u Mođanu i Paulistu, a 1886. je načela Arakvaru, Alta Sorokabanu i Noroeste. U tim područjima se još 1935. funkcija rasta stanovništva pela uporedo s proizvodnjom kafe, dok je u starim oblastima severa osipanje stanovništva pedeset godina unapred najavljivalo propadanje zemlje: demografsko opadanje počelo je da se oseća već 1920, a iscrpljena zemlja je napuštena 1854. godine.
Valja stalno imati na umu da se u poslednjih sto godina Brazil više preobražavao no što se razvijao.
Taj ciklus korišćenja prostora odgovarao je istorijskom razvoju čije je osnovno obeležje bilo jednako neutemeljeno. Izgleda da je samo u velikim gradovima na obali, Riju i Sao Paulu, urbano širenje imalo dovoljno čvrstu osnovu da bi postalo nepovratan proces: Sao Paulo je 1900. godine imao 240.000 stanovnika, 1920. njihov broj je dostigao 580.000 hiljada, osam godina kasnije premašio je milion i do danas se još jednom udvostručio. U unutrašnjosti su se, međutim, urbane vrste rađale i iščezavale; provincija se istovremeno naseljavala i raseljavala. Premeštajući se s jednog mesta na drugo, stanovništvo se nije uvek uvećavalo, ali je menjalo društvenu vrstu; uporedno postojanje gradova-fosila i gradova koji su tek u začetku omogućilo je da se, na ljudskom planu i u krajnje kratkim vremenskim granicama, posmatraju i proučavaju preobražaji ništa manje uzbudljivi od paleontoloških upoređivanja faza evolucije organizovanih bića koje su, duž geoloških slojeva, trajale milionima stoleća.
Čim se napusti obala, valja stalno imati na umu da se u poslednjih sto godina Brazil više preobražavao no što se razvijao.
U imperijalnoj epohi, ljudi nisu nastanjivali velike površine, ali su bili dobro raspoređeni. Da su priobalni ili susedni gradovi ostali mali, oni iz unutrašnjosti bili bi danas daleko vitalniji. Usled jednog istorijskog paradoksa koji često odveć olako zaboravljamo, opšta oskudnost saobraćajnih sredstava podsticala je razvoj onih najgorih; kad je konj bio jedino prevozno sredstvo, osećali smo manji otpor prema protezanju takvih putovanja na čitave mesece umesto na dane ili nedelje i prema odlasku na ona mesta na koja samo mazga sme da se zaputi. Unutrašnjost Brazila živela je nesumnjivo sporim, ali u isti mah i kontinuiranim životom; lađe su plovile rekama s precizno utvrđenim redom vožnje, u malim etapama koje su trajale više meseci; a putevi koji su 1935. bili potpuno zaboravljeni, poput onog od Kujabe do Gojasa, još pre sto godina su služili živom saobraćaju karavana od kojih je svaki imao pedeset do sto mazgi.
Na kraju krajeva, dopušteno je sanjati da mehanički napredak sam mora da isporuči otkupninu u kojoj prebiva naša nada: možda ćemo ga naterati da sitnom monetom usamljenosti i zaborava plati za prisnost koje nas je lišio.
Ako se izuzmu najudaljenija područja, opustelost centralnog Brazila početkom XX veka ni u kom slučaju nije odražavala prvobitnu situaciju: to je bila cena intenzivnog naseljavanja priobalnih područja i oživljavanja saobraćaja u njima, to jest cena začinjanja modernog života; u unutrašnjosti je razvoj bio vrlo težak; ona je, zapravo, nazadovala umesto da napreduje sebi svojstvenim usporenim ritmom. Plovidba na paru je skratila puteve i širom sveta zbrisala nekad slavne luke; možemo se zapitati da li će avionski saobraćaj, navodeći nas da preskačemo nekadašnje etape kao u igri trule kobile, izazvati slične promene. Na kraju krajeva, dopušteno je sanjati da mehanički napredak sam mora da isporuči otkupninu u kojoj prebiva naša nada: možda ćemo ga naterati da sitnom monetom usamljenosti i zaborava plati za prisnost koje nas je lišio.
U manjim razmerama, unutrašnjost države Sao Paulo i susednih područja odslikavala je te promene. Bez sumnje, nije više bilo ostataka gradova-tvrđavica, koji su nekad podizani da bi se osiguralo vlasništvo nad jednom provincijom i iz kojih su se začeli mnogi brazilski gradovi na obali ili na rekama: Rio de Žaneiro, Viktorija, Florijanopolis na svom ostrvu, Baija i Fortaleca na rtu; Manaus i Obidos na obali Amazona; ili Vilja Bela u Mato Grosu, čije ruševine, povremeno nastanjene Indijancima iz plemena Nambikvara, još postoje blizu Gvapore: to je nekad bio slavni garnizon jednog kapetana šikare – capitäo de mato – na bolivijskoj granici, to jest upravo na onoj liniji koju je papa Aleksandar VI simbolično povukao 1493. da bi, u još nepoznatom Novom svetu, razgraničio područja oko kojih su se otimale španska i portugalska kruna.
Na severu i na istoku isticalo se nekoliko rudarskih gradova koji su danas napušteni i čiji ruševni spomenici – crkve u stilu plamenog baroka iz XVIII veka – svojom raskoši odudaraju od okolne pustoši. Zahuktali u vreme eksploatacije rudnika, danas umrtvljeni, oni kao da se upinju da u svakoj šupljini i svakom nabora svojih izuvijanih stubova, svojih zabata sa spiralama i statua u draperijama, sačuvaju deliće bogatstva koje ih je gurnulo u propast: eksploatacija blaga skrivenog u zemlji plaćena je pustošenjem prirode, naročito šuma koje su snabdevale topionice gorivom. Rudarski gradovi su se gasili gotovo trenutno, poput šumskog požara koji nema više čime da se hrani.
Kivni na svetovnu vlast misija koja je zauzdavala njihovu otimačinu i lišavala ih ropske radne snage, plantežeri – fazendeiros – su kretali u kaznene ekspedicije da bi rasterali sveštenike i Indijance.
Država Sao Paulo doziva u sećanje i druge događaje: borbu jezuita i plantažera u XVI veku, kad su se te dve grupe zalagale svaka za svoju verziju naseljavanja. Stvaranjem indijanskih naselja, prvi su želeli da otrgnu Indijance od divljaštva i da ih, pod svojom upravom, okupe u neku vrstu komunalnog života. U nekim zabitim oblastima, ta prva brazilska sela mogu se prepoznati po imenima aldeia ili missäo, a još lakše po širokom i funkcionalnom planu gradnje: u središtu je crkva koja dominira četvrtastim trgom od nabijene zemlje, obraslim travom (largo de matriz); oko njega se ulice seku pod pravim uglom, a u njima su niske kuće zamenile nekadašnje indijanske kolibe. Kivni na svetovnu vlast misija koja je zauzdavala njihovu otimačinu i lišavala ih ropske radne snage, plantežeri – fazendeiros – su kretali u kaznene ekspedicije da bi rasterali sveštenike i Indijance. Time se može objasniti jedna posebna osobina brazilske demografije: život u selima koja su nasledila aldeias održavao se u najsiromašnijim područjima, dok drugde, tamo gde je vladala žestoka otimačina oko plodne zemlje, stanovništvu nije preostalo ništa drugo do da se zbije oko gospodareve kuće, u kolibama od slame i ćerpiča, koje su sve bile jedna drugoj nalik kao jaje jajetu i gde je vlasnik mogao držati na oku sve svoje kolone. Duž nekih železničkih linija, gde su graditelji, u odsustvu komunalnog života, bili prinuđeni da proizvoljno postave stanice u pravilnim razmacima i da im daju imena abecednim redom: Buarkina, Felisidade, Limao, Marilija (oko 1935, kompanija Paulista stigla je do slova P), i danas se događa da na pruzi od više stotina kilometara voz zastaje samo „po ključu", to jest na stanicama koje opslužuju jednu fazendu i na kojima se okuplja čitavo stanovništvo tog kraja: Cave Bananal, Cave Konseisao, Cave Elisa...
Ponekad su, pak, plantažeri, rukovođeni verskim pobudama, odlučivali da deo plodne zemlje prepuste parohiji. Tako je nastajao patrimonio, naselje stavljeno pod zaštitu nekog sveca. Druga takva naselja imala su svetovni karakter; vlasnik bi odlučio da postane povoador ili čak plantador de cidade: uzgajivač, ali ne poljoprivrednih proizvoda, nego grada. On bi gradu dao svoje ime: Paulopolis, Orlandija, ili bi ga, iz političke računice, stavio pod zaštitu neke slavne ličnosti: Presidente-Prudente, Kornelio-Prokopio, Epitako-Pesoa... Naime, čak i tokom svog kratkog života, ta naselja su nalazila načina da više puta promene ime, a svaka od etapa podjednako je otkrivala njihov nastanak i razvoj. U početku je to bio običan lokalitet nazvan po nekoj kulturi koja se gajila usred šikare: Batatis, Krompir, ili po nedostatku goriva za zagrevanje kazana na kakvom pustom mestu: Feijäo-Cru, Prešan Pasulj, ili po tome što je nekom koje krenuo na dug put baš tu ponestalo zaliha: Arroz-sem-Sal, Pirinač bez soli. A onda bi neki „pukovnik" – zvanje štedro deljeno velikim posednicima i političarima – poželeo da stekne izvestan uticaj, te bi, na nekoliko hiljada hektara dobijenih u koncesiju, okupio, unajmio, zavrbovao ljude bez stalnog mesta boravka i Prešan Pasulj bi postao Leopoldina ili Fernandopolis. Gradić nastao iz hira i slavoljubivosti kasnije bi zakržljao i nestao: ostalo bi samo ime za nekolicinu ruševnih kuća u kojima se gasilo stanovništvo napadnuto malarijom i ankilostomijazom. Ili bi se, pak, razvio grad koji bi stekao kolektivnu svest i zaboravio da je nastao kao nečija igračka i sredstvo: stanovništvo nedavno doseljeno iz Italije, Nemačke i drugih krajeva osetilo bi potrebu za korenima i stalo da traži u rečnicima elemente nekog urođeničkog imena, obično iz jezika plemena Tupi, koje bi mu, u njegovim očima, dalo prekolumbovski ugled: Tanabi, Votupuranga, Tupao ili Ejmore...
Mrtve varošice na rekama, žrtve železnice u kojima ipak tu i tamo opstaju tragovi jednog promašenog ciklusa: u početku krčme i hangari na obali, koji su vodičima piroga pružali zaštitu od indijanskih napada, a zatim, s nailaskom malih parobroda, portos de lenha, gde su na svakih tridesetak kilometara pristajali brodovi s lopaticama i kotlom da bi se snabdeli drvetom; i najzad, rečne luke na dva kraja plovne deonice i – na mestima gde plovidbu onemogućuju brzaci ili vodopadi – centri za pretovar.
Godine 1935. postojale su dve vrste gradova koji su još uspevali da ostanu u životu i da, u isti mah, sačuvaju tradicionalni izgled: pousos, gradovi na raskršćima, i bocas de sertäo, „ždrela šikare", na krajevima puteva. Kamioni su već počinjali da zamenjuju stara prevozna sredstva, karavane mazgi i zaprežna kola; oni su koristili iste rđave puteve, što ih je prisiljavalo da stotinama kilometara voze u prvoj ili drugoj brzini, ritmom tegleće marve, i da se zaustavljaju na istim mestima; na tim stanicama su se okupljali šoferi u zamašćenim odelima i tropeirosi odeveni u kožu.
Putevi nisu opravdali naša očekivanja. Njihovo poreklo je bilo šaroliko: stari karavanski putevi nekad su služili za prevoz kafe, alkohola od šećerne trske i šećera u jednom smeru, i soli, sušenog povrća i brašna u drugom; tu i tamo bi na njima iskrsnuo kakav registro usred šikare: drvena prepreka okružena kolibama, gde je nekakva sumnjiva vlast u liku odrpanog seljaka naplaćivala putarinu; a time se mogu objasniti i druge, skrivenije mreže: estradas francos, na kojima se izbegavalo plaćanje; i najzad, estradas mulados, to jest putevi mazgi, i estradas boiadas, putevi za kola s volovskom zapregom. Na ovima se često moglo čuti, tokom dva-tri sata, jednolično i mučno škripanje – da nesviknut čovek poludi – koje je proizvodilo trenje osovine kola što su se lagano približavala. Taj drevni model zaprežnih kola, uvezen u XVI veku iz sredozemnog sveta gde se nije nimalo promenio od preistorijskih vremena, sastojao se od jednog teškog sanduka s rudom, čiji su pleteni zidovi bili položeni direktno na čvrstu osovinu s punim točkovima bez paoca. Tegleće životinje više je iscrpljivao piskavi otpor koji je osovina pružala sanduku nego vučenje svega toga zajedno.
I staze su uglavnom nastale neplanski, neprestanim prolaženjem životinja, kola i kamiona koji su se kretali u približno istom pravcu i koji su uvek bili izloženi ćudima kiše, odrona i bujne vegetacije, te su nastojali da prokrče put najbolje prilagođen okolnostima: zamršen splet jaraka i golih padina, nekad spojenih i širokih stotinak metara, poput kakvog bulevara u srcu šikare sličnog cevenolskim putevima kojima se stoka vraća sa ispaše, a nekad raspršenih na sve četiri strane horizonta, tako da čovek nije mogao znati koju od tih Arijadninih niti treba da prati ako ne želi da se, posle tridesetak kilometara pređenih tokom više sati pogibeljnog napredovanja, izgubi usred peska ili močvare. U sezoni kiša te su se staze pretvarale u močvarne kanale pune gustog blata, i njima se nije moglo proći; a onda bi prvi kamion koji bi uspeo da se provuče napravio u glini duboke brazde kojima bi suša za tri dana podarila postojanost i čvrstinu betona. Vozila koja bi pošla za njim nisu imala drugog izbora do da postave svoje točkove u te žlebove i da ih se dalje drže, što je bilo moguće pod uslovom da su imala isti razmak točkova i istu visinu poda kao i njihov prethodnik. Ako je razmak bio isti a šasija niža, sredina staze bi se uskoro izdigla i vozilo bi se našlo nasukano na čvrstoj zemlji koja se morala razbijati pijucima. A ako se razmak razlikovao, vozilo se danima moralo kotrljati s točkovima na različitim visinama: s jedne strane upalim u žleb, a s druge izdignutim, te bi mu stalno pretila opasnost da se prevrne.
Izlet se završio na hiljadu petsto kilometara od Sao Paula, u kolibi jedne porodice iz indijanskog plemena Karaja, na obalama Aragvaje.
Još se sećam jednog putovanja na kojem se Rene Kurten oprostio od svog novog forda. Žan Mogije i ja smo predložili da idemo sve dok kola budu mogla da prođu. Izlet se završio na hiljadu petsto kilometara od Sao Paula, u kolibi jedne porodice iz indijanskog plemena Karaja, na obalama Aragvaje; u povratku su pukle prednje opruge i vozili smo se sto kilometara s motorom postavljenim na samu osovinu, a tokom narednih šesto smo ga poduprli gvozdenom pločom koju nam je iskovao jedan seoski zanatlija. Ali pre svega pamtim one sate pažljive vožnje po noći – sela su, naime, bila retka na prilazima Sao Paulu i Gojasu – kad nas je u svakom trenutku mogao izdati usek izabran među desetak koji su nam bili na raspolaganju. Najednom je u tami izrešetanoj treperavim zvezdama iskrsnuo pouso: njegove električne sijalice napajale su se malim motorom čije bismo brektanje razaznali više sati ranije da nije, u našem uhu, bilo pomešano s noćnim zvucima šikare. Krčma nam je ponudila svoje gvozdene krevete ili mreže za spavanje, a u zoru smo prešli rua direita etapnog grada, cidade viajante, s njegovim kućama, prodavnicama i trgom na kojem su se nalazili regatöes i mascates: trgovci, lekari, zubari, pa čak i putujući beležnici.
U dane sajma tu vlada velika živost: na stotine seljaka iz zabitih mesta napuštaju tom prilikom svoje kolibe zajedno s čitavim porodicama i kreću na put od više dana koji će im omogućiti da, jednom godišnje, prodaju tele, mazgu, kožu od tapira ili pume, nekoliko vreća kukuruza, pirinča ili kafe, i da u zamenu za to ponesu kući komad pamučne tkanine, malo soli, nešto gasa za lampu, i poneki metak za pušku.
U pozadini se pružala visoravan obrasla šipražjem i retkim grmljem. Bila je malo proređena skorašnjom erozijom – krčenje šume je počelo tek pre pola veka – koja kao da se pri tom poslu oprezno služila lakom sekirom. Razlike od nekoliko metara u nivou tla ukazuju na početak terasa i na puteve planinskih bujica. Nedaleko od jednog širokog ali plitkog vodenog toka – pre ćudljive poplave nego reke sa stalnim koritom – dve-tri paralelne avenije oivičavaju bujne posede oko rančerskih kuća od ćerpiča, pokrivenih crepom i iskričavih od penaste beline krečnog premaza, koju još više ističu smeđi prozorski okviri i odsjaj purpurnog tla. Već od prvih kuća, koje zbog svojih pročelja izrešetanih velikim nezastakljenim, gotovo uvek širom otvorenim prozorima liče na zasvodene pijace, počinju livade obrasle oštrom travom koju je stoka popasla do korena. Spremajući se za sajam, organizatori su obezbedili zalihe stočne hrane: suvo lišće šećerne trske ili mlade palme uvezane granjem i vlatima trave. Posetioci logoruju između tih kockastih blokova, uz svoja kola s punim točkovima, okovana ekserima po obodu. Novi pleteni zidovi i krov od volovske kože zategnute užadima pružali su tokom putovanja zaklon koji je ovde dopunjen strehom od palminog lišća ili šatorom od belog platna u produžetku kola. Napolju, na otvorenom, kuvaju se pirinač, crni pasulj i suvo meso; golišava deca trčkaraju između nogu volova dok ovi žvaću trsku čije im žilavo lišće štrči iz usta poput zelenkastih mlazeva vode.
Nekoliko dana kasnije svi odlaze; putnici su se razišli po šikari; pouso spava pod suncem; godinu dana seoski život će predstavljati samo nedeljno komešanje vilas de domingo, koje su radnim danima zatvorene; kavaljeri se tu susreću nedeljom na raskršću puteva, gde se nalaze jedna krčma i nekoliko koliba.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955).
Fotografija (autor: Joseane Daher, 1992) prikazuje dečaka iz plemena Xavánte koga pripremaju za ceremoniju maturacije: tuču motkama.
