Tesko bi bilo sazeti Damask u par rechi ili rechenica... mozda, kad se vratim kuci, napisem nesto suvislije o tome... nego, idemo ono najvaznije. Poslednjeg dana u Damasku konacno sam se odvazio da stupim u pregovore sa ulicnim obucarem, sto je rezultiralo time da sam dobio par gotovo novih djonova i nekoliko veshtih zakrpa na mojim totalno raspadnutim patikama... 
E da, umalo da zaboravim. Medju bezbrojnim interesantnim likovima koje tokom puta susretoh, posebno bih izdvojio Sebastijana, Belgijanca na koga naleteh jedne vecheri u Damasku. To vam je jedan visok mrsav tridesetogodisnjak sa zastrasujucom mochugom, koji je doshao peske iz Brisela, a krajnji cilj mu je Jerusalim. Krenuo je u martu mesecu i ocekuje da ce za dve nedelje zavrsiti put... on je neka vrsta hodocasnika, a price su mu totalno fantastichne... spavao je po ciganskim logorima, manastirima, kucama gostoljubivih ljudi... u Evropi je, kaze, potrosio 50 evra. Uopste ne ide putevima, nego kroz najgora bespuca, uz pomoc mape i kompasa... na mene licno najveci utisak je ostavila prica o susretu sa ogromnim medvedom u rumunskim planinama... mada nije losha ni ona o ciganima koji su ljubili njegovu motku i klanjali joj se... u pitanju je impozantan komad drveta koji je u Budimpeshti neki chicha delimicno okovao gvozdjem... u Istanbulu su mu poklonili malu metalnu bogorodicu... u Siriji su mu tu bogorodicu ugradili u shtap...
