Putovali: Vasko, Aleksandra, Nenad, Lazar
Datum: decembar 2011/ januar 2012
"- Šeik Adi je opasno gnezdo! - reče kapetan.
- Vrlo opasno! - odgovori poručnik.
- Ljudi se tamo mole đavolu!
- Đavolu! Alah neka ih isecka i zdrobi!"
Reči iz knjige koju sam čitao kao klinac proleću mi kroz misli kao kamenčići odronjeni sa planine sećanja. Glavni junak putuje svetom i izmiruje zavađena plemena, štiti slabe i staje nogom za vrat tiranima. O bože, kako je dragocen ljudski život! - uzvikne u jednom trenutku - a ipak... ipak... ipak!
Ovu rečenicu izgovara u Lališu, mestu koje se u knjizi zove Šeik Adi. Musavku koji je u osnovnoj školi proždirao avanturističke romane na kraj pameti nije padalo da je Karl Maj sve ovo napisao nikada ne posetivši Kurdistan. Isto kao što nikada nije video Ameriku, u kojoj njegov junak pesnicom obara grizlija i postaje pobratim indijanskog poglavice. Međutim, naš konačni raskid nastupio je mnogo pre nego što sam mogao da se zapitam oko verodostojnosti opisanih pustolovina. Vinetu je umro, i ja više nisam hteo da čitam.
Posle su došle na red druge stvari, a dolina đavolovih poklonika zaboravljena je kao i mnogo važnija pitanja. A sad, evo, stojim u toj dolini.
Svud okolo su goletna brda, pod retkom šumom i suvom travom. Kvrgavo drveće je bez lišća, jer je treći januar. Novu 2012. dočekao sam u prljavom motelu u Sulejmaniji, na istočnom kraju Iračkog Kurdistana. Celu noć nisam mogao da zaspim jer sam dan pre toga posetio muzej genocida u Halabdži, gde je Sadam krajem osamdesetih ubijao Kurde hemijskim oružjem, i gde se na ulicama sreću ljudi usahlih udova i rastopljene kože. Napolju je kiša nosila potoke đubreta, a moja soba je imala razbijen prozor. Sada sija sunce, nebo je plavo, a ja stojim na malom trgu sela u kome ne živi niko. Među kamenim kućama ravnih krovova dižu se visoke rebraste kupe bež boje.
Lališ je sablasno tih i, izgleda, potpuno prazan. Nemam pojma zašto odjednom mislim kako bi trebalo da se uzverem na najviše od brda koja okružuju grad. Nekada je dan toliko lep da mi dođe da se penjem na brda, ili krovove solitera, ili zvonike crkava. Kozjim stazama, pa preko kamenja, kroz zimske šumarke i preko strmih livada. Skidam debelu jaknu, onda džemper, na kraju i duks, i konačno izbijam na vrh. Sedam na kamen ispod usamljenog drveta.
Nedelje pred put proletele su pored mene kao bačeno kamenje. Nisam stigao da se osvrnem, a već sedim u noćnom vozu za Dimitrovgrad. Članke o mestima koja ću posetiti iskopirao sam na fleš kako bih ih negde usput odštampao, ali tempo putovanja bio je takav da čak ni za to nije bilo vremena. I tako sada sedim na brdu iznad Lališa, najsvetijeg grada jezidske vere, a o njoj jedva da znam više od onoga što je krajem 19. veka napisao Karl Maj.
"Veliki, široki kotao doline bio je osvetljen kao po danu. Najveću svetlost širile su dve ogromne vatre, čiji su se plamenovi sa ogromnih lomača penjali uz golo stenje sa obe strane hrama. Obuzela me je ona slatka jeza, u isto vreme prijatna i teška, koja zahvata čovečje srce kad nešto uzvišeno prođe u njegov mali unutrašnji svet."
Maj u svojim romanima opisuje Kurde kao surov gorštački narod, ratnike koji ne poštuju nikakvu vlast osim svog plemenskog šeika i kod kojih se krvna osveta proteže stolećima. To je napisano pre više od jednog veka, a moglo je biti pisano i juče. Grube, divlje crte lica. Crni zubi, guste obrve, naborana čela. Šalvare spojene u visini kolena. Bradati starci sa turbanima i brojanicama. Do zuba naoružani gerilci pubertetskih brkova, koji jedva tegle teške kalašnjikove, zaustavljaju autobuse i legitimišu putnike. Iako su uglavnom muslimani, njihove žene ne pokrivaju lice. Možda zato što je to arapska tradicija, a irački Kurdi mrze Arape isto koliko turski Kurdi mrze Turke.
A svi oni zajedno mrze jezide.
Jezidi su Kurdi koji su se oduprli islamizaciji. Njihova vera toliko je drevna da se ne zna kako je nastala. Najverovatnije potiče iz Indije, odakle su je Kurdi doneli mnogo hiljada godina pre nego što se Isus rodio i Muhamed revidirao hrišćanstvo. S vremenom je upila fragmente okolnih religijskih ideja, tako da danas predstavlja bizaran koktel koji, zapravo, počinje tako što u početku stvori Bog nebo i zemlju.
U jednom trenutku, Bog pošalje svojih sedam anđela da se poklone Adamu. Šest ih prihvati, a sedmi, Iblis, odbije.
- Zašto se nisi poklonio Adamu? - pita Bog.
- Zato što sam bolji od njega - odgovori Iblis - jer njega si stvorio od gline, a mene od vatre.
- E onda više nisi anđeo - drekne Gospod. - A sada ću te...
- Čekaj, molim te da odložiš kaznu - zavapi Iblis - bar dok ne dođe sudnji dan.
- Važi - pristane Bog. - Ali samo da znaš, od sada ćeš se zvati đavo.
Tako, premda možda ne od reči do reči tako, piše u Kuranu. Jezidi kažu da nije bilo tako.
- Zašto se nisi poklonio Adamu? - pita Bog.
- Zato što sam bolji od njega - odgovori Iblis - jer njega si stvorio od gline, a mene od...
- Alal vera! - vikne Bog - ti si jedini od svih ovih tutumraka shvatio da se ne smeš klanjati nikome sem meni, i zato si ti najpametniji od svih anđela.
- Šta će sada biti? - pita Iblis.
- Sada ja idem, a tebi tako pametnom ostavljam svet da brineš o njemu.
Muslimani, naravno, znaju da jezidi obožavaju palog anđela, u islamu poznatog kao šejtan. Smatraju da im je sveta dužnost da đavolove poklonike obrišu s lica zemlje, što su u više navrata i pokušali. Jezidi, sa druge strane, iz dna duše mrze muslimane, i verovatno bi ih rado istrebili - da mogu.
Kontroverznog anđela oni ne zovu šejtan, nego taus, što znači - paun. Melek taus ili anđeo paun upravlja svetom dok se Bog ne vrati. Kuda je ovaj otišao i da li će se vraćati, to mi ne znamo. Kada je paun čuo da je svet sada njegova odgovornost, raširio je krila i spustio se u Lališ. I još uvek je tamo.
"Ja znam da ti ovu pticu ne smatraš za božanstvo, već za znak kojim ćeš se obeležiti kao naš prijatelj. Svaki jezid kome pokažeš tausa daće za tebe imanje i život."
Ustajem sa svog mesta pod nakrivljenim drvetom i polako se spuštam ka Lališu. Dok tražim put između stenja, na trenutak pomislim kako ovo pentranje možda i nije baš pametno. Irak je prepun paranoje, zakrvljenih naroda i naoružanih ljudi. Samo šezdeset kilometara odavde je Mosul, grad manje poznat po tkanini po imenu muslin, a više po tome što se tamo i dalje ubijaju na ulicama, sa kojih ekstremni suniti pokušavaju da istrebe šiite, jezide i nestorijanske hrišćane. Ako me sada neko presretne i pita šta radim na vrhu ovog brda... Srećom, nema nikoga. Samo iz daljine vetar donosi ovčija zvonca.
Pronalazim svoje saputnike i zajedno odlazimo do najvećih rebrastih kupa - grobnice šeika Adija, tajanstvenog sufija koji je u 11. veku reformisao jezidizam. Adi je bio reinkarnacija anđela pauna. Na ulazu nas presreću jedan sredovečni brka i jedan bradati mršavko u vunenim čarapama. Brka nam pruža ruku.
- Ja sam Lohman. A ovo je glavni sveštenik. Pokazaćemo vam grobnicu šeika Adija. Uđite ovuda, ali prvo se izujte. I dobro pazite da ne stanete na prag.
- Zašto?
- Ne valja.
Vera jezida prepuna je tabua, kao uostalom i svaka druga vera. Ne staj na prag. Ne pljuj na zemlju, u vodu ili vatru. Ne nosi plavu odeću. Ne jedi zelenu salatu. I tako dalje.
Ulazimo u kamenom popločano dvorište. Prolazimo pored nekoliko starih stabala iz kojih džiklja šiblje. Zatim stižemo do velikih vrata. Iznad njih, u kamenom reljefu, vidim pauna, lava, sunce i mesec. Pored vrata je urezana dugačka zmija, obojena u crno, koja izlazi iz rupe i gamiže uvis.
- Zašto je tu zmija? - pitam.
- Kada je Nojeva barka trebalo da potone, zmija se sklupčala i začepila je rupu. To je ona.
"U tom dvorištu uzdiže se zgrada samog grobnog hrama, a iznad njega dva bela tornja koji se vrlo lepo ističu spram tamnog zelenila doline. Vrhovi tornjeva pozlaćeni su i puni oštrih ivica između kojih se igraju svetla i senke. Iznad ulaza u zgradu uklesano je nekoliko likova u kojima sam prepoznao lava, zmiju, sekiru, čoveka i češalj."
S obzirom da Karl Maj nikada nije bio u Lališu, i da je knjigu napisao 1892. iz svoje fotelje u Nemačkoj, njegovi opisi duboke periferije Osmanlijskog carstva zapanjujuće su tačni (osim češlja u reljefu, koji je možda i greška prevodioca.)
U hramu je mračno, prazno i ledeno. Studen probija tanke čarape i stopala počinju da mi trnu. U prostranoj odaji nalazi se kameni izvor sa malo vode i sarkofag pokriven velikom krpom.
"Unutrašnjost zgrade razdeljena je, kako sam kasnije opazio, u tri glavne prostorije, jednu veću i dve manje. Najveća lađa počiva na stubovima i lukovima. U njoj se nalazi zdenac čiju vodu jezidi smatraju svetom. U jednoj od onih manjih lađa nalazi se svečev grob, a iznad njega veliko četvorougaono kube sagrađeno od gline i presvučeno gipsom. Preko njega je kao jedini ukras prebačena velika zelena izvezena krpa."
- Ako imaš neki problem - kaže Lohman - vežeš čvor na ovoj krpi. Možeš da probaš i da odrešiš neki od postojećih čvorova. Ako to uspeš, rešiće se problem onoga ko je zavezao taj čvor. Tako jedan čovek pomaže drugom da reši problem.
Ne razmišljam o duhovnim implikacijama svega ovoga, nego o tome kako sam celo putovanje na antibioticima, kako me grlo boli da jedva pričam, i kako sigurno neću ozdraviti tako što bosonog stojim u podrumu.
- Idemo dalje - kaže Lohman i pokazuje mala vrata u kamenu - ovuda. Sagnite se da ne udarite glavu. I pazite da niko ne zgazi prag.
Prolazimo kroz vrata, a iza nas ide ćutljivi sveštenik sa svetiljkom i gleda hoćemo li stati na prag. Iz prve prostorije ulazi se u drugu, pa zatim u treću, i svaka je sve uža i niža. Pod je prekriven debelim slojem skorenog maslinovog ulja, koje se tu taložilo vekovima. U jednoj pećini poređane su desetine ćupova sa uljem, čiji se miris odmah lepi za grlo.
- Ovo služi za svetiljke - objašnjava Lohman - za naš najveći praznik. Onda jezidi dolaze u Lališ, na svetkovinu koja traje sedam dana.
- Koliko ima jezida?
- U Iraku oko trista hiljada. A ima i u drugim zemljama, ali manje.
- Šta se dešava za praznik?
- Tada se jezidi okupe u Lališu. Sve ove kuće koje vidite služe za smeštaj. Niko ovde ne živi, ali za praznik Lališ vrvi od sveta. Tada žrtvujemo bika.
- Kako ga žrtvujete?
- Zakoljemo ga na trgu.
Jezidi imaju raj, ali nemaju pakao. Nekad je postojao, ali ga je anđeo paun isključio, jer je zvrjao prazan. Kada umreš, duša prelazi u sledeće telo, a posle u sledeće, i tako dalje. Uzastopne reinkarnacije nastavljaju se dok duša ne dostigne onaj stepen duhovne čistote koji je potreban za ulazak u raj.
Osim reinkarnacija, kod jezida postoji još jedno sećanje na indijsku praotaždbinu: kastinski sistem. Društvo je izdeljeno u kaste, i postoje stroga pravila šta se sme a šta ne sme. Na primer, ne sme se stupiti u brak sa nekim iz druge kaste. A posebno nema brakova sa muslimanima. Lohman nam to napominje bar deset puta.
Dobar deo jezida istrebljen je još u Osmanlijskom carstvu, kada su Beograd i Bagdad bili u istoj državi. Ubijali su ih drugi Kurdi (jer je vera jača od nacije), Turci i Arapi. Islamski svet nikada im nije oprostio što se klanjaju šejtanu. Posle pada Sadamovog režima šeici su se osilili i naoružali, pa su ove divlje planine počele lagano da klize nazad u Srednji vek. Ljudi se ubijaju iz krvne osvete ili verske mržnje, žene žive spaljuju zbog (navodnog) neverstva, a komplikovani pisani zakoni postepeno su zamenjeni nepisanim − ali mnogo jasnijim − zakonom jačeg.
Iz dvorišta hrama ulazi se i u prostranu dvoranu zastrtu debelim tepihom, u kojoj nam donose čaj u trbušastim čašicama za koje Turci kažu da izgledaju kao telo savršene žene. Pitam Lohmana da li nešto treba da platimo za obilazak, ali on samo odmahuje glavom i kaže da je njegov posao da govori o jezidima svima koji žele da čuju. Zatim intervjuiše Aleksandru i Nenada. Kasnije će im mejlom poslati skeniranu stranicu iz jezidskih novina, u kojima će pisati o našem dolasku.
Na slici: jezidski sveštenik i "Lališki dnevnik". U donjem desnom uglu je tekst o našoj poseti, i fotografija Aleksandre kako vezuje čvor na marami na sarkofagu šeika Adija.
Razmišljam kako je ovo jedinstvena prilika da postavim još neka pitanja o jezidima, i nerviram se što sam na put pošao tako nepripremljen, tvrdo obećavši sebi da ću to nadoknaditi čim dođem kući. Tako da tek nekoliko nedelja kasnije saznajem pitanje koje je trebalo da postavim.
Na internetu pronalazim članak o jezidskoj devojci iz Badrija, obližnjeg sela. Zvala se Dua Kalil Asuad i imala je sedamnaest godina kada se zaljubila u muslimanskog mladića. Posle čitave noći čitanja, shvatam da je nemoguće saznati kako su tačno tekli događaji tog aprila 2007. godine. Devojka je pobegla od kuće. Po nekim izvorima, policija joj je obećala zaštitu. Po drugim, zaštitu je ponudio šeik iz Badrija. Neki kažu da su joj roditelji oprostili i pozvali je da se vrati. Ali čitava ova rašomonijada zapravo je manje bitna.
Kada se vratila, devojku su izvukli iz kuće i ubili kamenjem. Potom su je vezali za kola, vukli ulicama i na kraju sahranili sa mrtvim psom. Naravno, stalno čitamo o ovakvim stvarima. Čas u Iranu, čas u Avganistanu, čas u Somaliji. Kada čujemo za to, deluje nam polunemoguće i vrlo apstraktno. Malo podignemo obrve, pa zaboravimo. U te zemlje uglavnom ne putujemo, a i kad odemo ne vidimo da kamenuju decu.
Međutim, u slučaju Due Kalil Asuad, učesnici kamenovanja pobrinuli su se da svi saznaju, verovatno ne sluteći kakve će to strašne posledice imati po jezidsku zajednicu. Snimali su kamenovanje mobilnim telefonima. Pola sata brutalnog, sadističkog ubijanja. Snimak je ubrzo dospeo na Youtube. Neću opisivati šta se na njemu vidi. Ko želi, pronaći će.
"Pa ako me i ubiju - šta onda? Zar kaplja ne mora da se digne ka suncu? Zar sjajno sunce ne umire svakog dana, da bi svakog dana opet vaskrslo? Zar smrt nije ulazak u svetliji i čistiji svet? Zar si ikada čuo da jezid kaže za drugog da je umro? Samo kaže da se preobrazio, jer nema ni smrti ni groba, nego samo život i ništa sem života."
Koncept plemenitog divljaka, romantični ideal življenja u skladu sa prirodom, daleko od zamršenih zahteva industrijalizovanog društva, mogao je da postoji samo zato što evropski pisci - među njima i Karl Maj - nikada nisu otišli da izbliza pogledaju te jednostavne, časne gorštake koji govore jasno, gledaju u oči i drže reč kao najveću svetinju. U jednom eseju iz 1853. Čarls Dikens pokušava da objasni da u divljaštvu nema ničeg plemenitog.
"Ako išta možemo da naučimo od plemenitog divljaka, možemo da naučimo šta treba izbegavati. Njegove vrline su bajka. Njegova sreća je zabluda. Njegova plemenitost je budalaština. (...) Svet će postati mnogo bolje mesto kad njega više ne bude."
Kada su videli snimak kamenovanja, radikalni muslimani iz Iraka samo su potvrdili ono što su već znali: da su jezidi poklonici đavola. Da budem iskren, dok sam gledao snimak, ni sâm nisam bio daleko od te pomisli. Dve nedelje kasnije, nepoznati ljudi zaustavili su autobus koji je išao za Mosul. Legitimisali su putnike. Muslimane i hrišćane su pustili, a jezide, ukupno dvadeset tri osobe (po nekim izvorima - dvadeset četiri), izveli su iz autobusa, naredili im da legnu licem ka zemlji, i pobili ih. To je bila odmazda za ubistvo devojke čiji je greh bio to što se zaljubila u muslimana.
Ali, to nije sve.
Nekoliko meseci kasnije, u avgustu 2007, izvršen je niz bombaških napada u jezidskim naseljima oko Lališa. Irački crveni polumesec/krst procenjuje da je ubijeno 796 osoba, a ranjeno 1.562. To je dosad najkrvavija akcija bombaša samoubica u Iraku, i drugi najkrvaviji teroristički napad u istoriji. Prvi je rušenje Kula bliznakinja u Njujorku.
U bizarnom pokušaju da razmrse ovaj čvor, vlasti Iračkog Kurdistana naredile su ekshumaciju devojčinog tela, koje je poslato u Mosul na obdukciju. Utvrđeno je da je bila nevina.
⁂
Odlepim se od monitora, i odjednom shvatim da je svanulo. Čujem jutarnje šumove sa ulice, osetim bol u kičmi, a uz njega i novi talas krivice što se nisam bolje pripremio, pa u hramu nisam postavio ono važno pitanje koje je trebalo da postavim.
Međutim, što više o tome mislim, sve mi je manje jasno koje je to pitanje.
"O bože, kako je dragocen ljudski život! A ipak... ipak... ipak!"
