|
Haggis: Škotsko jelo koje se sastoji od mešavine mlevenog ovčijeg srca, pluća i džigerice pomešanih sa lojem, lukom, ovsenom kašom i začinima, skuvano u stomaku zaklane životinje. Od Londona do Aberdeena se putuje 12 sati autobusom. Ja koliko sam srecan, putovao sam 14. Imao sam neko cekanje u Birmingemu, a u Pertu je vozac kasnio na smenu tako da se oduzio vec dug put. Putovao sam low cost autobusima, sto znaci da sam nasao kartu za 14 funti za otprilike 850 km. Plan mi je bio da vidim severniju Skotsku, highlands, jedem haggis i slusam tradicionalnu muziku, a nemam vremena da odem na Orkney Islands koja su mi proslogodisnja zelja. Njih ostavljam za sledece leto. Godisnje doba je takodje uticalo na izbor destinacije, jer u jesenjem periodu neke atrakcije nisu dostupne u punom sjaju, pa sam ova ostrva ostavio za sledece leto ako bude prilike. Zbog toga sam poslao par mailova nekim kaucsurferima koje sam prosle godine upoznao, raspitujuci se gde je najbolje da se ode u ovo doba godine. Ruta je isplanirana :) Iz Londona se krece za Aberdeen, tu se ostaje 2 dana, sa obilaskom okoline, dva dana su predvidjena za Aviemore, a povratak za London je preko Edinburgha. Aberdeen je treci najveci grad u Skotskoj, posle Glazgowa i Edinburgha. Lociran je na zapadnoj obali, i lezi na dve reke, Dee i Don. Sredinom sedamdesetih je postao naftna prestonica Evrope, mada je to zanemarljivo u poredjenju sa ruskim i arapskim nalazistima. Uprkos tome, grad izgleda kao da se ljudi ovde bave samo naftom. Pristaniste je ogromno i svakodnevno dolaze silni tankeri, toce naftu, svercuju, sta li vec rade, nisam se ni interesovao preterano. Dosao sam na autobusku stanicu, docekala me je kisa i tmurno nebo. Sama stanica izgleda kao ona u Lazarevcu. Beda i jad. Prvo razocarenje. Postoji cak i stanicna kafana odnosno pab :) Nekako sam se dovukao do turistickog biroa te po starom srpskom obicaju pokupio sve besplatne mape, brosure i vodice, od kojih mi polovina u zivotu nece zatrebati, seo u pab da popijem pivo, i vidim kojim putem najbrze da stignem do hosta. Kisa ne prestaje, ja odlucujem da budem istrajan i izdrzim, te ga posle pola sata hoda nalazim. Lik je sa Farskih Ostrva, zivi sa jos dvojicom Farana (valjda se tako zovu :). Oni su ujedno prvi ljudi koje sam upoznao iz ove zemlje. Nisu neka interesantna nacija, mislim sasvim normalni i hladni ljudi. Pravi severnjaci. Malo smo popricali o kulturi Farana, njihovom zivotu, blah blah. Malo su se skenjali kad sam ih podsetio na utakmice koje smo igrali sa njima krajem devedesetih i odmah su poceli da se izvlace kako nemaju profi igrace, da ih fudbal ne zanima… Farska ostrva imaju ukupno oko 50.000 stanovnika, a “grad” odakle je Oddur (moj host) nesto manje od 2.000. Nesto se mislim, u tolikom naselju ni tajnu ne mozes da sacuvas. Osusio sam svu svoju garderobu, pa smo otisli na pivo, dok sam po povratku prelistao one brosure i napravio plan. Pre podne sam prosetao centrom grada, Union street, popeo se na Castle hill, tu sam imao vetrovit dorucak sa pogledom na more (ovde stalno duva vetar jer se Aberdeen nalazi na skoro istoj geografskoj sirini kao i Moskva… I nema sta mnogo da se vidi ovde, sivilo i granitom pokrivene kuce, i sve ostale zgrade zbog cega ga i nazivaju Granite City. Balmoral zamak vazi za najprivlacniji i najpoznatiji u ovom okrugu, ali sam posle razgovora sa devojkama u turistickom birou odustao od njega iz dva razloga. Prvi je da je udaljen dva sata voznje, a drugi, meni vazniji, je da se ne nalazi na moru. Ja sam sve te zamkove i tvrdjave zamisljao na obali gde ih zapljuskuje `ladno more. Tako je izbor pao na Dunnottar castle. Napravio sam sendvice, stavio par limenki piva u ranac i malo jace od pola sata voznje busom uz obalu, pet funti manje u dzepu me je dovelo do sela Stonehaven. Jedna bakuta mi je pokazala put odnosno precicu do zamka. Pesacio sam oko tri kilometra kroz poznjevene njive (kazu da je zetva bila dobra, sto znaci da ce biti dobrog viskija), kozjim stazama, sve sa pogledom na more. Posle nekoliko brda i dolina ispred mene na horizontu u daljini pojavio se jedan od najlepsih prizora u mom zivotu. Na horizontu sunce, i sa tri strane okruzen morem, Dunnottar castle. Izgleda impresivno, onako ne bas jasna slika ali se vide one glavne crte. Ne znam da li je potrebno trositi reci, ali ovo je ostavilo najveci utisak na mene u poslednjih nekoliko godina. Jedva sam cekao da ponovo dodjem u Edinburgh. Prosle godine je ostavio najlepsi utisak na mene. U autobusu je bila guzva i ja sam sam seo sasvim slucajno pored najlepse devojke. Za koju se ispostavilo da je lezbejka :) Vladimire baksuze. Sve vreme je razgovarala telefonom i pisala poruke nekoj Emi, (ako je Ema musko onda sam se bas ispalio). Morao sam da virim, sta cu. U Edinburgh sam najvise dosao zbog Couchsurfing okupljanja, odnosno vecere kod Debbie. Napokon da klopam neki haggis. Pre toga sam razmenio par mailova sa Debbie, i dogovoreno je da ce biti haggisa, zato što je ona Skotlandjanka. I bi haggis. Na malo modernizovan nacin, a la fusion kitchen. Nisam ocekivao da ce i mene odmah uposliti da se bavim kuvarskim vestinama, al sta da se radi. Na okupljanju, kao i uvek, pozitivna atmosfera, dobra klopa, lepo vino, par razmenjenih brojeva telefona i obecanja da se zajedno putuje. A Debbie mi je obecala Haggis Pie sledeci put kad budem dolazio u Edinburgh. Javicu vam da li je ispunila obecanje :) |
Aviemore, Dunnottar castle
Tu sam izigravao turistu, te skljocao aparatom i slusao vodica. Cini mi se da sam bio u stanju da uzivam u pogledu citavu vecnost, proveo sam nekoliko sati obilazeci zamak spolja i iznutra, fotkajuci ovu rusevinu. Sta je tako impresivno, pojma nemam. Spustio sam se kasnije do obale, pojeo sendvice, popio pivo, i polako krenuo drugim (ispostavilo se duzim) putem nazad. Moj host nije bio kod kuce, pa sam jedva cekao da se vrati da mu ispicam kako sam se proveo. On je kao svaki severni smor otisao na spavanje u 10, a ja sam ostao da pisem. Sutra krecem za Aviemore, ideja je da stopiram ali sudeci po vremenskoj prognozi, moracu opet da idem autobusom. Aberdeen kao grad nije ostavio neki preteran uticaj na mene, vise mi se svideo Stoneheven sa okolinom, ali jesam srecan jer je ovo najudaljeniji grad od kuce koji sam posetio :)
Moze se reci da sam srecan co`ek. Opet pada kisa dok sam ja u autobusu. Dovukao sam se do hosta, koji zivi sam u ogromnom stanu. Lik me odusevio sa dve stvari. Prva da je bio 10 puta u Indiji i stalno ostaje po mesec dana najmanje, a druga stvar je da poznaje celo selo, iako ovde zivi tek par godina. U to sam se uverio kad smo otisli u lokalni pab, gde se on pozdravio sa svima. Oseca se prava porodicna atmosfera, pracena tradicionalnom keltskom muzikom, lokalnim pivom i gomilom pozitivnih ljudi koji su me jako brzo prihvatili. Pogotovo posto sam na levom zidu video uramljen dres PARTIZANA, a ja srecnik sal mog kluba nisam ni skidao. Nisam ni slutio da ce najpijaniji lik u pabu, negde oko 11, uzeti svoju violinu i poceti da svira sa harmonikasem. Onda sam video koliko je sati. Tek tada je pocelo pravo zezanje. Ceo pab je zapevao, svi k`o jedan. Host mi je pojasnio stvar. Naime, taj mladi violinista je bio jako talentovan, jako puno vezbao… I onda se propio, izbacili ga iz skole, i sad svira samo za drustvo. Lepo od njega, ali lose za karijeru.
Aveimore je malo selo , nekoliko hiljada stanovnika, cak je moj Ripanj veci. Nalazi se u skotskom highlandsu, u blizini nacionalnog parka Cairngorms. Popularno je turisticko mesto koliko leti, toliko, a mozda i vise zimi, jer je u blizini i centar za zimske sportove. Host je ponudio da mi pozajmi bicikl. Prihvatio sam, iako sam poslednjih nekoliko godina biciklom isao samo do prodavnice par puta. Velika greska. Jos me boli zadnjica :) Tog dana sam presao oko 15-16 milja, ali vredi svake sekunde bola u ledjima. Krenuo sam bajsom po laganoj kisi do turistickog biroa, opet pokupio besplatne mape, i tako naoruzan krenuo do Loch an Eilein. Rekoh, ako krene jaca kisa da mogu da kazem da sam bar neko jezero video. Neposredno pored se nalazi prava planinska prodavnica suvenira, kuca kao da hobiti ovde zive. Bela kucica, dim iz dimnjaka, mala drvena vrata i cikica sa lulom (iako je zabranjeno pusenje u Britaniji) koji radi ovde. Malo smo popricali, bio je odusevljen da sretne nekoga iz Srbije. Ja sam potom resio da napravim krug oko jezera, i jednim malo cudnim putem stignem do Loch Morlicha, malo veceg jezera. Taj put vodi kroz Rothiemurchus (deo nacionalnog parka prepoznatljiv po prelepim sumama, verovatno je jos i lepse u prolece). Sunce me ni ovog dana nije izdalo, ali noge zamalo. Pedalao sam, vise uzbrdo nego nizbrdo, ali sam imao utehu u tome sto mi je gorepomenuti cikica iz prodavnice rekao da je obilazni put laksi za povratak. Hvala mu za to. Sedeo sam kod tog jezera mozda sat vremena, gledao u planinske vrhove koje ovog puta moram da zaobidjem zbog nedostatka vremena, nesto malo klopao, kad me je ogroman pas isprepadao. Gazda kaze - nece on, umiljat je. Nesto se u sebi mislim, moze da bude umiljat al nemoj da je pride i gladan :) Krenulo je polako da se smrkava, i ja sam posao nazad istim putem kroz sumu, ovoga puta nizbrdo. Hvala bogu da je bilo tako, inace bih stopirao :)
Loch an Eilein
Edinburgh
I gotovo, kratko ali slatko, nazad za London, gde me je docekao super dan sa Jejom, i povratak na posao. Tu me je sacekala jedna jako neprijatna vest. Vratio sam se na posao u sredu, kada je ujutru dosao Jeremy kod mene da me pita za naseg Milosa koji je dosao sa nama. Lik nije dosao na posao, vec mu se smucilo i zapalio je nazad za Srbiju. Bas bedak, osecam se jako jadno zbog toga, obrukao je celu ekipu, i imam utisak da nas sada svi gledaju drugacije, ali nije tako. Jer su svi videli da on i nije preterano bio zainteresovan za posao. No o tome u sledem izdanju.
Dorucak Higlandera na srpski nacin (u pljoski je rakija)
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.