Badnji dan. Guram stvari u ranac. Gadljivo pogledam kroz prozor – i dalje je mećava. Nema veze, pomislim, i tako ću ceo dan presedeti u autobusima.
Uzimam ranac, zatvaram vrata stana u Prištini i pozivam lift. Opet ne radi, proklet bio. Silazim sa sedmog sprata, obilazim razbacane džakove smeća oko ulaza, i sa obe noge upadam u duboku baru. Osećam kako mi voda ispunjava patike. Nema veze, setim se toplog autobusa.
Za volanom autobusa na kom piše Mitrovicë, vozač žvaće sendvič i posmatra mene i moj ranac sa svetlocrvenom navlakom. Parče kupusa ispada mu na instrument tablu, a ja ulazim unutra.
- Mitrovice? – pitam za svaki slučaj.
Umesto odgovora, pokazuje mi rukom da prođem pozadi. Nema grejanja. Samo promaje.
Korito rečice na ulasku u Mitrovicu prepuno je plutajućih flaša. Silazim na poslednjoj stanici. Pokušavam da razaznam kuda uopšte treba da idem, gde je most preko Ibra. Čuo sam da ne mogu preći glavni zbog barikada, ali da može preko sporednog. Zaustavljam prolaznika da ga pitam za pravac, otvaram usta i izgovaram nešto na meni nepoznatom jeziku. Nisam hteo na srpskom, za svaki slučaj. Nisam hteo na engleskom, da ne izigravam stranca.
- Šprehenzi dojč? – pita me prolaznik u odgovor na zvuk koji sam proizveo.
- Najn. Ovaj, govorite li srpski?
- Tako reci, brate. Šta treba?
- Kako da pređem reku?
- Uuu, ima da pešačiš dugo, to ti je na drugom kraju grada. Idi do kraja ove ulice, pa posle pitaj nekog za bosansku mahalu, tamo ti je most.
- Hvala!
- Nema na čemu, ćao.
Šljap, šljap. Patike su i dalje potpuno mokre. Bar je sneg prestao. Prolazim mali kružni tok i vidim most u daljini. A i barikade na njemu. Da probam tuda ipak. Bliže mostu, ulica je potpuno opustela. Tu su samo Karabinjeri, koji se glasno smeju nečemu.
- Mogu preko mosta? – pitam na engleskom.
- Naravno.
Obilazim barikadu. Oko mene zastave Srbije. Cene izražene u dinarima, umesto evrima. Reklama za Zlatiborac. Ljudi nose badnjake.
- Izvinite, gde je autobuska? – pitam prvog prolaznika.
- Preko puta pijace. Samo pravo sto metara, ne mo’š d’omašiš.
- Super. A je l’ znate kad ima autobus za Beograd?
- Kol’ko je sad sati... Ima za pola sata!
- Hvala puno!
Pronalazim nadstrešnicu koja predstavlja autobusku stanicu i sedam na klupicu. Stanica se polako puni ljudima i koferima. Valjda će biti mesta, mislim se... Osećam kako prsti počinju da mi mrznu zbog vode. Vetar koji duva iz omnipravca nije od pomoći.
Vreme je za polazak autobusa, po redu vožnje. Na stanici se skupilo tridesetak ljudi, većina sa velikim koferima. Prolazi još četvrt časa.
- Aman Savo... Opet kasni – žali se žena pored.
- Idiot, stalno ovako. Ne znam koji su ga moj uopšte zaposlili za vozača. – dobacuje neko.
- Ma, ne znam. Valjda će naići uskoro. Jebem mu mater, nije njegov autobus, nego firmin. Ima da se žalim.
- I treba. Mrznemo se ovde k’o budale.
Vreme i dalje teče. Neko cupka u mestu, neko duva u dlanove, neko rezignirano gleda niz ulicu. Kasni već pola sata. Bol stiže do kostiju nožnih prstiju.
- Sad sam zvao firmu – prilazi neko – Kažu samo da Sava popije kafu i dolazi.
- Gospode bože – odmahuje glavom čovek naslonjen na kofer.
Nakon još pola sata, konačno nailazi autobus. Na stanici usklici oduševljenja. Autobus prolazi pored stanice i odlazi ne zaustavljajući se.
- Nije ovaj, jebiga...
Deset minuta kasnije, nailazi novi autobus. Nema usklika, svi su oprezniji. Autobus se ipak zaustavlja. Svi hvataju kofere i guraju se u autobus. Čekam da svi uđu, zatim prilazim vozaču Savi i tražim kartu do Beograda.
- Dokle? Pa ne idemo mi tamo. Ovo je za Zubin potok.
- Zubin potok?! – pitam u neverici. – Svi ovi ljudi idu tamo?
- Pa vidiš valjda i sam – odgovara Sava.
- Au. A kad je autobus za Beograd?
- Otkud ja znam.
Izlazim iz autobusa i sedam na klupicu. Sam. Nema više nikoga na stanici. A ni drugog autobusa. Minuti se tope, dok se ja ledim.
- Izvinite! – vičem na čoveka sa druge strane ulice – znate kad ima autobus za Beograd?
- U, pa otišao ti je pre sat vremena.
- Nije, sedim ovde već dva sata.
- Ma sigurno jeste, po redu vožnje je bio tad. Samo ga nisi video.
- Nisam video autobus?! Verujte mi, nije ga bilo...
- Ne znam onda.
- Znate kad je sledeći?
- E to ne bih znao.
- Koga da pitam?
- Čekaj tu, jebiga, naići će nekad.
- Hvala...
Čekam. Prolazi sat. Čekam. Prolazi još sat. Žena dolazi na stanicu sa koferom.
- Izv... – lice mi se zaledilo. Pokušavam opet – Izvinite, kuda idete?
- Za Beograd.
- Ima autobus sad? – pitam, pun nade.
- Ma trebao je da bude još pre tri sata, pa nije naišao. Zvala sam firmu, rekli su mi da će sad sigurno biti.
- Ne znam da li će moći da se probije – pridružuje se čovek koji je upravo pristigao – juče je sve bilo zavejano na prevoju.
- Uh, možda ćemo morati preko Pazara onda. Ma samo da stignemo nekako.
Nedugo zatim, nailazi autobus. Na tabli piše “Beograd preko Kraljeva”.
- Za Beograd? – proveravam dodatno sa vozačem.
- Da, da.
Radi grejanje. Toplo. Konačno, samo da sam seo unutra. Još nekoliko ljudi ulazi i krećemo. Sa kilometrima se pojavljuje i sneg. Prvo u tragovima, a zatim sve veći, uz mećavu. Nakon nekog vremena skrećemo sa glavnog puta, jer su prelazi barikadirani, i počinjemo uspon uskim putem preko planine. Ceo put je prekriven snegom.
Na samom smo vrhu, kad autobus naglo koči u krivini. Umalo da udarimo u kamion iz suprotnog smera. Ne možemo ni da se mimoiđemo, put je previše uzak. Vozač izlazi iz autobusa i odlazi prema kamionu. Zatim autobus počinje da se otiskuje... Sa užasom shvatam da autobus klizi nazad niz padinu. Za volanom nema nikog. Nastaje vriska. Neko sa prednjeg sedišta skače za volan i stiska kočnice. Zaustavljamo se u kanalu. Vozač, izbezumljenog lica, utrčava u autobus.
- Bež’te napolje, brzo! - dovikuje.
Izlazimo na svež planinski vazduh. Mećava ne posustaje. Vozač zajmi lance od kamiondžije i montira ih na točkove. Gas, gas, gas – samo se dublje ukopao u kanal, uz “krc” zvuk. Polomio je plastiku i crevo za dovod vazduha kad je dodatno skliznuo. Zatim poziva putare u pomoć, koji i dolaze nakon sat vremena. Sat vremena provedenih napolju.
Putari, videvši da je situacija ozbiljna, vade lopate iz džipa i daju ih putnicima da sami naspu zemlju na put. Oni će da nam objasne šta treba da radimo... Vadim fotoaparat i slikam.
- Jao, hoćete to na televiziju da pošaljete? – pita me jedna starija žena – Treba svi da vide ovo.
- Da da, ima da budemo na vestima - dobacuje drugi.
Pada mrak. Popravili su crevo za vazduh. Sledi još nekoliko bezuspešnih pokušaja izvlačenja autobusa i dodatno nasipanje zemlje. Jedan od momaka sa lopatom mi prilazi.
- Dobro brate, jesi ti normalan?
- Što? – čudim se.
- Pa mi se ovde ubismo od posla, a ti slikaš. Daj jebote pomozi malo.
Bi me sramota, pa stavih fotoaparat u džep i uzeh njegovu lopatu. No, samo što sam je uzeo, autobus uspeva da izađe iz kanala , prolazi napred, pored kamiona i zaustavlja se malo dalje, na ravnom. Rešen da ipak budem od koristi, spuštam lopatu i odlazim da gurnem auto koji je takođe ostao zaglavljen, iza krivine. Zajedno sa putarima, guram "zastavu" pretovarenu robom.
- Ajde, ajde, ajde, gas, gas – viče putar vozaču.
Uspeva da krene.
- Ej, pa ode ti autobus! – dovikuje mi putar.
- M molim?!
- Ode ti autobus čoveče, trči!
Zabezeknut, shvatam da je autobus zaista krenuo. Ne znam ni kad je skinuo lance, ni kad su putnici ušli, samo vidim autobus koji zamiče iza krivine, sa mojim rancem i laptopom u njemu. Trčim. Za autobusom, za pretovarenom "zastavom", za rancem. Nestaju iz mog vidokruga. I dalje trčim, dok mi oštar planinski vazduh seče pluća. Briga me za trčanje po zaleđenom putu, za planinu u vukojebini, za sneg, moj ranac je u autobusu, moj ranac.
Zaustavljam se, uz pravljenje baletske figure. Srećom ostajem na nogama. Grudi me bole. Bar mi više nije hladno... Zatim trčim nazad, ka putarima.
- Ljudi... – borim se da dođem do daha – pomozite. Molim vas, da stignemo autobus vašim džipom...
- Ajde, kad si lud – ulazi u auto.
Autobus je poprilično odmakao, jedva ga stižemo. Putar blica autobusu, koji posle kilometar reaguje i zaustavlja se. Ulazim unutra izbezumljen.
- Ladno ste me ostavili!
- Tako ti i treba kad hoćeš da slikaš – zajedljivo dodaje ista ona starija žena što je htela da bude na televiziji.
Udah. Izdah. Prolazim pored nje, sedam pozadi, i grlim svoj ranac.
Malo kasnije zaustavljamo se na raskrsnici u podnožju. Policajac izlazi iz auta, kontroliše lične karte i prtljag, zatim pokazuje vozaču da može da nastavi. Uključujemo se na Ibarsku magistralu i nastavljamo dalje...
