Putovali: Marko, Igor, Lazar, Đorđe
Datum: 4-5. decembar 2010.
Napomena: U ovom putopisu možete kliknuti na svaku fotku kako biste je videli uvećanu!
Marko:
- ‘Oćeš u jednu pećinu, treba nam oko sedam sati da je prođemo – pita Lazar na četu.
- Kad? – odgovaram.
- Početkom decembra.
- Što da ne.
Kako se put bliži, tako mi raste trema. Niko od nas nema veze sa speleologijom, nit' imamo vodiča. Ni šlem nemam. Ama, zašto idem u pećinu? Šta ako se izgubimo? Da li sam normalan?
Jedino sam na poslednje pitanje mogao odgovoriti sa kakvom-takvom sigurnošću. Pozivam rendžere da im najavim dolazak.
- Sad u pećinu?! – čudi se glas sa druge strane žice.
- Mi bismo sad.
- Ne može sad. Pećina je puna vode, nije prohodna i opasna je. Sačekajte proleće – savetuje glas.
- Nama se ide sad – odgovaram.
- Imate li iskustva u speleologiji, i potrebnu opremu?
- Naravno, naravno, sve imamo, nije nam prvi put – uveravam ga.
U međuvremenu nabavljamo šlemove, neko građevinske, neko za motor, zatim alpinistički konopac, radna odela i gumene čizme. I kineske lampe za glavu po ceni od 180 dinara, sa sve baterijama. Uz kvalitetnu opremu i visokopouzdane lampe, trema polako nestaje... Spreman sam.
Igor:
Prelepo je vreme poslednjih dana uspelo da na ulice izmami svakojake i one sada vrve od ljudi. Guraju se svuda, svesni da baš sada moraju da iskoriste poslednje izlive jesenjih nežnosti, jer ih kroz koji dan više neće biti. Mirišu jabuke i narandže.
Iz mesare izlećem sa kesom kobasica pravo na Belu i Đorđeta i guramo stvari u auto. Poslednja provera borbene gotovosti pred polazak i brojanje stvari koje sam zaboravio da ponesem. Moral je na zavidnom nivou, razgovor se toči i peni, a flašica domaće senćanske jabuke valjuška po podu, dok preslušavamo prastare kompilacije sa kaseta koje, citiram, kao da je pravio šizofreničar. U Beogradu menjamo Belu, komada jedan, za Lazara, komada isto.
Put do Lučana se ispostavio uzbudljivijim od vožnji u vrhunskim luna parkovima, i mene je sa perspektive zadnjeg sedišta ponajviše zadivio izvrtanjem želuca na sve strane. Sneg koji je neprestano vejao je, razume se, dodatno začinio ovu pikanteriju.
Sav slobodan prostor u autu se popunjava Markom na sledećem punktu i pošto smo sada svi na broju, ostaje još samo da se preko brda i dolina doklackamo u Sjenicu. Prelepi prizori zavejane Ivanjice prolaze preko stakla. Utočište od Sjenice u mraku smo pronašli u porcijama ćevapa i lepinja, prepariranim životinjama i planiranju pohoda u brda. Konačno stiže i naš čuvar, Mesko.
Ušački pećinski sistem čine Ušačka i Ledena pećina, koje su spojene jednim uskim kanalom. Sistem ima ukupno četiri ulaza, od kojih se dva nalaze nedaleko od zaselka Ušak sela Donje Lopiže, a dva u samom kanjonu Uvca. Izlaz iz Ušačke pećine, koji se nalazi u kanjonu, stalno je pod vodom, i moguće mu je prići samo čamcem. Izlaz iz Ledene, koja je dosta suvlja, nalazi se iznad nivoa vode.
Ukupna dužina celog pećinskog sistema iznosi 6.185 metara.
Najviši delovi pećinskog sistema su suvi, u srednjim nivoima povremeno postoje vodeni tokovi, dok u najnižim stalno postoji voda, čiji nivo varira u zavisnosti od doba godine i količine padavina.
Mi smo odlučili da uđemo u Ušačku pećinu, a zatim skrenemo levo, hodnikom u Ledenu, i onda nastavimo dalje, sve do izlaza. Na izlazu iz Ledene pećine, koji se nalazi u kanjonu Uvca, postoji rešetka sa zaključanim vratima. Od izlaza uske betonske stepenice vode do Uvca, do mesta gde se može pristati čamcem. Takođe je moguće uzverati se napolje iz kanjona, što po lepom vremenu možda ima svojih čari, ali po snegu nije preporučljivo.
Što se vremena tiče, odabrali smo da krenemo uveče, kako bismo noć proveli pod zemljom (gde je i tako svejedno koje je doba dana) i izašli u zoru. Da smo postupili obratno, tj. da smo u pećini bili po danu, izašli bismo po mraku, i dosta je mala šansa da bismo pronašli put kroz šumu i preko brda, nazad do sela. A bilo bi i mnogo hladnije lutati Pešterom noću.
Krenuli smo u 22h, do izlaza smo stigli u 6.00, dakle za prolazak nam je trebalo manje-više tačno 8 sati.
Lazar:
Subota, 4. decembar, devet uveče. Pešterska visoravan potopljena u beli sneg i crni mrak. Nije hladno - termometar kaže minus četiri. Rendžer Mesko, naš stari poznanik, izlazi iz nevidljive kuće, za bregom, i dolazi do nas.
"Sad sam prič'o s' Ristanom. On kaže sve ove kiše, sve se to slilo dolje u pećinu. Nikako da ne idete. Nećete proći, ama nikako. Opasno je."
"A da pogledamo prvo?"
"Ovi ljudi tu žive. Oni znaju."
"A da pogledamo?"
"Kako vam volja."
Pratimo Meska i njegovog kolegu, Zihna, strmo nizbrdo, kroz dubok sneg, kroz mrak. Poneko se oklizne, ljosne, ustane. Ubrzo počinje da se čuje tutnjava, kao nabujala reka koja teče preko stenja, i što smo bliže, sve jača. "Čujete? Sve dolje u pećinu!"
Stižemo do podnožja stenovitog masiva. Krećem za rendžerima, ostali čekaju ispred. Gacamo kroz vodu do kolena, kroz mrak, kroz brzu mutnu reku koja ponire u tamnu rupu. Pod zemljom, tutnjava vode je glasnija, zvuk se odbija, prelama, odjekuje, i sve je to pomalo strašno. Svod se ponegde spušta na metar i po, ponegde podiže na par desetina metara. Hodamo dvadesetak minuta. Postaje mnogo toplije. Prohodno, ali sve teže. Vraćamo se.
"Oko 50% su nam šanse", kažem, "da ćemo proći".
"Sam si video", kaže Zihno zabrinuto.
"Ma ima da prođu", viče Mesko, "ja sam mislio da je gore! Ima mnogo vode, ali ima da prođu!"
"Opasno je", ponavlja Zihno i vrti glavom, "niko vam tu ne bi siš'o u decembru!"
Vade neki papir i guraju nam pod nos, i hemijsku. Potpisujemo da ulazimo na svoju odgovornost, i da smo sami krivi za sve što nam se desi. Ohrabrujuće. "Zovite nas kad se uzverete iz kanjona", kaže Mesko, i stiska mi šaku. On je ubeđen da ćemo proći. "Ako vidiš da je suviše opasno, nemoj da gurate dalje, nego se vratite", podvlači Zihno.
Igor:
Budući da smo se sva četvorica pri čistoj i zdravoj pameti upustili u ovu speleološku avanturu, ne znajući zasigurno da li će nam čizme biti dovoljno duboke a gaće suve, trudili smo se da pre polaska pronađemo što više korisnih informacija o tome šta treba a šta ne treba poneti. Moram priznati da smo vrlo i veoma ozbiljno i odgovorno pristupili celoj problematici suvih gaća, provlačenja kroz debela i tanka creva pećinskog sistema, a da ni ne spominjem baterija za lampe, čiji broj ni do kraja nismo utvrdili.
Sve mi se ovo činilo jako sumnjivo, jer kao da smo propustili nešto od presudnog značaja u celoj priči... Počeo sam u glavi da prelazim preko stavki dnevnog reda: Mesku smo se javili i oslobodili njih odgovornosti za naše već unapred izgubljene živote; ulaz u pećinu je preispitan i konačna odluka je pala; stvari su napakovane i izolovane od vode; zašto onda stojimo i šta više čekamo?? I tada mi je sinulo! Đorđe, gde je rakija?
Lazar:
Tavanica se polako spušta. Hodnik se grana u dva kraka. Krećemo jednim, stižemo do mesta gde između reke (u kojoj stojimo) i svoda ima suviše malo mesta da bi se prošlo bez previše zamakanja u vodu. Vraćamo se. Drugi krak je još gori. Vraćamo se. Nema druge, ranac u ruke, sagneš se najviše što možeš, i teraj. Iz mraka ispred sebe čujem kako je nešto pljusnulo, i Igora kako odvratno psuje. Ubrzo potom udaram leđima u tavanicu i padam u vodu. Izvlačim mokar ranac i vučem se dalje, vidno narušenog entuzijazma, sada već potpuno ravnodušan da li ću se još pokvasiti.
Srećom, tavanica se ubrzo podiže. Moje ribarske čizme, do pola butine, pune su vode. Ranac neću ni da otvaram, u njemu sam spremio suve stvari, za kad izađemo na 'ladnoću. U pećini je toplo, barem 10ak iznad nule, možda i više. Ali kako će biti na drugom kraju, u zavejanom kanjonu Uvca, u šest ujutru, u decembru, potpuno mokar...
Ledena pećina
Sa leve strane vidimo strmo odsečenu slojevitu stenu, narandžasto-smeđu, preko koje klizi mali vodopad. Prepoznajem, sa neke fotografije koju sam iskopao na internetu, da bi tu trebalo da počinje prolaz koji spaja Ušačku i Ledenu pećinu. Penjemo se, onda se migoljimo kroz uzak procep, lomatamo se još malo, i posle nekog vremena stižemo u ogromnu dvoranu, toliko veliku da joj ne vidimo kraj. Dole je, za promenu, mulj, i plitko jezerce. Mapa kaže da je u blizini izlaz u nešto označeno kao "Bezdan", odakle bije ladnoća; tu je negde i jedan slepi krak, i prolaz za dalje. Međutim, tog prolaza nigde nema. Gomile požutelih kostiju, razvučenih okolo.
Kružimo po dvorani, penjemo se na stene, silazimo, četiri puta gazimo preko još jednog omanjeg vodopada. Igor predlaže da se popnemo na ogromno podzemno brdo, jer je verovatno taj krak iznad brda.
Stene su mokre, klizave, klimave, povremeno staneš ili se uhvatiš za pogrešnu, pa se sve stutnji dole. Idemo polako, milimetar po milimetar, triput proveravamo svaki kamen, drmamo, vučemo, pre nego što ćemo na njega prebaciti težinu. "Igore", kažem, "da ne završimo u istoj onoj dvorani?" On je siguran da nećemo. To je pravi put. "Pa nema gde drugde."
Suljamo se sa druge strane brda, još pipavije i nezgodnije. Hodamo kroz plitku vodu. "Bravo! A kuda sada?"
"Ovde smo malopre bili", kaže Igor.
"Ajde, ne lupaj!"
"Evo, tamo je onaj slepi krak. A ovo je jezerce u kom smo stajali."
"Čini ti se, bre."
"A ovo su naši tragovi."
"..."
Igor:
Nogu mokrih u vlažnim gumenim čizmama, sa baterijskom lampom u ustima krećemo da se veremo uz brdo manjeg i većeg kamenja do vrha planine, koje prosto vapi da ga osvoje mase neuračunljivih speleoalpinista. Kada zubima nisam životinjski grizao lampu strepeći da će se neki kamen odroniti i smrviti kacigu Lazara koji se penjao iza mene, drao sam se da treba da idemo polako i da se ne penjemo svi odjedared zajedno, jer eto izlaz i nastavak puta je baš sa druge strane pa ne bi bilo loše da svi stignemo do njega u jednom komadu. Nekim čudom smo svi sišli na drugu stranu, zubi su me boleli, a kolena klecala, i tek smo onda uvideli da smo pre samo nekoliko trenutaka stajali nasred ovog istog blata i fotkali se jedno 10 puta kako proveravamo mapu i planiramo dalji put. Kreteni. Đorđe, gde je ta rakija??
Lazar:
Nikome se ne vraća istim putem, kroz onu vodurinu i nazad u ledenu noć. Ponovo izvlačimo mapu; prolaz treba da je sa desne strane, pri početku dvorane. Ali tamo nema ničega; samo jedna uska, niska pukotina koju smo već istražili, i koja se slepo završava. Vraćamo se, kružimo, na kraju se Marko ponovo zavlači u pukotinu.
"Kako je?"
"Ne znam. Ne izgleda mi da može."
"Ajde probaj još malo."
"Možda ipak... Ma ajde dođite i vi, pa vidite sami."
Ležemo na stomak, gmižemo ispod niskih stalaktita, jedan po jedan, pazeći da ne oborimo slepe miševe. Da, to je prolaz. Posle nekog vremena hodnik se ponovo širi. Skakućemo od radosti. Prva kriza je uspešno savladana.
Šta poneti u pećinu?
Kao speleolozi-amateri kojima je ovo prvi pokušaj da istraže jednu ozbiljnu pećinu, puno smo se raspitivali šta da ponesemo. Svašta nam je rečeno. Od toga je ponešto bilo sasvim glupo, a ponešto apsolutno neophodno. Evo spiska stvari bez kojih ne bi trebalo kretati:
1) Šlem. Može da se kupi u prodavnicama HTZ opreme za 300-400 dinara, dakle nije neka investicija. Dole je mrak, stalaktiti su često jako šiljati, hodnici su uski, niski, nepredvidivi. Mislim da je svako od nas bar 15 puta raspalio glavom u tavanicu, od čega je par puta bilo prilično snažno. Vidiš prolaz ispred, kreneš naglo da prođeš, i baaaaam - pravo glavom u kamen. Da nismo svi imali šlemove, ne bi valjalo.
2) Baterijske lampe, rezervne baterijske lampe i dosta baterija. Najbolje su kineske lampice sa diodama, koje se stavljaju na glavu. Jedan komplet od tri tanke "AAA" baterije trajao nam je dobrih osam sati. Rezervna baterijska lampa, ako u prvu uđe voda ili se polomi pri udarcu.
3) Mapa pećine. Bez mape možda ne bi bilo nemoguće, ali bi bilo neuporedivo teže. Čak i sa mapom smo se puno gubili, a bez nje bi nam otišlo barem dvostruko više vremena (ovako je ceo prolazak trajao 8 sati). Naš savet je - nikako ne kretati bez mape. Mapa je veoma precizna, iako je povremeno teško utvrditi gde se na njoj nalazite.
4) Gumene čizme. Ne znamo da li ovo važi samo za zimski period, kada je nivo vode dosta visok, ali bez čizama bismo bili još mokriji, ukoliko je tako nešto uopšte moguće.
5) Suva odeća i suve cipele. Ovo posebno važi ako idete zimi, a napolju vas čeka minus temperatura.
6) Hrana. Možete da se zagubite, pa da ostanete dole duže nego što ste planirali.
7) Voda je poželjna, ali nije neophodna, jer u pećini ima vode i dobra je za piće. Međutim, postoje i dosta dugi delovi bez vode, ili, u slučaju obilnih padavina, sa jako mutnom vodom koja ne deluje ukusno.
Marko:
Negde na otprilike polovini puta, put se izgubio. Udario u stenu i nestao. Prolaza nema. Na par mesta primećujemo tragove ljudskog boravka, pa zaključujemo da tu negde mora biti prolaz. Vraćamo se nazad, proveravamo svaki ćošak – ništa. Ponovo napred – stena. Levo od stene kod koje se put završio uočavam veoma mau rupu, kroz koju bi se neki patuljak možda i provukao. Desno, na dnu, još manji otvor, za koji smo odmah zaključili da je neprolazan. Nijedan ne deluje kao put. Posle još jednog vraćanja nazad bez rezultata, odlučujem da proverim onaj levi otvor.
Ostavljam ranac, ležem na stomak i pužem, uz konstantno udaranje glavom u tavanicu. I svaki put kad udarim, moja lampa se gasi. Uspevam da ispužem u malu, nisku komoru. Ćorsokak. Okrećem se i pužem nazad.
- Drugari, ne može ovuda.
- Jesi siguran? – pitaju.
- Potpuno. Nema dalje.
Igor predlaže da potvrdimo da li smo uopšte tamo gde mislimo. Vraćamo se i gledamo u mapu. Posmatramo uglove, krivine, širinu. To je to. Mapa kaže da se može proći.
Đorđe odlučuje da proveri isti otvor u kom sam malopre bio, možda sam nešto preskočio. Ja se u međuvremenu provlačim kroz neki drugi otvor pozadi i objavljujem na sav glas da sam pronašao prolaz. Lazar obilazi jednu stenu i stvara se ispred mene.
- Šta to radiš, pa tuda smo i došli, ludače...
Sad već nikom nije zabavno. Vratiti se kuda smo došli, posle svih prepreka, bilo bi previše. A opet, znamo da tu negde mora biti put.
Lazar i Đorđe vraćaju se nazad da provere ima li neki prolaz, a Igor i ja merkamo onaj desni otvor, koji smo svi odmah odbacili kao suviše uzak da bi se kroz njega moglo provući. Čučimo i gledamo. Otvor je na krivini, tako da ne možemo ni osvetliti lampama da vidimo ima li šta posle. Obojica ćutimo i gledamo. Rupa deluje kao neka kroz koju, ako uopšte neko prođe, ne može se vratiti. Meni se ne ide unutra. Već sam bio u par njih nepotrebno, a počeo sam da dehidriram. Igor primećuje putokaz:
- Pogledaj, baterija! – upire prstom pored moje noge.
Zaista, pored moje noge nalazi se iskorišćena baterija, ostavljena namerno ili slučajno. Zatim kod prolaza spazimo crni trag, koji nije mogao nastati spontano. Kao da je neko upaljenom šibicom napravio mali čađavi krst.
Igor ostavlja ranac i počinje da se uvlači u prolaz, unatraške, sa nogama napred. Ubrzo ga više ne vidim.
- Ima li šta? – derem se.
- Čekaj... – prolazi minut - Ovamoooo!
- Lazareeeeeeee, Đorđeeeee, prolaaaaaz!
Uvlačim se u prolaz, takođe unatraške, i nalazim se u kratkom, uskom kanalu u kome taman mogu da čučnem. U nastavku - mrak. Osvetlim lampom – i dalje mrak. Kanal je na višem nivou! Dno se ne vidi. Igora nema. Bacam sve rančeve, koje su mi proturili kroz otvor, niz kanal. Tup. Tup, tup. Tup. Pitam se da li će se čuti „tup“ i za mnom, i kako je, za ime sveta, Igor tuda sišao.
- Dolazi ovamo Igore – ponovo se derem.
- Ne mogu da se vraćam – čuje se iz daljine.
- Ama dolazi ovamo, ne mogu da siđem!
- Samo polako, ne mogu da dođem.
- Vraćaj se ili ostaješ bez ranca!
Par minuta kasnije eto i njega.
- Vidiš taj stalaktit i stalagmit? E pa uhvatiš se za njih i onda skočiš unazad.
- Ama gde skočim, da li si normalan?!
- Ajde, ajde...
Ponovo unatraške. Pužem do kraja kanala i hvatam se za stalaktit i stalagmit, dok noge vise u vazduhu. Puštam se, i srećom slećem ubrzo...
- E ajde sad napred – kaže Igor.
- Što?
- Samo ti ajde napred, pa ćeš da vidiš – insistira.
A par metara napred, još manji otvor. Morao sam da skinem šlem da bih uopšte prošao do njega. Onda sam shvatio zašto se Igoru nije vraćalo...
Igor:
Razveseli se čovek, moram priznati, dok se šetka nakinđurenim ovim pećinama. Uživa u raskoši i blagu sakupljanom milenijumima, potpuno izgubi pojam o prostoru i vremenu jer teško da može da shvati gde se tačno nalazi i kuda uopšte i ide, sem na drugu stranu, napolje na svetlost. Vreme provodimo stalno zastajkujući i zagledajući slepe miševe i čarobno stenje, šljapkajući po baricama i fotkajući se u mačo pozama, ma prava milina! Megyunk palinkazni!!
Lazar:
Koračamo kroz mrak, mestimično razređen malim krugovima svetiljki. Čudni podzemni svet ukazuje se u fragmentima, oblikujući se i bojeći tamo gde ga osvetlimo, a zatim ponovo nestaje, kao kratkovečno priviđenje. Narandžasto, sivo, crveno. Sa tavanice vise guste šume tankih stalaktita, a svaki se šiljak završava bistrom, okruglom kapljicom. Oni veći se negde spajaju sa stalagmitima, koji izbijaju odozdo, i tvore debele stubove na struk, između kojih se pažljivo provlačimo.
Svetlucavi sivkasti patuljci motaju se oko nogu. Nešto je glatko i belo, nešto tamno i nabrano, čipkasto, smežurano, zgužvano, pedantno poređano ili sasvim nabacano. Kako je čudno, lepo i strašno hodati kroz drevni svet u zemljinoj kori! Retko se čovek nađe na mestu toliko različitom od svega što poznaje, gde se na svakom koraku budi onaj čudan osećaj izoštrenosti svesti koji se javlja pri susretu sa potpuno novim i neviđenim, kada mozak ne može da se izvuče prečicom poređenja i uopštavanja. Jedna paralelna, zagubljena, u steni izdubljena stvarnost.
Koliko smo sada duboko? Negde visoko iznad nas gamižu žilice korenja, a negde još mnogo više trava drema pod debelim snegom, nad kojim je šuma, i noćno nebo, i mesečina, i Mesec. A mi hodamo duboko ispod svega toga - ko zna koliko duboko? - kao da sve ono gore ni ne postoji. A iza svakog skretanja, penjanja, spuštanja, provlačenja, čeka nešto što možda ne možemo ni da naslutimo, nekakva mešavina tajanstvene novine, nagoveštenog ushićenja i blage strepnje, koja neodoljivo privlači da se ka njoj korača.
Šta NE poneti u pećinu?
1) Vodiča. Mnogo je uzbudljivije ako ne znate šta čeka iza ugla, ne znate da li ćete uspeti da pronađete put ili ćete se poraženi vratiti, lutate kroz slepe hodnike, gubite se i pronalazite. Zato preporučujemo da ne ponesete vodiča, jer pećina ne treba da bude tura, nego avantura :)
2) Konopce i opremu za penjanje/spuštanje. Ušačka i Ledena pećina se mogu proći bez neke posebne opreme; nema potrebe da teglite ništa što nismo naveli u prethodnom spisku.
3) Klaustrofobiju. Neki prolazi su toliko uski da vam, u prvi mah, deluje da bi se i pas tu jedva provukao. Onda se savijate, izvijate, uvlačite stomak, krivite leđa, pa se nekako promigoljite. Ali onaj ko makar i pomisli da bi dole mogao dobiti napad klaustrofobije, nikako ne treba da silazi tamo.
Marko:
Posle puno vremena, konačno nailazimo na mlaz vode koji kaplje sa tavanice. Čista, pitka voda, okružena debelim slojem blata, u kom sam se okliznuo i pao. Ali i tako sam bio prljav...
Ispred nas - nizak kanal. I kao da nam nije bilo dosta čučanja i puzanja, kanal je potpuno vlažan, kao da veoma mali potok teče kroz njega. Malo na kolenima i rukama po šljunku i blatu, malo čučeći, povremeno kao da igramo “brejk dens”, desetinama minuta hodamo kroz kanal koji odbija da se proširi. Povremeno samo postane suvlji, tako da sa radošću legnemo u blato, da odmorimo. I taman kad se ponadah da će kraj, čuje se Igor sa početka kolone:
- Ijaooo, radosti...
- Šta je bilo?
- Saaaad ćeš da vidiš...
Ionako nizak kanal se još više spustio. I suzio. Prisećamo se Meskovih reči: “Ma pećina je široka! A tavanica i do 30 metara ide na nekim mestima, može tenk da prođe. Ma šta tenk, dva tenka odjednom!”
- Je li momci, je l' biste i vi proterali tenk ovuda? – pita neko...
- Čuj tenk, dva tenka!
- Samo kad dohvatim one koji su mi rekli da je pećina prohodna i da se mora puzati samo na jednom mestu... – čuje se Lazar kako gunđa.
I konačno, tavanica se podiže, a hodnik širi. Ispred nas je gomila kaskadnih terasa i bazena. Neki bez vode, a neki taman da možemo preći preko njih u čizmama. Osim jednog, kroz koji se mora proći, a koji je bio dublji od svih. Kažem sebi da su mi noge ionako bile suve dovoljno dugo i da je vreme da se prepustim...
Osećam kako mi noge povremeno klecaju. Opet dehidracija. A ispred nas – uzak kanjon. Jedna noga sa leve, druga sa desne. I to po samoj ivici, dok se noge tresu. Srećom, posle par minuta, kanjon se završava, a mi se nalazimo u ogromnoj, prostranoj dvorani. Ledenoj dvorani.
Igor:
Eno ga izlaz! Odjednom se pojavio iza kamenog ugla bulevara kroz koji kao da su stvarno proterali dva tenka i razrušili usput sve što se razrušiti moglo! Tu konačno pravimo dužu pauzu da se presvučemo jer smo sretni i prljavi kao prasci u kaljuzi. Prizor jedne od okuka reke Uvac na koji izlazimo totalno nepripremljeni iz pećine, obale i stepeništa prekrivenog snegom, samo nekoliko trenutaka pre svitanja, udara ravno u pleksus... Samo nam još ostaje da se polako uspenjemo uz kanjon, koji je, kako smo saznali pre spuštanja, sasvim bezazlen. Malo morgen.
Marko:
Kompletno presvlačenje: suva odeća, suve cipele, suve čarape. Najgore je prošlo. Napolju sviće. Vode i dalje nemamo.
- Mesko je rekao odmah levo od pećine, pa gore. Kaže, i dete bi se popelo.
- Ajmo onda polako.
Iznad nas nadvija se kanjon Uvca. Par metara niže, voda. Skoro vertikalno, i pod snegom, započinjemo uspon hvatajući se za travke i šiblje.
I poneko trulo drvo, koje bi puklo čim bismo ga dotakli. Peli smo na taj način bar pola sata, i kada smo bili već solidno izmučeni, došli smo u ćorsokak. Nad nama se nadvija stena na koju nije moguće popeti se. Nazad.
Silazak je puno neprijatniji, jer ako se okliznemo, zaustavljanje neće biti tako jednostavno. A do reke ima poprilično. U tom svom razmišljanju sam i uspeo da se okliznem, ali srećom i da se uhvatim za neko šiblje i zaustavim se.
Vraćamo se do stene koju smo pokušali obići s leve strane, i krećemo desno. Pošto Lazar ima izlizane cipele, a Đorđe gumenjake, Igor ide iza njih, u slučaju da slete, a ja malo brže ispred, u slučaju da je put pogrešan. Posle nekog vremena se odvajam i više ih ne čujem. Povremeno stavljam sneg u usta da se osvežim. Setio sam se Meska i njegovih reči da bi se i dete tuda moglo popeti. Možda, ali ne zimi, po dubokom snegu gde sve klizi, a litica se preteći nadvija. Trudim se da ne razmišljam previše o tome šta bi moglo da se desi, već mehanički teram sebe da se krećem. Na ivici sam snaga, svestan da, ako je ovo opet pogrešan put, teško ću se vratiti nazad.
U jednom trenutku dolazim do stene. Držim se slepljen sa snegom skoro vertikalno, ali ne vidim kako se mogu maći odatle. Vraćanje nazad ne deluje mi kao opcija. Da se uspenjem preko stene ima samo jedan način, ali previše rizičan. Trulo drvo, debelo nekih 5 cm, pruža jedan krak ka meni. Pomoću drugog kraka. dugog svega 20 cm, napravilo je rašlje i zakačilo se za malo ispupčenje. Da se izvučem uz stenu pomoću trulog drveta? Ne, nisam lud. Ali ni nemam puno izbora... Vučem svom snagom drvo više puta, da proverim da li bi po dužini izdržalo težinu. Ako bih ga malo povukao u stranu, puklo bi. Ali po dužini, možda izdrži. Ponovo razmatram opcije, ali polako i gubim snagu da se držim u trenutnom položaju. Procenjujem koliko bi bio nezgodan pad ako drvo ne izdrži, i kako bi bilo najbolje pasti, gde se uhvatiti. Zatim hvatam drvo. Dubok uzdah. Povlačenje za drvo, hvat za stenu, izvlačenje! Uspeo sam! Tresu mi se i ruke i noge, dok stojim i grlim sledeće drvo. Stojim i čekam ostale, da im kažem da ni slučajno ne idu tuda kuda sam ja išao... Obećavam sebi da je ovo poslednji put da sam se doveo u tako opasnu situaciju.
Pećinski bonton:
Ušačka pećina i Ledena pećina prepune su pećinskog nakita. Ovo posebno važi za ledenu. Dosta toga je krhko i lomljivo, i lako se može desiti da nehotice nešto polomite. Zato budite veoma pažljivi. Na nekoliko mesta nailazi se na tragove vandalizma - odlomljene velike stalaktite koji su nastajali stotinama godina, ili potpise na stenama. Nemojte biti idiot.
Đubre! Zbog svoje relativne nepristupačnosti, Ušački pećinski sistem je dosad ostao relativno pošteđen đubreta. Međutim, naišli smo na dve plastične flaše, i nekoliko zarđalih konzervi sardine. Ponavljamo, nemojte biti idiot.
Ako želite da ponesete suvenir, podignite nešto sa zemlje, ali nemojte ništa čupati, kidati, lomiti. Stalaktit godišnje poraste za 0,13 mm, a oni najbrži za 3 mm. Drugim rečima, sve će to ponovo izrasti, ali tek kroz nekoliko vekova. Gledajte da sve ostavite onako kako ste zatekli.
Pazite na slepe miševe. Često se nalaze veoma nisko (nekada na svega par desetina centimetara od tla), pa ih je lako zakačiti. U decembru su duboko u zimskom snu, pa jednostavno otpadnu i počnu da se tegle na tlu, kao čovek koga naglo probudite. Mi bismo ih onda podigli i stavili na uzvišeno mesto, u nadi da će se probuditi i ponovo se lepo zakačiti za tavanicu.
Lazar:
Na kraju hodnika vidimo bledu, sivkastu svetlost, jedva različitu od mraka. Šest ujutru. Stigli smo do kraja, posle punih osam sati kretanja pod zemljom. Pred izlazak skupljam hrabrost da zavirim u svoj ranac, koji je još na početku, zajedno sa vlasnikom, ceo pao u vodu. Srećom, mere predostrožnosti - uvijanje svega u najlonske kese, i još kesa, i onda još kesa - pokazale su se dovoljnim. Potpuno suve cipele, pantalone, potkošulja, čarape... Savršeno. Ipak me ne čeka hipotermija u kanjonu. Izlazimo napolje, možda desetak metara iznad vode. Sada se samo treba popeti iz kanjona - što na prvi pogled uopšte ne deluje moguće.
Nažalost, moje deset godina stare cipele imaju potpuno ravne đonove, a padina je strma - kamenje i zemlja pokriveni snegom. Svaki korak pravim barem tri puta, i svaki put kliznem nazad. Srećom, tu i tamo raste tanko drveće za koje se može uhvatiti. Shvatam da ću do gore morati faktički da se izvučem na rukama, jer mi noge ne pružaju skoro nikakvo uporište.
Uspon je trajao tačno sat i po vremena. Uhvatiš se rukama za drvo, i onda se vučeš nagore. Onda puziš kroz sneg, na kolenima, do sledeće grane, žbuna ili drveta, i ponovo se izvlačiš nagore. Na kraju već ne mogu da održim stisak; uhvatim granu, i gledam sopstvenu šaku kako se sama otvara. Koliko sam se puta zakleo da ovo sebi više neću raditi? Kopam prstima sneg, onda i zemlju, da bih napravio rupu u koju ću da gurnem vrh cipele. I tako, polako, ka vrhu, ne znajući čak ni da li gore može da se izađe, ili nas opet čeka vertikalna stena. Trudim se da ne gledam dole, al' povremeno ipak pogledam.
Na kraju, posle mnogo klizavih stena, suvog drveća koje se lomi i kamenja koje se odronjava, stižemo do šume jelki povijenih pod teškim snegom. Kanjon je ostao dole, duboko ispod nas. Toliko sam ushićen što sam izašao da se ne osvrćem ni da ga pogledam.
Posle malo hoda kroz šumu, pred nama odjednom puca pogled: beskrajno more jelki pod snegom, sve do horizonta. Srećom, Sunce je tek bilo izašlo, a znali smo da treba da idemo otprilike u pravcu istok-severoistok, pa smo uskoro izbili na stazu koja nas je odvela na široke livade i dalje, u seoce Ušak.
Igor:
A na vrhu rakija! Konačno smo izbili na ravno tlo i među jelkama sabiramo utiske i tražimo put kući iz šume. Lazar i ja smo malko počeli da zaostajemo jer nam pažnju konstantno ometa sok od jabuke i brdski zimski predeli koje prosto nismo mogli a da ne zabeležimo. Raspredamo priče o bananama i životnim mudrostima, susrećemo konje i seljake, uživamo na svežem suncu. Koračamo opijeni uspehom i umorom i maštamo o kolima i putu kući. Ako smo u početku i mislili da će nam put kući početi čim pre i da se nećemo dugo zadržavati, vrlo brzo smo uvideli da se grdno varamo.
Ajde ulazite unutra kod Ristana, dobijamo naredbu, tamo su svi i čekaju nas. Ristan i žena mu su domaćini koji žive iznad ulaza u pećinu i pored čijeg poseda smo parkirali auto prethodnu noć. Dovoljno su bili ljubazni i gostoprimljivi da nas pozovu unutra, nahrane i napoje pred put. Postavljeni smo za sto sa ostatkom komšiluka, dobili debele vunene čarape za spolja i rakiju za iznutra, uz meze od sira, domaćeg hleba, paprike u pavlaci i nezaobilaznog dimljenog mesa. Lazar i ja smo bili toliko fini i kulturni da prosto nismo mogli da odbijemo apsolutno ništa od gorepomenutih marifetluka, pa tamanimo sir i šunku, papriku i rakiju, ližemo tanjire i čašice. Iza nas ostaje pustoš.
Atmosfera je na nivou i svi su čili i veseli, nadvikujemo se i pričamo sa svima preko i oko stola, nazdravljamo jadni svaki minut, sa sve ohrabrenjima tipa – prva kao granje, druga kao slama a treća ide sama! uzvikuje Zihno nekoliko puta, posle jedne poduže zdravice koja kreće sa u ime oca i sina i svetoga duha bismilahir rahmanir rahim i još jedno pola sata tako! Blage veze nemam šta je sve izrečeno, ali je vala upalilo, jer je rakija potekla i proklizela bez imalo problema. Gazda Ristanu vidim suze u očima dok mu se osmeh cakli, i priča o njegovoj deci se meša sa ostalim pričama koje lete unaokolo preko stola. Među meštanima ima i veterana iz jednog rata koji u tim krajevima plamti još od vajkada. Naime, imali smo čast da sto i flašu delimo sa svojevrsnim junakom tih krajeva, koji je svoj ceo život posvetio borbi protiv alkohola i alkoholizma i napada ga svim sredstvima tako što ga besomučno ispija iz dana u dan! Doprinos koji smo taj dan dali i žrtve koje su pale nisu bile uzalud jer smo uspeli zauvek da pobedimo jednu flašu i otfikarimo glavu sledećoj, što je više nego dobar posao za jedno nedeljno jutro.
Saznajemo da kosti na koje smo naleteli u pećini pripadaju petorici ubijenih četnika tokom ili nakon rata, čak im i imena još uvek pamte, bili su iz komšiluka tu negde kažu. Sa domaćinima i rendžerima se opraštamo srdačno i nadamo se nekom sledećem susretu. Zaista fin svet. U kolima sam ostao budan cirka 3 sekunde, i ubrzo je auto utonuo u blage zvuke zarakijanog hrka...
