Posle Istanbula, sledeća destinacija bila je Kapadokija. Odlučili smo da do Kajserija idemo vozom, a odande busom do Goreme, malog gradića u srcu Kapadokije.

Radnice na šalterima turske železnice znaju samo jednu englesku reč, a to je “no”. Šta god ih pitali, dobićete isti odgovor. Kad kreće voz? “No.” Ima li slobodnih mesta? “No.” Kad će ih biti? “No...” Nismo gubili puno vremena na šalteru, već smo našli prazan kupe i smestili se u njega.

Ubrzo nam se pridružila poveća porodica. Muž, žena, tašta i troje dece. Bili su oduševljeni što vide strance. Počelo je nutkanje svim i svačim od soka, grickalica, hrane… Ubrzo su došli neki namrgođeni gospodin i gospođa i tražili da se oslobode dva mesta u kupeu, koja su oni rezervisali. Posle kraće istrage ispalo je da su ta dva mesta baš naša dva. turski vozMi smo već krenuli da skidamo rančeve kad se u celu priču ubacio muž. Počeo je da se svađa sa pridošlim gospodinom na turskom i ubeđivao ga da ode u drugi kupe. Kako ovaj to nije hteo tako da smo morali da ustupimo mesto ljudima i pređemo u drugi kupe. Iz solidarnosti prema nama u taj kupe prelaze: otac i jedno dete. Ubrzo dolazi jedna žena, koja je čula da ima stranaca u vozu, i dovodi svoju ćerku da malo vežba engleski. Pridružuju nam se još jedan dobroćudni deda i dva lika. Počinje opšta dreka. Ljudi ne mogu da dočekaju da nam nešto kažu a ćerka one gospođe se nešto slabo snalazi sa prevođenjem

Otac troje dece iz prvog kupea sve vreme nas nutka zanimacijama za zube i pokušava da uspostavi razgovor sa nama pomoću prstiju, crteža, mimike… On je trenutno u vojsci u Ankari. Inače je, kao i cela porodica, iz Yozgata. Dobio je neko odsustvo pa je odlučio da poseti Istanbul sa porodicom, prvi put u životu. Dečko je 1985. godište a već ima troje dece. Pred Ankaru se oprašta sa decom i porodicom, i napušta voz. Njegovo mesto zauzimaju dve žene sa dvoje dece sa rukama iscrtanim kanom. Počinje doručak, svi njupaju pa i mi, zasuti raznim đakonijama od strane prisutnih.    anadolija

Vozu je trebalo 22 sata da stigne do Kajserija. Kako zalazite dublje u Anadoliju pejzaž postaje izrazito žut i pomalo pustinjski. Naselja su retka a u svakom od njih u voz uđe more ljudi. Turska je zemlja koja obilato koristi energiju sunca i vetra, pa su solarne ploče i vetrenjače vidljive na svakom koraku. Tako suva  prostranstva imaju, bar na prvi pogled, veoma razvijen sistem za navodnjavanje.

Posle 22 sata klackanja, pokušaja da razumemo koju reč turskog i obilatih obroka stižemo u Kajseri, raspamećeni od dugog putovanja, neispavani i umorni, ali bar siti.