Dugo sam se dvoumila da li uopšte da pišem o Riu, jer je to krajnje nezahvalan poduhvat. Pre svega zato što svi imamo jednu bajkovitu predstavu o ovom gradu koja nam je servirana preko holivudskih filmova i reportaža koje uvek stavljaju akcenat na karneval. Kad se spomene Kopakabana, prve asocijacije su prelepo izvajane Brazilke u minijaturnim kupaćim kostimima koje kao delfini zaranjaju u talase Atlantika, simpatična lica tamnopute dece koja nesebično nude svoje osmehe kamerama, odbojka na pesku, high-class kafei duž plaže, parada lepotana na četiri točka čije gume za tili čas savladavaju četiri kilometra asfalta avenije „ Atlantica“, mnogo poznatih fizionomija i glamura, uz sveprisutne brazilske ritmove.
Imala sam dve mogućnosti, da serviram priču o Riu uvijenu u oblande koja će samo da ponovi još jednu „deja vu“ sladunjavu viziju, ili da iznesem pravu sliku sa dozom gorčine i time navučem gnev čitalačke publike koja će me zasuti grdnjama i kritikama. Odlučila sam da reskiram i opredelim se za ovo drugo. Opisaću Rio tačno onako kakvim bi ga ugledao svako da se ovog časa nađe na njegovim pločnicima. Ovo nipošto ne znači da me ovaj dragulj Brazila nije fascinirao, naprotiv, već samo da sam ga, ne zatvarajući oči, sagledala sa svih aspekata.
Rio de Žaneiro je jedan je ogroman konglomerat kultura, rasa i nacija, baš kao i sam Brazil, spoj nespojivog, grad frenetičnog hedonizma i preterivanja u svemu. I pored neopisive gužve, sveprisutnog kriminala, sirotinjskih naselja koja niču kao pečurke i šire se neverovatnom brzinom, oronulih delova grada za koja niko ne mari, Rio je i dalje jedan od najprivlačnijih gradova sveta.
Brda raskošnog rastinja i netaknute obale zaliva Guanabara otkrila je prva portugalska ekspedicija predvođena Pedrom Alvaresom Cabralom još 1500, da bi u sledećem navratu portugalski navigatori, kojima je komandovao Gaspar de Lemos, bacili ovde svoja sidra, krstivši koloniju imenom Rio de Janeiro de Sao Sebastiao, verujući da su se iskrcali na ušće reke i to na dan Sv. Sebastijana koji pada u januaru, pa otuda ime „Januarska reka“. Tek tridesetak godina kasnije portugalski dvor šalje prve kolonizatore, sukobivši se sa Francuzima koji su naselili teritoriju današnjeg Rio de Žaneira još početkom veka i nisu pristali da je prepuste Portugalcima bez borbe, ali su do 1650. bili proterani.
Krajem 17. veka u pokrajini Minas Gerais ( Žerais) pronađeno je zlato a početkom 19. veka kompletan portugalski dvor se seli u Rio bežeći pred Napoleonovim osvajanjima. Kada se 1822. godine, kraljevska porodica vratila u Portugaliju i Brazil dobio
nezavisnost, rezerve zlatne rude su već potrošene i primat preuzima kafa, kao novi izvor prihoda. Uprkos konstantnoj transformaciji, grad je i dalje imao izgled kolonijalne provincije sve do početka 20. veka kada se konačno pristupa izgradnji širokih gradskih avenija i podizanju palata u maniru francuskog stila Bel Epok. Iako je od 1960, prestonica Brazila premeštena iz Ria u Braziliju, Rio je bio i ostao kulturni epicentar zemlje.
Prve savete koje smo dobili kad smo kročili na tle Ria, bile su zabrane i upozorenja. Rio je grad najvećih kontrasta sa kojim sam se do sad srela, grad enormnih socijalnih razlika a samim tim i kriminala. Na jednom kraju se pruža blještava avenija sa stotinama preskupih hotela i restorana a na samo par stotina metara dalje, usidrene su sirotinjske favele, gde ne zalazi čak ni policija i gde je svaki odlazak stvar lične odgovornosti.
Rečeno nam je da poskidamo sve dragocenosti, čak i satove, da ni na koji način ne pokazujemo da smo stranci, što je bilo suludo s obzirom na činjenicu da u prva tri sata šetnje, na ulicama nismo sreli gotovo nijednog belog čoveka, da izbegavamo gradski saobraćaj, po mraku ne izlazimo sami, i ni po koju cenu ne šetamo noću Kopakabanom. Saznali smo da na svakom koraku operišu naoružane grupice koje oružje ne nose samo radi pretnje. A na kraju je sledila uteha da ipak treba da budemo opušteni, jer smo na odmoru i da nema ničeg goreg od paranoje. Ćutke smo razmenjali poglede i složili se. Uzbuđeni i zaneseni više činjenicom da smo u Riu, nego utiscima pri prvom upoznavanju grada, jedva smo čekali da se otisnemo u prve avanture. Vodič nam je spomenuo jedan fantastičan brazilski izum, nešto što ranije nigde nismo viđali. Reč je o „restoranima na kilo“.
Priznajem da sam bila malo skeptična, ali s obzirom na to da je već duže rominjala dosadna kišica preteći da će se svakog časa pretvori u tropski pljusak i da se spustio mrak, Kopakabana delovala sablasno onako pusta i pritisnuta olovnim oblacima, a želudac me glasno opominjao da više nema čekanja, restoran „na kilo“ je bio jedino rešenje.
Napolju je pritiskala ona teška zapara kad ne možete da odlepite majicu od tela, ulice su bile zasute tolikim smećem kao da je neki tajfun poobarao sve korpe i kontejnere rasuvši njihov sadržaj po pločnicima, po kojima se vuklo suviše prosjaka i skitnica da biste mogli da ih ignorišete, i koji se hvataju za prolaznike kao pijavice dok ovi očajnicki pokušavaju da ih se otarase. Cela ta bizarna scena učinila je da se osetim kao da sam greškom zalutala u neki kadar Dikensove mračne scenografije. Da čudo bude veće ovaj prizor se odvijao u neposrednoj blizini najpoznatije plaže na svetu. Tek sutradan, kad sam dobro proučila mapu, shvatila sam da je od moje ulice samo par blokova dalje bio početak favele. I upravo u takvom dekoru , jedan do drugog nizali su se kiosci, kafei, marketi i restorani. Ušli smo u prvi.
Na vratima smo odmah dobili plastične kese da u njih stavimo kišobrane, što mi se učinilo kao vrlo praktično rešenje. U dnu velike ružne sale nazirao se deo sa švedskim stolom donekle zaklonjen dekoracijom od prirodnog zelenila. A onda – iznenađenje. Ono što smo ugledali bio je potpun kontrast okolnom enterijeru i pre bi odgovaralo nekoj luksuznoj hotelskoj svečanosti. Još nekoliko stranaca, bekpekera i nas par Beograđana na trenutak smo ostali potpuno zatečeni obiljem jela pažljivo postavljenim i dekorisanim. Kakvih je tu đakonija bilo! Hladnih predjela i salata u svim mogućim bojama, supa i čorbi, krompira spremljenog na bezbroj načina, kroketa, svih vrsta mesa, plave i bele ribe, fileta, dimljenog lososa, sušija, brodeta, empanada sa raznim nadevima, sosova, testa, pečuraka, priloga od zelenog povrća, lokalnih specijaliteta, i ....mnogo oduševljenih osmeha. Registrovali smo i žablje batake.
Sve što poželite poređate na velike plastične tanjire i odnesete na merenje. Cena je jedinstvena za sve vrste namirnica – 23 reala za 1kg, što je tada iznosilo 7,6 evra . Piće se posebno plaća. Moja čaša prirodnog soka od pomorandže je koštala 6 reala – 2 evra.
I to nije bilo sve. Dok smo se približavali vagi, čuli smo uporno lupkanje, okrenuli se i ugledali jedno nasmejano lice koje nas je opominjalo da smo zaboravili roštilj. Mašicama nam je pokazivao razne vrste mesa koje su cvrčale na roštilju i mamile mirisom. Bekpekeri nisu hteli ovo da propuste. A nas dvoje smo procenili da smo ionako preterali, pa smo teškog srca odustali od ovog iskušenja. Samo što smo seli za sto, u restoran su polako počeli da pristižu ostali Beograđani i mi smo sa osmehom pratili izraze
njihovih lica u prvom susretu sa brazilskom gastronomijom. 
Posle večere u "restoranu na kilo", vratilo mi se raspoloženje i odlučila sam da malo procunjam ulicom Avenida Nossa Senhora de Copacabana, prvom paralelnom sa avenijom Atlantica. Na mom ćošku i dalje je stajala petorica lepuškastih policajaca natovarenih pancirima i sa vidno istaknutim automatima. Nastavljajući dalje, sa zanimanjem sam konstatovala da su sve banke i menjačnice bile opasane gvozdenim ogradama sa dobro opremljenom stražom, koje su nezgrapno štrčale u odnosu na fasade. Što sam više odmicala, kraj mi se sve manje dopadao i posle znatno kraće šetnje nego što sam planirala, nije mi preostalo ništa drugo nego da se vratim u hotel i sačekam novi dan.
