Rio de Žaneiro: II deo

„ CIDADE MARAVILHOSA ”

Sledećeg jutra nije bilo ni traga od kiše i zapare, pločnici su bili potpuno suvi, a Rio umiven. Prve reči koje nam je uputila Suzana, naš brazilski vodič bile su: People, you are so lucky!
Što je praktično značilo da se u našu čast razvedrilo nebo posle mesec dana sivila i padavina i Rio konačno blesnuo u svoj svojoj lepoti i kontrastima.

Moj hotel se nalazio u prvoj poprečnoj ulici do Kopakabane koja se proteže u dužini od 4km, avenijom Avenida Atlantica. Na jednom svom kraju, Kopakabana se završava rtom iza koga se proteže druga plaža, Ipanema, do koje se zbog prirodne prepreke ne može doći istim pravcem, već je potrebno napraviti krug preko grada.

Na drugom kraju Kopakabane je čuvena Glava šećera , prirodna stena neobičnog oblika koja je Riu donela svetsku slavu. Rio zaista ima neverovatnu konfiguraciju zemljišta i fascinira svojim karakterističnim položajem, kakav ne verujem da ima ijedan grad na svetu. Ceo je u brdima koja štrče na sve strane presecajući avenije i naselja, čas zaklanjajući vidik, čas mameći da se na njih popnete i sagledate grad u jednoj potpuno novoj perspektivi, sa jezerom, pravom tropskom šumom u sred grada i Atlantikom, kao na dlanu.

Najlepši doživljaj kada se započne obilazak Ria je pogled sa njegova dva najpopularnija brda, gde je i sam uspon atrakcija. Naša prva destinacija bio je – Korkovado (Corcovado) .
Korkovado (“grbavac” na portugalskom)sa svojih 710m  ugnezdio se u sred najveće urbane šume na svetu – nacionalnog parka Tižuka (Floresta da Tijuca). Ideja da se izgradi železnica sa uspinjačom za radoznale Karioke i turiste rodila se vrlo rano, pa kako je Rio od svog postanka nosio epitet kulturne prestonice Brazila, uspinjača je otvorena već 1884. Pokreće se preko električnog pogona i samim tim ne zagađuje okolinu svog prirodnog okruženja. Železnica se penje nekih dvadesetak minuta, brzinom ne većom od 15km na sat, čitavom trasom oivičena gustišem, osim na jednom mestu gde se samo u par sekundi otkriva parčence fantastičnog pejsaža, ukoliko ste zauzeli sedište na levoj strani vagona, dajući vam tek nagoveštaj šta vas čeka na vrhu.

Po izlasku iz voza, ulazi se u lift koji vodi do vidikovca. Na platou, zakrčenom stotinama turista sa svih meridijana, dočekuje vas snažan vetar, pogled od 360 stepeni i monumentalna statua Hrista Spasitelja, koja je fotografisana iz svih mogućih uglova, obišla svet i proslavila Rio. Statua je podignuta 1931, i visoka je 38 metara. Konstruisana je sa raširenim rukama kao da želi da prigrli grad, težina joj je preko hiljadu tona a može da izdrži udare vetra jačine do 200km na sat.

Kad završite sa slikanjem, možete na miru sa potpunim uživanjem da se prepustite pogledu čija se lepota prostire u beskraj. Korkovado neprestano nadleće jato fregata, interesantnih ptica koje Karioke nazivaju čistačima okeana. Vidikovac je napravljen tako da možete idući u krug , pogledom da obuhvatite ceo grad, njegove zalive, uvale i lagune, da naslutite svih 80km njegovih plaža, među kojima su najpoznatije Ipanema, Kopakabana, Botafogo i Flamengo, most Niteroi koji spaja istoimeni deo grada sa Riom, lagunu Lagoa Rodrigo de Freitas, botaničku baštu ( “Jardim Botanico”), stadion Marakanu, i pravu košnicu koja se komeša i ne posustaje 24 sata. Sa Korkovada se pruža divan vidik i na ono drugo brdo, valjda najpoznatije na svetu – Glavu šećera. I onda shvatite zašto Rio de Žaneiro nosi epitet “Cidade Maravilhosa” - veličanstvenog grada.

Kako je sunce menjalo položaj, čas zaklanjajući se iza bucmastih oblaka, čas bacajući blještavu svetlost, i pejsaž je menjao svoj kolorit, prelivajući se od jasnih i žestokih boja kakve samo leto poznaje, do nežnih i magličastih tonova , neodoljivo me podsetivši na Tarnerove treperave akvarele,od kojih bi neki zasigurno odslikavali ovaj prizor i prekrivali zidove Tejta, da je kojim slučajem Vilijam znao šta na svojim vrhovima krije čudesni Korkovado.

Rio je do te mere razuđen i zbunjujući, da u početku nisam uspevala da mu uhvatim ni kraj ni početak. Kad sam mislila da sam na jugu , bila sam na severu, kad sam bila ubeđena da prolazim avenijom jedne plaže, bila je neka sasvim druga.Kroz sva brda su prosečeni tuneli pa i to otežava snalaženje i prepoznavanje okoline. Neke znamenitosti koje sam obišla, uopšte posle toga nisam uspela da nađem na mapi.



Na ovu kartu igraju i pojedini taksisti. Kada sam konačno našla vozača koji je znao gde se nalazi muzej Nacionalne istorije, zavalila sam se na zadnjem sedištu i prepustila da me vozika po gradu. Put je vodio širokim bulevarima pored lepo uređenih sportskih terena, čas avenijom duž plaže Flamengo koju je projektovao glavni brazilski arhitekta Roberto Burle Marx, sa mnoštvom staza za šetnju i rekreaciju, čas kroz tunel, pa opet pored parkova i kvartova sa divnim građevinama, dok je Glava šećera svaki čas izvirivala. Sa radija su dopirali zvuci meni nepoznate ali prijatne muzike ( „musica popular brasiliera“) i malo je falilo da zadremam, da se nisam trgla shvativši kako po drugi put obilazimo isti krug. Skočila sam i pobunila se. Ali ništa nije vredelo, odgovarao mi je, teatralno gestikulirajući, samo na portugalskom. Shvatio je da sam primetila da me vozi u krug ali ne i da sam ja tvrd orah i da neće sve proći kako je zamislio, kad se odlučio za isti manevar i treći put. Potpuno hladnokrvno sam mu na engleskom rekla da mu neću platiti razgledanje grada koje nisam tražila i mislim da je po intonaciji shvatio. Kad se konačno zaustavio ispred muzeja, smanjila sam račun. Bunio se ali je ućutao, verovatno već planirajući lov na neku novu strankinju.

Istorijski muzej je smešten u nizu građevina kolonijalnog stila i sadrži vredne artefakte i eksponate uglavnom pokrivajući sve istorijske periode Brazila.

Glava šećera (Pao de Acucar), simbol grada Ria, su u stvari dve formacije povezane žičarom. Uspon se sastoji iz dve etape, žičarom se najpre penje na manje brdo (Morro da Urca) posle čega sledi presedanje i vožnja na ono veće. Kako se Glava šećera nadvila nad samim okeanom, pogled sa nje nudi jednu novu perspektivu , različitu od one koju ste imali na Korkovadu. Ovde se treba zadržati što je duže moguće, jer kad siđete na zemlju, jedan deo čarolije nestaje. Na Glavi šečera je tog dana bila takva navala turista da smo u redu za povratak žičarom, čekali dobrih sat vremena i to na suncu. Vodič nam je skrenula pažnju da se u suvenirnici na Glavi šećera prodaju najlepše izrađeni predmeti od drveta koji se ne mogu naći na drugim mestima u Riu. Bila je u pravu.



Ako se dogodi da nesmotreno zalutate u kraj koji je isto tako mračan kao i njegova reputacija, može vas iznenaditi jedan nesvakidašnji običaj koji praktikuju stanovnici Ria. Kad primete da je grupa sa nečasnim namerama bacila oko na nekog turistu, momentalno će opkoliti stranca sa svih strana i nastaviti zajedno sa njim sve dok džeparoši ne shvate poruku i ne odustanu od svoje namere. U prvom momentu svakome će se od ove predstave odseći noge, ali će ubrzo shvatiti da je u pitanju neobična solidarnost koja nekad može da spase i život.

No, ovako nešto se sigurno neće dogoditi u onoj ulici sa početka priče - Avenida Nossa Senhora de Copacabana, koja je po danu delovala daleko gostoljubivije i prijatno me iznenadila, iako su je i dalje opsedali oni kojima život nije dao drugu šansu. Ispostavilo se da je to vrlo živa gradska arterija sa mnoštvom privlačnih prodavnica među kojima ubedljivo prednjače one sa cipelama jer kako je poznato, Brazil je jedan od najvećih svetskih proizvođača ovog artikla.

Čitavim potezom ređaju se restorani svih vrsta u kojima se u obilju nude prirodno ceđeni sokovi i ukusne empanade, za one koji nemaju vremena da sednu za sto. Ovde bi i sit ponovo ogladneo. Zbog velikog prometa, radi se brzo a izlozi okrenuti prema ulici dopunjuju se non-stop tek izvađenim jelima iz rerne i celom ulicom se šire mirisi omiljenih specijaliteta Brazila. Tropsko voće je zakrčilo trotoare, po kojima cirkuliše silan svet svih boja kože. Na svakom koraku se susreću prelepe bebe sa licima boje čokolade.

Karioke imaju neodoljivu želju da vam pomognu čak i onda kad govore samo svojim maternjim jezikom, kao jedan srednjoškolac koji se ponudio da mi pomogne pri plaćanju računa u restoranu, pokazavši mi prstima koliko treba da platim. Toliko je bio srećan što sam odgonetnula sumu, da smo se na kraju i rukovali.

Ulica je prosto bila načičkana prodavcima svakojake robe, ali jedan je bio posebno originalan i privukao mi pažnju. Stajao je na uglu sa svojim biciklom. Na biciklu je bila korpa, a u korpi mačak sa mačjim kačketom, onim koji ima proreze za uši. Bio je miran i poslušan kao pravi maneken. Pored bicikla poveća kutija sa mačjim kačketima svih mogućih dezena. Razneženi prolaznici se zaustavljaju da ga pogledaju i pomaze, mnogi izvade sitniš i kupuju kačkete koji im možda nikad neće trebati, ali to nije ni važno, mačak je neodoljiv. Privučena ovim egzotičnim uličnim scenama, kao Evropljanka u zemlji čuda, nastavila sam dalje da istražujem sa namerom da iskoristim svaki dragoceni trenutak, sve dok Rio sasvim ne utone u mrak.