Svako poglavlje Bantustana prati ilustrovana mapa, koja omogućava alternativni način čitanja. Ove mape su simbolički lavirinti, kolaži rebusa i referenci, slagalice skrivenih značenja koje služe kao dopuna tekstu – ukoliko ste spremni da se upustite u avanturu njenog tumačenja i slaganja.
Povodom izlaska trećeg izdanja, priredili smo vam detaljno objašnjenje mape 13. poglavlja.
Ova ilustracija u osnovi je mapa jugozapadne Tanzanije.
Tu je jezero Tanganjika, po kome je Tanzanija dobila ime (Tan-ganjika i Zan-zibar), jezero Rukua, grad Mbeja, selo Sumbavanga. Tu je i kopnena granica sa Zambijom i vodena, jezerska, granica s Kongom. Mapa prati putovanje Lazara i Marka. Njihova ruta prikazana je masnocrnom linijom a njihove priče brojem i inicijalom (1M je prva priča u poglavlju, koju pripoveda Marko). Rastavši se s Urošem u Keniji, Marko i Lazar putuju iz Dara u Mbeju, zatim odlaze na obalu Tanganjike, da bi na kraju poglavlja završili na granici sa Zambijom, udarivši u nju kao u zid.
Ispod geografskog prikaza, međutim, krije se lavirintna ilustracija tanzanijske istorije, blueprint, tlocrt ideološke mašine koja ljude pokreće i melje.
Još dublje, ispod ovog društvenog sloja, krije se priča o ličnim bantustanima, vlastitim tamnicama i čaurama, nerazumevanjima, sudarima ljudskih čestica, o čežnji za dodirom.
Deutsch-Ostafrika. Fašizam. British League of Nations mandate. Imperijalizam. United Republic of Tanganyika and Zanzibar. Nacionalizam. Udžama kao afrički socijalizam. Panafrikanizam. Dogovori sa MMF-om. Liberalni kapitalizam. Islamizam. Jamhuri ya Muungano wa Tanzania.
Putevi, obale, planine i gradovi, izohipse i izobate, delovi su električnog kola ove ideomašine. Tu su ideološki motivi: od komunističke zvezde (sam zupčanik simbol je socijalističke industrijalizacije), preko funte i evra (Tanzanijski novac i danas se zove šiling), do Supermena i Betmena (šta su superheroji ako ne romantični prikaz privatizacije vojske i policije).
Može li se izvan izama?
U svetu-mašini sve ima svoju jedinicu mere. Razdaljina se meri kilometrima i miljama (vidi razmernik). Slika, pikselima. Otpor, omima (Ω, Om).
Šta je još skriveno u stroju?
Клином красным бей белых. Karikatura duha iz mašine. Anđeo istorije, Angelus Novus. Uticaj SSSR-a na snove o afričkoj revoluciji. Kruženje moći u društvu kao kruženje vode u prirodi.
Grad Mbeja, njegov vulkan (put uzbrdo), njegove ulice (Ulica Nezavisnosti) i njegova tri brata, kod kojih će Marko i Lazar provesti nekoliko dana.
Najmlađi brat, Zukari, hiphopuje: "bezuba generacija bezbedna rezignacija bezvredna halucinacija izneverena nacija šta je udžama to je duša u nama to je krv u venama to je snaga u nama umorni smo od mira umorni smo od srama moraš stisnuti zube moraš poći sa nama moraš pustiti glas moraš se zdati za nas!"
Srednji brat, Taha, kaže: "Zajebi politiku. Sačuvaj sebe." I dodaje: "Je l' znaš, beli čoveče, na šta zaudara svaka plemenita ideja, svaka dobrovoljno prineta žrtva, svaka velika reč? Na crkotinu".
Najstari brat, Kibelo, kravataš, gleda ih odozgo: "Političarite, a, deco? Neka, i treba. Samo – no, no, da ne preterate!"
Tri brata Karamazova u glavi Dostojevskog.
Za to vreme, Uroš se nalazi u Kigaliju, u Ruandi, gde je pronašao bizarnu kinesku igračku. Pritiskom na tastere, dva plastična boksera – jedan crn, drugi beo – međusobno se udaraju. Uroš šalje fotku Marku preko četa.
Lazar i Marko putuju do vulkana. "Pogled mi klizne kroz prozor, u baruštine i sirotinjska sela. Krave se vuku kroz blato kao tužni, olindrali kosturi. Pogrbljena baka tegli na leđima divovski naramak drva. Mršava deca naduvenih trbuha, u poderanim gaćama, stoje kraj puta i mašu. Kvašiorkor, stomak gladi."
Stomak gladi. Ulica Nezavisnosti. Tugaljiv kurati ponos.
"Obamrli od napora, izbijamo na vrh vulkana. Sunce zalazi iza kratera punog prljave vode. Iz stopala niče bol i raste u meni kao drvo, kroz listove, kolena, sve do slepoočnica."
Napustivši Mbeju, putujući ka jezeru Tanganjika, Lazar čita knjigu Autohtona afrička pisma.
"Mandombe, afričko pismo, nastalo 1978. Sva slova ove azbuke izvedena su od brojeva 5 i 2. Na jeziku ligala, reč 'mandombe' znači 'za crne ljude'. Njegov tvorac, Vabeladio Paji iz Konga, tvrdio je da će ono dovesti do preporoda crne Afrike, da će biti vrata kroz koja će afričko znanje izaći iz Afrike i spojiti se sa sveukupnošću ljudskog znanja. Nažalost, pismo mandombe ostalo je ograničeno samo na uzak krug..."
"Vabeladio je izmislio azbuku mandombe posle proročkog sna, nakon duge meditacije. Usnio je sebe kako spava, u beloj košulji i plavim pantalonama. Po njemu mili crna buba i ispušta crnu tečnost. Ta tečnost ostavlja trag u obliku brojeva 5 i 2, dok ga sasvim ne prekrije. Vabeladio se probudio i uzviknuo: Au, pa postao sam znak! Postao sam slovo! Postao sam znak!"
Tekst u donjem desnom uglu mape ispisan je pismom mandombe. U pitanju je početak molitve.
Umesto strana sveta, kompasova ruža vetrova sadrži brojeve pisma mandombe.
U gornjoj margini ispis nije afrički mandombe nego balkanska i slavenska glagoljica. Sličnost je slučajna. Afrika se rimuje s Balkanom. Šta piše na glagoljici?
Može li pismo biti nezavisno od ideologije? Da li je svaki serif u stvari – dolar, srp (bez čekića), polumesec?
Spojeni u kolu nalaze se i simboli četiri pisma našeg jezika: latinice (L), ćirilice (Ћ), glagoljice (G) i arebice (ا).
Ljudi-samoglasnici. Ljudi-urlici. Robovi slova. "Pronaći svoj glas." "Postao sam znak!"
Sve dok ne dođemo do sasvim ličnog pisma, koje je razumeo samo onaj koji ga je izumeo, Luigi Serafini, kako bi njime ispisao svoj savršeno nerazumljiv atlas jednog nemogućeg i nesporazumljivog sveta, Codex Seraphinianus. Da li je svaka alfabetska kvačica izvor bezbrojnih nesporazuma? Da li je svaki serif – Serafinijev?
Tu je i kinesko pismo. Duž cele knjige provlači se motiv zastrašujuće Kine. Na kineskom piše: "Afrika je naša".
Iznad pisma vidi se obod table za Monopol.
Mapa Mbeje oivičena je Monopolom. Monopolista je Kina, tajkun Oskar, tanzanijska država. Monopol se igra skačući s polja na polje, kao što se čita Bantustan.
Oko kao deo mašine. Horusovo oko iz 4. poglavlja. Simbol nerazumevanja. Igra mistifikacije.
Sve što ima oko čovek je sklon da vidi kao lice, pa i ovu mapu.
Potpis autora kao deo mašine. Bantustan kao deo mašine. Može li se izvan izama?
Zukari pokušava da se bori protiv sistema, ne shvatajući da je i sam njegov deo. Otuda je deo kola i tužni smajli.
Zukari je nacrtan po uzoru na sovjetske postere, kao i misteriozni čovek koji baca kamen (priča 11L), o kome će biti reči malo kasnije.
Sem Betmena i Supermena, deo mašine je i Pekmen. Bantustan kao igrica (game ili pak game).
Na kraju poglavlja, Lazara i Marka zaustavljaju na granici Tanzanije i Zambije. "Žao mi je, ćelavko spusti slušalicu, ne možete u Zambiju." Birokrate kao Pekmenovi pikselizovani duhovi. Poglavlje se zatvara znakom pitanja: hoće li ući u Zambiju?
Tanzanija: -1 life.
Lazar se seća svoje priče o Čoveku bez čula.
"Kad sam bio klinac, sećam se, napisao sam priču o čoveku koji nema čula ali oseća strane sveta. I taj čovek bez čula polazi na put prateći linije Zemljine magnetne sile, koje ga vode kao tanki, končasti dodiri na koži."
Marko i Uroš četuju (priča 10M). Marko je na obali Tanganjike, Uroš čak u Ruandi, u Kigaliju. Marko ubeđuje Uroša da se sastanu, ali Uroš pruža otpor. Na liniji veze ima jedan otpornik (1Ω, nije to baš veliki otpor).
Lazar je sam na vrhu brda. Izohipse izgledaju kao ljušture iz kojih ne može da izađe. Bantustan kao lični bantustan – kao samica samog sebe.
Mehanička ruka. Električno jezero. Otisak prsta i san o dodiru.
Kroz slojeve društvenih razlika, klasnih, rasnih, verskih, geografskih, kroz naslage istorijskog smeća, kroz jezičke zavrzlame, čudna pisma i stranputice u tumačenju, da ne pričamo o karakternim razlikama i rđavim naravima – da li je dodir između nas moguć?
Da li je priča o bantustanima – o zatvorima, čaurama, oklopima, izolovanim svetovima – u stvari priča o (ne)mogućnosti dodira?
"U blesku munje vidim da neko hoda sredinom sela. Mišićav čovek, bos, samo u gaćama. Novi blesak osvetli iskrivljeno lice i razjapljena usta. Marko me mune laktom. Zavučemo se dublje u strehu.
Čovek iščupa ogroman kamen iz kaljuge. Priđe jednoj kolibi i zafrljači ga u vrata. Daaam! Ponovo ga podigne, priđe drugoj kući. Daaaam! Niko ne izlazi. Mučnina stegne želudac. Poželim da grane svetlost, da mu neko otvori, da prestane kiša i noć.
Gacajući kroz žitko blato, čovek baci kamenčinu još nekoliko puta. Pokreti mu otežavaju, otromljavaju od napora i kiše, od mraka gustog kao dim. Vidimo ga samo na trenutke, u belim blicevima munja. Krene ka nama. Vrati se mőra o džinovskoj Zemlji: svi žive raštrkani, rasuti, razdvajaju ih provalije i jeziva bespuća."
